Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme



Bosna i Hercegovina

26. Maja 2017.
 

Pet priča Veljka Bosnića

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake: ,

СКОКОВИ ПО ВОДИ

 

Масна велика вода, на доку усред дана, дрјемам као мачак и хватам посљедњи зрак сунца… Клупа је мој кревет, мој сан… самоћа и није тако тешка, као лака мелодија, соната одбија се о воду која љено се окреће и посрће. Мали хладни вртлог ”шепури” се на превоју иза моста, онако лаповски се савија и кида се паучина сна. Сјенке лутају мртвих приатеља, на валовима који пјене и слажу се на ситном пјеску и муљу плитке воде Дунавске.

Чекам упорно, бројим искакања из те масне и хладне гробнице, све познати ликови ме не плаше, покорно чекају свој ред да ме освоје, прену из поподневног сна, у трзајима из линије праволиниске, из неког комфора пре много година, када смо сви били заједно, док смо чекали да дјеца ручају, па ако нешто остане посље њих-то је био наш залогај. То мало сретно задовољство, та срећа која само у ћошковима самује…

Бруји тешка мутна вода, сјетна молитва коју напамет знам, те рјечи које грубо јече из мог грла, то кајање, и милост која не броји дане и године, то варљиво љето педестих година прошлог вијека, тај очев шешир и црвена кравата, карирани дебели капут из Загреба, те шими ципеле које је обожавао-мој отац и филтер  Београд – бјели филтер и лозу Книнску ракију из Жагровића… Пожутјелих бркова – пажљиво оштрицаних… Пива испијеног до пола испод старе јабуке, пробушеног лонца мајчиног, плавог са тачкицама бјелим… Мирисом сарме славске у рано јутро… Мљека које се ”вари” и свјежих колачића… Свјеће изгорјеле допола над судопером, за покој душа, и св. Јована на зиду Источном…

Нећу се враћати из воде, одлучио сам поптуно мирно, хладне главе, пустићу се тежњи великог брата Дунава код Новог Сада, да ме покори, унизи и прогута, да ме самеље као да сам нико, пустићу му да ме надјача. Покушаће да ово моје одустајање да преокрене стари превртљивац у своју корист, збир простих бројки, судбина, мирис дувана-шверецованог без маркице, брље са Фрушкогорских висина, јефтиних змајева и лажних Кинеских огрлица…

Нећу се враћати… Никако…

 

ЈУТРО КОЈЕ СЕ СМИЈЕ

Поранио сам прије зоре, окупао се и о обријао и заузео своје мјесто на балкону у старој фотељи, наслонио се удобно, ставио сунчане наочаре и удахнуо дуго… тешко… Посљедњи талас магле и росе простире се над градом,велика вода тамо преко пута пјени и призива,виле уморне ноћни ратници и анђели чувари завршили су свој посао за прошлу ноћ. Блиједи повјетарац  свира ми на уво, и по челу хладни зној капље кап по кап…

Минути се нижу на бројаницу дана – јутра које се смије, тетура и поништава сву моју присебност и страх која се увукла у ”кости”. Нервоза нараста до експлозије, палача се љуља и краљ мора да се огласи, по ко зна који пут. Трзајем руке гасим, Радио-умукао је нестварно и опет сам сам са самим собом, опет опијам се зором коју очекујем све ове године. Минути се нижу, рјечи брује и пјесма цврчака се ниже, окупља се сав тај свијет-тамни-то пропадање сна за које сам једини био свједок…

Поранио сам прије зоре,јутро ко јутро склупчано се упетљало и спузало на лаке слике прошлости и уздаха који ме блокирају.

Јутро које се смије, опомоње и сав важан чекам исход дана… Покушаћу да останем само параван, који се стално открива, и независна игра,аутономност слике као такве, дате и непоновљиве. Свих погледа,уморних радника и баштована који мрзе сво то цвијеће, ту љепоту за који постоји праг и граница до колико се може ићи далеко… а да се остане свој у овом јутарњој милини и осмјесима које сам већ видио,ослушнуо и покидао…

Поранио сам као и обично прије зоре, сам у својој њуштури старца који броји посљедње дане… сате… трептаји душе осјетим ту милину око срца, ту мекоћу њеног битисања, куцјања, опомена. Не нисам се препао, напротив растем у висину гдје ће и она кренути након што се опростим са свим који остају послије мене.

Поранио сам и шта сам могао… Јутро траје-јутро које се смије…

 

ЉУШТУРА СНА

Сјаји ко свитац којег виђам свако вече, знам тај поглед-ту продорност која понекад смета, омета, смије се у лице… Сув као рог окачен око клина изнад огњишта и црни танки дим који лелуја теткином колибом –горе у Аташевцу подно Клековаче врхом под облаке… Исушене даске борове, мирис тамјана и смоле која капље умјесто св. Јована који то посматра без рјечи. Јасно видим, мирис хљеба, покипјелог мљека, и бјелог лука о вјенац саплетеног изнад врата на источној страни велике собе. Тетка нам прави карамеле-пржи шећер и додаје мљеко, овчије и све мирише на срећу. Све, баш све и јако добро одбија се ивер-жишка из пламена огњишта, сува сланина окачена као слика без рама краси овај поглед,овај трептај сна који ми се стално, ама баш стално, враћа… Упорно…

Тешка августовска ноћ око велике Госпојине-усред поста, глођемо суви бакалар, откуван како би се ”цмоктио” и тањио у устима… кувани кромпир и лук бјели као додатак… Ораси и љешници, чекају као посластица, и све то у колиби моје тетке Драгиње Симушевић на Брдима у сред Аташевца…

Рој мува кида устајали ваздух собе до шумарка, гдје зец спава, ниске гране дрељића и дивље јабуке која рјетко добаци са неким плодом… Рјетко…

Јасно видим, пренем се из сна, тетка ме буди… сине устани да виђаш ово.. Трљам очи, и јасно видим преко ливада као змај јелен у трку галопу прескаче камене ограде ливадске Трнинића, Трикића и Боснића и даље у дубоку шуму… Јасно видим, Сунце се смије и годи му, а ја опијен овом љепотом ”пишким” са прга колибе на ливаду која се пуши.

