Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme



Drugi pišu

18. Oktobra 2015.
 

Henrik Dejvid Toro: O dužnosti građanina da bude neposlušan

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake: ,

Piše: Henrik Dejvid Toro

Preveli Zora Minderović i dr Predrag Novakov

Naslov originala Henry David Thoreau Civil Disobedience and Other Essays

 

Od sveg srca prihvatam moto: „Najbolja je vlada koja najmanje vlada”, i voleo bih da vidim da se to ostvaruje brže i sistematski. Kad se taj princip sprovede, dobija se nešto u šta takođe verujem: „Da je najbolja vlada koja ne vlada.” A kad ljudi budu spremni za to, imaće takvu vladu. U najboljem slučaju, vlada je korisno sredstvo, no većina ih je obično nekorisna, a ponekad su sve nekorisne. Prigovori protiv postojanja stalne vojske mnogobrojni su i ozbiljni, i zaslužuju da prevagnu, a ti isti prigovori mogu se upotrebiti i protiv postojanja stalne vlade. Stalna vojska je samo produžena ruka stalne vlade. Vlada – u stvari, samo oblik koji je narod izabrao da vrši svoju volju – podložna je zloupotrebi i kvarenju pre no što narod uspe da deluje kroz nju. Pogledajte sadašnji rat sa Meksikom, delo relativno malog broja pojedinaca koji se koriste vladom kao oruđem, jer, pre svega, narod ne bi pristao na takvu meru. Šta je današnja američka vlada – samo tradicija, mada skorašnjeg datuma, koja nastoji da se prenese na potomstvo nedirnuta, a svakog trenutka gubi svoj integritet. Ona nema vitalnost i snagu jednog jedinog čoveka, jer pojedinac je može savijati po svojoj volji. Za narod je ona neka vrsta drvene puške, a ako je ikad upotrebe kao pravu jedan protiv drugog, sigurno će se raspasti. No, zbog toga nije manje potrebna, jer ljudi moraju imati neku komplikovanu mašinu i slušati njenu buku da bi zadovoljili svoje predstave o vladi. Vlade na taj način pokazuju kako se s uspehom može podvaljivati ljudima, čak i kako oni sami sebi podvaljuju za spostveno dobro. Moramo priznati da je to izvrsno.

viva_la_resistance_by_chris_v981-d45ntc3

VIVA LA RASISTANCE by Chris

Ova vlada nije nikada ničim pomogla neki poduhvat, samo ga je revnosno zaobilazila. Ne čuva slobodu zemlje. Ne sređuje stvari na Zapadu. Ne obrazuje. Sve što je postignuto učinjeno je zahvaljujući osobinama svojstvenim američkom narodu, a postiglo bi se i više da mu vlada nije ponekad smetala. Vlada je sredstvo pomoću kojeg ljudi pokušavaju da jedan drugog ostave na miru i, kao što je rečeno, kad je najefikasnija, ona ostavlja na miru one kojima vlada. Da trgovina i promet nisu elastični kao guma, nikad ne bi uspeli da savladaju prepreke koje im zakonodavci stalno stvaraju, i kad bi čovek sudio o tim ljudima samo po posledicama njihove delatnosti, a ne delimično i po njihovim namerama, zaslužili bi da budu svrstani u istu grupu sa štetočinama koje kvare železničke pruge, i da budu kažnjeni istom kaznom. Govoreći praktično i kao građanin, za razliku od onih koji sebe nazivaju protivnicima svake vlade, ne tražim odmah da ne bude nikakve vlade, ali tražim odmah bolju vladu. Neka se svaki čovek izjasni kakva bi mu vlada ulivala poštovanje, pa će to biti korak bliže da se takvo što postigne.

Kad je vlast u rukama naroda, praktični razlog što je većini dopušteno da vlada za duži period nije u tome što je ona, najverovatnije, u pravu, niti što se to manjini čini najpravičnije, nego što je fizički jača. Ali vlada u kojoj većina još odlučuje ne može biti zasnovana na pravdi čak ni onoliko koliko ljudi shvataju pravdu. Zar ne može postojati vlada u kojoj o tome šta je pravedno, a šta ne odlučuje većina, već savest? – u kojoj većina odlučuje samo o onim pitanjima na koja se može primeniti pravilo efikasnosti? Mora li građanin, ma i na trenutak ili u najmanjoj meri, da prepušta svoju savest zakonodavcu? Čemu onda svakom čoveku savest? Treba da budemo prvo ljudi, pa tek onda podanici. Poželjnije je negovati poštovanje pravde no zakona. Jedina obaveza koju imam pravo da prihvatim jeste da uvek činim ono što smatram ispravnim. Istina je kad se kaže da korporacija nema savesti, ali korporacija savesnih ljudi jeste korporacija koja ima savesti. Zakon nije nikada činio ljude ni trunku pravednijim, a poštujući ga, čak i dobronamerni se svakodnevno stavljaju u službu nepravde. Opšti i prirodni rezultat preteranog poštovanja zakona jesu kolone vojnika, pukovnika, kapetana, kaplara, redova koji marširaju preko brda i dolina u ratove, protiv svoje volje, protiv svakog zdravog razuma i savesti, zbog čega je marširanje zaista naporno i izaziva lupanje srca. Oni dobro znaju da je prokleta rabota u kojoj učestvuju, svi su oni miroljubivi. Pa šta su onda oni? Ljudi? Ili male tvrđave i magacini u službi nekog bezobzirnog čoveka na vlasti? Posetite mornaricu i posmatrajte jednog mornara, čoveka kakvog može da napravi američka vlada, ili šta ona može da napravi od čoveka pomoću svojih mračnih veština – samo senku koja podseća na ljudsko biće, čoveka živog i u stojećem stavu opremljenog za pogreb, i već, moglo bi se reći, sahranjenog pod oružjem uz pogrebnu pratnju, iako se, možda:

„Ni doboš ne ču, ni pogrebna pesma,
Dok telo mu spuštamo u raku,
Nijedan vojnik ne ispali metak u znak pozdrava
Nad grobom našem junaku”.

viva_la_resistance_by_chris_v981-d45ntc3Veliki broj ljudi služi državu, uglavnom ne kao ljudi, već kao mašine, svojim telima. Oni su stalna vojska, milicija, policija, naoružani građani i kompanija. U većini slučajeva nema slobodnog izražavanja mišljenja, ili moralne odgovornosti, nego se spuštaju na nivo drveta, zemlje i kamenja, a možda se mogu od drveta praviti ljudi koji će isto tako poslužiti cilju. Takvi ne izazivaju veće poštovanje no ljudi od slame ili šaka đubreta. Njihova je vrednost kolika i konja i pasa. A ipak, takve obično smatraju dobrim građanima. Ostali, većina zakonodavaca, političara, pravnika, ljudi na položajima, služi državu, uglavnom, glavom, a kako retko prave moralne distinkcije, služiće đavolu, nenamerno, kao bogu. Veoma mali broj, a to su heroji, rodoljubi, mučenici, reformatori u pravom smislu i ljudi služe državu i savešću, i zato joj se, uglavnom, i opiru, a ona postupa s njima kao sa neprijateljima.

