Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme



Bosna i Hercegovina

11. Januara 2017.
 

Emir Džajić: Fukara

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake: , ,

Ne znam kako mi je ime i prezime, ne znam  ni  ime oca, ne znam ni ime  majke. Upitati ćete se  kako se to može desiti. Rodio sam se u maloj varošici  koja  se  zvala  Oraščić. Ne znam  koje  godine  sam  se  rodio, ali  se  sjećam  djetinjstva  od  možda  kad  sam  imao  pet- šest  godina  života. Živio  sam  sa  ocem  i  majkom, u  jednom  čardaku  povrh  kasabe  Oraščić. Oca  su  zvali  Hamal  i  ja  sam  mislio  da  mu  je  to  ime, majku  su  zvali  Šepa, mislio  sam  da  je  i  njoj  to  ime. Tako  sam  ih  i  ja  zvao. Mene  su  mještani  zvali  Fukara, i  mislio  sam  da  je  to  moje  ime. Majka  i  otac  su  me  zvali  sine.  Ali  kako  sam  rastao, počeo  sam  shvaćati  mnoge  stvari  o  našem  životu. Otac  je  malo  čudno  govorio, imao  je  neki  naglasak  u  svom  govoru, nije  govorio  kao  mještani  varošice  Oraščić. Kroz  kasabu  Oraščić  protjecala  je  rijeka  Sunčica, koja  je  kasabu  dijelila  na  dva  dijela. Na  desnoj  obali  Sunčice,  bila  su  polja  i  Bogati  ljudi, na  lijevoj  strani  Sunčice  bila  je  zemlja  pjeskovita, i  tu  su  uglavnom  bili  vinogradi, živjeli  su  siromašni  mještani  Oraščića. Vinogradi  su  bili  u  vlasništvu  Bogatih aga, sa  desne  strane  kasabe. Na  lijevoj  strani  ljudi  su  radili  u  tim  vinogradima, imali  su  nešto  svoje  zemlje, a  od  stoke  su  držali  koze. Kozu  je  bilo  lakše  prehraniti  ljeti, a  pogotovo  zimi. Nisu  imali  mogućnosti  držati  krave  i  ovce, koje  su  zahtjevnije  za  ishranu, na  lijevoj  strani  nije  bilo  takvih  pašnjaka  za  krave  i  ovce. Otac  nije  bio  mještanin  Oraščića, nego  je  odnekud  došao  u  kasabu  Oraščić, i  tu  ostao  da  živi. Majka  se  rodila  u  Oraščiću. Majka  nije  imala  nikoga  od  rodbine, ostala  je  kao  dijete  bez  majke  i  oca. Kućicu  koju  su  imali  uzeo  je  komšija, da  bi majku izdržavao  dok  je  živa. Majka  je  šepala  na  jednu  nogu, Zbog  toga  su  je  zvali  Šepa. Otac  je  radio  kod  aga  da  bi  preživjeli, za  komad  hljeba. Zagledao  se  u  moju  majku, i  ako  je  šepala, i  oženio  se  Šepom. Komšija  koji  je  uzeo  majkinu  kućicu, da  bi  je  izdržavao  dok  je  živa, odmah  je  poslije  udaje  istjerao  iz  kuće. Aga  Mustajbeg  imao  je  na  lijevoj  obali  Sunčice  veliki  vinograd  u  vinogradu  čardak, sagrađen  od  dasaka  da  se  može  skloniti  od  nevremena. Ocu  je  dao  da  stanuje  u  tom  čardaku, i  da  mu  čuva  vinograd. U  ljubavi  između  oca  i  majke  rodio  sam  se  ja, ne znam  koje  godine. Otac  da  bi  se  prehranili  morao  je  da  radi  svakakve  poslove  kod  aga  i  Bogatih  mještana, Zbog  toga  su  ga  zvali  Hamal. Majka  koja  je  jedva  hodala, prala  bi  na  Sunčici, drolje, srdžade  i  ostali  veš  da  bi  i  ona  zaradila, koju  kilu  kukuruzna  brašna, da  nam  napravi  puru  ili  kukuruzu. Iako  sam  bio  mali, odlazio  sam  sa  majkom  na  rijeku  da  joj  pomažem  oko  pranja  veša. I  ja  sam  udarao  pratljačom  po  tim  srdžadama  Bogataša, da  bih  pomogao  majci. Ljeti  smo  imali  voća, pa  smo  glad  ublaživali  sa  tim  voćem, i  Zbog  toga  sam  ja  kao  dijete  uvijek  imao  proljev, bio  sam  mršav  kao  Štiglić. Zima  kad  dođe  nastaju  problemi.  Ljeti  sam  uvijek  bio  bos. Za  zimu  otac  bi  nam  napravio  opanke  od  stare  janjeće  kože, koju  bi  mu  neko  od  Bogataša  dao. Kad  bi  snijeg  pao  nije  se  moglo  hodati  u  tim  opancima, pa  smo  vezali  preko  njih  neku  krpu  da  se  ne  klizi. Čardak  je  bio  prostrt  ponjavama  jastuka  nismo  imali, pokrivali  smo  se  nekim  starim  srdžadama. Zimi  nije  bilo  nadnica  za  oca, a  ni  za  majku.  Tako  da  smo  bili  više  gladni  nego  siti. Gledao  sam  preko  rijeke  Sunčice  kako  se  djeca  aga  sanjkaju  i  jedu  nešto  crno. Pitao  sam  majku  šta  ono  oni  jedu, možemo li  i  mi  naći  toga  u  šumi. Vidio  sam  u  majkinim  očima  suze, i  samo  mi  je  odgovorila,  toga  nema  u  šumi. Kasnije  sam  saznao  da  je  to  bilo  suho  meso, koga  u  životu   nikad  nisam  okusio. Imali  smo  dobrog  komšiju  Ahmetagu  koji  je  također  živio  siromašno  sa  svojom  porodicom, ali  bi  nam  često  dao  malo  mekinja  i  brašna  da  majka  napravi  hljeb, pošto  sam  rastao  i  moji  zahtjevi  za  jelom  su  bili  viši. Za  večeru  majka  bi  mi  dala  jabuku  da  pojedem, jer  nismo  imali  ništa  drugo  za  jelo. Ja  bih  plakao  i  govorio  da  sam  gladan. Majka  bi  sjela, ispružila  bi  onu  cotavu  i  zdravu  nogu  na  pod, stavila  bi  me  na  noge  i  ljuljala, da  zaspem  da  ne mislim  o  jelu.  Iako  smo  bili  bijeda, imao  sam  mačka  koji  je  sa mnom  spavao. Nikad  nije  tražio  da  jede, sam  se  snalazio  po  šumi  za  jelo, čak  bi  donio  pred  čardak  i  velikog  poljskog  miša. Možda  je  mislio  da  nama  pomogne. Od  odjeće  nisam  imao  ništa  obući, osim  dugih  gaća,  neke  stare  košulje  i  poderanog  džempera. Majka  bi  tu  moju  odjeću  uvijek  prala  tako  da  sam  bio  čist, a  djeca  bi me  zadirkivala, gledaj  fukare  što  se  uglancao. Taman  smo  tu  zimu  progurali, koje  se  ja  sjećam. Dođe  proljeće, a  sa  dolaskom  proljeća, dođe  i  odlazak  majke  na  onaj  svijet. Umrla  je  od  tuge  i  života  koga smo  imali. Sahranili  su  je  na  vrh  harema, jer  je  bila  sirota. Bogataši  su  se  sahranjivali  na  početku  harema. Dane  sam  provodio  zajedno  sa  mačkom  na  mezaru  majke, i  molio  je  da  se  vrati  kući. Otac  bi  u  akšam  dolazio  po  mene, i  odvodio  me  u  čardak. Kad  bi  me  doveo  u  čardak, pitao  bi me  jesam  li  išta  jeo. Ja  poslije  majkine  smrti  nisam  više  osjećao  glad. Otac  hamal  je  hamalio  po  kasabi, a  ja  sam  provodio  dane  na  mezaru  majke  moleći  je  da  se  vrati  kući. Prođe  proljeće, ljeto, jesen,  dođe  ponovo  zima. U  čardaku  otac  i  ja, on  bi  sjedio  u  jednom  ćošku  čardaka  i  gledao  u  mene, ja  bih  slušao  hoće li  se  javiti  mačak  da  je  došao, da  zajedno  legnemo  spavati, da  me  grije  i  da mi prede. Te  zime  mačak  se  nije  pojavio, i  on  je  negdje  nastradao. Dođe  proljeće  i  nova  tuga  i  bol  u  mom  srcu, umrije  i  otac. I  njega  sahraniše  u  gornjem  dijelu  harema  pokraj  majke. Sa  dženaze  komšija  Ahmetaga, uze  me  za  ruku  i  reče  ti  si  sad  moj  sin, i  povede  me  svojoj  kući. Nekoliko  sam  godina  živio  sa  porodicom  Ahmetage. Jednog  dana  rekoh  Ahmetagi, da  je  vrijeme  da  idem  u  svijet  tražiti  sreću  za  sebe. Da  znam  odakle  mi  je  otac  otišao  bih  njegovoj  rodbini. Ahmetaga  mi  reče  da  sjednem  pored  njega, on  će mi  objasniti  porijeklo  mog  oca, i  poče  priču. Tvoj  otac  je  došao  sa  karavanom  trgovaca  u  Oraščić, i  ostao  tu  da  živi, oženio  tvoju  majku, dalji  tok  vašeg  života  znaš. Otac  ti  je  porijeklom  iz  Albanije, tako  je  on  meni  besjedio. Pravo  ime  mu  je  Aziz, ostao  je  bez  oca  i  majke, i  pošao  je  u  svijet  sa  karavanom, i  zaustavio  se  u  Oraščiću. Majki  ti  je  bilo  ime  Đula. Ti  sad  imaš  12  godina  života, i  odluči  sam  o  svojoj  sudbini. Danima  sam  razmišljao  da li  da  ostanem  u  kasabi  Oraščić  i  budem  hamal  kao  otac, jer  me  svi  znaju  kao  fukaru, i  mogu  oženiti  samo  bijedu, da  patim  cijeli  život  kao  otac  i  mati. Pošto  za  nekoliko  dana  dolazi  karavan  trgovaca,  noćit će  u  Hanu  odlučio  sam  da  uzmem  sudbinu  oca, i  odem  u  svijet  sa  karavanom. Zamolio  sam  Ahmetagu  da  obilježi  mezare  oca  i  majke, jer  ću  se  jednog  dana  sigurno  vratiti, da  ih  mogu  naći  i  proučiti  fatihu. Ahmetaga  je  dao  riječ  dok  je  on  živ  i  da  će  djeci  prenijeti  u  amanet  da  održavaju  mezare. Došao  je  karavan  trgovaca  u  kasabu  Oraščić, gdje  će  dva  dana  odmarati  u  Hanu  pred  nastavak  puta. Otišao  sam  u  Han  da  potražim  vođu  karavana, da  me  primi  da  pođem  sa  njima  na  put. Našao  sam  vođu  karavana, i  upita  ga   ima li  za  mene  kakav  posao  da  bih  sa  njima  mogao  putovati. Stari  čovjek  se  počeša  po  bradi  i  zamisli  se, pa  mi  reče. Pošto  se  ovi  u  Hanovima  gdje  noćimo  slabo  brinu  o  konjima, ti  bi  mogao  da  ih  hraniš, timariš  i  napajaš  vodom. Za  uzvrat  bi  imao  hranu, a  spavao  bi  u  štali. Uslovi  su  bili  loši, ali  pristao  sam. Dedo  me  bolje  pogleda  i  reče, hajde  prvo  da  ti  kupim  kakve  cokule, jer  u  tim  ne možeš  hodati  sve  su  ti  poderane. Kupio  mi  je  neke  stare  cokule, koje  su  bile  veće  za  nekoliko  brojeva  od  onih  koje  su  meni  bile  potrebne. Noge  sam  zamotavao  u  neke  krpe  da  bih  popunio  šupljine  u  cokulama. Putovao  sam  sa  tim  trgovcima  nekoliko  godina, jednog  dana  se  zaustavismo  u  većoj  kasabi  koja  se  zvala  Stara  Varoš. Ja  veću  kasabu  nisam  vidio. Ljudi  su  dobro  živjeli  , dosta  je  bilo  raznih  zanatskih  radnji. Vođa  karavana  mi  reče, hajde  da  ti  kupim  nešto  haljina, ne možeš  po  ovoj  varoši  hodati  u  tim  dronjcima. Ušli  smo  u  jednu  šnajdersku  radnju, čiji  je  vlasnik  bio  jedan  postariji  čovjek. Vođa  karavana  upita  majstora  imaš li  šta  polovno  od  odjeće  za  ovog  momka. Stari  majstor  me  odmjeri  od  glave  do  pete, pa  reče  ovaj  momak  zaslužuje  najbolju  odjeću, odavno  nisam  vidio  stasitijeg  momka. Vođa  karavana  reče, kad  ti  se  tako  svidio  neka  kod  tebe  hamali, nama   više  nije  potreban. Majstor  odgovori, ako  momak  hoće  da  ostane  da  radi  u  mojoj  radnji  ja  pristajem.  Šta  momak  kaže  reče  majstor. Ja  sam  odmah  pristao, jer  mi  je  dosadilo  putovanje  i  spavanje  po  štalama. Majstor  upita  kako  ti  je  ime  momak, i  odakle  si. Vođa  karavana  upade  u  riječ, on  nema  imena  od  malena  ga  zovu  Fukara. Otac  mu  je  bio  Hamal  u  kasabi  Oraščić, odakle  smo  ga  mi  uzeli, i  evo  treća  godina  kako  je  sa  nama  nema  nikoga  od  rodbine. Stari  majstor  otvori  fijoku  uze  nekoliko  dukata  i  dade  ih  vođi  karavana, govoreći  mu  da  ne  kupuje  mene, nego  mu  daje  nagradu  što  je  doveo  stasitog  momka  koga  u  Varoši  nema. Čudio  sam  se  takvom  mišljenju  majstora  o  meni, bio  sam  stvarno  povisok  imao  sam  prirodnu  kosu  i  plave  oči, i  od  rada  sam  se  razvio  u  jaka  momka. Vođa  karavana  mi  pruži  ruku, i  reče  zaslužio  si  bolji  život  od  onoga  što  si  proveo  sa  nama, dokazao  si  to  svojim  radom  i  poštenjem. Pozdravi  se  sa  gazdom  radnje  i  ode. Mene  obuhvati  neki  strah  i  zebnja  za  starim  životom. Pomisli  šta  me  očekuje  u  velikoj  varoši  sa  novim  gazdom. Gazda  se  obrati  meni, i  reče  meni  je  ime  Muharem, ovu  radnju  sam  naslijedio  od  oca, ti  ćeš  naučiti  ovaj  zanat  i  bićeš  svoj  gazda. Sad  ću  ja  zatvoriti  radnju  pa  idemo  mojoj  kući. Došli  smo  do  jedne  velike  kuće  sa  dihvanom  koja  je  gledala  na  sokak. Gazda  Muharem  reče  ovo  je  moja  kuća  i  otvori  avlijska  vrata. Avlija  je  bila  velika  i  sva  u  cvijeću. Na  vratima  ganjka  kuće  pomoli  se  Muharemova  hanuma, poselami  Muharema  i  upita  ga  jesi li  nam  to  doveo  musafira  u  goste. Gazda  potvrdi  i  reče  hanumi  da  pripremi  banjicu  da  se  musafir  okupa  i  presvuče.  