Сјаји као божићна честитка, као бадњак који се доносио равно у колибу,јагоде нанизана на сламку као трофеј.

Тешка ноћ и тешко вријеме а свитац ко свитац сјаји кроз ноћ, пали мој сан који мирише на глину и глиб и плоче камене. Сув као рог бдије на сав глас,плачем од среће и јастук влажан се чуди.

Плакаћу опет, све док трајем… Сан бије немилосрдно, брутално… скроз…

 

ПРАШИНА ПУТА КОЈИ СЕ ГУБИ

Затачен усред корака између два дана и две ноћи на насипу до велике змије која плази свој водени реп крoз сву ову равницу, на лицу носим те ситне кристале прашине, узбуркане завјесе пута који се све више губи и нестаје, преграђе трули са оне двије цигле у ћошку и гомила смећа у шибљу као споменик чека и чека…

Понекад поспремам и чувам те трагове како бих доказао да сам збиља трајао и будиo се са осмјехом у зору, понекад које је давно изблиједило, остарјело и олињало се… Врхови копља пробијеног дана који је за брдо зашло,жал и невјерица да је све тако жалоснио и провидно,тупи убоди свакодневнице,покушаји који остају као смјешни помаци да се из глиба може искорачити.

Фина прашина пута тамо иза овог превоја слаже се као кревет који стоји распремљен само за мене, тамо далеко гдје смо као дјеца искакали по тој љепоти. Ширим ноздрве,уздишем до пола,осјећам је као талог који се масти и клизи до грла, празне руке које испружене чекају и задњи трептај сунца који постиђен одлази на починак. Одбачен чекам…

Кристали пута свјетлуцају као драгуљи у тами, стражари чуче као посљедњи путокази неког пропалог царства,нека далека  музика одзвања као опомена која је сигурна.

Бјелина која скакуће, и просута прашина која полако тоне у заборав.

 

.

МИРИС СМРТИ

 

Покошена трава у ливадском рају пркосно се ”кочи” – спљоштена порука са лептиром у лету – мали бјели лептир обилази љубоморно сав тај вјековни мир… Ништа се од раног дјетињства није промјенило, за брдом звон црквеног звона, бије на сав глас, јужњачка вјетровска простота запљуснула је моје ноздрве-накострјешен стојим погнуте главе, тај мирис смрти на крилима јужног вјетра осјећам. То закуцавање у ваздуху, паљевина мозга и трептај ока, све у дјелићу секунде,омамљен погнут стојим и чекам да ме неман прогута-и упије заувјек…

Ливадска јунска симфонија сипа своје благо као фину прашину на лица пролазника,обичних смртника који газе овим свјетом, простором које је отргнуто од вјечне смрти-госпође са великом хаљином и бјелим чарапама са неком тајанстбвеном чипком-змијом која се увила око листа ноге,и спремна да нападне…

Шушкање црног покрова, широког шала-мараме, осјећам и региструјем готово стално, већ има много година, ту висину и тон хватам непогрешиво. Сигурно. Мозаик свјетлости се прелама и нестаје у вјечиту таму ввјечности – загрљај смрти која куца на свачија врата, напада стално и без разлога…

Прочешљана и углађена госпођа скакуће ко луда да је, хвата црним зубима дјелиће времена, љубав се склања, музика утихнула и звона не бију иза брда, склоњен на крај пута чекам свој ред и знам да ме неће промашити.

Мучиће ме… сигурно… и нека ће…



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Filip Došljak: “Anegdote i minijature” Maksima Lutovca

Nova knjiga   KNJIŽEVNA POLJA MAKSIMA LUTOVCA   Maksim Lutovac (Berane, 1936), šahovski velemajstor, povukao je još jedan vrijedan  potez, ali ne na šahovskom polju već na književnom. Svojom novom knjigom, pod nazivom ...
by Redakcija
 

 
 

Disovo proleće na Beogradskom sajmu knjiga

Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“ и 62. Међународни београдски сајам књига позивају Вас на промоцију издања 54. „...
by Redakcija
 

 
 

Dušan Dojčinović: Kum nije dugme

Свечаном салом градске општине у Мирјеву, у Београду, проламали су се звуци, смртно озбиљне музике Дебисија. Чело и клавир. К...
by Redakcija
 

 

 

SHURA publikacije u Beogradu

Na ovogodišnjem sajmu knjiga u Beogradu, na štandu SHURA publikacije izložena su i najnovija izdanja, među kojima treba istaknuti tri knjige poezije – kolo pod nazivom GEOPOETIKE I: Alen Kristić (Sarajevo): Gravitaci...
by Redakcija
 

 
 

Said Šteta: Bio je oktobar

Said Šteta   BIO JE OKTOBAR   Ruke mekše od kadife i neobično bijele uzimale su zvijezdu iz blata i nosile je visoko u sazviježđe želja svojih Bio je oktobar kada i mravi ljetinu dijele na dlanu zrno žita, kao ...
by Redakcija
 

 




Konkursi regiona