Mudar čovek će biti koristan samo kao čovek i neće pristati da bude „glina” da „zapuši rupu da ne uđe vetar”, nego će to ostaviti svom prahu: „Suviše sam visokog roda nečija svojina da budem, Drugi po važnosti Ili koristan sluga i oruđe Bilo kojoj suverenoj državi na svetu”. Ko se potpuno stavi u službu svojih bližnjih, čini im se nekoristan i sebičan, a ko se delimično posveti bližnjima, proglašavaju ga dobrotvorom i čovekoljupcem. Kako dolikuje čoveku da se ponaša prema današnjoj američkoj vladi? Odgovaram da on ne može imati veze s njom a da se ne osramoti. Ni za trenutak ne mogu priznati tu političku organizaciju kao svoju vladu, jer je istovremeno i vlada robova. Svi ljudi priznaju pravo na revoluciju, to jest pravo da se otkaže poslušnost vladi i da joj se pruži otpor kad njena tiranija ili efikasnost postanu neizdrživi. No gotovo svi kažu da današnja vlada nije takva. Smatra se da je takva bila vlada u vreme revolucije 1775.

Ako neko hoće da mi kaže da je to bila loša vlada zato što je oporezivala neke strane proizvode u svojim lukama, najverovatnije je da neću dizati veliku galamu zbog toga, jer mogu bez te strane robe: sve mašine imaju neku falinku i možda je to protivteža zlu koje čine. U svakom slučaju, veliko je zlo dizati prašinu zbog toga. Ali kad falinka stvori svoju mašinu i kad su ugnjetavanje i pljačka organizovani, onda, kažem, nemojmo više podnositi takvu mašinu. Drugim rečima, kada šestinu stanovništva naroda koji je preuzeo na sebe da bude pribežište slobode sačinjavaju robovi, a celu jednu zemlju neopravdano osvaja i pokorava strana vojska, i nameće joj vojni zakon, mislim da za poštene ljude nije rano da se pobune i dignu revoluciju. Tu dužnost čini neodložnijom činjenica što ta opustošena zemlja nije naša, nego je naša osvajačka vojska. Pejli (Paley), autoritet za mnoge u pitanjima morala, u svom poglavlju o „Dužnosti pokoravanja građanskoj vladi”, svodi sve građanske dužnosti na probitačnost i kaže:„sve dok je to u interesu celog društva, to jest, sve dok se postojećoj vladi ne može pružiti otpor ili se ona ne može promeniti a da se pri tom javnost ne dovede u nepriliku, volja je božja da se postojeća vlada poštuje, i nikako više”.

„Ako se prihvati ovaj princip, opravdanost svakog pojedinačnog otpora svodi se na izračunavanje opasnosti i nezadovoljstva, na jednoj strani, i mogućnosti i cene da se to ispravi, na drugoj.” To će, kaže on, svaki čovek za sebe da proceni. No čini se da Pejli nije nikad razmišljao o slučajevima na koje se ne može primeniti zakon probitačnosti, kad jedan narod ili pojedinac moraju po svaku cenu učiniti ono što je pravo. Ako sam neopravdano istrgao dasku iz ruku davljenika, moram mu je doturiti pa makar se sam udavio. Po Pejliju, to bi bilo nezgodno. A u tom slučaju izgubiće život neko ko se mogao spasti. Ovaj narod mora prestati da drži robove i ratuje s Meksikom, pa makar ga to stajalo opstanka. Narodi se u svojoj praksi slažu sa Pejlijem. No misli li iko da država Masačusets u sadašnjoj krizi čini ono što je pravo?

„Država je bludnica, u srebrno ruho obučena drolja
Čiji šlep nose, a duša joj se po blatu vuče”.

viva_la_resistance_by_chris_v981-d45ntc3Istinu govoreći, protivnici reforme u državi Masačusets nisu stotinu hiljada političara s juga, nego stotinu hiljada ovdašnjih trgovaca i farmera, koje više interesuju trgovina i agrikultura no humanost, i koji nisu spremni da se po svaku cenu pošteno odnose prema robovima u Meksiku. Ne sporim se ja sa dalekim neprijateljima, nego s ovima ovde, kod kuće, koji sarađuju s njima i pomažu te iz daleka koji bi bez njih bili bezopasni. Mi imamo običaj da kažemo kako je masa ljudi nespremna. No, napredak je spor zato što manjina nije, uglavnom, ni mudrija ni bolja od većine. Nije važno da mnogi budu dobri kao vi, ali je važno da negde postoji apsolutna dobrota, jer će to podstaći celinu. Postoje hiljade ljudi koji se ne slažu s ropstvom i ratom, a u stvari ne čine ništa da ih okončaju, koji sebe smatraju decom Vašingtona (Washington) i Franklina, a sede skrštenih ruku, govore da ne znaju šta da čine, i ne čine ništa, koji čak daju prednost slobodnoj trgovini nad sobom i posle večere mirno čitaju spisak tekućih cena zajedno sa vestima iz Meksika i, možebiti, uspavaju se čitajući. Kakva je današnja cena poštena čoveka i rodoljuba? Oni oklevaju, kaju se, a ponekad pišu peticije, ali ne čine ništa ozbiljno i efikasno. Oni će blagonaklono čekati da drugi izleče zlo kako oni ne bi morali da osećaju žaljenje. U najboljem slučaju glasaju. Pruže malokrvnu podršku i požele uspeh pravednoj stvari. Ima devet stotina devedeset devet čuvara vrline jednog vrlog čoveka. No lakše je izaći na kraj sa pravim vlasnikom nego s privremenim čuvarem.

Svako glasanje je neka vrsta igre, kao igra „dame” ili „trik-traka”, s primesom morala; igranje istinom i neistinom, moralnim problemima i, naravno, uz to ide i klađenje. Karakter glasača nije ulog. Dajem svoj glas, može biti, za ono što mislim da je pravo, ali nisam životno zainteresovan da to što smatram za pravo i pobedi. Voljan sam da ostavim to većini. Zato njihove obaveze nikad ne prevazilaze probitačnost. Čak i glasanje za ono što je pravo znači ne raditi ništa za to. Samo mlako izražavanje želje da pravedna stvar prevlada. Mudar čovek neće ostaviti pravednu stvar na milost i nemilost sučaju, niti će želeti da ona pobedi kroz vlast većine. Malo je vrline u akciji masa. Kad većina bude najzad glasala za ukidanje ropstva, biće to zato što su ravnodušni prema ropstvu, ili zato što je ostalo malo ropstva koje treba ukinuti njihovim glasom. Oni će tada biti jedini robovi. Ukidanje ropstva može ubrzati samo glas onoga koji svojim glasanjem brani sopstvenu slobodu. Čujem da će se održati konferencija u Baltimoru ili u nekom drugom mestu, da se izabere kandidat za Predsedništvo, a da će joj prisustvovati, uglavnom, urednici listova i profesionalni političari. No kakvog značaja ima odluka koju će oni doneti, za nezavisnog, inteligentnog i uglednog čoveka? Zar se bez toga ne bismo mogli koristiti njegovom mudrošću i poštovanjem? Zar ne možemo računati na neke nezavisne glasove? Zar nema mnogo pojedinaca koji ne posećuju konferencije? Ali ne. Takozvani ugledan čovek odmah napušta svoje mišljenje i očajava zbog svoje zemlje, dok ta njegova zemlja ima više razloga da očajava zbog njega. On prihvata jednog od kandidata izabranih na taj način, kao jedinog koji je na raspolaganju dokazujući time da je on sam na potpunom raspolaganju demagogu. Njegov glas ne vredi više no što bi vredeo glas nekog neprincipijelnog stranca ili domaćeg plaćenika, koji se mogu kupiti.