Mislio  je  na  mene, a  ja  se  nikad  nisam  kupao  i  prao  nigdje  osim  u  rijekama  i  potocima, uhvati  me  panika  kakva  je  sad  banjica  za  kupanje. Hanuma  reče  ima  tople  vode  može  se  odmah  kupati. Ušli  smo  u  kuću  gazda  mi  pokaza  banjicu  gdje  ću  se  kupati. To je  bila  jedna  mala  prostorija  koja  je  bila  popločana, a  okolo  je  bila  ograđena  drvo rezbarskim  daskama. Hanuma  donese  dva  đuguma  tople  vode, i  reče  mi  bujrum  uđi  u  banjicu, odjeću  ostavi  pokraj  banjice. Đugume  sam  vidio  u  hanu, ali  ih  nikad  nisam  koristio. Muharem  mi  reče  da  ponovo  ne  oblačim  svoju  odjeću, on  će  donijeti  drugu, a  moju  ćemo  baciti. Ušao  sam  u  banjicu  i  uživao  u  kupanju  toplom  vodom, jer  do  tada  nikad  nisam  koristio  toplu  vodu, ni  lukšiju  koja  se  pravila  za  kupanje. Gazda  Muharem  je  ušao  u  sobu  u  kojoj  je  bila  banjica, donio  nove  haljine  da  obučem  kad  izađem  iz  banjice, i  reče  nadam  da  će  mi  mjere  odjeće  odgovarati. Kad  sam  izašao  iz  banjice  imao  sam  šta  vidjeti. Sva  nova  odjeća  od  gaća  do  čakšira  stajala  je  pokraj  banjice. Obukao  sam  tu  odjeću, i  ušao  u sobu  gdje  su  me  čekali  gazda  i  Hanuma  Merzija. Kad  sam  ušao  u  sobu  Hanuma  usta  i  reče, mašala  momka  isti  naš  rahmetli  Osman. Ostao  sam  bez  riječi, i  sjeo  na  sećiju. Hanuma  usta  i  donese  siniju  za  kojom  nikad  nisam  sjedio, ni  jeo  sa  sinije. Vidio  sam  kako  je  gazde  koriste. Hanuma  postavi  siniju  na  sred  sobe  i  reče  Muhareme, pita  je  gotova  sad  ćemo  ručati  pa  ćemo  onda  popiti  kahvu. Hanuma  me  pozva  da  sjednem  za  siniju  da  ručamo. Sjeo  sam.  a  miris  pite  me  opijao, pita  je  bila  od  mesa  koju  nikad  u  životu  nisam  probao. Stid  me  bilo  šta  se  oko  mene  dešava, jeo  sam  polako  i  pomalo  uzimao  komade  pite. Hanuma  je  govorila  jedi  sine  što  se  stidiš  kad  se  ohladi  neće  valjati  biće  bajata. Ja  sam  pitu  jeo  očima  jer  takvo  nešto  nisam  nikad  doživio. Poslije  ručka  Hanuma  donese  ibrik  sa  vodom  i  lavor  da  operemo  ruke  i  peškir  da  poslije  pranja  obrišemo  ruke. Sreća  je  bila  pa  Hanuma  prvo  iz  ibrika  polijeva  gazdi  pa  onda  meni. Tako  da  se  nisam  osramotio, jer  to  nisam  nikad  vidio. Poslije  ručka  ponovo  sam  sjeo  na  sećiju, na  kojoj  je  bila  udobna  i  meka  šilta  zastrta  serdžadama, iza  leđa  su  bili  mehki  jastuci. Odjednom  mi  nešto  prođe  kroz  glavu  i  poče  zujanje  u  ušima, nisam  znao  gdje  se  nalazim. Mislio  sam  da  sam  u  džennetu, izgovorio  sam  riječi  jesu li  Hamal  i  Šepa  u  džennetu  ili   su  džehenemu. Prenuo  me  je  glas  Hanume  koja  je  donijela  kahvu. Čudno  me  pogleda  gazda  Muharem, i  upita  koje   Hamal,  a  ko  Šepa. Pogledao  sam  gazdi  u  oči  i  upitah  ga  odakle  on  zna  za  Hamala  i  Šepu. Moj  sine  sad  si  pitao  gdje  se  nalazi  Hamal  i  Šepa, jesu li  u  džennetu  ili  u  džehenemu. Hanuma  sjede  pokraj  mene  pomilova  me  po  glavi, i  reče  sine  ispričaj  sve  o  sebi  i  tvojima, a  mi ćemo  ti  ispričati  naše  patnje  tako  ćemo  lakše  razumjeti  jedni  druge. Ostao  sam  bez  riječi, šta  ako  im  kažem  istinu, hoće li  me  izbaciti  iz  ovog  dženneta  u  kome  se  trenutno  nalazim. Pošto  se  istina  ne može  sakriti, jer  ona  vazda  ispliva  na  površinu, odlučih  da  im  ispričam  sve. Počeo  sam  sa  pričom. Otac  mi  je  Albanac  koji  je  stigao  u  Oraščić  sa  karavanom  trgovaca. Da  bi  preživio  hamalio  je  po  kasabi, Zbog  toga  su  ga  zvali  Hamal. Majka  je  rođena  u  Oraščiću  bila  je  sakata  u  jednu  nogu, nju  su  zbog  toga  zvali  Šepa. Ja  sam  mislio  da  su  im  to  imena  pa  sam  ih  i  ja  zvao  tako. Mene  su  mještani  zvali  Fukara, mislio  sam  da  mi  je  to  ime, i  odazivao  sam  se  kad  bi  me  tako  zvali. Majka  je  prva  umrla, a  otac  godinu  dana  iza  nje. Sahranjeni  su  u  Oraščiću. Poslije  njihove  smrti  komšija  Ahmetaga  uzeo  me  kao  svoje  dijete,   ispričao  mi  je,  da  je  otac  bio  Albanac, da  mu  je  bilo  ime  Aziz, majki  je  bilo  ime  Merzija. Po  njegovim  riječima  ja  bih  sad  trebao  imati  15  godina  života. U  Hanume  su  potekle  suze  ponovo  me  pomilova  i  reče  siroče  moje. Gazda  Muharem  proguta  pljuvačku  koja  mu  se  nakupila  u  ustima, i  poče  njihovu  besjedu  pričati. U  mene  i  žene  djetinjstvo  je  bilo  fino, roditelji  su  nam  bili  bogati, ja  sam  od  oca  naslijedio  radnju  u  kojoj  i  sad  radim. Život  nam  je  bio  fin  uzeli  smo  se  mladi, i  dobili  sina  Osmana, koji  bi  sad  imao  18  godina  života. Osman  se  razbolio  u  15  godini  života  i  umro, osim  Osmana  više  djece  nismo  imali. Ove  tri  godine  Merzija  i  ja  smo  živi  mrtvaci. Živimo  dan  za  danom  da  što  prije  preselimo  na  ahiret  u  nadi  da ćemo  tamo  vidjeti  našeg  Osmana. Hanuma  prekinu  priču  da  će  se  kahva  ohladiti. Uzeo  sam  fildžan, a  ruke  su  mi  se  tresle  od  svoje  i  njihove  priče. Neko  vrijeme  smo  šutjeli  svako  sa  svojim  mislima. Prvi  prozbori  majstor  Muharem. Sine  moj  kod  mene  nećeš  biti  hamal, nego  ćeš  učiti  zanat, bit  ćeš  šegrt. Živjet  ćeš  u  ovoj  kući  kao  naš  sin. Ali  moraš  imati  ime  i  prezime  da  bih  te  prijavio  vlastima, da  si  kod  mene  šegrt. Za  ime  ćemo  lako, ali  koje  prezime  da  ti  damo. Ja  sam  samo  šutio  bio  sam  izgubljen  u  džennetu  u  koji  sam  upao. Hanuma  reče  pošto  mu  je  otac  bio  Albanac, treba  mu  neko  Albansko  prezime, a  neka  mu  ime  bude  Hakija. Majstor  Muharem  počeša  se  po  bradi, pa  ruku  provuče  kroz  kosu  i  reče  Šalja  Hakija, tako  će  se  zvati  naš  musafir. Tako  sam  prvi  put  u  svom  životu  dobio  ime  i  prezime. Hakija  sad  idi  u  onu  sobu  na  spavanje, pa  ćemo  sutra  ako  Bog  da  ranije  u  dućan, reče  majstor  Muharem. Hanuma  otvori  vrata  sobe  i  pokaza  mi  pidžamu  da  obučem  i  gdje  ću  leći  spavati. Ja  nisam  znao  šta  je  pidžama, a  vidio  sam  na  podu  veliku  šiltu  i  pokrivač. Uzeo  sam  pidžamu  i  gledao  kakva  je  to  odjeća  za  spavanje. Bile  su  gaće  i  košulja. Skinuo  sam  odjeću  sa  sebe  i  obukao  pidžamu, legao  sam  na  šiltu  i  pokrio  se  pokrivačem. Bio  sam  u  džennetu. Cijelu  noć  nisam  spavao, nisam  vjerovao  gdje  se  nalazim, i  šta  mi  se  događa. Čujem  hodžu  koji  okujiše  sabah, odmah  sam  ustao  obukao  se  i  izašao  iz  sobe. U  sobi  za  boravak  našao  sam  majstora  Muharema  kako  se  priprema  da  klanja  sabah. Kad  me  ugleda  reče, uzmi  abdest  u  banjici  i  hajde  da  klanjamo  sabah. Sreća  moja,  majka  i  otac  su  me  naučili  da  klanjam. Poslije  molitve  smo  popili  kahvu  i  pošli  u  dućan. Prvo  ćemo  svratiti  kod  obućara  da  ti  naručim  cipele, u  gradu  se  ne hoda  u  cokulama, reče  majstor  i  uvede  me  u  jedan  dućan. Izaberi  cipele  koje  ti  odgovaraju, reče  majstor  Muharem. Izabrao  sam  cipele, skinuo  cokule  i  obuo  cipele  prvi  put  u  svom  životu.  Majstor  Muharem  uze  cokule i reče  gazdi  dućana  da  ih da  kakvoj  fukari. Majstor  se  zacrveni  i  reče  izvini  sine. Učio  sam  zanat  i  živio  kod  majstora  Muharema, bio  sam  kao  u  carskim  dvorima. Prođoše  brzo  tri  godine  u  tom  lijepom  životu. Majstor  Muharem  reče, večeras  za  sofrom  ću  ti  nešto  reći. Kroz  mene  prođoše  trnci, odmah  sam  pomislio  da  će  mi  saopštiti  da  sam  završio  zanat i  da  se  sad  snalazim  sam. Jedva  dočekah  večeru  i  majstorovu  besjedu. Pošto  si  dobro  savladao  zanat  više  nisi  šegrt  nego  si  sada  kalfa  mlađi  majstor, reče   Muharem. Sa  mene  siđe  sav  teret  ne-izvjesnosti, koji  sam  do  tada  imao. Muharem  nastavi  besjedu. Ja  sam  star  čovjek  više  ne mogu  raditi  kao  što  sam  mogao, pa  ćeš  ti  postepeno  preuzimati  posao  i  voditi  radnju. Pošto  vidim  da  si  sposoban  kao  trgovac, dat  ću  ti  nekoliko  savjeta  šta  da  uradiš  što  sam  ja  davno  zamislio. Ali  Osmanova  smrt  sve  je  stavila  na stranu. Treba  primiti  jednog  šegrta  da  uči  zanat. Treba  Husagu  zamoliti  da  radi  u  radnji  kod  nas. Znaš  onaj  Husaga  dunđer  koji  nema  zanata, ali  je  nadaren  od  Boga  da  zna  dobro  krojiti  i  šiti  čakšire. On  to  radi  sve  ručno,  nema  nikakva  alata  za  šivanje, još  nam  nije  konkurencija, ali  jednog  dana  će  biti. Zbog  toga  ga  treba  pridobiti  da  radi  kod  nas. Uz  dobru  nagradu  za  rad  on  će  pristati  da  radi  kod  nas. Trebamo  šiti  čakšire, dimije,  bluze, i svu  ostalu  odjeću  bez  narudžbi, ali  tada  treba  otvoriti  dućan  za  prodaju  te  odjeće. Treba  nabaviti  materijal   za   crne  dimije,  šiti  dimije  za  katolkinje, jer  oni  nose  samo  crne  dimije. To  treba  ostvariti  da  bi  posao  napredovao. Razumio  si  Hakija  šta  treba  uraditi, reče  majstor  Muharem  i  završi  besjedu. Za  godinu  dana  sve  što  je  majstor  Muharem  zamislio  ostvarili  smo. Posao  je  jednostavno  cvao, kao  kad  jabuka  probehara. Jednu  večer  poslije  sofre  majstor  mi  reče  de  Hakija  da  čujem  besjedu  o  kasabi  Oraščić, i  tim  velikim  vinogradima. Čuo  sam  za  te  velike  vinograde, ali  me  interesuje  šta  sa  tolikim  grožđem  rade  gazde  čiji  su  vinogradi. Počeo  sam  besjedu  o  kasabi  Oraščić. Oraščić  je  mala  kasaba  kroz  koju  protiče  rijeka  Sunčica. Na  desnoj  obali  su  oranice  i  pašnjaci  i  uglavnom  age,  begovi  i  Bogati  mještani. Na  lijevoj  obali  su  vinogradi  i  desetak  kuća  sa  čeljadima  koji  uglavnom  rade  u  vinogradima  i  tako  preživljavaju. Majstor  Muharem  upita  me  šta  vlasnici  vinograda  rade  sa  tolikim  grožđem. Počeo  sam  objašnjavati  da  nizvodno  ima  jedan  Židov  koji  kupuje  to  grožđe  i  od  njega  pravi  vino  i  rakiju. Čamcima  ljudi  koji  rade  u  vinogradima, niz  rijeku  Sunčicu  voze  u  sepetima  to  grožđe  Židovu. On  prerađuje  to  grožđe  i  u  proljeće  u  buradima  na  splavu  niz  Sunčicu  vozi  i  negdje  prodaje, a  konjima  vraća  praznu  burad. Tako  se  Bogate  age  iz  Oraščića. Majstor  upita  imali  taj  Židov  sinove   koji  bi  ga  mogli  naslijediti  oca  u  tom  poslu. Ja  sam  bio  dijete  ali  čuo  sam  da  ima  dvojicu  sinova, ali  su  otišli  u  svijet  i  ne interesuje  ih  taj  posao. Majstor  zavrti  glavom, i  reče  kad  umre  Židov  sa  njim  će  umrijeti  i  vinogradi. Tako  su  dani  prolazili  u  radu, a  navečer  u  besjedi  uglavnom  o  poslu. Živio  sam  kao  mali  car. Bio  je  petak  gazda  Muharem  reče  idemo  na  džumu, a  poslije  džume  se  nećemo  vraćati  u  radnju. Poslije  džume  smo  krenuli  pravo  kući. Gazda  Muhrem  dok  smo  išli  prema  kući, reče  kad  dođemo  kući  uz  kahvu  nešto  ćemo  ozbiljno  popričati. Opet  me  uhvati  panika, i  pomislih  šta li  sam  pogrešno  uradio  da  samnom  ozbiljno  porazgovara. Ušli  smo  u  kuću, hanuma  nas  dočeka  i  upita  hoćemo  li  odmah  jesti  ili  prvo  kahvu  popiti. Gazda  Muharem  odgovori  da  donese  kahvu, i  pridruži  se  u  razgovoru. Nekako  sam  se  suzdržavao  da  se  ne počnem  tresti  od  nervoze. Nisam  znao  o  čemu  on  i  hanuma  imaju  sa mnom  ozbiljno  razgovarati. Hanuma  donese  kahvu  i  sjede  nasuprot  nas  dvojice, i  reče  de  Muharemaga  da  čujem  tu  ozbiljnu  besjedu. Muharem  se  nakašlja  i  poče  sa  besjedom. Ti  Merzija, i  ti  Hakija  znate  curu  Zulejhu  komšije  majstora  Sadika. Sadik  sa  sinovima  drži  limarsku  radnju  gdje  prave  furune  i  naša  bosanska  šporeta. Radnja  im  uspješno  radi, a  imaju  curu  Zulejhu. Po  tvojoj  priči  Hakija  ti  bi  sad  trebao  imati  dvadeset  godina  života. Zulejha  također  ima  dvadeset  godina. Viđao  sam  vas  kako  preko  taraba  pričate, to  nije  komšijska  priča  već  priča  zaljubljenih  parova. Zbog  toga  predlažem  da  se  uzmete, da  ti  Hakija  oženiš  Zulejhu. Ali  gazda, ništa  ali  gazda, prekinu  me  u  riječima  koje  sam  mislio  izgovoriti. Znam  ti  sebe  smatraš  gostom  u  ovoj  kući, i  kako  ćeš  dovesti  mladu  u  tuđu  kuću. Ti  nisi  u  ovoj  kući  gost, smatraj  sebe  usvojenim  sinom. Ako  ti  se  sviđa  Zulejha  ja  ću  sutra  razgovarati  sa  njezinim  ocem, hoće li  dati  kćer  za  mog  usvojenoga  sina. Osjetio  sam  toplotu  u  obrazima, tiho prozborih: „ali  gazda“,  ništa  ali  gazda,  sutra  ću  ja  razgovarati  sa  majstorom  Sadikom. Sad  zapamti  nešto,  nemoj  me  više  zvati  majstore  gazda,  a  nemoj  me  zvati  ni  babom  jer   ti  nisam  babo, zato  me  zovi  samo  imenom. Nemoj  se  nikoga  ustručavati  kad  me  zovneš  samo  Muhareme. Osjećao  sam  neku  tegobu  u  prsima, a  pred  očima  mi  se  pojavi  Hamal  i  Šepa  moji  dragi  roditelji. Jedno  vrijeme  smo  šutjeli, niko  ništa  nije  progovarao. Muharem  se  prvi  oglasi  sa  pitanjem,  slažeš  li  se  Hakija? Kakav  bi  odgovor  mogao  biti, nego  pristanak  na  Muharemov  prijedlog. Poslije  nekoliko  dana  Muharem  reče, da  je  sa  majstorom  Sadikom  sve  dogovorio, Zulejha  je  pristala  na  udaju. Nismo  dogovorili  neku  veliku  svadbu, ne trebaju  nam  konjanici, jer  smo  komšije. Mladu  treba  samo  iz  jedne  avlije  prevesti  u  drugu  to  će  učiniti  kumovi. Svadba  je  za  mjesec  dana, reče  Muharem. Taj  mjesec  mi  je  bila  mora  u  životu. Pred  očima  mi  je  bio  stalno  čardak  i  moji  dragi  roditelji  Hamal  i  Šepa. Dođe  i  taj  dan  svadbe, svadba  je  bila  skromna  i  prošla  je  u  najboljem  redu. Zulejha  je  dobro  poznavala  Muharema  i  Merziju  jer  se  odgojila  kao  komšinca  sa  njima.  