Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme



Crna Gora

15. Maja 2016.
 

Sande Dodevski: Majka i Cvetanka

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake: ,

Kraj šporeta na kome u loncu vri voda, sjede moja majka i Cvetanka.

Sjede i razgovaraju. Kraj je avgusta i rijeka je savim oplićala i u njoj nema više riba…

– Eto, Bože, umiru mladi ljudi! – veli Cvetanka i nastavlja: – Eh, za koga ti ono počeh  kazivati? Da. Za Tikomira. Vidjela sam ga  proljetos kada svrati ovdje u ambulantu. Sjedio je u kolima, a blijed, blijed i sve mu grašci znoja na čelu! Zaustaviše se kola i on, sestro,  siđe pa pravo u naše dvorište, kao sada da ga gledam. Hoda, nabada mršavim nogama, oslabio i istanjio se – ama, vjetar da duhne odnio bi ga, čini mi se?

Dođe tako blizu do mene, a vidim ne poznaje me. – Tetka – reče mi – da mi daš malko hladne vodice – ako imaš?

Odmah skočih do bunara i donesoh mu vodu u jedno maleno kofiče. Sramota me, ali što se našlo to se i dalo! A i naši smo, pa nećemo mnogo da zamjeramo.

Uze on kofu, nagnu je i – pije! Ne znam koliko je bilo u njoj, ali je on svu ispi. Ništa mi ne reče. Okrenu se od mene i samo mahnu onima u kolima da idu, a on će ih stići do ambulante…

Poslije razbrah da je umro! Vozili su ljetos bostan traktorom odavde čak u Čačak i on, dok su se vozili, cijelim putem sjedio na bostanu i ni sa čime da se ne pokrije!?

Vjetar ga probio, a kako i neće? I čitavo ljeto mu prođe u bolovanju. Bolovi u glavi, a on crven. Crveni se crveni, te ga presiječe neka moždana kaplja i skide se!

– Ko zna? Možda te je i poznavao, nego nevelan čovjek pa mu nije ni do čega – odgovora joj majka.

– Šta reče? Ne čuh te…?

– Kažem za to kad si mu davala vodu. Možda te je i poznavao, ali nevelan pa i ne misli mnogo na poznanstvo!

– Sigurno!

Samo to veli Cvetanka. Prekršta ruke i ostavlja ih  u krilu, ali ne zadugo. Ubrzo joj više ne miruju. Premeće šakama i uvlači ih jednu u drugu. Tanke su joj i blijede – sama kost i koža, i krupne modre vene na njima. Pogled mi se u tom času iskrada u pravcu majčinih ruku. Trenutno su joj zauzete: ubacuje u šporet riječne suvarke, pa odmah zadiže poklopac lonca i viri u njega. Nemarno vraća poklopac, a izraz lica joj je pomalo šaljiv; domaćinski zbog gošće i zbog toga što je u tom trenutku sretna zbog mog povratka. Nije se moglo naslutiti što će reći, i – potrajalo je to, ali ne  zadugo. Jednu, najviše dvije sekunde. Progovorila je bez napora.

– Eh! Ništa te ne ponudih! Da ti dam malo rakijice –  da te častim za sina?

I još dok to ne doreče, Cvetanka se usprotivi: – Aaaa! Ne! Ništa ti neću. Ne pijem, moja ti…

Mati se podiže sa stolice lako – lako i hitro! Odnekud donese bocu sa već načetim pivom. Žuti se providna boca dopola otpijena i začepljena kukuruznom komušom – žuti se kao dno bistre rijeke, a majka veli:

– E pa, ako si meraklija za pivo?

-A, ne! Ništa ti neću. Ne mogu, a nije da kažeš da neću?!

Nailazilo je zatim vrijeme u kome je majci valjalo nešto činiti kako bi zadovoljila gošću kad je već odlučila da to uradi, a Cvetanka je sama znala hoće li ili neće prihvatiti ponudu. I mati joj pruži kuhani klip kukuruza i Cvetanka ga uzede, ćuteći! Iz majčinih ruku prinese ga k ustima i zagrize; – Hmm! Lijep, fin  klasić! … Eh, mori, eto šta je čovjek, pust da je? I – šta da se onda kaže?

– A, ništa! – odgovara joj mati, no Cvetanka  nastavi dalje: – Ja, opet, kažem da je najbolje čuvati  zdravlje, i da ljudi “odlaze” po redu! A žao mi  kad tako čujem da je otišlo mlado i zeleno. Neka Gospod uzima nas stare, a mladi neka još požive…

Tako je umro Tikomir – sjećaju se u nastavku, naizmjenično se dopunjujući  u govoru.