Dajte mi čoveka koji je čovek i koji, kao što moj sused kaže, ima kičmu koju niko ne može saviti. Naše statistike su pogrešne: kažu da je stanovništvo suviše brojno. Koliko ima ljudi na hiljadu kvadratnih milja u ovoj zemlji? Teško da ima jedan čovek. Zar Amerika ne podstiče ljude da je naseljavaju? Amerikanac se sveo na čudnog svata – koji može biti poznat po tome što je razvio potrebu da živi u grupi, i kome očigledno nedostaju intelekt i veselo samopouzdanje i čija je prva i glavna briga, kad dođe na ovaj svet, da se pobrine da se sirotinjski domovi dobro oprave i, pre no što obuče odelo odraslog, skuplja pare za pomoć udovicama i siročadi i ubrzo počinje da živi samo od pomoći zajedničkog osiguravajućeg društva koje obećava da će ga pristojno sahraniti. Nije čovekova dužnost da se posveti iskorenjivanju nekog, makar i najvećeg zla; mogu ga zaokupljati druge brige. No dužnost mu je da bar pere ruke od zla, a ako više o njemu ne misli, da ga i ne pomaže.

viva_la_resistance_by_chris_v981-d45ntc3Ako se posvećujem drugim poslovima i razmišljanjima, moram se najpre pobrinuti da bar to ne činim jašući na tuđoj grbači. Najpre moram da sjašem s tuđih leđa, da bi onaj na čijim sam leđima bio mogao da se bavi svojim razmišljanjima. Pogledajte kakva se golema nedoslednost dopušta. Čuo sam kako neki moji sugrađani kažu: „Neka samo pokušaju da mi narede da idem i gušim pobunu robova ili da odmarširam u Meksiko – pa da vidite hoću li”, a ipak ti isti ljudi, svaki ponaosob, neposredno, svojom odanošću ili, posredno, novcem, čine to na drugi način. Čoveku koji neće da ide u nepravedan rat pljeskaju oni što ne odbijaju da pomažu nepravednu vladu koja vodi rat, pljeskaju mu oni čije postupke i autoritet on ne poštuje i ne obazire se ni na šta. Kao da se država kaje tek toliko da iznajmljuje nekog ko će je bičevati dok greši, ali se ne kaje dovoljno da bi prestala da greši ma i za trenutak. I tako, pod imenom reda i građanske vlade, najzad svi ukazujemo počast sopstvenoj niskosti i podržavamo je. Nakon što je prvi put pocrveneo, greh postaje ravnodušan i od amoralnog pretvara se takoreći u nemoralan, i ne baš nužan za život kakav smo stvorili. Najraširenijoj i čestoj grešci treba potpora najnesebičnije vrline.

Površan prekor koji se obično upućuje vrlini patriotizma najverovatnije će navući na sebe plemeniti ljudi. Oni koji ne odobravaju karakter i mere vlade, a verni su joj i podržavaju je, svakako su njene najsavesnije pristalice i stoga često najozbiljnija prepreka reformi. Neki šalju peticije državi da raspusti Uniju, da se ne osvrće na zahteve Predsednika. Zašto sami ne raspuste Uniju – uniju između sebe i države – i ne odbiju da plaćaju kvotu njenoj blagajni? I zar nisu oni prema državi u istom odnosu kao i država prema Uniji? I zar isti razlozi koji su sprečili državu da se odupre Uniji ne sprečavaju i njih da se odupru državi? Kako može čovek biti zadovoljan time što ima neko mišljenje, i zar mu je to dosta? Ima li ikakvog zadovoljstva u tome što misli da mu je učinjeno nažao? Ako vas vaš sused prevari samo za jedan dolar, vi se ne zadovoljavate saznanjem da ste prevareni, ili izjavom da vas varaju, čak ni zahtevom da vam on vrati dug, nego smesta preduzimate efikasne korake da vam se odmah isplati ceo iznos i da vas više niko nikad i ne pokuša prevariti.

Delati na osnovu principa, naime, uočavati ono što je pravo i postupati na osnovu toga, menja stvari i odnose. To je u suštini revolucionarno, i ne podudara se potpuno ni sa čim što je bilo. Ne samo da razjedinjuje države i crkve nego deli porodice, deli ličnost, odvaja đavolsko od božanskog u njoj. Nepravedni zakoni postoje. Hoćemo li se zadovoljiti time da im se pokoravamo, ili ćemo nastojati da ih popravimo i pokoravati im se samo dok u tome ne uspemo, ili ćemo ih odmah kršiti? Pod vladom kakva je sadašnja ljudi obično misle da treba da čekaju dok ne ubede većinu da ih izmeni. Oni misle da će, ako im se opiru, lek biti gori od samog zla. Ali greška je same vlade što lek jeste gori od zla. Ona ga čini gorim. Zašto nije spremna da pripremi i izvrši reformu? Zašto ne neguje svoju mudru manjinu? Zašto zapomaže i opire se pre nego što je ranjena? Zašto ne podstiče svoje građane da joj ukazuju na greške i bude bolja od njih? Zašto uvek raspinje Hrista, ekskomunicira Kopernika i Lutera (Luther), a Vašingtona i Franklina proglašava pobunjenicima? Čovek bi pomislio da je namerno i praktično osporavanje njene vlasti prekršaj o kome vlada nije nikada razmišljala, jer zašto inače nije za to odredila jasnu, odgovarajuću i srazmernu kaznu?

viva_la_resistance_by_chris_v981-d45ntc3Ako čovek bez imanja odbije samo jednom da zaradi za državu devet šilinga, njega hapse, a meni nije poznat zakon koji određuje koliko će vremena provesti u zatvoru, već je prepušten na milost i nemilost onih koji su ga zatvorili. No ako od društva ukrade dvadest puta devet šilinga, brzo ga puštaju na slobodu. Ako je nepravda deo nužnog škripanja vladine mašine, pustite je – neka radi. Škripanje će možda prestati – mašina će svakako izanđati. Ako nepravda ima sopstvenu oprugu, čekrk, konopac ili polugu, možda ćete razmisliti da li je lek gori od samog zla; ali ako je priroda nepravde takva da traži od vas da činite nepravdu drugome, onda, kažem, prekršite zakon. Posvetite život zaustavljanju mašine. U svakom slučaju, ne treba da služim zlu koje osuđujem. Ne poznajem načine koje je vlada odredila za ispravljanje zla. Potrebno im je dugo vreme, a ljudski vek je kratak. Imam i drugih poslova.