Jednu  večer  Muharem  uz  kahvu  poče  priču. Ako bogda  kad  dobijete  dijete  moju  unučad, tebi  Hakija  daću  poseban  zadatak, da  ostvariš  moj  san  dok  je  Osman  bio  živ. Poslije  godinu  i  po  dana  dobih  blizance, i  to  muške. Muharem  se  više  veselio  dobitku  blizanaca  nego  ja, meni  su  sve  više  bili  pred  očima, moji  dragi  roditelji  koji  nisu  dočekali  svoju  unučad.  Opet  me  Muharem  iznenadio  svojom  pričom  da  će mi  dati  neki  zadatak  da  obavim  posao  koji  je  on  mislio  obaviti  dok  mu  je  sin  Osman  bio  živ. Prođe  i  godina  dana  Muharem  ne spominje  tu  besjedu. Kad  blizanci  napuniše  dvije  godine  starosti  jednu  večer  Muharem  poče  besjedu. Hakija  vidiš  li  u  onom  dulafu  ćup, ne znam  znaš li  šta  je  u  njemu. Odgovorih  da  nikad  nisam  otvorio  ćup  i da ne znam  šta  je  u  njemu. Muharem  me  pogleda  i  reče, sad  me  dobro  slušaj  što  ću  ti  reći. U  ćupu  su  dukati, ja  sam  poprilično  napunio  ćup  dukatima. Ti  treba  da  nastaviš  da  ćup  puniš  dukatima, i  kad  ga  napuniš, ako  Bogda  brzo  ćeš  to  uspjeti  jer  radnja  radi  dobro. Odnijet  ćeš  ćup  u  huđeru  i  uzeti  onaj  ćup  koji  je  moj  rahmetli  babo  napunio  dukatima  i  ostavio  ga  u  dulaf  u  huđeri. Na  mjesto  ovog  ćupa, stavit  ćeš  prazan  ćup  i  zadužiti  djecu  da  ga  pune. Kad  ćup  napune  dukatima  onda  neka  uzmu  ćup  koji  si  ti  napunio  dukatima. Neka  i  oni  stave  prazan  ćup  u  dulaf  i  neka  njihova  djeca, to  jest  tvoja  unučad  pune  ćup  za  sljedeću  generaciju. Pun  ćup  uzima  otac  djece, ali  kad  je  on  napunio  ćup  za  njih. Kad  Hakija  ostvariš  to  što  sam  ti  rekao, uzet  ćeš  ćup  sa  dukatima  koji  je  moj  rahmetli  babo  napunio. Ostavi  nešto  dukata  za  stare  dane, ostali  dio  od  dukata  gradi  haire  po  Bosni. Ostao  sam  bez  riječi  na  tu  besjedu. Blizanci  napuniše  šest  godina  ja  Muharemu  rekoh  da  bi  ih  upisao  u  Medresu. Neka  nauče  čitati  i  pisati  da  se  ne pate  po  starost  da  uče  pisati, kao  što  si  ti  mene  učio. Muharem  se  počeša  po  bradi  pa  reče, šta  ako  djeca  nastave  školovanje  i  postanu  Hodže. Radnja  će  propasti, a  radnja  će  uvijek  dobro  raditi, jer  ljudi  neće  ići  goli. Bojim  se  Hakija  da  ne bude  ono  što  sam  rekao  za  vinograde  u  Oraščiću. Židovljeva  djeca  su  otišla  u  svijet  neće  nastaviti  očev  posao. Ja  se  zamislih  na  ove  riječi  Muharema, pa  prozborih. Muhareme  ako  djeca  i  završe  za  Hodžu, vaspitat  ćemo  ih  i  učiti  zanatu  koji  mi  znamo, da  nastave  naš  posao. Godine  su  prolazile  život  je  tekao  kako  je  tekao. Blizanci  završiše  medresu, i  postaše  Imami. Sad  Muharem  i  ja  čekamo  odluku, ili  će  otići  u  hodže  ili  preuzeti  radnju. Jedne  ramazanske  večeri  poslije  iftara  svi  smo  sjedili  u  sobi  i  pili  kahvu. Osjetio  sam  momenat  da  porazgovaram  sa  djecom. Upitao  sam  Mirzu  on  se  prvi  rodio, hoće li  ostati  u  radnji  ili  će  tražiti  posao  da  radi  kao  imam. Mirza  me  začuđeno  pogleda, pa  reče  zar  ti  babo  misliš  da  se  nas  dvojica  možemo  rastati  i  živiti  odvojeno. Ostao  sam  izbezumljen  nisam  razumio  Mirzine  riječi. U  razgovor  se  uključi  i  Muharem. Objasni  nam  Mirza  te  riječi  ocu  i  meni  kao  dedi. Mirza  začuđeno  reče  šta  vam  nije  jasno. Mi  smo  blizanci, cijeli  život  smo  zajedno  jedan  bez  drugog  ne možemo  ni  jesti. Zbog  toga  ne možemo  biti  imami, jer  džamija  ima  samo  jednog  imama, a  u  radnji  možemo  obadvojica  raditi, i  kao  braća  blizanci  dijeliti  radost  i  tugu. Pade  mi  kamen  sa  srca. To  znači  moji  blizanci  nastavljaju  Muharemov  i  moj  posao. Posao  je  dobro  išao, sinovi  su  radili  sa  nama  tako  da smo  sašivenu  robu  slali  da  se  prodaje  po  drugim  varošima  i  kasabama. Jednog  dana  uđe  po krupan  čovjek  u  radnju  nazva  selam  i  reče, ko je  gazda  ove  radnje. Ja  pokazah  na  Muharema, i  on  se  obrati  Muharemu. Gazda  mogu li  ja  naručiti  čakšire  za  sebe. U  mene  je  da  oprostiš  prkno  malo  poveće, pa  zbog  toga  moram  naručivati  čakšire  prema  mojoj  stražnjici. Muharem  se  obrati  meni  i  reče  Hakija  ti  mu  uzmi  mjere. Uzeo  sam  mjere  za  čakšire  i  rekoh  mašala  aga, on  se  okrenu  prema  meni  i  reče  uvijek  sam  bio  guzat, još  kao  dijete. Kako  mu  ugleda  lice  podsjeti me  da  sam  ga  nekad  davno  negdje  vidio. Zbog  toga  ga  upitah  odakle  si  aga. Ja  sam  iz  Oraščića, ali  sam  doselio  u  ovu  varoš. Stade  mi  dah. Baš  iz  kasabe  Oraščić  prozborih  ja. Vallah  ibillahi  baš  iz  te  kasabe. Zbog  čega  si  doselio  u  našu  varoš  kad  vi  tamo  imate  poznate  vinograde, i  dobro  živite. On  me  pogleda  i  reče  moj  majstore  to  su  prošla  vremena. Umrije  Židov, osušiše  se  vinogradi, nema  ko  da  kupuje  grožđe. Muharem  i  ja  se  samo  pogledasmo, obistinilo  se  ono  što  je  Muharem  rekao. Ja  nastavih  sa  pričom  da  sam    bio  nekoliko  dana  sa  karavanom  trgovaca  u  kasabi  Oraščić. Zbog  toga  te  pitam, jesi li  poznavao  Hamala  i  Šepu. Rahmet  im  duša  jesam. Hamal  je  došao  sa  karavanom  trgovaca, kažu  bio  je  Albanac, Šepa  je  rođena  u  Oraščiću. Šepa  je  bila  iz  fine  familije  ali  joj  roditelji  rano  umriješe. Nisu  imali  nikakve  familije  u  Oraščiću, pa  poslije  smrti  roditelja  komšija  ko  bajagi  preuze  brigu  o  Šepi, i  uze  kućicu  koju  su  imali  Šepini  roditelji. Što  su  je  zvali  Šepom  upitah  ja  agu. Od  djetinjstva  su  je  zvali  Šepa, imala  je  od  rođenja  jednu  nogu  kraću, pa  bi  pri  hodu  šepala. Aga  nastavi  priču  i  bez  mojih  pitanja. Živjeli  su  u  jednom  čardaku, tačnije  preživljavali. Dobili  su  i  zdravo  muško  dijete  koga  smo  mi  mještani  zvali  Fukara. Kako  su  se  mještani  odnosili  prema  njima  upitah  agu. Loše  moj  sinko  reče  aga  pa  nastavi  sa  pričom. Prvo  ja  sam  mu  davao  malo  nafake  kad  bi  kod  mene  radio, iako  sam  mu  mogao  dati  duplu  nadnicu. Ali  mi  malo  imućniji  domaćini  bili  smo  veoma  škrti, jednostavno  smo  se  takmičili  ko će  steći  veće  Bogatstvo. Sve  nam  se  to  vrati  smrću  Židova. Ja  sam  svoje  imanje  prodao  i  došao  sa  familijom  u  ovu  varoš, u  nadi  da ćemo  se  nekako  bolje  snaći  u  životu, jer  u  Oraščiću  život  izumire. Pogledao  sam  u  Muharema,  suze  mi  pođoše  misleći  jesu  li  Ahmetaga  i  njegovi  sinovi  održali  obećanje  da  će  Hamalov  i  Šepin  mezar  održavati, to  jest  mojih  roditelja. Ako  to  obećanje  nisu  ispoštovali  neću  ni  znati  za  njihove  mezare. Muharem  je  ušao  u  osmu  deceniju  života  kao  i  hanuma  Merzija,   bili  su  zdravi  i  dobro  su  se  držali  za  svoje  godine. Ja  sam  prešao  šezdeset  godina  života, ali  sam  osjećao  da  neću  još  dugo  živjeti. Zato  jednu  večer  rekoh  Muharemu  da  je  ćup  pun,  mogu li  sad  uzeti  onaj  ćup  dukata  koji  je  napunio  njegov  rahmetli  otac. Muharem  mi  reče  idi  u  hudžeru  slobodno  uzmi  čup  i  počni  praviti  hajre  po  Bosni. Prvo  reci  sinovima  da  pune  prazan  ćup  u  dulafu  koga  ćeš  ti  staviti  u  dulaf  za  sljedeću  generaciju  porodice. Uzeo  sam  ćup  koji  sam  napunio  dukatima, odnio  ga  u  hudžeru  i  stavio  u  jedan  dulaf, uzeo  sam  pun  ćup  koji  je  tu  stajao  godinama. Kad  sam  izašao  iz  hudžere  upitao  sam  Muharema  što  sam  ćup  koji  sam  napunio  dukatima  odnio  u  hudžeru  kad  sam  njega  mogao  koristiti  da  iz  njega  uzimam  dukate, a  onaj  stari  je  mogao  ostati  u  hudžeri. Mutafa  se  nasmija  pa  reče, dukate  kojim  si  napunio  čup  ti  si  ih  zaradio, i  teško  bi ti  bilo  ih  trošiti  jer  znaš  da  si  ih  zaradio  svojim  radom. Dukate  iz  ćupa  koga  si  ti  uzeo  neko  ih  je  drugi  skupio, i  ostavio  da  drugi  troši  te  dukate. Znajući  da  si  i  ti  takav  jedan  ćup  ostavio  sinovima  da  troše, lakše  ćeš  se  odvojiti  od  ovih  starih  dukata. Bili  smo  sami  u  sobi. Moj  majstore, moj  dragi  babo, moj  dragi  aga  ja  sam  prešao  šezdeset  godina  života  osjećam  da  neću  još  dugo  živjeti, zato  ću  večeras  pred  ukućanima  saopštiti  važnu  stvar. Šta  si  god  naumio  ja  ću  te  podržati  u  tvojim  planovima. Došao  je  akšam  sa  akšamom  i  vrijeme  večere  tako  da  su  svi  ukućani  na  okupu. Poslije  večere  dođe  red  da  se  pije  kahva, i  da  ja  saopštim  odluku  o  svom  daljem  životu. Dragi  ukućani  da  vam  saopštim  svoju  odluku  o  daljem  svom  životu. Prešao  sam  šezdeset  godina  života, osjećam  da  mi  se  bliži  kraj. Zulejha  se  javi, i  reče  šta  pričaš  moj  Hakija, ti  si  zdrav  kao  drijen, i  još  ćeš  dugo  živjeti. Moja  draga  ženo  ja  najbolje  osjećam  svoje  zdravlje. U  mene  srce  radi  kao  da  nisi  navila  sahat  pa  on  sve  polaganije  kuca, i  na  kraju  stane. Zbog  toga  sam  odlučio  da  se  vratim  u  Oraščić   gdje  sam  se  rodio  da  napravim  neki  hajr  za  vrijeme  svog  života. U  Oraščiću  sam  bio  više  gladan  nego  sit, ali  su  to  ipak  najbolji  dani  mog  života  uz  Hamala, Šepu  i  starog  mačka. Moja  ženo  Zulejha  i  moji  dragi  sinovi  dobro  pazite  dok  su  živi  Muharema  i  hanumu  Merziju, oni  su  meni  i  vama  dali  ovaj  carski  život. Zato  se  sa  halalom  opraštam  sa  vama, možda  se  više  nećemo  nikad  vidjeti. Babo  šta  pričaš  uglas  povikaše  sinovi. Muharem  usta  iza  sofre  i  reče, pustite  Hakiju  da  radi  šta  je  naumio. U  životu   nikad  nije  napravio  grešku, pa  se  nadam  da  i  sad  ne pravi  grešku  svog  života. Povest ću  sa  sobom  i  onog  sirotoga  Kemu, jer  on  ovdje  nema  nikoga  pa  neka  mi  bude  pri  ruci  dok  sam  živ. Zulejha  upita, moj  Hakija  kad  si  naumio  ići  u  Oraščić. Za  deset  dana  moja  draga  ženo. Prošlo  je  deset  dana, nabavio  sam  dva  dobra  konja  za  mene  i  Kemu. Oprostih  se  od  ukućana  sa  halalom, i  krenusmo  ja  i  Kemo  u  Oraščić. Poslije  nekoliko  dana  puta  dođosmo  u  Oraščić, i  zakonačismo  u  Hanu. Nisam  želio  da  me  neko  od  moje  generacije  pozna, Zbog  toga  sam  pustio  brkove  i  malo  bradice. Upitao  sam  gazdu  Hana  imali  jednu  sobicu  posebno  za  mene  i  mog  pratioca, jer  mislimo  ostati  malo  duže. On  me  pogleda  i  reče  imam, ali  to  košta  izvadio  sam  nekoliko  dukata  i  upitao  ga  jeli  to  dosta  za  mjesec  dana. Gazda  se  obradova  dukatima, i  reče  jest  aga  dosta  je  to  za  mjesec  dana. Izvadih  još  nekoliko  dukata, i  rekoh  gazdi  ovo  ti  je  za  hranu. On  se  obradova  dukatima, pa  reče, moj  aga  bit ćete  zadovoljni  smještajem  i  hranom. Pošto  sam  imao  povjerenje  u  svog  pratioca  Kemu, ispričao  sam  mu  svu  svoju  životnu  priču, da  zna  Zbog  čega  sam  se  vratio  u  kasabu  Oraščić. Legli  smo  da  spavamo  ranije  Zbog  umora  od  putovanja. Izjutra  mi  Kemo  reče  da  nije  čuo  hodžu  da  okuiše  sabah, a  bio  je  budan. E  moj  Kemo  ovdje  žive  škrti  ljudi  koji  nisu  mogli  sakupiti  dukate  da  sagrade  džamiju. Kemo  me  čudno  pogleda  pa  upita  mole li  se  oni  uopšte  Bogu. Imaju  mejtef  jednu  veću  sobu  i  tu  klanjaju, ali  moj  Kemo  ja  sam  nakanio  da  u  Oraščiću  napravim  džamiju. Hajde  da  ovdje  klanjamo  sabah, pa  ćemo  sići  u  han  da  nešto  prezalogajimo. Onda  idemo  pravo  na  harem, da  vidim  jesu li  mezari  mog  oca  i  majke  održavani  i  obilježeni  kako  mi  je  obećao  Ahmetaga. Poslije  sofre  uputili  smo  se  prema  haremu.

