Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme



Eseji

2. Marta 2017.
 

Zorica Tijanić: Na čarobnom bregu pesništva

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake: ,

Usamljenost u nama rađa originalnost, nepoznatu lepotu i sklonost ka poeziji….

 Tomas Man

 

Da li je usud – rani odlazak mladih pesnika? Bilo da sami prekrate svoju muku ili rođenjem u zao čas bivaju „blagosiljani“ od suđaja da prohode putem beline. Da li je život proveden u bolu večita borba zdravog uma sa bolesnim telom koja neumitno vodi –  predaji. Borba kao cenjkanje sa Bogom, kupovanje vremena za još poneki stih. Nikad dovoljno izrečenog, dosanjanog, napisanog. Krv kao simbol života kad zaledi žile, pretvara se u belinu. Zaslepljuje ali i drâga, milujući poput miropomazanja. Ono što želi, jeste da pruži utehu, ali ne može. Budi osećanja koja pokreću krug pitanja i ona se u kovitlacu razlažu na najfinije čestice prašine, popt srebrnog praha prosutog po zvezdanoj stazi.

Belina kao simbol brisanog prostora. Otvoreno srce na mlečnom putu koje kreće ka matici, tačci postanka, zatim se vraća i zatvara krug ništavila otvarajući pitanja zašto je uvek pristuan bol koji rađa patnju. Ponekad su stihovi opijeni strašću koja je zamenila ljubav, baš kao kada umire, bivajući najači i najdublji. Dubina predstavljena tamom ali i lepotom otkrivanja. I nakon svega, ostaju zapisi u najlepšim oblicima, bojama i mirisu tamjana koji čisti, kadeći čula.

Čarobni breg Tomasa Mana bio je Paunov mladi nedosanjani život, proveden na mnogim bregovima koji su nudili nadu za još jedan udah. Jedan udah – jedan stih. Zatočen bolešću kao da je oslobađao iz sebe samo još više oblutaka koji su se pretvarali u stihove znajući da nam ostavlja u nasleđe najveće bogatstvo svoje duše. U pesmi „Lepota duše“, posvećene doktoru Ljubiši Iliću kaže:

 

„Postojimo zato da jesmo i da smo bili u neko vreme,

trudimo se da nadživimo sebe

Ako se može nekim čudom,

Jer znamo da ljudi ponekad traju duže no pleme,

Samo Velikoj duši dozvoljava se šetnja

Večnim krugom

Ona ostaje to što jeste: Cvet i Sunce Čudesnog Tvorca….“

 

Telo je ionako propadljivo. Zato palimo sveće da bi svetlost pratila duše kroz molitve u večnom životu. Tražeći svetlost, obraća se svojoj sestri Jacinti i prijateljima koji su bili uz njega, pružajući mu nadu i reč koja teši. Dajući mu snagu da oseti svetlost u tim trenucima, njegova hrišćanska vera narasta do zahvalnosti.

„Sa tobom bol nam postaje šala,

Toplota raste u našim grudima,

Neka Ti je hvala do Boga, nek ti je hvala

Za sve što si pomogla ljudima.“

 

Poezija Pauna Petronijevića živi, zahvaljujući snazi njegove duše, ali i vrednim književnicima koji su prepoznali lepotu i nežnost njegovog poetskog izraza i koju su podigli na dostojan pijedastal.

Na čarobnom bregu, zatočen bolešću rastao je svaki stih iz nedara mladog Pauna Petronijevića. Pitao se kao i mi sada – zašto? Nije to bio strah od odlaska, već bojazan da neće imati vremena izreći ono što je u njegovoj duši iz koje je crpeo stihove. Plašio se da ostane nedorečen, jer imao je toliko toga da iznedri iz duše, vođen rukom bele tajne, koju nam je delimično otkrio mislima i porukama, a putem stihova.
Iako, provodeći vreme po lečilištima, poput Hansa Kastropa, glavnog junaka Čarobnog brega Tomasa Mana, Paun svoje vreme provodi tražeći i dajući smisao svom životu. Stihuje, razmišlja, vodeći bitku sa telom, on gubi ali njegova duša nadrasta neslućene visine božanskog. Sam susret sa nebeskim…. On shvata i prihvata neminovnost sudbine.

 

U pesmi „Neizbežno“ kaže:

 „Ti ničeš iz moga mesa, travo zelena, ja u cvet i trn pretvoren pružam lišće, blažim i ozlede pravim na stvarima, kosti me moje kose u plast zrela sena….

