Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme



Hrvatska

14. Aprila 2016.
 

Tamara Babić: Putovanje jednog viteza (Treće mjesto na konkursu časopisa Avlija za 2015.)

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake: , ,

Bio jednom jedan dan kada se između dva zla moralo odabrati manje. Bio jednom jedan dan kada se između dva rata morao odabrati onaj u kome su veći izgledi za život. Zlo je zlo, a rat je rat. Nema tu druge strane medalje, jer oni koji biraju su uvek na gubitku. Tako je bilo jednog dana i sa Ajšom i njenim roditeljima.
Ajša je gledala svet radoznalim očima deteta. Divila se raznobojnim šarama na krilima leptira i trikovima koje izvode oblaci menjajući svoj izgled. Pre nego što je naučila da razaznaje druge ptice, zapamtila je one gvozdene, crne i sive od kojih se treba skrivati. Pre nego što je zapamtila pesmice prijemčive dečijem uhu naučila je da zvuk sirene znači da se mora odmah bežati u kuću. Pre nego što su joj objasnili da se dan deli na jutro, popodne i noć naučila je podelu na policijski čas i vreme kada može da se odahne. Jezik rata je mogla prevoditi simultano iako svojim maternjim nije još vladala. Jedino je mašta pravila šareni štit koji je štitio od horora svakodnevice, pretvarajući gvozdene ptice u zmajeve koje će dejstvo čini transformisati u dirižable za putovanje ka suncu, a ruševine u napuštene dvorce koji će magijom ponovo postati domovi junaka iz bajki. Ajša nije htela da poveruje da je svet zaista siv. Unosila je boje u sive obrise nekadašnjih ulica na sve načine na koje je umela. Bila je pomalo čarobnica.
Ajšini roditelji su odrastanjem izgubili moć da posmatraju svet kroz naočari sa filterima koji ne propuštaju strahote vrisaka, krvavih trupala i leševa sa strahom u očima. Davnih dana oni su znali svoj Alep u njegovom sjaju sa divnim zidinama Starog grada koje se poput brade mudraca prelivaju podsećajući na zlatno doba kada su Titani hodali zemljom. Držali su se za ruke dok su krstarili rekom ljudi u sokaku Medina tražeći sve od svile za novu haljinu do začina za svakodnevicu. Voleli su graju te najduže tržnice na svetu i pitali se da li na kraju duge od šarenih nadstrešnica upornog tragača čeka ćup sa dukatima. Sada su strahovali od zvukova kao mačke na oprezu i pitali se da li ih na kraju sivo–crne duge dana čeka ćup pun krvi i iznutrica.
Ajša nije želela da bude princeza kao većina njenih vršnjakinja širom sveta. Vrlo dobro je shvatala da od princeza trenutno nema puno koristi i da će bolje poslužiti svojoj porodici bude li se odmetnula u vitezove. Vredno je vežbala odbranu drvenim mačem od sila nevidljivih protivnika koji su želeli da joj prepreče put. Imala je ogrtač od stare zavese koju je pronašla u zgradi koju su izgrizli oštri zubi bombi. Imala je konja Timura jer njegovo ime znači gvožđe a u ovom ratu nije mogla da priušti sebi da ima običnog konja koga će uspavati meci. Ne, Timur je bio sasvim poseban konj. Mogao je da leti, razumeo je ljudski jezik i jezik rata. Za njega nije bilo prepreka ni straha. Takav je bio Ajšin verni konj.
Tog dana Ajšini roditelji su odlučili da potraže sreću u Obećanom Kraljevstvu iza sedam gora i sedam mora. Rekoše devojčici da osedla konja i pripremi zalihe jer put je dug. Sa ogrtačem na leđima i nevidljivom uzdom u ruci Ajša je pod zvezdama spavala na očevom ramenu a njegova stopala su preskakala planine. Danju je išla pored oca i majke sama noseći svoj mali zavežljaj jer je Timur bio nevidljiv pa bi se ljudi čudili da vide samo zavežljaj na nevidljivim sapima. Nadala se mala Ajša da će i ona biti nevidljiva ako ih napadnu troglavi zmajevi iz čijih čeljusti kuljaju plameni jezici.
To kraljevstvo ka kome su išli kao da je bilo na kraju univerzuma. Prošli su mnoga druga kraljevstva i mitske zemlje sa čudnovatim bićima nastanjenim svuda unaokolo. Ajša je svakodnevno vežbala borbu mačem i nevidljivost. Ispred i iza njene porodice protezalo se telo ogromne crne zmije od ljudi koja se uvijala u nedogled. Nije bilo lako živeti u utrobi zmije, jer je kretanje bilo ograničeno. Čim bi Ajša pokušala da skrene da vidi ovu pticu ili onaj cvet, vraćali bi je u utrobu jer je pravi izlaz iz zmijinog tela bio još daleko.
Kada su konačno stigli do obale mora zapitala se da li preko plavih talasa uopšte može da se stigne u bilo koje kraljevstvo ili je to laž zlih zmajeva koji žele da zbune mladevitezove i stave na probu njihovu hrabrost. Roditelji su ćutke ušli u gumeni čamac a ona je morala da ih prati jer ko bi ih branio ako ih neko napadne? Držala je ruku na balčaku drvenog mača za svaki slučaj, jer zmajevi mogu da lete i nad vodom. Talasi su se dobacivali malim čamcem, morske nemani su vrebale razjapljenih čeljusti. Plava grobnica je čekala nove stanovnike. Nebo se mrštilo na njih, a sunce im je okrenulo leđa, sijajući za neke srećnije viteze. Prokletstvo večnosti je bačeno na njih kvrgavim rukama zle veštice koja je ostala na obali.
Kada je dejstvo magije malo popustilo, konačno ugledaše kopno. Na njemu su stajali čuvari Obećanog Kraljevstva. Oni nisu imali sjajne oklope, već su im lica bila sakrivena iza ukočenih hladnih maski. Vikali su na nepoznatom jeziku nerazumljivo i glasno, kose su im bile čudne boje. Otac je gledao u vrhove cipela, kao da se plašio pogleda Čuvara. Htela mu je reći da se ne plaši, da će ih ona braniti, kad vide nekoliko staklenih kapi na majčinim obrazima. Nešto opasno nije bilo u redu. Majčine oči bile su uprte u ogromne zidine. Iza zidina je sigurno bio dvorac u kome živi kralj Obećanog Kraljevstva. Ajša nije razumela zašto majka plače. Pa zidina je bilo i u Alepu, u njihovom gradu, a one nisu nikoga rastuživale. Odjednom ogromni vojnici obučeni u crne oklope oteše majku i oca. Ajša je dobro naučila veštinu nevidljivosti od svog nevidljivog konja. Niko nije obraćao pažnju na malu devojčicu ostavljenu pred zidom izgrađenim u odbranu evropskog sveta. Ajša je shvatila da Obećanom Kraljevstvu ne treba još jedan vitez iz dalekog kraljevstva jer strani vitezovi sa sobom nose duhove rata i čudnih nemani.
Ajšini roditelji su odabrali da vode rat sa svakodnevicom u zemlji belih ljudi koji se plaše stranaca. Cena odlaska iz svoje opustele kamenite grude im se čiinila razumna. Mislili su na Ajšine snove i njenu budućnost. Nisu dočekali da vide da je njen konj Timur ipak mrtav, a prašnjavi plašt leži na tuđoj zemlji ne štiteći ramena malog viteza kome su zmajevi rata ukrali jedino detinjstvo.