**Upitao  sam  Hakiju  hoće li  ga  mještani  prepoznati. Stari  su  umrli, a  mladi  nisu  mogli  zapamtiti  moj  lik  jer  sam  imao  dvanaest  godina  kad  sam  otišao  iz  Oraščića. Došli  smo  na  harem  i  Hakija  se  zaputi  prema  vrhu  harema. Stade  pokraj  dva  mezara, i  reče  svaka  čast  Ahmetagi  održao  je  riječ  još  je  postavio  i  bašluke. Ja  se  približih  mezarima  i  pročitah  na  nišanima. Đula  Šepa  umrla  1810  godine, na  drugom  nišanu  je  pisalo  Aziz  Hamal  umro  1811  godine, datumi  rođenja  nisu  bili  ispisani. Nisam  ništa  govorio  Hakiji  nego  obadvojica  proučismo  fatihu, i  udalji  smo  se  od  mezara. Hakija  reče  Kemo  sad  idemo  u  kahvanu, tu  ćemo  čuti  sve  šta  se  događa  u  Oraščiću. Ušli  smo  unutra  nazvali  selam  ljudima  koji  su  sjedili  u  kahvani. Sjedosmo  za  jedan  hastal, i  naručismo  kahvu. Kahvedžija  nam  donese  kahve  i  upita, jeli  to  stigao  karavan  trgovaca, nije  odgovori  Hakija. Ja  i  Kemo  smo  došli  u  kasabu  da  vidimo  za  neki  posao. Kahvedžija  reče  nema  ti  ovdje  ništa  dobro, kako  propadoše  vinogradi  sve  đavo  ponese  niz  vodu. Hakija  upita  mogu  li  se  ti  vinogradi  kupiti. Kahvedžija  se  nasmija  i  reče  moj  hadžija  što  će  ti  ti  vinogradi, grožđe  nema  više  ko  da  otkupi, a  zemlja  je  slaba  za  obradu. Mještani  sa  one  strane  nešto  siju,  pate se  da  proizvedu  bar  nešto  u  onoj  pjeskovitoj  zemlji. Budzašto  možeš  kupiti  te  stare  vinograde. Popismo  kahvu, Hakija  mi  reče  Kemo  hajmo  na  onu  stranu  da  vidimo  vinograde. Kad  smo  prešli  drveni  mostić  Hakija  odjednom  zastade, Kemo  eno  čardaka  gdje  sam  se  rodio  i  odgojio. Hajmo  do  čardaka, kad  smo  došli  do  čardaka  naiđe  neki  čovjek, i  upita  efendije  tražite li  nekoga. Ne tražimo  nikoga  nego  gledamo  ove  vinograde  čuli  smo  da  su  na  prodaju. E  moje  efendije  što će vam  ovi  bezvrijedni  vinogradi. Ne bi  mi  koristili  vinograde  nego  nešto  gradili  na  ovoj  zemlji, e  za  to  valja  ova  zemlja. Čiji  je  ovo  vinograd  i  čardak, dali  bih  ga  prodao  znaš li. To  je  vinograd  i  čardak  age  Mustajbega  on  je  umro, ali  djeca  bi  jedva  čekali  da  se  riješe  vinograda. Hvala  ti  moj  domaćine  reče  Hakija  i  krenusmo  nazad  preko  mostića. Hakija  ti  ne upita  čovjeka  koja  je  kuća  age  Mustajbega, znam  ja  gdje  je  kuća  Kemo, zapamti  da  sam  se  ja  ovdje  rodio  i  živio  do  12  godine  života. Kemo  idemo  ponovo  u  kahvanu, zar  Hakija  nećemo  do  kuće  age  Mustajbega, da  djecu  upitaš  za  prodaju  vinograda. Kemo  ti  si  mlad  majstor  nisi  sklapao  nikakve  poslove  pa  ne znaš  da  se  poslovi  sklapaju  u  kahvani. Hoćemo li  u  kahvani  naći  ikoga  od  sinova  age  Mustajbega. Ako  sad  ne bude  niko  od  sinova  age  Mustajbega, poručit  ćemo  da  neko  od  njih  dođe  u  kahvanu. Ušli  smo  u  kahvanu  i  sjeli  za  hastal. Odmah  nam  priđe  kahvedžija, naručismo  opet  kahvu, a  Hakija  upita  da li  neko  od  sinova  age  Mustajbega  dolazi  u  kahvanu. Eno  onaj  što  sam  sjedi  za  hastalom  je  njegov  najstariji  sin. Hajde  reci mu  da  nam  se  pridruži  u  kahvenisanju, reče  Hakija  kahvedžiji. Dođe  čovjek  upozna  se  sa  nama, nešto  ste  trebali  od  mene  dok  me  pozivate  za  vaš  hastal, reče  čovjek. Jesi li  ti  age  Mustajbega  sin, upita  Hakija, jesam  najstariji  sin  Osman, je li  vaš  vinograd  sa  čardakom  preko  rijeke, jest  vallahi  ibillahi  onaj  najveći  vinograd, odgovori  Osman. Da li  bi  vi  prodali  taj  vinograd, nikakve  koristi  nemamo  od  njega  što  ga  ne bi  prodali. Koliko  vas  braće  ima  upita  Hakija? Trojica  odgovori  Osman, e  za  vaš  vinograd  daću  vam  po  deset  dukata. Vidi  sa  braćom  pa  ako  se  slažete  sa  cijenom  sutra  u  ovo  doba  dovedi  braću  u  kahvanu, naći ćemo  svjedoke  i  pazariti  vinograde. Sutradan  pojaviše  se  braća  u  zakazano  vrijeme, i  dovedoše  svjedoke. Prvo  smo  kahvenisali  onda  je  Hakija  izvadio  30  dukata  i  stavio  ih  na  hastal. Ljudi  evo  vidite  da  za  vinograd  age  Mustajbega  dajem  njegovim  sinovima  po  10  dukata, i  da  se  zna  daje  vinograd  sad  u  mom  vlasništvu. Halal  vam  bili  dukati, reče  Hakija  a  braća  Hakiji  halališe  vinograde. Prisutni  ljudi  u  kahvani  počeše  nuditi  svoje  vinograde  na  prodaju  Hakiji. Hakija  ustade  i  reče  doći  će  vrijeme  pa  ću  i  vaše  vinograde  kupiti. Ali  prvo  na  ovom  vinogradu  koga  sam  kupio  treba  izgraditi  džamiju. Vi  u  kasabi  nemate  džamiju, zato  vas  je  Allah  kaznio  što  niste  napravili  džamiju. Hakija  nastavi  sa  besjedom, ja  ću  dovesti  majstore  iz  Nove  Varoši  platiću  majstore  i  materijal  koga  nema  u  vašem  kraju. Vaš  zadatak  je  da  se  organizujete  i  da  budete  irgeti  majstorima. Da  napravite  krečanu  da  dovlačite  kamen  ili  sedru  ako  je  ima  u  blizini  kasabe. Odredite  čovjeka  koji  će  voditi  te  poslove, a  ja  iz  ovih  stopa  šaljem  Kemu  u  Varoš  da  dovede  majstore. Ljudi  koji  su  se  zatekli  u  kafani  samo  se  zgledaše, jedan  od  njih  reče  jeli  to  moguće  efendija. Ako  ste  složni  i  hoćete  raditi, sve  ostalo  je  u  Božjim  rukama. Ustade  jedan  sredovječan  čovjek  i  poče  govoriti, u  kasabi  me  svi  znaju  kao  zidara,  zbog  toga  ću  ja  preuzeti  sve  oko  organizovanja  poslova  koje  trebaju  uraditi  mještani. Moramo  te  slušati  jer  te  dragi  Allah  poslao  u  ovu  kasabu  koja  propada. Možda  tvojim  dolaskom  će  se  vratiti  stari  sjaj  kasabe, bez  siromašnih  mještana. Hakija  reče, Kemo  sutra  ide  u  Novu  Varoš  da  dovede  majstore, vi  mještani  već  sutra  pripremajte  materijal  za  gradnju  džamije. Sad  je  rano  proljeće  ako bi išlo  sve  po  planu, ako  Bog  da  do  zime  bi  džamija  trebala  biti  sagrađena. Sutradan  me  Hakija  posla  u  Novu  Varoš  da  dovedem  majstore  za  gradnju  džamije, rekao  mi je  koje  ću  majstore  dovesti  da  grade  džamiju. Poslije  desetak  dana  vratio  sam  se  sa  majstorima  u  Kasabu  Oraščić, i  Hakiji  saopštio  tužnu  vijest  da  je  hanuma  Merzija  prešla  na  ahiret. Hakija  samo  odgovori  neka  joj  rahmet  duši, svi  ćemo  jednog  dana  tamo. Radovi  na  džamiji  su  dobro  napredovali, mještani  su  radili  kao  crvi. Upitah  Hakiju  Zbog  čega  je  mještane  uključio  u  rad, kad  je  mogao  platiti  irgate  da  rade  sa  majstorima. Moj  Kemo  svako  treba  da  zna  da  nafaka  ne dolazi  sama  ni  u  Božju  Bogomolju  zato  treba  uložiti  truda, da  se  napravi. Šetajući  starim  vinogradima  ugledasmo  jednu  njivu  koja  se  zeleni  među  osušenim  čoko tima  loze. Hakija  reče  hajde  da  vidimo  šta  se  ono  u  ovoj  pustinji  zeleni. Da  vidim  ako  je  živ  Ahmetaga  da  mu  zahvalim  što  je  održao  obećanje  oko  održavanja  mezara. Pogledah  u  Hakiju, rekoh  mu  pa  svi  će  znati  ko si  ako  se  javiš  Ahmetaginoj  porodici. Hakija  se  okrenu  i  reče, upravu  si  Kamo, neka  tajna  još  traje,  ali  da  vidim  šta  se  ono  zeleni. Dođosmo  do  te  njive  koja  se  zelenila, ali  to  nije  bila  njiva  sa  travom, nego  posijani  ječam  i  raž. Ugledasmo  čovjeka  kako  okopava  ječam. Nazvasmo  selam  čovjeku, i  počesmo  sa  njim  besjedu. Hakija  ga  upita  kako  uspijeva  na  toj  parceli  uzgajati  ječam  i  raž  kad  je  okolo  sve  sasušeno. Ja  sam  Džemo,  sin  sam  Ahmetage  koji  ima  preko  osamdeset  godina. On  je  jednom  kad  je  bio  vinograd, kopao  rupu  na  kraju  vinograda  da  pobije  stožinu  za  sijeno. Kopajući  rupu  izbila  je  voda, pojavilo  se  neko  malo  vrelo  vode. Ta  voda  doprinosi  da  uspijeva  raž  i  ječam, jer  navodnjavamo  ovu  njivu. Ne možemo  je  proširiti,  vrelo  je  malo, nema  dovoljno  vode  za  veću  parcelu. Džemo  reče  ono  je  moja  kuća  hajmo  popiti  kahvu, i  da  popričamo  o  gradnji  džamije. Efendija  znam  da  ti  plaćaš  gradnju  džamije. Zbog  čega  to  radiš  ne-znam, jedino  da  ti  dragi  Allah  nije  dao  išaret  da  ovdje  dođeš  i  to  dobro  djelo  učiniš. Uđosmo  u  avliju, pogledah  u  Hakiju  koji  je  bio  uznemiren. Sjedosmo  za  hastal  u  avliji, u  tom  se  pomoli  Džemina  hanuma, nazva  selam, i  reče  bujrum  dragi  mu-safiri. Iza  hanume  pojavi  se  dedo  Ahmetaga. Hakiju  probi  znoj  ustade  nazva  selam, i  poljubi  Ahmetagu  u  ruku. Ahmetaga  upita  Hakiju  jesi  li  ti  taj  čovjek  koji  nam  gradi  džamiju, e  vallahi  ibillahi    baš  sam  ja  taj  reče  Hakija. Bog  ti  dao  svako  dobro, ako  gradiš  džamiju  pošteno  zarađenim  dukatima, pa  nastavi. Vidiš li  onaj  čardak  tamo  u  daljini, vidim  reče  Hakija. E  tu ti je  živjela  jedna  bijedna  porodica, čovjek, žena  i  njihov  mali  sinčić. Čardak  im  je  dao  aga  Mustajbeg  da  žive  u  njemu, ali  je  tog  jadnog  Hamala  i  njegovu  ženu  Šepu  iskorištavao  je  koliko   god  je  mogao. Od  gladi  i rada, više  su  bili  gladni  nego  siti, umrli  su  mladi. Hakija  je  gutao  pljuvačku, i  reče  Zbog  čega  mi  to  pričaš. E  sad  ću ti  reći  Zbog  čega  ti  ovo  sve  pričam. Dijete  koje  je  ostalo  iza  njihove  smrti, ja  ga  uzeh  i  odgajao  sam  ga  dok  nije  otišao  u  svijet. Bio  sam  i  ja  siromašan, ali  to  dobro  djelo  što  sam  uzeo  siroče, odgojio  ga  kao  svoju  djecu, Bog  me  nagradio  onim  vrelom, pa  možemo  za  naše  potrebe  uzgajati  raž  i  ječam. Aga  Mustajbeg se  razbolio, ali  nije  mogao  da  ispusti  dušu. Patio  se  i  molio  Alaha  da  ga  uzme  sebi. Pošto  je  bio  Bogat  doveli  su  mu  hodžu, da  hodža  prouči  za  njegovo  zdravlje, ili  da  mu  prouči  da  skrati  muke  i  ispusti  dušu. Došao  je  hodža, gledao  je  u  agu  Mustajbega, i poče  da  ispituje  Mustajbega. Da  ti  nisi  nanio  nekom  zlo, vallahi  ibillahi    nisam  nikom. Da  nisi  nekog  za-kidao  na  nadnicama. E  to  jesam,  manje  nadnice  sam  plaćao  Hamalu  i  Šepi  kad  su  kod  mene  radili, Zbog  toga  što  sam  im  dao  čardak  da  stanuju  u  njemu. E  moj  Mustajbeg, Allah  te  Zbog  toga  kažnjava, i  ne-da ti  da  ispustiš  dušu. Znali  se  za  te  mezare  Šepe  i  Hamala, upita  hodža. Zna  reče  Mustajbeg, mezare  održava, i  za  svaki  Bajram  obnavlja  Ahmetaga. Je li  itko  postavio  bašluke  tim  jadnicima, upita  hodža. Nije  niko  reče  Mustajbeg. Moj  aga  Mustajbeg, loša  si  djela  vršio  prema  tim  ljudima, i  Zbog  toga  te  dragi  Allah  ne prima  u  svoje  krilo. Zato  da  bih  ispravio  ovu  zemaljsku  grešku, i  da  bih  se  mogao  rastati  sa  dušom  napravi  tim  jadnicima  bašluke. Mustajbeg  naredi  sinovima  da  odmah  naruče  bašluke  za  Hamala  i  Šepu  da  ih  postave  i  urede  mezare. Djeca  su  poslušala  oca  postavili  bašluke, i  tada  se  tek  aga  Mustajbeg  rasta  sa  dušom. Hakija  se  preznoji  i  upita  Ahmetagu  što  to  on  njemu  priča. Ahmetaga  se  nakašlja  i  reče, dukate  koje  trošiš  na  gradnju  džamije, ako  nisu  zarađeni  sa  halalom, sve  će  nas  dragi  Allah  kazniti, kad  počnemo  u  džamiji  klanjati. Ahmetaga  budi  siguran  da  su  ti  dukati  sa  halalom  zarađeni, i  sa  halalom  se  troše. Drago  mi  je  to  čuti  efendija, ali  imam  neki  osjećaj  kao  da  si  mi  prirastao  srcu, reče  Ahmetaga. Moj  Ahmetaga  dobri  ljudi  su  uvijek  jedni  uz  druge  Allah  ih  zbližava  odgovori  Hakija. E  znaš  šta  efendija, u  kasabi  su  svi  Hakiju  zvali  efendija, da  mi  je  samo  još  dočekati  da  se  ono  siroče  vrati  iz  svijeta, i  prouči  fatihu  ocu  i  majki. Ja  svojoj  djeci  nisam  dozvoljavao  da  ga  zovu  Fukara. Mi  ukućani  zvali  smo  ga  imenom  Abdulah. Hakija  je  gutao  pljuvačku  koja  mu  se  od  ove  priče  skupljala  u  ustima, usta  i  reče  ako  Bog  da  doći će  i  to  vrijeme  da  vidiš  tu  Fukaru. Kemo  hajdemo  polako  u  Kasabu, reče  Hakija. Ustao  sam  i  sa  Hakijom  pošao  prema  Kasabi. Prethodno  smo  se  zahvalili  domaćinima  na  kahvi. Idući  prema  kasabi  Hakija  zastade, i  reče  čuli  ti  onu  priču  Ahmetage, jedva  sam  se  suzdržao  da  ne pustim  suzu. On  je  pričao  moju  priču, i  o  mojim  roditeljima. Kemo  sutra  ako Bog da  odmah  poslije  sabaha  sa  majstorom  Ramom  idemo  uzvodno  uz  rijeku  Sunčicu  da  nešto  vidimo. Slegnuh  ramenima, i  rekoh  kako  ti  kažeš. Klanjali  smo  sabah  i  zovnuli  glavnog  majstora, da  pođe  sa  nama. Prešli  smo  na  lijevu  obalu  rijeke  Sunčice. Hakija  se  okrenu  prema  majstoru  Rami, i  reče mu. Ramo  dobro  pogledaj  avaj  teren  vinograda, ostalo  ću  te  pitati  kad  dođemo  na  početak  ovih  vinograda. Išli  smo  tako  jedno  vrijeme, niko  ništa  nije  besjedio. Kad  smo  došli  do  kraja  vinograda, odnosno  početka  vinograda  koji  su  išli  nizvodno  prema  kasabi, Hakija  zastade  okrenu  se  prema  majstoru  Osmanu  pa  ga  upita Osmane  vidio  si  ove  vinograde  čokoti  su  suhi  zapušteni, jer  nema  tko  da  to  grožđe  otkupljuje. Dole  na  kraju  vinograda, jučer  Kemo  i  ja  vidjeli  smo  da  čovjek  uzgaja  ječam  i  raž. Uspijeva  mu  to  što  je  slučajno  kopajući  pronašao  malo  vrelo  vode, i  uz  pomoć  te  vode  uspijeva  ječam  i  raž. To  znači  da  ovoj  pjeskovitoj  zemlji  treba  voda  da  bi  rađala. Osmane  znaš li  Zbog  čega  sam  te  doveo  ovdje, vallahi ibillahi    ne znam  reče  Osman. Vidio  si  vinograde  vidiš  rječicu  Sunčicu, pa  te  sad  pitam  može li  se  povrh  ovih  vinograda, napraviti  jaz  za  navodnjavanje. Osman  se  zamisli  pa  reče, može  vallahi ibillahi    Hakija  bez  ikakvih  problema. Ništa  više  nećemo  