Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme



Intervju

15. Juna 2017.
 

Ana Naumova: “Ne štedite vremena i snaga za obrazovanje i usavršavanje”

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake: ,

Lektorka za beloruski jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu, profesorka Ana Vladimirovna Naumova, pleni svojom harizmom, plemenitošću i spremnošću da pomogne studentima. Iako nije mnogo starija od svojih studenata, Ana od njih dobija veliko poštovanje i puno ljubavi. Studenti je opisuju kao uvek vedru i nasmejanu osobu i rado slušaju njena predavanja.

Profesorka Ana je nežna, plavooka devojka, koja nam dolazi iz daleke Belorusije i naš OutLouder za ovu nedelju. Razgovarali smo sa njom o njenim uspesima, navikama i utiscima koje će poneti sa sobom iz Srbije.

 

Profesorka, ja sam Vas predstavila na svoj način. Kako biste nam se Vi sami predstavili?

Taman sam htela da kažem da ste, po mom mišljenju, preterali sa pohvalama. Ipak studenti priznaju da sam jedan od najstrožih njihovih nastavnika. I verujte mi, takve karakteristike mi prijaju. Pred nama je važan posao – znači da ga moramo raditi odgovorno i dosledno. Ali pri tome nigde bez osmeha i šale.

Vi ste učili srpski jezik na Filološkom fakultetu u Minsku. Kako se rodila ljubav za ovaj jezik?

Jeste, studirala sam slavistiku i prvi jezik mi je bio srpski. Neću da lažem da sam ga svesno izabrala: kod nas na fakultetu svake godine nude se samo dva strana slovenska jezika. Čak i sam Filološki mi je bio slučajan izbor. U maju te daleke godine sam postala jedan od pobednika Republičkog takmičenja iz ruskog jezika i književnosti pa sam mogla da upišem Filološki fakultet bez prijemnih ispita. A cele godine pre toga sam se spremala za upis Fakulteta međunarodnih odnosa – sanjala sam rad u diplomatiji. Nimalo ne žalim što sam se predomislila. Kao prvo, imala sam izvanredne profesore. Kao drugo, u neku ruku i sada sam na tom poslu – predstavljam svoju zemlju u inostranstvu, promovišem njenu kulturu, jezik i književnost. Kada se vratim u Belorusiju, obećavam da ću isto tako zastupati srpsku kulturu među svojim sunarodnicima.

Kao lektorka beloruskog jezika, boravite već drugu godinu u Srbiji. Kakvi su Vaši utisci o našim studentima? Kako biste preporučili učenje beloruskog jezika studentima?

Na žalost biraju jezike koji s njihove tačke gledišta mogu doneti više praktične koristi – engleski, nemački, ruski… Zato nemaju puno motivacije za učenje beloruskog. Ali sam imala sreće da radim u odličnim grupama koje su brzo stekli motivaciju, radili posvećeno i odgovorno. Nema u Srbiji puno stručnjaka za našu zemlju, a odnosi se razvijaju. Traženi su prevodioci, koji mogu da otkriju svom narodu književnost bratske slovenske zemlje – odličnu, misaonu, kvalitetnu, a do sada neotkrivenu. Zato tek u procesu shvataju da se nalaze u možda u boljem položaju nego drugi koji uče popularne jezike. Pred njima je put po kojem skoro niko nije prošao.

Kako provodite slobodno vreme u Beogradu? Koja mesta posećujete, čime se bavite?

Slobodnog vremena nema mnogo. Ali sam imala cilj da se što bolje upoznam sa kulturom vaše predivne zemlje. Neko vreme sam bila aktivan posetilac pozorišnih predstava (posebno po tekstovima srpskih autora, što me je zanimalo kao srbistu – ljubitelja i (u pokušaju!) istraživača književnosti. Obilazim po mogućnosti manastire Srbije – to je ogromno dobro koje mora upoznati svako od nas. Mnogo mi se sviđa srpska priroda – s obzirom na to da Belorusija ravničarska zemlja, nema pravih planina (najviša tačka je 345 metara nadmorske visine – „Planina Dzeržinskaja“. Srbe uvek nasmeje ovaj podatak), sa velikim zadovoljstvom provodim vreme u planinskim predelima vaše države. Mogla bih beskonačno da pričam o tome koliko volim vaš narod i zemlju.

U jesen se vraćate u Belorusiju. Da li biste ponovo došli u Srbiju? Kakva prijateljstva ste stvorili za ove dve godine u Srbiji i po čemu ćete pamtiti ovde provedeno vreme?