 



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Zoran Antonijević: Ruzmarin

Zoran Antinijević     RUZMARIN   Svatovi u kolo se uhvatili okićeni ruzmarinom gnezdo veselo svili  . Miris lisja opasao mladenačka srca između kojih još jedno srce kuca  . Pupolji se prinova nek je živa ...
by Redakcija
 

 
 

Zenica: Historijski čas u povodu 75 godina od prvog javnog proglasa protiv genocida nad Romima

Kulturni centar „Karneol“ organizira historijski čas u povodu 75. godišnjice Zeničke rezolucije (26. 05. 1942.)   prvog javnog proglasa u Evropi protiv genocida nad Romima       Predavači: sc. Fatmir...
by Redakcija
 

 
 

Književno veče u Žepču: „Kako nastaje književno djelo?“

U čitaonici Opće biblioteke Žepče, pred biranom publikom, tim istinskim ljubiteljima pisane riječi, u petak je održano  interaktivno  književno večer na temu „Kako nastaje književno djelo?“ Uvodničar večeri, do...
by Redakcija
 

 

 

Jelena Čolović: Nemaš Hrabrosti

Jelena Čolović     NEMAŠ HRABROSTI     Na licu žudnja za lepšim životom U duši potreba da podeliš s nekim svoje muke Još uvek se nadaš tragajući za dobrotom, Ali nemaš hrabrosti da mi pružiš ru...
by Redakcija
 

 
 

”Nova knjiga” – novi naslovi

Pogledajte nova izdanja ”NOVE KNJIGE”  
by Redakcija
 

 




Konkursi regiona