besjediti, niti  vi  u  kasabi  nemojte  besjediti  o  ovom šta  smo  gledali. Ja  upitah  Hakiju  Zbog  čega  da  ne besjedimo  radosnu  vijest, ako  se  to  ostvari  sa  jazom. Hakija  reče, vlasnici  vinograda  neće  htjeti  prodati  vinograde, nego  će  opet  za  njih  raditi  bijeda. Zbog  toga  ću  ja  prvo  kupiti  vinograde  napraviti  jaz  za  topljenje  te  zemlje  i  podijeliti  parcele, jadnicima  koji  su  tu  radili  sa  djecom  da  bi  preživjeli. Složismo  se  sa  Hakijinim  planom, obećasmo    da  o  tome  nećemo  besjediti. Vratili  smo  se  u  kasabu,  otišli  smo  pravo  u  kahvanu  na  kahvu. Sjedili  smo  neko  vrijeme  bez  ikakve  besjede, a  onda  Hakija  zovnu  kahvedžiju, i  reče  mu: Razglasi  po  kasabi  ko  hoće  da  proda  vinograd, neka  sutra  u  akšam  dođe  u  kahvanu. Kahvedžija  odmah  prisutnima  reče, da  po  kasabi  razglase  da  efendija  kupuje  vinograde, pa  ko  hoće  da  proda  vinograd  neka  sutra  u  akšam  dođe  u  kahvanu. Sutradan  okupiše  se  svi  vlasnici  vinograda. Puna  kahvana  ljudi. Hakija  poče  besjedu, ljudi  ko  hoće  da  proda  vinograd  neka  sam  odluči  o  cijeni  svog  vinograda, da  pošteno  pazarimo  sa  halalom. Tu  večer  Hakija  je  otkupio  sve  vinograde, bilo  ih  je  oko  desetak. Ljudi  su  bili  zadovoljni, vinogradi  su  propali, a  zemlja  pjeskulja  nije  vrijedila  ništa. Napravili  su  i  neke  pismene  ugovore  da  je  efendija  otkupio  sve  vinograde. Uđosmo  u  sobu  u  kojoj  smo  spavali. Hakija  reče  sad  sam  rahat  mogu  ostvariti  svoj  san, zahvaljujući  majstoru  Muharemu. Hvala  mu  velika  i  Bog  mu  dao  dug  život. Kakve  sad  planove  imaš  Hakija  prozborih  ja. Kemo  sine  moj  prvo  ćemo  ove  godine  napraviti  džamiju  naći  ću  ljude  koji  će  počupati  čokote, i  prekopati  vinograde. Ljudima  ću  dobro  platiti  da  i  oni  osjete  šta je  imati. Nadam  se  daću  poživjeti  još  da  ostvarim  planove, i  potrošim  dukate. Te  zime  se  sagradi  džamija  i  pokri  se. Unutrašnje  radove  kako  reče  Hakija, uradiće  dogodine  do  ramazana  a  ramazan  je  u  septembru. Vinogradi  su  očišćeni  i  preko-pani  tako  da  se  na  proljeće  može  početi  praviti  jaz  za  navodnjavanje. Prođe  zima, i  počeše  radovi  na  džamiji. Hakija  mi  reče  da  se  raspitam  koliko  ima  na  desnoj  obali  slabo  stojećih  porodica. Na  lijevoj  on  zna  da  nema  nijedna  dobro  stojeća  porodica, to  jest  svi  jedva  preživljavaju. Upitah  ga  što  će  mu  ti  podaci  o  mještanima  kasabe. Kemo  ja  osjećam  da  neću  još  dugo  živjeti, pa  želim  da  dokrajčim  započeti  posao. Vinograde  koje  sam  kupio  podijelit ću  slabo  stojećim  familijama. Neka  sami  počnu  kopati  jaz  za  navodnjavanje, i  rješavati  probleme  između  sebe,  bez  posrednika. Za  nekoliko  dana  sve  smo  siromašne  familije  prebrojali  sad  je  došao  red  da  se  vinogradi  u  parcelama  podjele  tim  familijama. Hakija  je  sazvao  sve  te  ljude  da  dođu  do  džamije  da  im  saopšti  važnu  vijest  za  dalji  njihov  život. Pošto  su  se  okupili  pozvani  ljudi, Hakija  im  saopšti  da  će  svi  dobiti  po  jednu  parcelu  vinograda. Jedan  mlađi  domaćin  se  javi, i  reče  što će nam  ta  zemlja  kad  nije  plodna. Hakija  odgovori  u  tome  i  jest  problem. Jeste li  vidjeli  u  Ahmetage  ječam  i  raž  kako  uspijeva, a  ista  je  zemlja. Jesmo  nekoliko  njih  povika, ali  Ahmetaga  ima  vrelo  pa  topi  zemlju. E  takvo će te  vrelo  i  vi,  uz  pomoć  majstora  Osmana,  sami  napraviti. Kako,  povika  narod? Gore  u  vrhu  vinograda  od  rijeke  Sunčice  prokopati  će te  jaz, navratiti  dio  Sunčice  tim  jazom  sve  do  kraja  vinograda. Iz  tog  jaza  svi ćete  natapati  svoje  parcele. Dobra  zamisao  reče  jedan  domaćin, kako  je  ostvariti. Hakija  odgovori  dobili  ste  parcele  džabe  vaše  je  da  svojim  radom  napravite  jaz za  navodnjavanje. Majstor  Osman  će  voditi  radove  vi  trebate  samo  da ga  slušate  i  radite. Ostali  mještani  kasabe  nemaju  ništa  sa  jazom. Narod  povika  hvala  ti  efendija, odmah  sutra  počinjemo  sa  radom  da  bi  ove  godine  mogli  zasaditi  njive  koje  ste nam  poklonili  efendija. Hakija  obeća  domaćinima, ako  završe  jaz  na  vrijeme  on  će  im  kupiti  sjemena. Radovi  su  napredovali  na  džamiji,  jaz  je  bio  sve  duži  i  duži, ljudi  su  radili  da  što  prije  završe  kanal  za  navodnjavanje, da  bi  na vrijeme  mogli  posijati  parcele  koje  su  dobili  od  Hakije. Po  kasabi  su  počele  priče,  ko je  efendija,  odakle  je  došao,  ko ga  je  poslao  u  Oraščić da  pravi  dobra  djela? Mnogi  su  govorili  da  je  od  Alaha  poslan, a  drugi  su  govorili  da  kasaba  nije  zaslužila  da  Allah  pošalje  takvog  dobrotvora. Siromašni  završiše  jaz  i  pustiše  vodu  kroz  kanal. Mnogi  mještani  kasabe, pogotovo  gazde  čiji  su  bili  vinogradi, nije  bilo  jasno  šta  se  dešava. Hakija  svoje  obećanje  izvrši, kupi  sjemena  za  ljude  kojima  je  dao  parcele, da  zasade  svoje  nove  njive. Poslije  mjesec  dana  na  lijevoj  strani  gdje  su  bili  vinogradi, sve  je  bilo  zeleno  od  zasađenih  žitarica. Sa  desne  strane  dolazile  su  age  da  vide  čudo  što  napravi  efendija  sa  siromasima. Džamija  se  završi  prija  ramazanskih  dana, imućni  mještani, a  Bogami  i  siromašni  su  donosili  ćilime  da  se  džamija  zastre  za  klanjanje. Ali  sve je  bilo  više  nevjerice,  ko je  efendija  Hakija? Jedne  večeri  u  kahvani  čovjek  upita  Hakiju  da  im  kaže  ko je,  odakle  je  došao  da  pomaže  ljudima  u  kasabi, da  im  sagradi  džamiju, kakav  ima  razlog  za  ta  dobra  djela? Sutra  poslije  akšama  sve  ćete  saznati  o  meni, ako  budete  u  kahvani. Kad  smo  pošli  na  spavanje  ja  upitah  Hakiju  hoće li  im  odati  tajnu, Hakija  mi  odgovori  da  neće  ništa  pričati, nego  će  sići  u  kahvanu  u  odjeći  koju  je  nosio  kao  Fukara. Tako  da  bi  se  njegovi  vršnjaci  morali  sjetiti  koje  on, pogotovo  stariji  ljudi  koji  su  još  živi. Svanu,  klanjasmo  sabah. Hakija  reče  kad  berber  otvori  brijačnicu, otići ću  da  se  obrijem  da  me  lakše  mogu  prepoznati  po  liku  iz  mladosti. Poslije  Ikindije  Hakija  skide  čakšire  osta  u  dugim  gaćama, košulji  i  džemperu. E  moj  Kemo  ovako  sam  hodao  kao  dječak, i  ovakav  ću  sići  u  kahvanu. Dođe  i  akšam  mi  siđošmo  u  kahvanu. Kad  smo  ušli  ljudi  koji  su  bili  u  kahvani  samo  uzdahnuše, efendija  što  si  u  gaćama  reče  jedan  čovjek, drugi  se  oglasi  pa  to je  Fukara.  Da  ja sam  onaj  Fukara  koga  ste  dok  sam  bio  dijete  zvali. Nasta  tišina  u  kahvani. Hakija  prvi  prozbori  , da  nije  bilo  Ahmetage  ja  bih  sad  kod  svojih  dragih  roditelja  ležao  u  haremu. Ali  Ahmetaga  me  poslije  dženaze  povede  svojoj  kući, odgoji  me  do  svoje  12  godine  kad  odoh  u  svijet. Po  kasabi  se  ubrzo  proću  vijest  da  je  efendija  Hakija, ustvari  Fukara  dijete  od  Hamala  i  Šepe. Počeše  ljudi  dolaziti  u  kahvanu  da  vide  Fukaru  koji  im  svoju  tugu  iz  djetinjstva  vrati  dobrotom. Na  vrata  kahvane  pomoli  se  i  starac  Ahmetaga. Zagrli  efendiju  Hakiju, i  reče  sad  mogu  na  miru  umrijeti. Uvijek  si  mi  bio  u  mislima  jesi li  živ  i  dali  ćeš  održati  obećanje, da  ćeš  jednog  dana  doći  da  posjetiš  mezare  roditelja. Neki  su  te  ljudi  vidjeli  na  haremu  kod  mezara  roditelja, ali  ja  sam  mislio  da si  ti  neki  dobrotvor  koji  posjećuje  sve  mezare. Hakija  usta  sa  sećije  pa  prozbori  ljudima, sad  ću  vam  još  nešto  reći. Znam  da ste  ako  zaradite  koju  kilu  žita  kuhali  kašu  i  jeli, niste  mogli  samljeti  žito  pošto  je  mlinar  Safet  uzimao  trećinu  brašna. Sad  ćete  imati  žita,  opet  će  vam  za  mljevenje  Safet  uzimati  trećinu  brašna, i  tako  se  obogatiti  sa  vaših  leđa. Zbog  toga  ću  dati  da  se  sagradi  mlinica  čiji  će  vlasnik  biti  Ahmetagin  sin, znam  da  su  pošteni, znaju  šta  je  biti  siromah, zato  vam  za  mljevenje  neće  uzimati  veću  količinu  brašna. Dragi  efendija  kako  ćemo  se  mi  tebi  odužiti  za  ova  dobra  djela, koja  si  učinio  za  nas  siromašne  mještane  kasabe  Oraščić. Moje  komšije  ja  iz  Oraščića  neću  nigdje  ići,  tu ću  i  umrijeti, jedino  vam  u  amanet  ostavljam  da  posjećujete  mezare  Šepe, Hamala, i Fukare, i  da nam  proučite  fatihu. Usta  Ahmetaga, i  upita  Hakiju, je li  se  ženio  i  imali  potomaka. Sve  u  svoje  vrijeme  ćete  doznati  o  mom  životu, reče  Hakija. Džamija  je  gotova  približava  se  ramazan  i  otvorenje  džamije, vi  mještani  trebate  dovesti  imama  i  redovno  ga  plaćati  za  svoj  rad, to  učinite  prije  ramazana. Svi  prisutni  složiše  se  za  hodžu  davati  će  određenu  sumu  dukata, da  bi  hodža  mogao  normalno  živjeti  i  voditi džamiju,  da  se  svaki  vakat  klanja  u  džamiji. Te  večeri  svi  se  iz  kahvane  vratiše  zadovoljni  svojim  kućama. Doznali  su  koje  dobrotvor  što  sagradi  džamiju, i  siromašnim  podjeli  zemlju. Vratili  smo  se  u  sobu  u  Hanu  gdje  smo  konači-li, tada  Hakija  reče: Kemo  ti  si  završio  krojački  zanat  u  kasabi  nema  krojača, a  bio  si  mi  kao  sin  evo  ti  ove  dukate  da  napraviš  kuću, krojačku  radnju  i  da  se  oženiš. Šta  zboriš  Hakija, rekoh  ja. Zborim  to  što  si  čuo, poslije  namaza  ja  selim  u  čardak  gdje  sam  se  rodio  i  djetinjstvo  proveo, tu  ću  i  umrijeti. Ali  Hakija  ti  si  još  zdrav  čovjek. E  moj  Kemo  ja  najbolje  znam  o  svom  zdravlju. Ti  znaš  da  feder  pokreće  sat.  Kad  taj  feder  oslabi, ti  ne možeš  više  naviti  sat  da  kuca. U  čovjeka  isto  postoji  jedna  vrsta  federa  koji  daje  otkucaje  srcu, taj  moj  feder  koji  mi je   dragi  Allah  dao,  oslabio  je. Jednog  dana  neće  moći  pokrenuti  moje  srce,   to će  se  brzo  desiti. Zbog  toga  moj  Kemo  nađi  milać  i  počni  odmah  sa  gradnjom  kuće  i  radionice. Poslije  ramazana  se  rastajemo, ja  ću  u  čardak  ti  ćeš  mi  donositi  hranu  s tobom  ću  besjediti. I  ako  ko  od  mještana  navrati  u  čardak  da  besjedimo  i  skratimo  duge  zimske  noći, Moj  Hakija  zar  misliš  da  ti  ljudi  neće  dolaziti  u  čardak  donositi  hranu, i  besjediti  sa  tobom.  Znam  ja  da će  dolaziti  ljudi  da  besjede, ali  malo  će  biti  njih  koji  će  istinski  besjediti  sa  mnom. Mnogi  će me  ispitivati   o  mom  životu  i  odakle  mi  dukati. Ali  moj  Hakija  ljudima  koje  si  usrećio  svojim  dolaskom, poklonio  im  imanja  oni  će  biti  istinski  posjetioci, da  ti  se  oduže  za  dobra  djela. Moj  Kemo  još  si  mlad  i  zelen, vidjet ćeš  u  svom  životu  kako  je  raditi  sa  ljudima. Neki  ostaju  dobri  ljudi  cijelog  svog  života, neki  kad  se  malo  obogate  budu  gori  od  onih  koji  su  vazda  bili  bogati. Ne znam  šta  nam  sutrašnji  dan  donosi, tako  ne znamo  kako  će  se  ljudi  kojima  sam  dao  imanja, ponašati  za  nekoliko  godina, kad  stanu  na  svoje  noge. Zato  sa  ljudima  budi  uvijek  dobar, ali  se  drži  jednog  odstojanja  i  od  najboljeg  prijatelja, možda  će ti  on  baš  podapeti  nogu  u  životu. Na  ovakve  Hakijine  riječi  nisam  ništa  odgovorio. Mještani  dovedoše  hodžu, poče  da  se  klanja  i  mole  dragom  Allahu  u  džamiji. Dođe  ramazan, džamija  je  na  teraviji    uvijek  bila  puna, ja  sam  sa  zebnjom  očekivao  kraj  ramazana  i  rastanak  sa  Hakijom. Kuću  sam  u  dobar  vakat  ozidao, i  upoznao  sam  djevojku  koju  ću  oženiti  po  Hakijinom  savjetu. Dođe  i  taj  dan  kad  klanjasmo  Bajram, ja  čestitah  Bajram  Hakiji, on  također  meni, ali  mi  prozbori  bolnu  riječ. Ja  večeras  idem  u  čardak, pa  dođi  Kemo  da  besjedimo. Tu  večer  donio  sam  u  čardak  nešto  hrane  za  Hakiju  malo  smo  popričali. Upitah  ga  da  mu  donesem  šiltu  za  spavanje, jastuk  i  pokrivač. Hakija  sve  to  od-bi, i  reče  na  ovakvoj  sam  se  ponjavi  rodio  odgojio  i  na  ponjavi  ću  umrijeti. Po  kasabi  poče  priča  da  se  efendija  vratio  u  čardak  da  živi  gdje  se  rodio. Jedne  večeri  kad  sam  ga  posjetio, Hakija  reče  ljudi  navraćaju  besjedimo, ali  noć  mi  je  duga. Zato  Kemo  nabavi mi  mačka  da  po noći  imam  s kim  pričati, a  on  bi  za  uzvrat  mojoj  priči  preo, tako  bi  zaspali  obojica. Kemo  nemoj  mi  mladog  mačka  donijeti, nego  nekog  starog  mačka. Stari  mačak  ne  luta  po  šumi. Našao  sam  jednog  starog  žutog  mačka  i  odnio  ga  Hakiji. Hakija  mu  je  odmah  dao  ime  Žućo. Nahrani  ga  dobro, tako  da  mačak  odmah  leže  na  ponjavu, i poče  presti. Kao  dijete  mačku  koga  sam  tada  imao  nisam  ništa  davao  za  jest,  jer  ni  mi  nismo  imali  šta  jesti. On  se  sam  snalazio  i  lovio  po  šumi  reče  Hakija. Ti  Žućo  imaš  sreću  da  sad  ja  imam  šta  jesti  tako  da  ćeš  i  ti  uživati  u  jelu,  nećeš  morati  ići  da  loviš  po  šumi, a  vidim  star  si  ti  za  lova. Mi  starci  dobro  ćemo  se  slagati. Stvarno  Hakija  i  mačak  dobro  su  se  slagali. Gdje  bi  god  Hakija  išao  tu je  bio  i  mačak, uvijek  bi  pred  džamijom  čekao  Hakiju  da  zajedno  idu  u  čardak. Često  sam  ih  viđao  u  haremu  pokraj  mezarova  Hakijinih  roditelja. Jednu  večer  dok  smo  o  svačemu  zborili, Hakija  mi  ostavi  u  amanet, ako  on  umre  prija  mačka  da  ga  nastavim  hraniti. Ako  ga  nađem  mrtva  da  ga  sahranim  odmah  iza  ograde, sa  vanjske  strane  harema, blizu  njega  i  njegovih  roditelja. Mezari  njegovih  roditelja  su  uz  ogradu  harema, tu  će  biti  i  njegov  mezar. Da  