Gde ostadoh da niknem i da procvetam….“

 

Neizbežna je bolest i smrt koja, iako ga mrvi, on pruža mladice svojim stihovanjem. Njima donosi i lepa i tužna osećanja, ali zasigurno i neizbežno je, da ostavlja trag upućujući svetu najlepše poruke objašnjavajući da je sreća u malim stvarima. Pretvara se Paun i u drvo – pretvarajući se tako u večnost.

Još u ono vreme, obraća se podsvesti, upućuje želje svome Nad Ja, ali ipak svestan da je telo propadljivo, a duša večno živi vodi nas magijom svog pera kroz belinu koju oseća kao hladnoću, stavljajući nam povez na oči kako bismo i sami osetili bol, kroz koju prolazi, pokušavajući da demistifikuje patnju.

Upoznajemo se i rukujemo preuzimajući na taj način “belu tajnu”. Čitajući ga – osećam. Mogu da prepoznam tu žudnju čoveka za životom, želju da dobri vetar odnese bol, a on ga na slikovit način izgoni iz svog organizma, čeznući za ljubavlju. U nekim se momentima oseća takva nežnost koja bi najlepše umela da voli, samo kada bi mogla da izađe iz svog tela.

Ali njemu uspeva. Upravo to i čini: „Penje se uz brdo…. „ ali već u drugom trenutku gubi snagu – „Stropoštah se bolan…“

 I potom nastavlja ulazeći lagano u „Ništavilo“ –

 „A šta bih dao da zaboravim voljenje i boljenje

ove noći što me kida…“

„Čežnji“ svojim perom, oslikava i šalje najsnažniju poruka žudnje i strasti:

 

To glad ubijena u drobu vene,


Žuč da svari najljući kamen što je crv

Voda. I grca, i ljubi zene,

Otvorenom vatrom čežnje gori krv…“

 

 U simbolici tame već je sebe smestio u metafizički prostor, na mesto gde se nada sve manje oseća sa tendencijom da se potpuno ugasi, poput vatre koja ga je obuzimala.

 

„… Telo, ljubav, smrt – to troje čine samo jedno. Jer telo je bolest i požuda, a ono nam donosi smrt. Da, oboje je puteno, i ljubav i smrt, i u tome je njihov užas i njihova magija… ”

 

Tomas Man

Na „Odlasku“ nam kaže:

 

 „Ostaje to podneblje koje su gledale oči i noge

gazile jednu pobesnelu mladost noseći da svisne bol

u ljubljenjima najlepših palmi jablanova ponoći…“

 

Elegična Paunova poezija puna je seni. Poput Jesenjina, sa kojim se identifikuje u nekim trenucima i u pesmi „Dvojnik“ u kojoj kaže:

„Za mene kažu da samo k’o Jesenjin:

Pomalo seljak a više poeta

Srbije dobre ponajluđi sin –

Umesto šajkače krasi me bereta.

A meni milo što sam ko Serjoža,

Topao i dobar do pijanog bola.

Večito propet od pesme do noža

Zanet vitkošću požudnih topola…”

 

Elegičnim notama ostavlja svoje znamenje. Ono, nošeno jesenjim vetrom i bojama lišća, urezano u stene, kamenje i bele zidove, ostaje utisnuto u pamćenje, zdravi se sa nama i oprašta. Za sobom ostavlja neutešne, one koje voli i žali, pružajući lišće poput ruku da zagrle, donesu utehu.

Pritom, uspeva da priguši svoj bes koji ga plavi sa nemoći i pušta nas da ga osetimo potpuno, kao da smo sa njim baš u toj beloj sobi, u tim lečilištima, na svim tim njegovim čarobnim bregovima, koji su nosili dobru nadu i duh vere do poslednjeg stiha.
U sobi, u belini postelje, pored prozora, s pogledom na krošnju, ponekad se promalja sunčev zrak, kao tračak nade koje jutro probuđeno pruža. Paun, ponosan leži i kao da se pravda što je zarobljen pa iz njegove tame izviru pitanja o smislu i besmislu, o traženju što se naročito ispoljava u pesmi „Da li znaš“, kazujući pitanja, tražeći istinu na svojoj, naposletku, „Sagledanoj stazi“.

.

 „Umirite proročanstva, ponor neka vas stavi

U svoju grobnicu mračnu

Gde vam se zauvek sprema

Stanica jednog kraja, što se bez vaše želje

Sakriven krio do svog sudnjeg dana –

Jer, najzad, staza se vidi moja

Sva kao u priči ili umornom mozgu,

Koji je buncanja prepun, bolesti sasvima prosta.

Pitajući se –

 „I upitam se gorko: – da li je sve varka,

Ili pretnja – senka jedne umrle duše?