Godinu prije njega, pokojnog Tikomira, isto pred kraj ljeta, otac im sahrani i mlađeg Kitana, ali i onda ne zaplaka, a niti sada – za Tikomirom! Bre, od čega mu bješe duša? A možda  plač i ne pomaže mnogo… ja bih, čini mi se, oči isplakala i moralo bi me nešto zaboljeti i otkinuti se, evo odavde – pokazuje rukom na  grudi! A on, eto, samo mu malo obrve smrknute, sako mu visi na leđima, a ruke mu se tresu, pa i to samo ono što se golim okom može vidjeti. Ništa drugo da mu otkriješ! Da Bog sačuva…

Pričanje se za trenutak prekide. Zavlada nekakva  čudna tišina. Gledam u ugao sobe i pogledom tražim štap za pecanje. Cvetanka je već otišla. – Majko! Ko bješe, u stvari, Cvetanka? – pitam je.

– Ona je Stojančetova majka… onaj što je s tobom išao u školu.

Postiđen zbog toga, što ga se ne mogu sjetiti, sudaram se s njom na izlaznim vratima, a ona me pita  šta ću raditi?

– Ići ću na pecanje – kažem, i onda se ona brine zbog plitke vode u rijeci i kaže mi – O, pa nećeš ništa upecati! Samo male ribice. Ovolicne – kao prst! Savija kažiprst, pokazuje mi ga, a ja krenuh …

Ispraća me do iza kuće, te još i hoda za mnom zastajkujući i gledajući me izdaleka.

Zamjeram sebi što je ne upitah šta će ona raditi i pomislih kako je trebalo  reći: “Šta ćeš ti, majko, raditi – kada ja odem … na pecanje?!“

Bilo bi joj drago da to čuje poslije trideset i više godina… No, kako joj navrijeme ne rekoh to što joj je trebalo reći, preostao mi je jedino gorak okus u duši i čuđenje koliko ništa ne znam…?!

A sjećam se da me je čak upitala imam li i udicu, a ja joj tek onda odgovorih: – Imam! Imam, majko!… Imam jednu malu “dvanaesticu” i vezaću je kada dođem do onog vira pod vrbom, a onda će nešto morati zagristi i tada ću da povučem… Potezaću i vući ću,  pa ću  na kraju i svoju “dušu” iščupati, jer me neće mnogo boljeti pošto je udica  sićušna, te će se i sama otkačiti!!!

Vratih se sa pecanja sa četiri ulovljene  ribice od kojih je svaka bila dugačka kao srednji prst!

Majku ne zatekoh u kući.



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Đura Šefer Sremac: Uskršnja nedelja

Ђура Шефер Сремац   УСКРШЊА НЕДЕЉА     Био сам дете близу девете… Ех, успомене походе мене!   Од трешње цвêта нежнија, ...
by Redakcija
 

 
 

Uskoro nova knjiga ”Rožaje nekada i sada”

U toku je priprema knjige sa ekskluzivnim starim fotografijama (iz bogate arhive od kojih većina do sada nisu objavljene) iz prošlog vijeka kao i novim fotografijama snimljenim iz iste pozicije. Knjiga ,,Rožaje nekada i sada...
by Redakcija
 

 
 

Marija Juračić: DOBAR SKANDAL

Moj se zet u posljednje vrijeme počeo čudno ponašati. Ranije odlazi na posao, sve kasnije se kući vraća. Već je nekoliko puta javio da ne može stići na ručak. Nije došao ni kada sam mu onako lukavo pripremila njegovu ...
by Redakcija
 

 

 

Said Šteta dobio prvu nagradu za najbolju novinsku priču

U okviru Međunarodne kulturne manifestacije “Zeničko proljeće 2017“, NIP „Naša riječ“ iz Zenice 5. aprila 2017. godine u Općoj biblioteci, priredilo je svečanost dodjele nagrada izabranim autorima, na k...
by Redakcija
 

 
 

Pjesma Mehmeda Akifa Ersoja (na bosanski preveo Sejfidin Haruni)

Mehmet Akif  Ersoj   HIMNA NEZAVISNOSTI   Ne strahuj! Sjaj crvenog bajraka što se po sumraku vihori, neće se ugasiti; Sve dok se posljednje ognjište, što se dimi nad mojom domovinom, ne ugasi. Taj bajrak je zvije...
by Redakcija
 

 




Konkursi regiona