Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme



Crna Gora

2. Aprila 2016.
 

Sanja Cvijović: Crni dan

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake:

Престала сам да сe радујем. Око мене се ломила и тишина, у малим, оштрим парчадима. Нада да ће дани донијети нешто боље, полако је нестала. Све чешће се затичем у ћутању, тежем од олова. Знам да ће Црни Дан стићи, немилосрдан у својој извјесности. Црни Дан, тако зовем своју болест, доћи ће ненајављен, као незван и немио гост. Доћи ће онако како се долази да се никада не оде. За њега се припремам, као млада за мистериозног женика који долази однекуд из далека, са краја свијета као из најцрњих амбиса приче. Морам да заволим таму, и све црно у њој. Морам, јер ће остатак живота, бити црњи од најмрачније ноћи. Уморна сам. Превише уморна од честих путовања и прегледа препоручених офтамолога. Сваки потрошени ценат на неуспјешне третмане који су требали да успоре настанак тоталног сљепила, жалим. Знам да су улудо потрошени. Отац и мајка настављају да позајмљују новац и све тужније и тише спуштају главу свакога путакад доктор каже како бољитка нема. Тадасе тишина удвостручава, грозна и неумољива. Водесе бесмислени ратови против моје судбине. Упорни и бесмислени. Знам.

Смијала се, скривајући страх који се множио у њој, и око ње. Послије би ћутала, дуго. Гледала је мајку, њене танке,блиједе руке, несигурне покрете, и сестрино бијело и мршаво лице, и очево од бриге наборано чело, како би све боље запамтила, како би у визуелну мапу свог сјећања утиснула њихова лица. Чекала је.

Нијесу јој дозвољавали да било шта ради, чували су је, бесмислено су је чували од сваког физичког напора. Најчешће је гризла помисао на беспомоћност која ју је чекала. На све је гледала очима пуним трнаца, магле и жеље да се нагледа свега што је чинило њену околину. Тим гладним гледањем свијета жељела је да осигура залихе сјећања, за које је знала да ће године учинити блиједим приказама неке стварности која је можда била њена.

Сви  испади, сигурни најављивачи болести, који су постајали све чешћи  и све непредвидивији, увијек су се завршавали јецајима са главом у јастуку и мајком која се суздржава да не заплаче док јој шапуће о томе како постоје и горе ствари.  Да су у свему заједно. Да ће бити и у овоме. Тада би мајка причала о времену када је Џени била мала. Затим би, још једном скрхана,заспала, са њеном руком у својој. Џени би сачекала да мајка заспи, а онда би је гледала, до касно у ноћ, коју је доживљавала као нешто своје. Нешто на шта једино она има право.

Покушавам да не мислим. Да чекање учиним подношљивијим.  Покушавам, дајући се, да од сваког тренутка извучем оно што је у њему најбоље. Кад осјетим поглед сажаљења онда окрећем главу. Чекам оно што долази. Сама и равнодушна. Знам да ми прилази, однекуд.

Јутро је улазило по јези, без свијетла и видности облика. Наталожене сјенке стискале су очи, нагомилана непрозирност забадала се у мозак који је вапио за нечим што би препознао. Вриснула је, пробудивши се у потпуној тами, први пут. Трљала је очи, али ништа. Знала је. Није имала храбрости да пробуди мајку. Руке су јој дрхтале. Слушала јој је дисање. Нека траје, још мало. Нека буде безбрижна, бар у сну, још који тренутак.  Кад се пробудила, окренула се ка њој и пребацила руку преко њенога стомака. Џени јој је стегла руку.


– Мама, дошао је,
рекла је.
– Ко?-
питала је гласом који се губио у дрхтању.
– Црни Дан –
одговорила је.
– Видиш ли ово? Ово? А ово? Џениии!!

Око мене се ломила тишина, у малим, оштрим парчадима.  Нада да ће нови дан донијети нешто боље, сасвим је нестала. Сада ћу морати да говорим и све оно што се некада могло  прочитати  у мојим очима.


Сања Цвијовић је ученица 2. разреда Средње стручне школе из Бијелог Поља, Црна Гора

 



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Miroslav Stamenković: Miki

To mače, koje sam pripit ukrao sa terase kafane jednog prepodneva, i strpao ispod jakne bez mnogo razmišljanja, uneo sam u autobus i držao ga u ruci. Bilo je mirno, pa sam tada pomislio da su sve mačke takve. Jedna žena mi...
by Redakcija
 

 
 

Said Šteta: Otac koji sa kamenom priča

Još mi u sjećanju živi slika mladića s kraja rata, nasmiješenog i uvijek spremnog za neku finu doskočicu. Ponekad zaljubljen i zapleten među zvijezde kao u paukovu mrežu, ali nikada ters. Onda ga prestanem viđati, da b...
by Redakcija
 

 
 

Smail Jonuz: Potohnućemo namah!

Švedski gradić Varberg je važna luka. S druge strane mora je Danska. Naš čovjek, kako ga je Bog stvorio znatiželjna i snalažljiva, odmah poče izviđati u luci kako se tamo ide, koliko košta karta i, što je najvažnije...
by Redakcija
 

 

 

Said Šteta: Dječak na stepenicama

Dječak na stepenicama   Prije koju godinu, prolazio sam kroz udaljeno selo od grada i vidim dječaka, uzrasta pet-šest godina kako sjedi na stepenicama jedne manje kuće. Bio je skromno obučen, isprljane odjeće i misli...
by Redakcija
 

 
 

Vukosav Delibašić: Kuća na bijelom blagu

Rat je završen prije tri godine, a još uvijek su po šumama i skrajnutim selima lutali: odmetnici, vojnici, milicioneri, šumari, razne uhode i špijuni, koji su na svakoga motrili i pazili ko kud odlazi i ko kod koga dolazi...
by Redakcija
 

 




Konkursi regiona