Zaključak je ujedno i njegov odgovor samom sebi:

 „Eh, neka niču trave po grobovima bivših,

Ja stazu svoju vidim do njenog kobnog cilja…

Sa okukama kobnim i stremljenjima smelim

Sa stanicama kratkim predumšiljaja bednih

Sa nevericom u se i u umorno kljuse,

Što nosi putnika jednog ka završetku staze,

Koja je ponegde hrapava do uzdaha plamenog,

Koja je ponegde strma, koja je ponegde spora.

Ja stazu svoju vidim do njenog kobnog kraja…“

 

Tako je pesnik Paun Petronijević sagledao svoju „stazu“, prepunu bola, izvesnu da se završi kobno po jedan mladi, nedosanjani život, proveden na čarobnom bregu sa kojeg je iznedrio najlepšu poeziju pišući rukom bele tajne, poverivši nam i ostavivši jedno svedočanstvo, kao najnežniji talas tuge za, kako je znao da kaže, nedorečenim.

.

Zorica Tijanić

.

BELA TUGA

Posvećeno Paunu Petronijeviću

 

Okreću se stranice tvoje sveske
pod vetrom
plamen sveće u noći tinja
Belinom ispisane još uvek
čuvaju dah i miris kože
svežeg losiona s tvog lepog lica

 

Osećam kako te napušta snaga
što se oko podne gasi
memlom sa zidova
sve do trenutka kada
inje krene da se otapa i
prozor ne otme pogled
Tad ponovo zatitra osmeh
nadom probuđen

 

Tišina me vuče ka belim predelima
žurim da se sastanem sa tobom
Neka to bude mesto iz nekog mog sveta
u kojem pričam sa svima kojih više nema
a sa tobom najradije

 

Upriličih sastanak na granici
uma i bezumlja
Ja bih ti se predstavila nemim glasom
pokretom možda
Kroz žubor potoka bi me razumeo
stojeći preda mnom
onako gord u svojoj tišini
iznikao iz zaborava

 

Pod prstima osećam
sitne čestice srebra
što ti kosu injem krase
Od nemoći posustala
da krenem
reči mi se gase

 

Ti na odlasku gledaš na sat
ja merim preostalo vreme
Tugo moja bela
u stih sam se tvoj uplela
pretvorivši se sva u misli tvoje

 

Da me glođeš, oblačiš i svlačiš
u nedogled
vukući me u bele tišine
milujući dahom  moje praznine

 

Ruke me tvoje nose
gde njišu se breze pod vetrom
i male se smrti užitku kratkom raduju
Dok te čekam baš tu –
susretu sa rekom se nadam
da odneće sve ono sa sobom
zbog čega sad nisi
a trebao si biti još uvek tu…

 



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Sadržaj 16. broja časopisa ”Avlija”

U 16. broju časopisa za kulturu, književnost i društvene teme ”Avlija” čitajte: REKLI SU… Noam Čomski UZ SLIKU SA NASLOVNE STRANE Kaubojska politika ubija  – zabranjeno pušenje RAZGOVORI SA PISCIM...
by Redakcija
 

 
 

Vukosav Delibašić: ”S kim si, taki si”

Koliko sam potrošio životane energije, gubeći dragocjeno vrijeme u nebitnim stvarima sa nebitnim osobama, zadovoljavajući njihove potrebe za nekakvim druženjem i popunjavanjem neke njihove praznine, prepuštajući se ču...
by Redakcija
 

 
 

Dženis Šaćirović: Razmišljanja (IX dio)

  Iako se ove osobine u svijetu porobljene svijesti nikako ne savjetuju, buntovnost i prkos jedino pružaju šansu da nemoguće postane mogućim.   Poštovan je onaj ko poštuje sebe. Poštovati sebe, znači poštovati dr...
by Redakcija
 

 

 

Marija Juračić: Dvostruki odgoj

Kažu da čovjek prvo treba pomesti pred svojim pragom. Pa, evo. Da ne bi ispalo kako u našoj kući ogovaramo samo političare, jer njih više nije vrijedno ni ogovarati, pomest ćemo pred svojim pragom. Radi se o mom unuku, m...
by Redakcija
 

 
 

Objavljen drugi broj magazina za kulturnu raznolikost „Alia Mundi“

Objavljen je drugi broj magazina za kulturnu raznolikost „Alia Mundi“. U novom broju koji je objavljen na znatno većem broju strana, čitaoce očekuju nova uzbudljiva putešestvija po raznim kulturama sveta. Ovoga puta, ma...
by Redakcija
 

 




Konkursi regiona