Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme



Eseji

13. Juna 2016.
 

Pero Zubac: Džamilja

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake: , ,

Не сећам се више када ни где, у којем граду и којој соби, у каквом расположењу и у којој години, крхко је сећање; узалудан је сваки покушај да се сетим где сам први пут прочитао причу ЏАМИЉА совјетског приповедача Чингиза Ајтматова. Памтим само да је прича била на новинској хартији, да су новине биле пожутеле већ и да сам на њу набасао случајно. Сигурно петнаестак година ја је упорно препричавам пријатељима, да је не бих заборавио, јер новине су се одмах затуриле, а с њима и сведочанство да причу нисам измислио. Камо среће да јесам.
Нашао сам је поново крајем 1978. у репрезентативном издању прича Ајтматовљевих „Приче степа и планина“, у богатом заједничком издању „Вука Караџића“ Београд и „Прогреса“ из Москве. Да је било више примерака књиге све бих покуповао. Да поделим радост са пријатељима, јер уводна прича у књизи је „Џамиља“.
Још давне 1959. године ту причу је на француски превео Лук Арагон и записао да је то „најлепша љубавна прича на свету“. У међувремену Чингиз Ајтматов је постао веома познат у свету и код нас, добио је Лењинову награду, преведен је на велике језике, сада је већ у шездесет и првој години. У својим причама најчешће се дотицао детињства у малом киргиском селу, сликајући ратне и тешке поратне године виђене кроз визуру дечаштва, забележивши у белешкама о себи и да „детињство није само дивно доба, детињство је и језгро будуће људске личности, управо се у детињству усађују прва знања матерњег језика, управо тада настаје осећање припадности људима око себе, природи око себе, одређеној култури“.
Џамиља. Одсјај раних лектира.
Тема је ратна, киргиско село, напоран рад за фронт, многочлана породица чије су мушка главе на фронту, сем најмлађег, који причу и исписује. Џамиља, братовљева жена, најмлађа снаха „од првих дана њеног доласка у наш дом, није била онаква, каква је, као снаха, требало да буде. Истина, она је поштовала старије, слушала их, али никад није обарала главу пред њима, нити им се ругала кришом окрећући главу у страну, као друге младе. Она је увек отворено говорила оно што мисли и није се бојала да изнесе своје мишљење. Мајка би је често подржавала, слагала се са њом, али је увек њена реч морала бити последња. Чини ми се да је у Џамиљиној отворености и праведности мајка видела себи равног човека, па је потајно маштала о томе да Џамиља заузме њено место, да од ње направи исту такву одлучну домаћицу, онакву бајбиче, која би била чувар породичног огњишта…“
Не усуђујем се да препричам причу, оскрнавио бих њену лепоту, слојевитост, непоновљивост. Вечна тема љубави у њој је исказана на тако особен, суптилан начин да не дозвољава препричавања. Јесте, љубав ће победити, Џамиља ће једне ноћи отићи са Данијаром, самотњаком, војником који је због рањене ноге враћен са фронта и распоређен на испомоћ у село, дечак, сведок рађања њихове љубави, насликаће цртеж њиховог одласка, а доцније, као велики сликар, исликати слику са којом разговара. То је. Ништа више.
А године и године сам своје љубави продевао кроз Џамиљину душу а да оне то и на знају, стално, упорно, не могавши се отрести тог лика, никада виђеног, само замишљеног, мог. Ниједна од феминисткиња данашњих није написала такву причу у славу снаге и чистоте жене као Чингиз Ајтматов.
Тражио сам Џамиљине особине, њен ход, њено око, њену сигурност, њену чврстину, њену ломљивост, њено вечно женско.
Једне сам дуге пијане ноћи у Иркутску убеђивао једног совјетског сликара да ми наслика слику како Џамиља и Данијар иду кроз степу, две тачке у бескрају, толико сам се занео да ме сликар, сигурно, није ни разумео, дуго смо се објавшњавали и грлили уз вотку „сибирјачку“, јаку као гром, и од слике, мале као разгледница, није, дабоме, било ништа.
Касније сам нашао графику Л. Хајлова који је насликао Џамиљин лик и Данијара са врећом жита на леђима, у позадини, али, без обзира што ми много значи то парче хартије, није то моја Џамиља, не, није свакако.
Можда ћу једном сам насликати ту слику, никоме не могу описати шта хоћу и како је ја видим. Једном.
„У ликовној академији куда су ме упутили после средње уметничке школе ја сам као дипломски рад поднео слику о којој сам одавно маштао.
Није тешко погодити да су на тој слици били Данијар и Џамиља. Иду они јесењим путем кроз степу. Пред њима широка блештава даљина.“
Ајтматов је записао: „Џамиља је била лепа. Стасита, витка, са правом оштром косом, уплетеном у две чврсте, тешке плетенице, она је спретно повезивала своју белу мараму, спуштајући је на чело мало искоса, што јој је веома фино стајало и лепо је истицало мрку кожу њеног глатког лица. Када се Џамиља смејала, њене модроцрне очи у облику бадема пламтиле би младалачким жаром, а када би изненада почела да пева старе аилске песме, у њеним лепим очима појавио би се некакав недевојачки сјај.“
Носим књигу на путовања, летовања, осаме, бранила ме од бесмисла у многим овим годинама, помагала ми је да усним и не усним, као да је у њој била Џамиљина душа.
„Џамиља“ је моја одбрана од зла времена које ме окружује. Моја икона и мој страх. То биће с којим дане и године проводим, то дете које ме храбри да истрајем, мој бол и моја радост позна.
Ако сам већ постојао некад, у другом простору и облику, мора да сам живео у том киргиском селу. Све знам и све видим.
Путуј моја Џамиљо, нека те чувају добри ветрови на путевима господњим.



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Đura Šefer Sremac: Uskršnja nedelja

Ђура Шефер Сремац   УСКРШЊА НЕДЕЉА     Био сам дете близу девете… Ех, успомене походе мене!   Од трешње цвêта нежнија, ...
by Redakcija
 

 
 

Uskoro nova knjiga ”Rožaje nekada i sada”

U toku je priprema knjige sa ekskluzivnim starim fotografijama (iz bogate arhive od kojih većina do sada nisu objavljene) iz prošlog vijeka kao i novim fotografijama snimljenim iz iste pozicije. Knjiga ,,Rožaje nekada i sada...
by Redakcija
 

 
 

Said Šteta dobio prvu nagradu za najbolju novinsku priču

U okviru Međunarodne kulturne manifestacije “Zeničko proljeće 2017“, NIP „Naša riječ“ iz Zenice 5. aprila 2017. godine u Općoj biblioteci, priredilo je svečanost dodjele nagrada izabranim autorima, na k...
by Redakcija
 

 

 

Pjesma Mehmeda Akifa Ersoja (na bosanski preveo Sejfidin Haruni)

Mehmet Akif  Ersoj   HIMNA NEZAVISNOSTI   Ne strahuj! Sjaj crvenog bajraka što se po sumraku vihori, neće se ugasiti; Sve dok se posljednje ognjište, što se dimi nad mojom domovinom, ne ugasi. Taj bajrak je zvije...
by Redakcija
 

 
 

Sende Dodevski: Slatko od kajsija

Još uvijek pamtim jedno dugo, dugo putovanje vozom od Splita do Skopja u sada već davnoj 1963. godini, a neposredno nakon zemljotresa koji je početkom avgusta zadesio Skopje… Nepregledna šatorska naselja po parkov...
by Redakcija
 

 




Konkursi regiona