Došao sam na ovaj svet ne da ga načinim dobrim za život, nego da živim u njemu bio on dobar ili loš. Čovek ne mora da učini sve, već nešto, a pošto ne može da učini sve, nije nužno da čini nešto loše. Nisam dužan da pišem molbe guverneru ili zakonodavnom telu ništa više no što su oni dužni da pišu molbe meni. A ako neće ni da saslušaju moju molbu, šta onda da činim? Za takav slučaj država nema rešenja, sam njen ustav je zlo. Ovo što kažem može se činiti oštro, tvrdoglavo i nepomirljivo. No to je ukazivanje najveće ljubaznosti i pažnje duhu koji to ume da ceni ili to zaslužuje. Takva je svaka promena na bolje, kao rođenje ili smrt, od kojih se telo grči. Ne ustežem se da kažem da svi koji se nazivaju abolicionistima treba odmah da prestanu, lično i materijalno, da pomažu vladu države Masačusets, umesto što čekaju na većinu od jednog glasa da bi stekli pravo na akciju. Mislim da je dovoljno ako je bog na njihovoj strani, i da ne čekaju onog drugog. Štaviše, svaki čovek koji je više u pravu od svog suseda već je većina od jednog glasa.

Sa ovom američkom vladom ili sa njenim predstavnikom, vladom države Masačusets, dolazim u dodir, licem u lice, samo jednom godišnje, preko poreznika. Jedino se na taj način sreće s vladom čovek u mom položaju, i ona mu tad jasno kaže – priznaj me; a pri sadašnjem stanju stvari jedini, najefikasniji i najjednostavniji način da pokažete koliko ste malo zadovoljni njom i koliko je volite, jeste da je osporite. Moj učtivi sused, skupljač poreza, čovek s kojim se srećem – jer ja se svađam s ljudima, a ne s papirom – dobrovoljno je pristao da bude vladin posrednik. Kako će on, kao vladin službenik, ili kao čovek, ipak saznati šta je i šta čini ako ne bude morao da razmisli da li će se prema meni, svom susedu koga poštuje, ponašati kao prema susedu i dobrom čoveku ili kao prema manijaku i narušitelju mira, i da vidi može li da savlada smetnju koja se isprečila njegovom dobrosusedskom osećanju, bez grube i nagle misli ili reči? Dobro znam, ako bi hiljadu, ako bi stotinu, ako bi deset ljudi koje bih mogao imenovati – ako bi samo deset poštenih ljudi – avaj, ako bi se jedan POŠTEN čovek u državi Masačusets, prestavši da drži robove, stvarno povukao iz tog ortakluka, i zbog toga bio stavljen u opštinski zatvor, to bi bilo ukidanje ropstva u Americi. Nije važno koliko se početak može činiti skromnim – dobro učinjeno jednom, učinjeno je zauvek. No mi više volimo da pričamo o tome – da govorimo kako je to naša misija. Reforma ima mnoge listove u svojoj službi, a nijednog čoveka. Kad bi meni cenjeni sused, ambasador države, koji će posvetiti svoje dane rešavanju pitanja ljudskih prava u Savetu, umesto što se grozi zatvora Karoline postao zatvorenik države Masačusets, koja žudi da greh ropstva prebaci na svoju sestru – mada sad može otkriti da je osnova za svađu s njom samo čin negostoljublja – zakonodavna vlast ne bi potpuno prenebregla to pitanje iduće zime. Pod vladom koja nepravedno uhapsi makar jednog čoveka, za pravednog čoveka je jedino mesto – takođe zatvor.

viva_la_resistance_by_chris_v981-d45ntc3Dolično mesto danas, jedino mesto koje je država Masačusets obezbedila svojim slobodnijim i manje utučenim duhovima, jeste – u njenim zatvorima, da ih svojim činom protera, izdvoji iz države, kao što su se već i sami izdvojili svojim principima. Tu, na tom mestu treba da ih nađu odbegli rob, meksički zarobljenik ili Indijanac, kad dođe da se žali na nepravde učinjene njegovom narodu, treba da ih nađu na tom izdvojenom, ali slobodnijem i časnijem mestu, gde država stavlja one koji nisu s njom, nego protiv nje – u jedinoj kući u robovlasničkoj državi u kojoj slobodan čovek može živeti časno. Ako neki misle da bi im u tom slučaju uticaj bio sveden na nulu, a glasovi im ne bi više dopirali do uha države, da neće biti ništa drugo do neprijatelji u njenim zidovima – oni ne znaju koliko je istina jača od zablude, niti koliko se rečitije i efikasnije može boriti protiv nepravde onaj ko je tu nepravdu lično iskusio. Dajte svoj glas ceo, ne samo komadić papira, nego sav uticaj koji imate. Manjina je nemoćna dok se prilagođava većini, tad nije čak ni manjina, ali je neodoljiva kad pretegne svom težinom. Ako država treba da bira: ili da sve ispravne ljude drži u zatvoru ili da se odrekne rata i ropstva, ona neće oklevati šta da izabere. Ako ove godine hiljadu ljudi ne bi platilo porez, to ne bi bila nasilna i krvava mera kao što će biti ako plate porez i omoguće državi da vrši nasilje i proliva nevinu krv. To je, u stvari, definicija mirne revolucije, ako je takva revolucija moguća. Ako me poreznik ili neki drugi državni službenik zapita, što je jedan i učinio, „A šta ja da činim?” – moj odgovor je: „Ako zaista želiš da učiniš nešto, daj ostavku.” Kad podanik otkaže poslušnost, a službenik dâ ostavku, revolucija je izvršena. Pretpostavimo čak i da se prolije krv. Zar krv ne teče kad je savest ranjena? Kroz tu ranu otiču čovekova srčanost i besmrtnost, i on iskrvari do trajne smrti. Vidim da takva krv teče sada. Više sam razmišljao o zatvaranju prestupnika no o zapleni njegove imovine – mada će i jedno i drugo poslužiti istom cilju – zato što oni koji brane najčistiju pravdu, i zbog toga su najopasniji za korumpiranu državu, obično ne troše mnogo vremena na gomilanje imovine. Takvima je država od srazmerno male koristi i zato im se i niski porez može činiti preteran, naročito ako ga moraju zarađivati posebnim radom svojih ruku.

Kad bi postojao čovek koji živi bez ikakvog novca, i sama država bi se ustezala da mu ga traži. Ali bogat čovek – da ne pravimo nikakva uvredljiva poređenja – uvek je prodan instituciji koja ga čini bogatim. Iskreno govoreći – što više novca, to manje vrline; jer novac se postavlja između čoveka i njegovih predmeta i nabavlja ih za njega, a svakako nije bila velika vrlina steći novac. On ostavlja na miru mnoga pitanja na koja bi čovek inače morao da odgovori. A jedino novo pitanje koje novac postavlja teško je, ali suvišno: kako ga potrošiti? Tako se čoveku izmiče ispod nogu moralno tlo.