stavim  ploču  mačku  sa  natpisom  Fukarin  Žućo. Dođe  proljeće, na  Hakiji  se  vidjelo  da  je  sve  slabijeg  života. Jednog  dana  mi  reče, Kemo  idi  u  Staru  Varoš  i  dovedi  mi  sinove  da  me  oni  sahrane. Rekao  sam,   kad  sam  pošao  od  kuće  da  ne dolaze  u  kasabu  dok  ih  ne zovnem. Sad  je  trenutak  njihovog  dolaska  da  se  vidimo  posljednji  put  na  ovom  svijetu. Odmah  sam  poslušao  Hakiju, i  otišao  u  Staru  Varoš  po  njegove  sinove. Za  dva  tri  dana  sam  se  vratio  sa  njegovim  sinovima  u  kasabu. Pošto  sam  ja  u  međuvremenu  napravio  kuću  i  oženio  se, tako  da sam  Hakine  sinove  ugostio  kod  sebe. Čim  su  ušli  u  kuću  u  glas  povikaše, a  gdje  nam  je  babo. Ja  ih  pogledah  i  rekoh  prvo  sjednite, pa  ćemo  uz  kahvu  popričati. Vi  ne znate  ništa  o  babi, a  vjerovatno  ni  majstor   Muharem  nije  vam  ispričao  njegovu  životnu  priču. Vaš  babo  meni  je  rekao  da  vam  ispričam  njegov  život  do  današnjeg  dana. Kad  sam  im  sve  ispričao  o  Hakijinom  životu, blizanci  za-plakaše  ne mogu  da  vjeruju  u  tu  priču  šta  im  je  babo  propatio  u  mladosti. Pa  gdje  nam  je  sad  babo, povikaše  blizanci. Babo  vam  živi  u  čardaku  gdje  se  rodio  i  odgojio. Sad  ćemo  ručati, i  odvesti  ću  vas  do  njega. Poslije  ručka  krenuli  smo  ka  čardaku. U  čardaku  nas  dočeka  Hakija  sa  Žućom  u  naramku. Ispusti  Žuću  zaplaka  i  zagrli  blizance. Moji  dragi  sinovi  došli  ste  na  vrijeme  da  se  oprostimo, i  halalimo  jedni  drugima. Sjedite  moji  sinovi  pa  da  prozborimo  koju  riječ. Ali  babo  ti  ovdje  nemaš  ni  sećiju,  gdje  ćemo  sjesti. Sjedite  na  pod  na  ponjavu  ja  sam  ovdje  rođen  i  odgojen  bez  sećije  i  jastuka. Blizanci  u  glas  povikaše, pa  što  sad  tako  živiš  naš  dragi  babo. Ja  sam  odlučio  da  umrem  u  uslovima  u  kojim  sam  se  rodio  i  odgojio. To  su  bili  moji  najljepši  dani  sa  Šepom  i  Hamalom  moji  dragi  sinovi. Poravnite  pa  mi  recite  šta  ima  novo  u  Staroj  Varoši. Blizanci  sjedoše, i  počeše  priču  o  dešavanju  u  Varoši, poslije  njegova  odlaska. Naša  majka  Zulejha  tvoja  žena  je  dobro  i  poselamila te  puno. Hanuma  Merzija  poslije  tvoga  odlaska  od  kuće  ubrzo  je  umrla. Majstor  Muharem  je  lani  umro. Svoj  imetak  je  ostavio  nama. Neka  im  je  rahmet  bili  su  već  u  po-odmaklim  godinama. Prvo  mi  recite  jeste li  se  oženili, i  kako  radnja  radi. Prije  pola  godine  oženili  smo  bliznakinje.  Cijela  čaršija  je  pričala  blizanci  oženili  bliznakinje, i  šalili  se  da  ćemo  obadva  sad  dobiti  po  četvorke. Radnja  radi  odlično  imamo  dvojicu  majstora  i  dva  šegrta. Sad  mi  recite  najvažniju  stvar, punite li  ćup  za  te  četvorke, jer  to  je  još  u  amanet  ostavio  rahmetli   Muharemov  otac. Dragi  babo  mi smo  ćup  napunili  i  ostavili  ga  u  hudžeru, punimo  sad  drugi. Ako  nam  se  rode  četvorke  jedan  ćup  je  mali  za  osmero   čeljadi.  Hakija  se  nasmija  i  reče  daj  bože  da  bude  kako  vi  kažete. Moji  sinovi  harem  nije  daleko  pa  hajdemo  da  vidite  gdje  su  vam dedo  i  nana  ukopani, prozbori  Hakija. Ustali  smo  sa  ponjave  na  kojoj smo  sjedili  i  krenusmo  prema  haremu, za  nama  je  išao  i  Žućo. Kad  smo  stigli  do  mezara, zaplaka  Hakija  za-plakaše mu  i  sinovi  zaplakah  i  ja, a  Žućo  sjede  i  tužnim  mačjim  pogledom  pogleda  prema  mezarima. Proučismo  fatihu  i  vratismo  se  u  čardak. Usput  niko  nije  progovarao,  svako  je  imao  svoje  misli  u  glavi. Kad  smo  ušli  u  čardak  opet  poravnismo  to  jest  sjedosmo  na  pod  na  one  prostrte  ponjave. Sjedili  smo  tako  jedno  vrijeme  svako  sa  svojim  mislima. Hakija  prvi  progovori, moji  dragi  sinovi  ja  sam  dosta  učinio  za  ovu  bijedu  u  Oraščiću. Ostalo  je  nešto  dukata  pa  napravite  kakav  hajr  u  ovoj  kasabi  za  uspomenu  na  mene  i  moje  roditelje. Mačak  je  sjedio  u  Hakijinom  krilu, preo  i  gledao  u  nas. Babo  nećeš  ti  još  umrijeti  povika  jedan  od  Hakijinih  sinova. Hoću, hoću  moji  sinovi,  moji  su  dani  odbrojani  ja  ću  ubrzo  na  ahiret. Hakija  izgovori  te  riječi  i  prevrnu  se  na  leđa,  Žućo  zamjauka. Hakija  ubrzo  ispusti  dušu. Sinovi  povikaše  babo,  babo, ali  babe  na  ovom  svijetu  više  nema. Sutradan  je  bila  dženaza, kažu  da  nije  zapamćena  takva  dženaza  u  kasabi. Sinovi  su  klanjali  babi  dženazu  jer  su  bili  imami. Sedam  dana  poslije  Hakijine  smrti  klanjala  se  hatma. Poslije  klanjanja  sinovi  se  obratiše  džematlijama. Drage  džematlije  kasabe  Oraščić  znate  šta  je  babo  uradio  za  ovu  kasabu. Vidite  i  sami  da je  sve  uložio  u  lijevu  stranu  obale  Sunčice. To  je  normalno, tu  se  rodio  i  odgojio, živio  sa  siromašnim  ljudima, i  želio  da  im  pomogne. Zato  ćemo  mi  njegovi  sinovi  koji  smo  se  rodili  u  Bogatstvu  da  vam  napravimo  kameni  most  da  vas  bolje  spojimo  sa  desne  i  lijeve  strane  Sunčice. Nadamo  se  da  je  naš  rahmetli  babo  dobro  djelo  učinio, da  više  u  kasabi  ne bude  bijede. Daćemo  još  da  se  na  lijevoj  i  desnoj  obali  naprave  pojilišta  za  stoku.  Hajvan  zaslužuje  da  se  za  njega  nešto  uradi, da  ne moraju  silaziti  na  Sunčicu  da  se  napiju  vode. Mi  ćemo  ako Bogda  doći  do godine  da  stavimo  bašluke  rahmetli  babi. Hakijini  sinovi  su  sutradan  napustili  kasabu, i  vratili  se  svojim  obavezama  u  Staroj  Varoši. U  čardaku  je  ostao  sam  mačak  Žućo. Ja  sam  ga  hranio  i  često  sam  ga  viđao, da  leži  na  Hakijinom  mezaru. Jednog  dana  kad  sam  Žući  donio  hranu, nisam  ga  našao  u  čardaku, a  nije  ga  bilo  ni  u  okolini  čardaka. Sutradan  ista  stvar  Žuće  nema. Pošao  sam  da  ga  tražim, prvo  sam  pošao  u  harem, pošto  sam  Žuću  često  viđao  na  Hakijinom  mezaru. Iz  daleka  sam  vidio  Žuću  kako  leži  na  Hakijinom  mezaru. Kad  sam  se  približio  mezaru  imao  sam  šta  vidjeti, Žućo  se  istegao  koliko  je  dug  i  širok, bio  je  mrtav. Otišao  sam  kući  po  alat  da  Žuću  zakopam  po  Hakinoj  želji. Pošto  sam  sahranio  Žuću, naručio  sam  ploču  sa  natpisom  Fukarin  Žućo. Kameni  most  preko  Sunčice  se  sagradi, napraviše  se  pojilišta  za  hajvan. Dođe  i  godišnjica  od  Hakijine  smrti, i  očekivanje  da  se  pojave  Hakijini  blizanci, da  stave  babi  bašluke. Dođe  i  taj  dan. Dođoše  blizanci  staviše  bašluke  sa  natpisom  Fukara  umro  1882  godine, to je  bila  Hakijina  želja. Ja  stavih  mačku  Žući  ploču  sa  natpisom  Fukarin  Žućo. Kad  smo  se  vraćali  sa  harema, kroz  glavu  mi  prođoše  Hakijine  riječi. Moj  Kemo  ko  se  rodi  u  siromaštvu, pa  se  obogati  opet  će  se  vratiti  siromaštvu. Bogatstvo  neće  izgubiti, ali  dani  mladosti  su  najljepši  dani  za  čovjeka, bili  oni  bijedni  ili  veseli. Svako  se  vraća  tim  danima, siromah  siromaštvu  bogataš  bogatstvu, to  su  najljepši  dani. Ja  sam  se  pored  bogatstva  vratio  siromaštvu,  to  jest  svom  djetinjstvu. Moji  sinovi  se  neće  vratiti  siromaštvu, jer  su  rođeni  u  bogatstvu, i  svoju  mladost  proveli  u  bogatstvu, oni  ne znaju  kako  se  odgojiti  kao  bijeda. Na  džumi  Hakijini  sinovi  dadoše  u  amanet  mještanima  kasabe  Oraščić, da  na  uspomenu  na  njihovog  oca  Fukaru, efendiji  Hakiji  održavaju  čardak  kao  uspomenu  na  njegovu  dobrotu  koju  je  učinio  kasabi  Oraščić. Oni  će  svakog  Bajrama  dolaziti  na  mezare  babe,  nane  i  dede, posjetit  će  i  grob  Žuće,  Hakijinog  prijatelja. Tako  se  završi  život  Fukare, i  priča  o  njemu. Često  sam  odlazio  u  čardak,  sjedio  u  čardaku, razmišljajući  o  mnogim  Hakijinim  savjetima. Kroz  uši su  mi  prolaze  njegove  riječi. Hakija  je  govorio, Kemo  u  nas  u  Bosni  se  neke  stvari  tumače  naopako. Star  čovjek  dedo, smatra  se  pametnim  i  mudrim, njegovi  se  savjeti  slušaju. Ne mora  Kemo  značiti  da  je  star  čovjek  pametan  i  mudar. Može  dijete  od  10  godina  biti  pametnije  i  mudrije  od  stara  čovjeka. Zato  Kemo  ne odbacuj  ničije  savjete, kad  god  ti  neko  dadne  neki  savjet, ti  sam  dobro  razmisli  o  tom  savjetu. Ima  ljudi  koji  misle  samo  na  zlo, i  daju  takve  loše  savjete, da  čovjek  ako  ne misli  svojom  glavom  propadne  u  životu. Iskustva  ljudi  treba  slušati, izvući  pouku  o  tim  životnim  iskustvima. Sjedio  sam  u  čardaku, zapalio  cigaru, a  kroz  glavu  su mi  prolazile  Hakijine /Fukarine/ riječi. Kući  i  u  radnji  nisam  osjećao  savjete  i  priče  Hakijine. Ali  kad  bih  došao  u  čardak, kroz  uši  su  mi  prolazili  Hakijini  savjeti. Tako  mi  je  jedne  prilike  zborio  da  se  niko  nije  rodio  bogat, a  i  sa  radom  se  ne može  obogatiti, sva  se  bogatstva  steknu  nekom  prevarom. Tada  sam  ga  upitao, a  Hakija  kako  si  se  ti  i  majstor  Muharem  obogatili. Moj  sinko  nismo  se  ni  mi  pošteno  obogatili, mi  jesmo  sa  halalom  i  radom  zaradili  dukate. Ali  smo  svoj  rad  naplaćivali  više  nego  što  je  vrijedio. Sve  što  smo  šili  mogli  smo  jeftinije  prodavati. Bojim  se  za  svoje  sinove  da  ne  pobjesne  i  ne stigne  ih  božja  kazna. Moj  Kemo  čovjek  se  rodi  od  sjemena, kad  umre  tijelo  struhne  samo  mu  duša  ode  na  onaj  svijet. Sjeme  je  u  muškarca, a  božja  bašča  za  djecu  je  u  žene. Bez  ta  dva  bića  na  zemlji  ne bi  bilo  života. Zbog  toga  Kemo  pazi  na  ženu  i  djecu, svoj  rad  naplaćuj  pošteno. Nemoj  smatrati  da  tvoj  rad  vrijedi  više  od  ostalih  seljačkih  radova. Prenu  se, vidim  da  sam  u  čardaku, nema  Hakije  ali  su  mi  sve  njegove  riječi  prošle  kroz  glavu. Izađoh  iz  čardaka  sa  mislima  koje  je  Hakija  izgovorio  prija  smrti, da  se  boji  za  svoje  sinove  da  ne  pobjesne  i  da  ih  ne stigne  božja  kazna. Dođe  ramazanski  Bajram  ja  sam  bio  u  očekivanju, hoće li  Hakijini  blizanci  doći  na  mezar  babe  nane  i  dede. Drugi  dan  ramazanskog  Bajrama  pojaviše  se  blizanci  u  kasabi. Ja  sam  ih  ugostio  nisam  im  dao  da  idu  u  Han, jer  je  mene  njihov  babo  zadužio  do  kraja  života  da  ih  ugostim  kad  dođu  u  kasabu  da  posjete  mezare. Poslije  ikindije  otišli  smo  u  Harem  da  proučimo  fatihu  Hamalu, Šepi, i  Fukari. Sa  harema  smo  se  uputili  u  kahvanu, da  uz  kahvu  popričamo  o  svemu. Ja  sam  prvo  braću  upitao  jesu li  dobili  djecu. Mirza  reče  ja  sam  dobio  kćerkicu, a  Faik  ima  sina. Nije  se  ostvarilo  ono  što  je  narod  pričao  da  mi  blizanci, a  žene  su  nam  bliznakinje, da  ćemo  dobiti  četvorke. Počeli  smo  priču  o  poslu, braća  su  upitala  kako  ide  posao  kod  mene  pošto  sam  radim  u  krojačkoj  radnji. Pa  ne mogu  se  ni  pohvaliti  ni  požaliti, zarada  za  jedan  normalan  život  je  dobra. Faik  nastavi  sa  besjedom, u  nas  posao  pomalo  propada, sve  je  veća  konkurencija  u  Staroj  Varoši,  tako  da  cijena  naših  proizvoda  opada. Mora  se  više  raditi, a  zarada  je  manja. Hoće li  djeca  preuzeti  naš  posao  još  je  rano  govoriti, pošto  imaju  tek  godinu  dana. Kahvenisasmo  i  vratismo  se  mojoj  kući. Tu  se  iskupiše  komšije, i  napravismo  baš  lijepo  sijelo. Pošto  sam  ja  već  ulazio  u  staračke  godine  života, moje  životno  iskustvo  mi  je  govorilo  da  sa  braćom  nešto  nije  u  redu. Sutradan  se  braća  vratiše  u  Staru  Varoš, obećaše  da  će  opet  za  Hadžijski  Bajram   doći. U  mojoj  radnji  kćerka  i  sin  su  pomalo  preuzimali  posao. Dođe  i  prođe  Hadžijski  Bajram, braća  se  ne pojaviše  u  kasabi. Stariji  ljudi  su  pomrli, omladina  nije  znala  za  Hamala, Šepu  i  Fukaru, ni  za  Fukarine  sinove  blizance. Jednostavno  se  obistinilo, o  čemu  je  Hakija  pričao. Ljudi  su  čudni  brzo  se  mijenjaju  u  svom  ponašanju. Prenose  sa  koljena  na  koljeno  loše  stvari, dobra  djela  ljudi  ne  spominju. Tako  se  i  u  kasabi  Oraščić  nešto  slično  desilo. Od  mlađih  ljudi  niko  nije  znao  za  Hakiju  koji  je  njihovim  očevima  podijelio  zemlju. Jedino  na  džamiji  je  pisalo  ko je  podigao  džamiju  i  to  na  Arapskom  jeziku, tako  da  omladina  ni  to  nije  znala. Prođe  nekoliko  godina  a  od  braće  ni  glasa. Zbog  toga  jednog  dana  saopštih  ženi  i  djeci  da  ako Bogda  na  proljeće  idem  u  Staru  Varoš  da  vidim  šta  se  desilo  sa  Hakijinim  sinovima. Dođe  proljeće  da  ostvarim  svoju  odluku  da  idem  u  Staru  Varoš. Žena  i  djeca  mi  rekoše, Kemo  ti  si  više  star  čovjek. Povedi  komšiju  Ziju  da te  prati  na  putu, i  da ti  bude  pri  ruci  u  Varoši. Poslušao  sam  ženu  i  djecu  i  sa  Zijom  krenuh  u  Staru  Varoš.  Ziji  sam  rekao  kad  dođemo  u  Staru  Varoš, nećemo  tražiti  braću  nego  ćemo  za  njih  čuti  u  kahvani. Stigosmo  u  Staru  Varoš  smjestismo  se  u  hanu. Pošto  smo  se  odmorili  pošli  smo  na  kahvu  u  obližnju  kahvanu. Kahvana  je  bila  preko  puta  krojačke  radnje  blizanaca. Uđosmo  u  kahvanu  i  sjedosmo  za  jedan  hastal  sa  pogledom  na  krojačku  radnju  blizanaca. Kahvedžija  nam  donese  kahve, ja  ga  upitah  dali  i  sad  onu  krojačku  radnju  drže  blizanci.  