Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme



Crna Gora

2. Aprila 2016.
 

Sanja Cvijović: Crni dan

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake:

Престала сам да сe радујем. Око мене се ломила и тишина, у малим, оштрим парчадима. Нада да ће дани донијети нешто боље, полако је нестала. Све чешће се затичем у ћутању, тежем од олова. Знам да ће Црни Дан стићи, немилосрдан у својој извјесности. Црни Дан, тако зовем своју болест, доћи ће ненајављен, као незван и немио гост. Доћи ће онако како се долази да се никада не оде. За њега се припремам, као млада за мистериозног женика који долази однекуд из далека, са краја свијета као из најцрњих амбиса приче. Морам да заволим таму, и све црно у њој. Морам, јер ће остатак живота, бити црњи од најмрачније ноћи. Уморна сам. Превише уморна од честих путовања и прегледа препоручених офтамолога. Сваки потрошени ценат на неуспјешне третмане који су требали да успоре настанак тоталног сљепила, жалим. Знам да су улудо потрошени. Отац и мајка настављају да позајмљују новац и све тужније и тише спуштају главу свакога путакад доктор каже како бољитка нема. Тадасе тишина удвостручава, грозна и неумољива. Водесе бесмислени ратови против моје судбине. Упорни и бесмислени. Знам.

Смијала се, скривајући страх који се множио у њој, и око ње. Послије би ћутала, дуго. Гледала је мајку, њене танке,блиједе руке, несигурне покрете, и сестрино бијело и мршаво лице, и очево од бриге наборано чело, како би све боље запамтила, како би у визуелну мапу свог сјећања утиснула њихова лица. Чекала је.

Нијесу јој дозвољавали да било шта ради, чували су је, бесмислено су је чували од сваког физичког напора. Најчешће је гризла помисао на беспомоћност која ју је чекала. На све је гледала очима пуним трнаца, магле и жеље да се нагледа свега што је чинило њену околину. Тим гладним гледањем свијета жељела је да осигура залихе сјећања, за које је знала да ће године учинити блиједим приказама неке стварности која је можда била њена.

Сви  испади, сигурни најављивачи болести, који су постајали све чешћи  и све непредвидивији, увијек су се завршавали јецајима са главом у јастуку и мајком која се суздржава да не заплаче док јој шапуће о томе како постоје и горе ствари.  Да су у свему заједно. Да ће бити и у овоме. Тада би мајка причала о времену када је Џени била мала. Затим би, још једном скрхана,заспала, са њеном руком у својој. Џени би сачекала да мајка заспи, а онда би је гледала, до касно у ноћ, коју је доживљавала као нешто своје. Нешто на шта једино она има право.

Покушавам да не мислим. Да чекање учиним подношљивијим.  Покушавам, дајући се, да од сваког тренутка извучем оно што је у њему најбоље. Кад осјетим поглед сажаљења онда окрећем главу. Чекам оно што долази. Сама и равнодушна. Знам да ми прилази, однекуд.

Јутро је улазило по јези, без свијетла и видности облика. Наталожене сјенке стискале су очи, нагомилана непрозирност забадала се у мозак који је вапио за нечим што би препознао. Вриснула је, пробудивши се у потпуној тами, први пут. Трљала је очи, али ништа. Знала је. Није имала храбрости да пробуди мајку. Руке су јој дрхтале. Слушала јој је дисање. Нека траје, још мало. Нека буде безбрижна, бар у сну, још који тренутак.  Кад се пробудила, окренула се ка њој и пребацила руку преко њенога стомака. Џени јој је стегла руку.


– Мама, дошао је,
рекла је.
– Ко?-
питала је гласом који се губио у дрхтању.
– Црни Дан –
одговорила је.
– Видиш ли ово? Ово? А ово? Џениии!!

Око мене се ломила тишина, у малим, оштрим парчадима.  Нада да ће нови дан донијети нешто боље, сасвим је нестала. Сада ћу морати да говорим и све оно што се некада могло  прочитати  у мојим очима.


Сања Цвијовић је ученица 2. разреда Средње стручне школе из Бијелог Поља, Црна Гора

 



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Dušan Dojčinović: Razgovor s Tomislavom N. Cvetkovićem

А? А? – Мајка је одсутно понављала једно те исто слово, на моје информације споља. Имао сам у рукама тако добро опремљену књ...
by Redakcija
 

 
 

Osvald Tomović: Varljivi mesec

Niko na ovom svetu nije video zeleni mesec. Nije bio ni plav. Nikad baš. Umeo je mesec da bude crvenkast i narandžast, ponekad čak i potpuno crven, ali zelen nije bio nikad. Neće mesec da pozeleni, pa to ti je. Beo kao kre...
by Redakcija
 

 
 

Veljko Bosnić: Pokretne slike

ПОКРЕТНЕ СЛИКЕ   Дубоки процјепи који ломе простор који морају да трају… Скупио сам и овога пута све своје слутње и пон...
by Redakcija
 

 

 

Svetlana Radosavljević: Glasanje

ГЛАСАЊЕ     Старица прича, а ми слушамо. Слушамо али мало разумемо. Питали смо се како се тада и у то време гласало куглиц...
by Redakcija
 

 
 

Osvald Tomović: Vreme i nevreme

U svetlu mnogih događaja postaje jasno da se pored mnogih drugih podela među ljude uvukla još jedna. Bila je oduvek prisutna i milela je među generacijama, ali sada se raširila preko velikih masa i baškari se na ljudskoj ...
by Redakcija
 

 




Konkursi regiona