Životne šanse smanjuju se s povećanjem onoga što se naziva „sredstvima”. Najbolje što bogat čovek može da učini za svoju kulturu jeste da ostvari planove koje je imao dok je bio siromašan. Isusov odgovor Irodovim podanicima je u skladu s prilikama pod kojima su živeli. „Pokažite mi novac harački”, i jedan izvadi novčić iz svog džepa. – Ako se služite novcem na kome je ćesarov lik, novac koji je on uveo u promet i dao mu vrednost, to jest ako ste državni ljudi i rado se koristite preimućstvima ćesarove vlade, onda mu vratite deo onog što je njegovo, kad on to zahteva. „Dajte caru carevo, a Bogu Božje”, i tako ih ostavi u nedoumici čije je čije, jer oni to nisu želeli da znaju. Kad razgovaram sa svojim najslobodnijim susedima, primećujem da, bez obzira na to šta oni kažu o veličini i ozbijnosti ovog pitanja, o svojoj zabrinutosti za javni mir, sve u svemu ispada da ne mogu bez zaštite postojeće vlade, i da se boje posledica po svoju imovinu i porodice ako joj otkažu poslušnost. Što se mene tiče, ne volim ni da pomislim da ću se ikad oslanjati na zaštitu države. Ako osporim vlast kad mi podnese svoj poreski račun, ubrzo će mi oduzeti i potrošiti svu imovinu i na taj način mučiti mene i moju decu u nedogled. To je teško, i onemogućava čoveka da živi pošteno i u isto vreme udobno. Ne vredi gomilati imovinu, jer isto bi se sigurno ponovilo.

Morate unajmiti zemlju ili se šćućuriti negde, sejati malo i odmah sve pojesti. Morate živeti u okviru svojih mogućnosti i oslanjati se na sebe, uvek spakovani i spremni za nov početak, i ne upuštati se u mnogo poslova. Čovek se može obogatiti čak i u Turskoj ako je dobar podanik turske vlade u svakom pogledu. Konfučije je rekao – „Ako se država rukovodi principima razuma, siromaštvo i nesreća su sramota; ako se država ne rukovodi principima razuma, bogatstvo i počast su sramota”. Ne – dokle god mi ne treba zaštita države Masačusets u nekom dalekom pristaništu na jugu, gde mi sloboda može biti ugrožena, ili dok se bavim samo podizanjem imanja kod kuće mirnim pregalaštvom, mogu sebi dopustiti otkazivanje poslušnosti državi Masačusets i osporavati joj pravo na moje imanje i moj život.

viva_la_resistance_by_chris_v981-d45ntc3U svakom pogledu košta me manje da navučem kaznu zbog otkazivanja poslušnosti državi, no da je slušam. Kad bih je slušao, osećao bih se manje vrednim. Pre nekoliko godina država mi se obratila u ime crkve, i naredila mi da platim određenu sumu svešteniku čijim je propovedima prisustvovao moj otac, a ja nikad. „Plati”, rekla je država, „ili ćeš biti uhapšen.” Nisam hteo da platim. No, na nesreću, neki drugi čovek je smatrao da on treba da plati. Nisam uviđao zašto oporezivati učitelja da pomaže sveštenika, a ne sveštenika da pomaže učitelja; jer ja nisam bio državni učitelj, nego sam se izdržavao dobrovoljnim prilozima. Ne vidim zašto licej ne bi raspisao svoj porez, pa da država i crkva podrže njegove zahteve. Međutim, na zahtev zvaničnika udostojio sam se da napišem ovakvu izjavu: „Neka je svima znano da ja, Henri Toro, ne želim da budem smatran članom ijedne korporacije u koju se nisam upisao.” Tu izjavu sam dao gradskom činovniku, i ona je kod njega. Kako je država na taj način obaveštena da ne želim da me smatraju pripadnikom te crkve, od tada mi nije više postavljala takve zahteve, mada je rekla da se ovaj put mora držati svoje ranije pretpostavke. Da sam im znao imena, tad bih se ispisao iz svih društava u koja se nisam nikad ni upisao; ali nisam znao gde da nađem potpuni spisak.

Šest godina sam plaćao glavarinu. Zbog toga sam proveo jednu noć u zatvoru. I dok sam stajao i posmatrao čvrste kamene zidove debele gotovo jedan metar, vrata od drveta i gvožđa, debela trideset santimetara, i gvozdene šipke koje su propuštale svetlost, nisam se mogao oteti misli da je glupa ta institucija koja se ponaša prema meni kao da sam sastavljen samo od mesa, kostiju i krvi i kao da me mogu zatvoriti. Pitao sam se da nisu najzad došli do zaključka da je to najbolje što mogu učiniti sa mnom, da im ne mogu biti koristan ni na koji drugi način. Uvideo sam da, ako između mene i mojih sugrađana postoji kameni zid, postoji još jedan na koji će se još teže uspeti ili probiti ga da bi bili slobodni kao što sam ja. Ni za trenutak se nisam osećao zatvoren, a zidovi su mi se činili kao veliko traćenje kamena i maltera. Osećao sam se kao da sam ja jedini od svih građana platio porez.

Oni prosto nisu znali kako da postupaju sa mnom, pa su se ponašali kao nevaspitani ljudi. U svakoj pretnji i u svakoj pohvali bila je jedna velika greška. Mislili su da je moja najveća želja da budem s druge strane zida. Nisam mogao a da se ne smešim kad sam video kako savesno zaključavaju vrata za mojim razmišljanjima, koja su izašla za njima bez prepreka, a u stvari su samo ona bila opasna. Kako nisu mogli da uhvate mene, odlučili su da kazne moje telo, baš kao dečaci koji, kad ne mogu da se dočepaju osobe na koju su kivni, muče njenog psa. Video sam da je država glupa, da je plašljiva kao usamljena žena koja se boji za svoje srebrne kašike, i da ne razlikuje prijatelje od neprijatelja, i izgubio sam i ono malo poštovanja prema njoj i sažaljevao je.