Kahvedžija  odgovori  oni  su  prije  nekoliko  godina  prodali  radnju. Ostao  sam  bez  riječi, pomislih  nešto  se  veliko  desilo  dok  su  oni  prodali  radnju. Navriješe  mi  uspomene  kad  sam  učio  zanat  u  toj  radnji  sa  gazdom  Muharemom  i  majstorom  Hakijom. Bila  su  to  lijepa  vremena. Čovjek  koji  je  sjedio  za  drugim  hastalom  uključi  se  u  razgovor. Braću  je  velika  nevolja  snašla, kakva  nevolja  upitah  ja. Oni  su  oženili  bliznakinje  koje  su  se  razboljele, imale  su  obadvije  neku  tešku  bolest, neizlječivu. Pošto  ih  ja  ne mogu  razlikovati, znam  da  jedan  blizanac  ima  kćerku  sa  jednom  kraćom  nogom. U  drugog  blizanca  je  muško  dijete  koji  je  problem, može  u  svaku  pređu. Tako  da  blizanci  imaju  problema  sa  ženama  i  djecom. Zbog  toga  dane  provode  kod  kuće. Neko  ih  je  veliko  prokletstvo  zadesilo, i  ako  su  dobri  i  pošteni  ljudi. Ja  pogledah  Ziju, a  Zijo  mene, ostadosmo  neko  vrijeme  bez  riječi. Prvi  prozbori  Zijo, i  upita  hoćemo li  ih  posjetiti  kući. Nećemo  rekoh  ja. Nećemo  im  još  posjetom  na  muke  pristajati. Neka  im  dragi  Allah  podari  sela-meta  da  žene  ozdrave. Zijo  sutra  se  vraćamo  u  kasabu. Vratili  smo  se  u  Oraščić,  ženi  sam  ispričao  šta  je  zadesilo  blizance. Žena  mi  reče  što  ih  nisi  posjetio, i  upitao  trebali  im  dukata  za  život  pošto  ne rade. Draga  ženo  ja  znam  dobro  da  oni  imaju  od  čega  živjeti. Hakija  mi  je  ispričao  porodičnu  tradiciju  punjenja  ćupa  dukatima. Prošle  su  nekolike  godine  ništa  ne čuh  o  blizancima, a  vazda  su  mi  bili  u  mislima. Jednog  dana  proću  se  po  kasabi  da  neki  čovjek  traži  milać  da  pravi  kuću, a  došao  je  iz  Stare  Varoši. Odmah  sam  otišao  da  potražim  tog  čovjeka, i  da  se  raspitam  za  blizance. Otišao  sam u kahvanu  u  nadi  da ću  tamo  naći  čovjeka  sa  kim  ću  po-razgovarati  o  blizancima. Kad  sam  ušao  u  kahvanu  zaostao  mije  dah  kad  ugledah  jednog  od  Hakijinih  blizanaca. Odmah  sam  mu  prišao, i  upitah  ga  poznaješ li  ti  mene. Ja  znam  da si  ti  jedan  od  Hakijinih  sinova  blizanaca. Jesam  ja  sam  Mirza  a  ti  si  Kemo, sjećam  se  prijateljstva  između  tebe  i  mog  babe. Sjedosmo  za  hastal  i  počesmo  besjedu. Jeli  ti  Mirza  tražiš  milać  za  kuću  u  Oraščiću. Jesam  Kemo,  nas  je  velika  nesreća  zadesila. Žena  mi je  umrla, a  kćerka  ima  jednu  nogu  kraću, nasljedstvo  od  nane. Kod  brata  Faika  žena  je  još  živa, ali  se  svaki  čas  čeka  da  ispusti  dušu. Faik  ima  sina  problema  date  Bog  sačuva, sad  se  odao  i  alkoholu. Mi  braća  odlučili  smo  da se  vratimo  u  babin  rodni  kraj, i  tu  provedemo  ostatak  života. Ima li  Kemo  kakva  parcela  na  prodaju  da  napravimo  malo  kućice. Moj  Mirza  ona  parcela  pokraj  čardaka  je  rahmetli  tvoga  babe. Tu  možeš  napraviti  kućicu. Hajde  Kemo  da  odmah  vidim  tu  parcelu. Kad  smo  došli  do  čardaka  i  vidjeli  gdje  se  može  napraviti  kuća, Mirza  progovori: Kemo  jest  da  si  stariji  čovjek, vitalan  si  još, Zbog  toga  ću te  u  ime  prijateljstva  zadužiti  da  nađeš  majstore  da  naprave  kuću. Ja  ću ti  dati  dukate  za  te  radove. Pošto  je  nevjesta, svastika  na  umoru  ja  ću se  vratiti  u  Staru  Varoš. Mirza  do  jeseni  kuća  će  biti  gotova, tako  da  ćeš  moći  ovdje  zimu  provesti  ti  i  ostali  članovi  porodice. Mirza  mi je  dao  dukate  za  gradnju  kuće, sa  napomenom  da  donji  sprat  prizemlja  bude  malo  veće  površine. Majstori  su  počeli  sa  gradnjom  kuće  i  obećali  da  će  do  zime  kuća  biti  gotova. Dođe  zima  kuća  se  završi, ali  od  Hakijine  djece  ni glasa. Prođe  zima  ja  poslah  u  Staru  Varoš  Ziju  da  vidi  šta  se  događa  sa  blizancima. Zijo  se  vrati  poslije  nekoliko  dana, i  saopšti mi  vijest  o  Hakinim  blizancima. U  Faika  je  žena  umrla, ostala  su  braća  i  kćerka  Mirze.  Faikov  sin  Fuad  otišao  je  negdje  ne znaju  ni  oni  za  njega. U  maju  mjesecu  doći će  da  žive  u  Oraščiću,  dok  prodaju  imanje  u  Staroj  Varoši. Dođe  mjesec  maj  pojaviše  se  blizanci  i  Mirzina  kćerka, Faikov  Fuad  nije  bio  sa  njima. Braća  opremiše  kuću. Od  prizemlja  napraviše  za  omladinu  da  se  tu  sastaje, sijeli, i  ašikuju  pošto  omladina  nije  išla  u  kahvanu.  Mirzina  Samija  koja  je  šepala  kao  rahmetli  joj  nana, počela  je  poboljevati. Mirza  je  govorio  ne daj  Bože  da  dobije  bolest   majkinu,  jer  ću je  sigurno  izgubiti.  Samija  je  bila  sve  bolesnija  i  bolesnija. U  proljeće  umrije   u  28  godini  života. Od  nane  je  naslijedila  kraću  nogu  a  od  majke  tešku  bolest. Ostadoše  samo  braća, često  su  išli  u  čardak, dane  su  tu  provodili  ko  zna  o  čemu  su  razmišljali. Slabo  su  se  družili  sa  mještanima. Našli  su  jednu  ženu  koja  im  je  kuhala  i  prala  veš. Dođe  zima  braća  se  skroz  povukoše  u  sebe. Ja  bih  ponekad  otišao  da  sa  njima  besjedim, ali  to  bi  bilo  kratko, osjećao  sam  da  braća  najviše  vole  biti  sama. Mirza  je  isto  pobolijevao, bio  je  sve  bolesniji, pogodila  ga  je  smrt  kćerke  Samije. U  proljeće  umrije  i  Mirza, sudbina  se  nadovezala  da  porodično  umiru  u  proljeće.  Faik  osta  sam, mene  zamoli  da  pošaljem  Ziju  da  mu  potraži  sina  Fuada, i  da  ga  dovede  u  kasabu. Odmah  sam  Ziju  poslao  u  Staru  Varoš  da  se  raspita  o  Faikovom  sinu  Fuadu. Poslije  nekoliko  dana  Zijo  se  vrati  sa  putovanja, i  saopšti  mi  tužnu  vijest. Fuad  se  vratio  u  Staru  Varoš,   hamali  za  komad  hljeba  i  čašu  rakije. Izgleda  da  i  on  ima  istu  bolest  kao  što  mu  je  majka  imala. Ziju  sam  odmah  ponovo  vratio  u  Staru  Varoš, da  po svaku  cijenu  dovede  Fuada  u  kasabu  Oraščić. Prošlo  je  desetak  dana, a  od  Zije  ni  traga  ni  glasa. Petnaesti  dan  dođe  Zijo  sa  momkom  koji  je  bijedno  izgledao. Odmah  ga  odvedosmo  do  babe. Kad  Faik  ugleda  sina  zaplaka  to  isto  učini  i  sin  Fuad. Sjedoše  jedan  pokraj  drugog, Fuad  kroz  plač  poče  pričati. Moj  babo  bio  sam  svakakav, ali  znaš li  Zbog  čega. Ne znam  moj  sine  Fuade. Kad  se  razbolila  majka, pa  onda  tetka, Samija  je  šepala  osjetio  sam  da je  u  nama  neko  veliko  prokletstvo. Otišao  sam  od  kuće  hamalio  sam  kao  dedo  da  bih  preživio. Osjetio  sam  da će  naša  porodica  brzo  preseliti  na  ahiret. Gdje  je  amidža  Mirza  i  Samija? Moj  Fuade  oni  su  umrli. Sutra  ćemo  posjetiti  mezare. Od  naše  porodice  u  kasabi  Oraščić  već    ima  pet  mezara. Sutradan  smo   sa  Zijom, Faikom  i  Fuadom  otišli  na  mezare  i  proučili  mrtvima  fatihu. Fuad  je  bio  sve  lošijega  zdravlja. Faik  mi  reče  ima  istu  bolest  kao  što  mu je  imala  majka, neće  dugo  moj  Kemo. Faikove  riječi  se  obistiniše. Fuad  umrije  u  proljeće.   Faik  osta  sam, šta  bi  od  onakvog  života, prozbori  Faik. Kemo  vidiš  da  svi  umiremo  u  proljeće  Bog  zna  i  ja  ću  umrijeti  dogodine. Zbog  toga  Kemo  iako  si  stariji  čovjek  poslije  moje  smrti  ovu  kuću  ostavljam  tebi  i  omladini, da  tu  sijeli  i  ašikuje. Tebe  zadužujem, i nadam  se  da  ćeš  dotle  biti  živ, da  nama  porodici  napraviš  turbe,  ogradiš  kamenom  mezare, jer  naše  mezare  neće  imati  ko  obilaziti. Što  Faik  izgovori  u  jesen  te  godine  obistini se  se  u  proljeće  sljedeće  godine, i Faik  umrije. Braća  su  u  Staroj  Varoši  napravili  turbe  za  porodicu, majku  Zulejhu, za  majstora   Muharema  njegovu  ženu  Merziju, za  svoje  žene  bliznakinje. Njihove  će  mezare  obilaziti  njihova  rodbina, a  možda  će  dolaziti  i  u  Oraščić  da  obilaze  mezare  Hakijine  porodice. Zbog  toga  sam  poslao  Ziju  u  Staru  Varoš, da  dovede  majstore  koji  su  pravili  turbe  u  Staroj  Varoši. Da  takvo  turbe  naprave  za  Hakiju  njegove  sinove  i  ostale  članove  porodice. Kemo  je  doveo  majstore  koji  su  za  tri  mjeseca  napravili  veličanstveno  turbe  i  uredili  mezare. Godine  su  prolazile, ja  uzeh  90  godinu  života. Rodbina  Hakijine  žene  i  blizanaca  svake  godine  dolaze  na  mezare  za  vrijeme  ramazanskog  i  hadžijskog  Bajrama.  Imao  sam  dosta  godina, blizu  kuće  mi je  bila  kahvana  tako  da  sam  često  odlazio  u  kahvanu. Jednog  mi  dana  priđe  jedan  mlađi  čovjek, i  upita me  jesi  li  ti  Kemo, najstariji  čovjek  u  kasabi. Ja  mu  potvrdih  da  sam  Kemo  i  najstariji  mještanin  kasabe  Oraščić. Pošto  si  već  u  po-odmaklim  godinama, hoćeš  li  mi  moći  ispričati  neki  značajan  događaj  u  Kasabi  Oraščić, da  ja  to  zapišem. Ja  hodam  po  Bosni, zapisujem  običaje  događaje  sve  što  je  zanimljivo  da  se  ne zaboravi. Kako  tebi  bijaše  ime  upitah  ga  ja. Ja  sam  Hercegovac  iz  Mostara, a  ime  mi je  Semir. Vidim  ja  da  ti  nisi  iz  ovih  krajeva, razvlačiš  kad  govoriš. Ima  jedan  vrlo  zanimljiv  događaj  koji  se  veže  za  kasabu  Oraščić, i  Staru  Varoš. Volio  bi  da  bude  zapisan  da  se  ne zaboravi. Ja  sam  star  čovjek  ne mogu  dugo  sjediti  u  kahvani, Zbog  toga  te  pozivam  da  budeš  moj  musafir. Da  se  ja  izvalim  na  svojoj  šilti, i  dati  ispričam  istinit  i  tužan  događaj. Moj  Semire  sutra  iz  hana  preseli  mojoj  kući, ja  i  moji  ukućani  očekujemo  te. Sutradan  se  pomoli  Semir  mlad  i  zgodan  momak, pravi  Hercegovac. Nazva  selam  i  uđosmo  u  kuču. Bujrum  moj  Semire, sjedi  da  kahvenišemo. Semir  sjede  na  sećiju, i  prozbori. Moj  dedo  Kemo  ti  mene  primi  u  goste, a  ne znaš  ni  ko sam  ni  šta sam. Semire  ja  čovjeka  na  prvi  pogled  ocijenim, kakav  je  čovjek, ti  si  mi  se  odmah  svidio  na  prvi  pogled. Kemo  ja  ću  prvo  da  ti  ispričam  ukratko  o  sebi  ko sam  i  odakle  dolazim. Ime  mi je  Semir, rođen  sam  u  Mostaru. Otac  mije  bio  trgovac,  školovao  sam  se  u  Carigradu. Poslije  završene  škole  vraćam  se  u  svoju  sunčanu  Hercegovinu. Dvije  godine  bio  sam  sa  Dervišima  u  Blagaju. Poslije  babine  smrti  odlučio  sam  da  putujem  po  Bosni  i  Hercegovini, da  pišem  običaje  i  razne  događaje  da  se  ne zaborave. Vjeruješ li  Kemo  da  u  jednoj  varoši  ima  raznih  običaja, od  sokaka  do  sokaka. Kako  su  se  ljudi  doseljavali  u  pojedine  mahale  sa  sobom  su  donosili  običaje  iz  svog  kraja. Pošto  je  babo  bio  prilično  Bogat, govorio  sam  mu  da  ide  na  Hadž. On  je  uvijek  govorio  da  dukati  trgovaca  nisu  za  Hadža. Zbog  toga  što  svaka  vaga  preteže  trgovcu. Zato  ja  sad  imam  mogućnost  da  hodam  po  Bosni  i  Hercegovini. Ti  mi  Kemo  reče  da  razvlačim  kad  govorim, mi  Hercegovci  tako  zborimo. Ali  znaš li  Kemo  što  je  u  Hercegovini  takav  govor. Ne znam  moj  Semire  rekoh  ja. Vidi  Kemo  Hercegovina  je  kamenita.  Ljetine  što  se  skupi  to  treba  razvući  do  sljedeće  ljetine. Sa  razvlače-njem  te  ljetine   razvlačio  se  i  govor  Hercegovaca. Semire  pošto  si  školovan  čovjek, prije  nego  ti  počnem  sa  pričom  o  Fukari, da  te  upitam  za  neke  stvari. Prvo  ću ti  postaviti  pitanje  za  riječi  kad  god  kod  nekog  domaćina  umre  ili  pogine  dijete, kaže  se  nedomi  te  Bog  razumjeti. Svi  žalimo  za  tim  djetetom  i  razumijemo  domaćina  u  njegovom  bolu, a  kažemo  nedomi  te  Bog  razumjeti. Moj  Kemo  to  su  velike  riječi. Svi  roditelji  razumiju    bol  za  djetetom, ali  ga  samo  istinski  može  razumjeti  roditelj  koji  je  izgubio  dijete. Zbog  toga  se  kaže  nedomi te  Bog  razumjeti, to  jest  ne doživjeti  tu  bol  za  svojim  djetetom, jer  tek  tada  osjetiš  bol  onog  roditelja  koji  je  izgubio  dijete. Moj  Semire ljudi  kad  pričaju  neki  događaj, dodaju  ili  oduzimaju  neke  riječi, tako  da  ta  priča  ne bude  istinska.  Zbog  toga  je  dobro  što  ti  zapisuješ  te  događaje. Ako  taj  zapis  bude  negdje  i  zabačen  u  budžak, neko  će ga  nekad  naći  i  pročitati. Kemo  ti  me  upita  Zbog  čega  ljudi  dodaju  ili  oduzimaju  neke  riječi  i  tako  mijenjaju  istinu. Moj  Kemo  nema  usta  koja  nisu  nešto  slagala, da  oprostiš  ni  guzice  koja  nije  prnula. Takvi  su  ljudi  u  životu, mnogi  hoće  u  svaku  predžu. Semire  ja  sam  star  čovjek  pamćenje  me  još  služi. Neću  imati  kuveta  da  ti  za  dva  tri  dana  ispričam  Fukarinu  priču. Zbog  toga  ćeš  moj  musafir  biti  malo  duže. Ja  se  izvalih  na  šiltu  i  poče  besjedu  koju  mi  je  Hakija  pričao. Pošto  me  usta  zaboliše  od  priče, predložih  Semiru  da  sutra  nastavimo  sa  pričom. Semir  jedva  dočeka  sa  prestankom  priče, ali  nastavi  Hercegovac  priču  sa  mojom  kćerkom. Sutradan  sam  nastavio  besjedu  koju  sam  ja  doživio  sa  Hakijom, pošto  sam Haki  bio  desna  ruka  u  svemu. Vidim  ja  da  se  Semir  vrti  oko  moje  kćeri, zato  ga  upitah  bili  ti  mogao  živjeti  u  našoj  kasabi. Pa  kad  bih  našao  finu  djevojku  mogao  bih  ostati  ovdje. Znaš  li  Semire  što  te  ovo  pitam, ne  znam  Kemo  reče  Semir. Ama  vidim  ti  se  vrtiš  oko  moje  Zinete, a  nije  izgleda  ni  njoj  mrsko  s tobom  biti. Zbog  toga  ako  ste  se  zaljubili, i  hoćete  se  uzeti  eno  vam  ona  kuća  koju  je  meni  ostavio  rahmetli  Faik. Zineta  progovori  babo, nemoj  ti  meni  babo, babo  je  sve  dobro  vidio. Za-kažite  vjenčanje  sa  hodžom  i  bujrum  u  kuću  koja  je  prazna. Ja  ću  za  nekoliko  dana  završiti  priču, a  vi  nastavite  svoj  život. Zineta  i  Hercegovac  Semir  se  uzeše,  ja  im  dadoh  kuću  koju  mi je  ostavio  blizanac  Faik. Semir,  pametan  Hercegovac,  u  prizemlju  otvori  kahvanu  za  omladinu. To je  možda  prvi  kafić  koji  se  otvori  u  Bosni  za  omladinu. Djeca  su  provodila  svoj  život, ja  sam  čekao  kad  ću  preseliti  na  ahiret. Bilo  mije  drago  što  je  Semir  zapisao  životnu  priču  jedne  Bosanske  porodice. Nemam  šta  više  ispričati  život  je  tekao  kako  je  tekao.