Država se nikad namerno ne suprotstavlja čovekovom intelektualnom i moralnom osećanju, nego samo njegovom telu, njegovim čulima. Ona nije naoružana snažnijim duhom ili većim poštenjem, nego većom fizičkom snagom. Nisam rođen da me na silu nateraju na to. Disaću na svoj način. Da vidim ko je jači. Kakvu snagu ima mnoštvo? Samo ljudi koji poštuju zakon viši od onoga koji poštujem ja mogu me prisiliti na to. Teraju me da postanem ono što su oni. Nisam čuo da mase nateruju ljude da žive na ovaj ili onaj način. Kakav je to način života? Kad se suočavam sa vladom koja mi kaže, „Pare ili život”, zašto bih se žurio da dam svoj novac? Ona može biti u velikom škripcu i ne znati šta da čini – ja tu ništa ne mogu. Mora se sama pomoći – činiti što ja činim. Ne vredi sliniti zbog toga. Nisam odgovoran za uspešno funkcionisanje mašinerije društva. Vidim da žir i kesten, kad padnu jedan pored drugog, ne ustupaju mesto jedan drugom, nego se oba pokoravaju svojim zakonima, rastu i napreduju što bolje mogu dok jedan, slučajno, ne naraste i uništi suseda. Ako se biljci uskrati da živi u skladu sa svojom prirodom, ona umire, a tako je i sa čovekom. Noć u zatvoru je bila nešto novo i zanimljivo.

viva_la_resistance_by_chris_v981-d45ntc3Kad sam ušao, zatvorenici su na ulazu, u košuljama, ćaskali i uživali u večernjem vazduhu. No tamničar viknu: „Hajde, momci, vreme je da se zaključa”, i oni se raziđoše, a ja sam slušao odjek njihovih koraka dok su se vraćali u pusta staništa. Tamničar mi je predstavio mog sobnog druga kao „prvoklasnog momka i pametnog čoveka”. Pošto su zaključali vrata, on mi pokaza gde da obesim šešir, i kako se on snalazi. Sobe kreče jednom mesečno, a naša je bila najbelja, sasvim skromno nameštena i verovatno najuredniji stan u gradu. On je, prirodno, hteo da zna odakle sam i zašto sam u zatvoru. A kad sam mu rekao, zapitao sam ga kako je on ovamo dospeo, pretpostavljajući, naravno, da je pošten čovek, što je, izgleda, i bio. „Pa, optužuju me da sam zapalio ambar, a nisam”. Koliko sam razumeo, verovatno je pijan otišao u ambar da spava, a pušio je lulu, i tako se ambar zapalio. Uživao je glas pametnog čoveka, čekao suđenje već tri meseca, i moraće da čeka još toliko. Potpuno se odomaćio i bio zadovoljan što dobija stan i hranu besplatno, i smatrao je da s njim dobro postupaju.

Zauzeli smo svaki po jedan prozor, i ja sam shvatio da je čoveku, ako ostane tamo duže, glavni posao da gleda kroz prozor. Ubrzo sam pročitao sve što je bilo ispisano po zidovima, video gde su zatvorenici prestrugali rešetke i pobegli, i čuo istorije raznih stanovnika te sobe. Otkrio sam da i ovde postoje priče i ogovaranja koja nikad ne dopiru izvan zatvorskih zidova. Verovatno je to jedina kuća u gradu u kojoj se sastavljaju stihovi koji se posle štampaju u obliku cirkulara, ali se nikad ne objavljuju kao knjiga. Pokazali su mi veliki broj stihova koje su napisali neki mladići, a kad su ih otkrili u pokušaju bekstva, pevali su svoje stihove u znak osvete. Iscedio sam iz svog sobnog druga sve što sam mogao, jer sam se bojao da ga više nikad neću videti. Na kraju mi je pokazao moju postelju i ostavio da ja ugasim lampu.

Noć u zatvoru činila mi se kao putovanje u neku daleku zemlju, koju nisam nikad očekivao da vidim. Činilo mi se da nikad ranije nisam čuo otkucavanje gradskog časovnika, niti večernje zvuke sela. Spavali smo pored otvorenih prozora zaštićenih rešetkama. Video sam svoje rodno mesto u svetlosti srednjeg veka. Naša reka Konkord pretvorila se u Rajnu, a priviđenja vitezova i zamkova ređala su mi se pred očima. S ulice sam čuo glasove starih burgera. Protiv svoje volje video sam i čuo sve što se događa u susednoj seoskoj krčmi – za mene sasvim novo i retko iskustvo. Posmatrao sam svoj rodni grad sasvim izbliza. Bio sam gotovo usred grada. Nikad ranije nisam video njegove institucije. Ovo je jedna od njegovih specifičnih institucija, jer grad je središte oblasti. Počeo sam da shvatam njegove stanovnike. Ujutru su nam kroz rupe u vratima doturili doručak u malim četvrtastim limenim posudama, zaobljenih ivica da bi mogle proći kroz otvor. U njima je bila čokolada, crni hleb i gvozdena kašika. Kad su ponovo došli da pokupe prazno posuđe, budući neiskusan, hteo sam da vratim hleb koji nisam pojeo. No moj drug ga je ščepao i rekao mi da ga ostavim za ručak i večeru. Odmah posle doručka pustili su ga napolje, da ide i skuplja seno na susednom polju, kuda je odlazio svakog dana i nije se vraćao do podneva. Zato se pozdravio sa mnom rekavši kako sumnja da ćemo se opet videti. Kad sam izašao iz zatvora – neko je intervenisao i platio moj porez – nisam primetio velike promene na javnim mestima i sastajalištima kakve primećuje onaj koga zatvore u mladosti, i puste kao sedokosog čoveka nesigurna hoda. No ipak sam video promenu u gradu, državi, zemlji – veću od svake koju sâmo vreme izaziva. Video sam još jasnije državu u kojoj živim, video sam koliko se može verovati ljudima među kojima živim, kao dobrim susedima i prijateljima. Video sam da njihovo prijateljstvo vredi samo u letnje vreme, da se baš ne trude da čine dobro, da su mi zbog svojih predrasuda u sujeverica daleki kao Kinezi ili Malajci, da u žrtvovanju za čovečanstvo ne izlažu nikakvim rizicima sebe, čak ni svoju imovinu.

viva_la_resistance_by_chris_v981-d45ntc3Da nisu baš plemeniti, nego se ponašaju prema lopovu kao što se on ponaša prema njima, a nadaju se da će nekolikim spoljnim gestovima i molitvama i povremenim sleđenjem nekog naročito ispravnog, mada nekorisnog, puta spasti svoje duše. Možda je ova ocena o mojim susedima suviše oštra, ali verujem da većina njih nije svesna da u njihovom selu postoji institucuja koja se zove zatvor. U našem selu je nekad postojao običaj da nekog jadnog dužnika, tek puštenog iz zatvora, poznanici pozdravljaju gledajući kroz ukrštene prste, koji su predstavljali zatvorske rešetke. Moji susedi nisu mene tako pozdravljali, nego bi me prvo pogledali, a onda bi se zagledali kao da sam se vratio s nekog dugog putovanja. Uhapšen sam dok sam išao obućaru da uzmem svoje opravljene cipele. Kad sam pušten, sutradan ujutru, otišao sam tamo kuda sam se bio uputio prethodnog dana i, pošto sam obuo opravljene cipele, pridružio sam se grupi koja je išla u berbu borovnica i jedva čekala da je povedem. Kroz pola sata – jer su ubrzo upregli konje – bio sam usred borovnica, na jednom od naših najviših brda, udaljenom dve milje, a odatle se država nije nikako videla. To je cela priča o „Mojim zatvorima”. Nisam nikad odbio da platim porez na puteve, jer želim da budem dobar sused kao što želim da budem loš podanik.

A što se tiče pomaganja škola, odužujem svoj deo obrazujući sugrađane. Svoje odbijanje da platim porez ne zasnivam na nekom određenom paragrafu poreskog zakona. Želim jedino da ne budem lojalan državi, da se povučem i budem zaista daleko od nje. Neću, i kad bih mogao, da pratim svoj dolar na putu do kupovine čoveka ili puške kojom se ubija čovek – dolar je nevin – ali hoću da pratim posledice svoje lojalnosti. U stvari, objavljujem tihi rat državi, na svoj način, mada ću uvek gledati da se koristim njom koliko mogu, kao što je uobičajeno u takvim slučajevima. Ako, iz saosećanja s državom, drugi plate porez koji je trebalo da platim ja, čine ono što su već učinili sa sobom ili, bolje reći, zalažu se za nepravdu više nego što to država zahteva. Ako plate porez zbog pogrešnog interesovanja za oporezovanu osobu, da bi je spasli zatvora, to je zato što nisu dobro razmislili do koje mere dopuštaju svojim privatnim osećanjima da se upliću u opšte dobro. To je moj sadašnji stav. No čovek ne može nikad biti suviše oprezan u takvom slučaju, inače će na njegove postupke uticati tvrdoglavost, ili obaziranje na mišljenje drugih. Neka uvidi da čini samo ono što pripada njemu i određenom trenutku.

Ponekad mislim – pa ovi ljudi imaju dobre namere, samo su neznalice. Činili bi bolje kad bi znali kako. Zašto zadavati bol svojim susedima time što im dopuštate da se ponašaju prema vama onako kako ne žele. Ali, opet, pomislim da to nije razlog da se ponašam kao oni, ili da pustim da drugi podnose jači i drugačiji bol. Ponekad kažem sebi, kad milioni ljudi bez ljutnje, zle volje i ličnog osećanja traže od tebe samo nekoliko šilinga, bez mogućnosti (jer takav im je ustav) da povuku ili promene svoj zahtev, i kad ti sa svoje strane nemaš mogućnosti da apeluješ na druge milione ljudi, zašto se izlažeš toj slepoj sili? Tako tvrdoglavo se ne opireš zimi i gladi, vetrovima i talasima, ćutke se prepuštaš hiljadama sličnih nevolja. Ne stavljaš glavu u vatru. Ali baš zato što na to ne gledam kao na potpuno slepu, već delimično ljudsku silu, i što smatram da sam povezan s tim milionima kao i sa tolikim drugim milionima ljudi, a ne samo sa slepim i mrtvim stvarima, vidim da je priziv moguć, najpre i odmah Tvorcu koji ih je stvorio, a zatim sebi samima. Ali ako svoju glavu stavim namerno u vatru, ne može se apelovati na vatru ili na Tvorca vatre. U tom slučaju moram sam sebe da okrivim. Kad bih mogao sebe da ubedim kako imam pravo da budem zadovoljan ljudima onakvim kakvi jesu i da se shodno tome ophodim, a ne, u izvesnom smislu, na osnovu svojih zahteva i očekivanja kakvi oni i ja treba da budemo, onda, kao dobar musliman i fatalist, nastojao bih da budem zadovoljan stvarima kakve jesu, i rekao bih da je to božja volja. A, iznad svega, postoji razlika između opiranja ljudskoj sili i slepoj ili prirodnoj sili, a ona je u tome što se ljudskoj sili mogu odupreti s nekim uspehom, ali ne mogu očekivati, kao Orfej, da izmenim prirodu stenja, drveća i zveri. Ne želim da se svađam ni sa kim, ni s pojedincem ni s narodom.

viva_la_resistance_by_chris_v981-d45ntc3Ne želim da cepidlačim, da pravim tanane razlike, da se postavljam kao da sam bolji od svojih suseda. Pre će biti da tražim izgovor da se povinujem zakonima zemlje. Suviše sam spreman da im se povinujem. Ima zaista razloga što sumnjičim sebe u tom pogledu, i svake godine kad se pojavi skupljač poreza raspoložen sam da razmotrim položaj i dela savezne vlade i vlada pojedinih država, kao i duh naroda, ne bih li otkrio izgovor za povinovanje. „Moramo voleti svoju zemlju kao roditelje, A ako ikad naša ljubav i rad ne služe njoj na čast, Moramo prihvatiti posledice i učiti dušu Savesti i religiji, a ne želji za vlašćui korišću.”

Uveren sam da će država ubrzo naći načina da mi oduzme ovakav rad, i onda neću biti ništa bolji rodoljub od svojih sugrađana. Posmatran s niže tačke gledišta, ustav je, i pored svih nedostataka, vrlo dobar, zakoni i sudovi su vredni poštovanja. Čak i ova država i ova američka vlada su retkosti dostojne poštovanja, kao što su ih mnogi opisali, i zbog čega treba da smo zahvalni. No, posmatrani s malo više tačke gledišta, oni su onakvi kakve sam ih ja opisao. Viđeni s još više i najviše tačke – ko bi znao šta su i da li su iole vredni da se u njih gleda ili da se o njima razmišlja. Međutim, vlada me se mnogo ne tiče i na nju ću misliti što je moguće manje. Retki su trenuci kad živim pod vladom, čak i u ovakvom svetu. Ako su čovekove misli i mašta slobodni, ono što ne postoji ne može mi se zadugo činiti da postoji. Nemudri vlastodršci ili reformatori ne mogu mi sudbonosno smetati. Znam da većina misli drugačije, no oni koji su po profesiji posvetili svoje živote proučavanju ovih ili sličnih predmeta ne zadovoljavaju me više od ostalih. Državnici i zakonodavci, budući potpuno u instituciji, ne vide nikad jasno kakva ona jeste. Oni govore o menjanju društva, a jedino se u njemu osećaju spokojno.

Oni su, možebiti, ljudi s izvesnim iskustvom i ugledom, i bez sumnje su izmislili ingeniozne i čak korisne sisteme, za šta iskreno zahvaljujemo; no sva njihova mudrost i korisnost su u određenim, ne baš širokim okvirima. Skloni su da zaborave da svetom ne vladaju metod i efikasnost. Vebster ne zalazi nikad u suštinu vladanja i zato ne može o tome govoriti s autoritetom. Njegove reči su mudrost za zakonodavce koji ne nameravaju suštinski da reformišu postojeći način vladanja. Ali za mislioce i za one koji donose zakone za sva vremena, on se čak i ne dotiče predmeta. Znam da postoje ljudi čija će pribrana i mudra razmišljanja na tu temu uskoro otkriti ograničenost njegovog duha i uma. Ipak, u poređenju s jeftinim izjavama većine reformatora i još jeftinijom mudrošću i rečitošću političara, njegove reči su gotovo jedino razborite i vredne, te hvala nebesima što ga imamo. On je, relativno, uvek jak, originalan i iznad svega praktičan.