____________________________________________

Prva priča nastala u velikoj žalosti za izgubljenim sinom  Semirom Džajićem koji je poginuo 23. maja 2013. godine u 28 godini života                 

Otac Emir Džajić                                                                                                            



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Said Šteta: Tražili su pjesmu

Said Šteta   Tražili su pjesmu   Tražili su da napišem pjesmu dok sam podupirao mjesec ramenom i trpio oštricu zvijezda na prsa gola Ni su mi vjerovali i pustili me kao česmu gađali moje stihove kamenom začudo...
by Redakcija
 

 
 

Promocija druge knjige Dženisa Nurkovića ,,Rožaje nekada i sada“

PROMOCIJA DRUGE KNJIGE AUTORA DŽENISA NURKOVIĆA ,,ROŽAJE NEKADA I SADA“ DIVAN POGLED NA PROŠLOST I SADAŠNJOST ROŽAJA Knjiga „Rožaje nekada i sada“ predstavlja specifično viđenje Rožaja u svjetlu njegove bu...
by Redakcija
 

 
 

Dušan Stijović: Kuća stara (foto esej)

K U Ć A   S T A R A Jednog dana povuče me želja da, pred veče, obiđem staru kuću. Ne znam šta sam tražio. Prođoh kroz sobe i ne opazih nikoga. Izađoh iz kuće ne znajući kuda da pođem. Po navici zaključah vrata. ...
by Redakcija
 

 

 

Nova knjiga Ismeta Dedeića ”Globa na tugu”

God. izadanja 2017. Uvez: Tvrdi Br. str. 528 Novo iz ZALIHICE GLOBA NA TUGU ISMETA DEDEIĆA Ima životnih priča dramatičnijih od svake fikcije, sjećanja tačnijih od svakog historijskog izvora i ima memoara koji su najčitan...
by Redakcija
 

 
 

”Ptica iza žice” Marije Stojiljković Marstoj

MANIFESTACIJE UNUTRAŠNJE EKSPRESIJE   Zorica Tijanić o zbirci poezije Ptica iza žice Marije Stojiljković Marstoj (Izdavač Udruženje pisaca Poeta, 2017); Ilustracije na koricama Sonja Jovanović; knjiga će biti pr...
by Redakcija
 

 




Konkursi regiona