Advokatova istina nije istina, nego doslednost ili dosledna ekspeditivnost. Istina je uvek u skladu sa samom sobom i nije joj glavni cilj da otkrije pravdu, koja može biti na strani zla. On zaslužuje da ga zovu kako ga zovu – branilac ustava. U stvari, on zadaje samo odbrambene udarce. On nije vođa, nego pristalica. Njegovi vođi su ljudi iz 1787. On kaže: „Nisam se nikad naprezao, niti nameravam da to činim, nisam nikad podsticao niti nameravam da podstičem pokušaj da se poremeti prvobitni sporazum po kome su se razne države priključile Uniji.” Misleći na to što ustav sankcioniše ropstvo, on kaže: „Zato što je to deo prvobitnog sporazuma neka tako ostane.” I pored posebne oštroumnosti i sposobnosti, on nije u stanju da izdvoji činjenicu iz njenog čisto političkog aspekta i da je posmatra samo intelektom – šta je, na primer, dužnost čoveka da čini ovde danas u Americi kad je reč o ropstvu – već se upušta, ili ga guraju, u takve očajničke odgovore kao što je sledeći, izjavljujući da govori nezavisno i kao privatno lice – a kakav se nov i jedinsten pravilnik o društvenim dužnostima može iz toga izvesti? On kaže: „Način na koji će vlade država u kojima postoji ropstvo rešavati to pitanje jeste njihova stvar i spada u njihovu odgovornost pred biračima, pred opštim zakonima o svojini, humanosti i pravdi, kao i pred bogom. Asocijacije nastale iz osećanja humanosti ili iz nekog drugog uzroka, nemaju s tim nikakve veze. Nikad ih nisam podržavao niti ću ih podržavati.”1 Oni koji ne znaju za čistije izvore istine, koji ne prate njene tokove dalje od Biblije i Ustava, drže se, i mudro je što se drže, Biblije i Ustava i piju odatle s poštovanjem i poniznošću. A oni koji vide odakle ona kaplje u ovo jezero ili u onaj potok pritežu kaiš i nastavljaju hodočašće ka izvoru. U Americi se nije pojavio čovek s genijem za zakonodavstvo. Takvi su retki u istoriji sveta. Ima govornika, političara i rečitih ljudi na hiljade. No još nije otvorio usta onaj ko je sposoban da reši najmučnije probleme današnjice. Mi volimo rečitost radi nje same, a ne radi bilo koje istine koju od nje možemo čuti, ili radi heroizma koji može izazvati. Naši zakonodavci nisu još shvatili relativnu vrednost slobodne trgovine i slobode, jedinstva i ispravnosti, za jednu zemlju.

viva_la_resistance_by_chris_v981-d45ntc3Nemaju ni genija ni talenta za relativno neznatne probleme kao što su oporezivanje i finansije, trgovina i manufaktura, i zemljoradnja. Kad bismo bili ostavljeni da nas vodi samo blagoglagoljivost zakonodavaca u Kongresu, neispravljena blagovremenim iskustvom i uspešnim žalbama naroda, Amerika ne bi zadugo zadržala svoje mesto među narodima. Osamnaest stoleća – mada, možda, nemam pravo da to kažem – pisan je Novi zavet, a gde je zakonodavac sa dovoljno mudrosti i praktičnog talenta da vidi svetlost koju on baca na nauku zakonodavstva? 1 Ovi navodi su ušli u tekst pošto je predavanje pročitano [Toroova napomena] Vlast državne uprave je još neopravdana, čak i one kojoj bih se i ja pokorio, jer hoću rado da slušam one koji znaju više i mogu bolje no ja, a u mnogim stvarima čak i one koji niti znaju niti mogu koliko ja. Da bi bila strogo opravdana, mora da ima odobrenje i pristanak onih kojima vlada. Ona ne može polagati pravo na moju ličnost i moje imanje, osim ako ja ne pristanem na to. Progres od apsolutne do ustavne monarhije, od ustavne monarhije do demokratije, jeste progres ka istinskom poštovanju pojedinca. Čak je i kineski filozof bio dovoljno mudar da pojedinca smatra za osnovu carstva. Da li je demokratija koju mi poznajemo najbolji moguć oblik vladavine? Nije li moguće koraknuti napred ka priznavanju i organizovanju prava čoveka? Neće biti zaista slobodne i prosvećene države sve dok država ne shvati da je pojedinac viša i nezavisna sila iz koje proizlazi njena moć i vlast, i dok se ne bude ponašala prema njemu u skladu s tim shvatanjem. Nalazim zadovoljstvo u zamišljanju države koja će se ponašati prema pojedincu s poštovanjem kao prema susedu, koja neće smatrati da joj se narušava spokojstvo što nekoliki žive daleko od nje, što se ne mešaju u njene poslove, što ne pripadaju njoj, a ispunjavaju sve dužnosti prema svojim susedima i ostalim ljudima. Država koja odgaji takav plod i dopusti da on otpadne čim sazri, utrće put još savršenijoj i veličanstvenijoj državi kakvu takođe zamišljam, ali je još nisam video.


Izvor: http://fenomeni.me/o-duznosti-gradanina-da-bude-neposlusan/

 



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Marija Juračić: Hiragana s damine lepeze

Da bismo shvatili kako je japanska pjesma od razdoblja nepismenosti prije 552. godine stigla na lepezu dvorske dame, moramo se vratiti u to daleko doba, kada Japanci još nisu znali pisati, dok su Kinezi već imali bogatu knji...
by Redakcija
 

 
 

Preselio književnik Isnam Taljić (1954-2017)

12. oktobra 2017. godine preselio je rahmetli Isnam Taljić, jedan od bošnjačkih najplodonosnijih pisaca Isnam Taljić, rođen je 1954. godine u Vlasenici, gdje je živio do agresije na Bosnu i Hercegovinu 1992. godine. Dugo ...
by Redakcija
 

 
 

Poziv za pomoć da se ukrovi kuća Nazifa Daglara

Kako pomoći hadži Nazifu Daglaru iz Ahatovića kod Sarajeva Treba mu krovna konstrukcija, vrata, prozori Hadži Nazif Daglar iz Ahatovića kod Sarajeva je ljudina i po, koji je, kada je mogao, pomagao mnogima u nevolji. Mnogi...
by Redakcija
 

 

 

Konkurs za književnu nagradu „Musa Ćazim Ćatić“ za najbolju neobjavljenu pjesmu 2017.

Na osnovu Odluke o ustanovljenju književne nagrade „Musa Ćazim Ćatić“ Upravni odbori Kulturnih udruženja „Musa Ćazim Ćatić“ Odžak i München raspisuju                                  ...
by Redakcija
 

 
 

Emina Čolović: Moje su pjesme u duhu sevdalinki

Emina Čolović, pjesnikinja Ilahija “Džennet”, za koju sam napisala stihove, postigla je veliku slušanost u arapskim zemljama Emina Čolović iz Rožaja, koja već nekoliko godina živi i radi u njemačkom gradu ...
by Redakcija
 

 




Konkursi regiona