Svakako, od 2011. godine sam barem jednom godišnje posećivala Srbiju raznim povodima i prilikama. Novac sakupljen za godišnji odmor je redovno „odlazio“ na putovanje u omiljenu Srbiju. Iskreno se nadam da ću nastaviti sličnu praksu – daću sve od sebe da ostanem u tesnom i plodotvornom kontaktu sa vašom zemljom. Sada, posle dve godine života ovde, shvatam koliko malo sam saznala o vašoj zemlji, koliko malo sam videla – imam već bezbroj razloga da se vraćam ponovo. Stekla sam, naravno zanimljiva prijateljstva i poznanstva. Srbi su veoma otvoreni ljudi – topli, iskreni, gostoljubivi. Zato mi, Belorusi, Rusi i Srbi, odlično se razumemo i brzo uspostavljamo kontakte. Mada moram reći da smo pri tome u mnogome vrlo različiti – imam dosta primedbi vezanih za te različitosti. Ko zna – možda će biti jednog dana članka ili knjige o tome…

Na Filološkom fakultetu u Minsku Vi ste na doktorskim studijama. Trenutno pišete disertaciju. Recite nam nešto o tome i otkrijte nam svoje planove po povratku u Minsk – čime ćete se baviti, koji su Vaši ciljevi? Kako vidite sebe u budućnosti?

Radim trenutno na tezi vezanoj za etničku i versku problematiku stvaralaštva Ive Andrića. Videćemo šta će biti od toga, ali s obzirom na to da je i Belorusija neka vrsta mosta između Istoka i Zapada, iskustvo osmišljavanja umetničkog sadržaja dela vašeg Nobelovca, njegove filozofije i vizije, od izuzetnog je značaja za moje sunarodnike. Takvi su moji planovi za najbliže vreme – da proučavam Andrića i da širim ljubav prema Srbiji u mojoj zemlji.

U Beogradu imate puno obaveza. Kako izgleda Vaš radni dan?

Nama diplomcima, koji su završili Filološki fakultet u Minsku, u diplomi stoji jedan veoma podmukli zapis: „Filolog. Profesor. Prevodilac“. Posle magistarskih studija dobila sam još jednu obavezujuću „titulu“ – „magistar filoloških nauka“. Eto, u šali kažem da u jednom radnom danu moram opravdati odmah sva ova stečena zvanja – od prevodilačkih obaveza, preko istraživačkog rada u biblioteci i Zadužbini Ive Andrića, ka pripremanju za predavanja i neposredno držanje nastave. Verujte, spremanje za svako predavanje traje mnogo duže nego sam čas. A volim i da prevodim. Pitaju me da li mi nedostaje domovina – ne, jer nemam kad da razmislim o tome.

Pored brojnih obaveza, imate vremena i za druženje, a ljudi koji Vas poznaju opisuju Vas kao uvek nasmejanu, vedru, pozitivnu, iskrenu, harizmatičnu osobu… Postoji li neki poseban recept ili gde pronalazite snagu za to?

Mislim da se radi o tome da izuzetno volim svoj posao, znam zašto ga radim. Zvuči možda dosta patetično, ali je to istina! Ja zaista mislim da Belorusi, Rusi i Srbi treba da više sarađuju, i da čuvaju te zajedničke vrednosti na kojima počivaju njihove kulture. Ja zaista mislim da biti nastavnik je ozbiljna misija kojoj treba veoma ozbiljno pristupati: ko god postane vaš učenik, on će biti dobar čovek samo ako to svojevremeno nauči ili navikne da odgovorno postupa prema drugim ljudima i svojim obavezama. Veću ulogu za to igra porodica, ali i sistem obrazovanja utiče na formiranje ličnosti. Na žalost za mnoge ljude u poslednje vreme posao je postao jedino izvor novca. Odraditi i otići kući. A dobar rezultat se može postići samo tada kada iskreno voliš ono što radiš i spreman si na mnoge žrtve radi rezultata. Biti loš profesor, svesno zanemarivati svoje obaveze je po meni jedan od najvećih zločina koji može da učini jedna osoba… Isto takav zločin je potcenjivati nastavnički posao i značaj prosvetnog sistema kao takvog. U čije ćemo ruke ovaj svet ako ne vaspitamo prave ljude?

Organizovali ste i nekoliko predstava u saradnji sa studentima Filološkog fakulteta, a sa najnovije predstave „Славянскийкапустник“ (održane 26. maja na Katedri za slavistiku) možemo videti i slike. Kako izgleda biti organizator predstave i kako pronalazite inspiraciju za njih?

Kod nas, U Belorusiji i Rusiji, to je česta stvar – studenti redovno organizuju nastupe. Učestvuju i profesori – pevaju, glume, šale se… To je neka vrsta tradicije – i u školama i na fakultetima. Iskreno da kažem, kada sam bila student, na sve moguće načine sam izbegavala učešća u takvim vrstama predstava. Ali ovde je to i te kako imalo smisla – dok smo se spremali mnogo bolje smo upoznali, „doživeli“ rusku i belorusku kulturu. Združili smo se međusobno, mnogo smo se smejali. Mogu biti sigurna da će to ostati u njihovom sećanju. Oni se sada šale – kažu da će putovati po svetu, lutajuće pozorište „Veseli Belorusi“. U Srbiji malo znaju o Belorusiji – a na taj način smo uspeli da barem malo upoznamo naše gledaoce sa našim jezikom, kulturom, književnošću.

Uopšte mislim da su studenti mnogo više naučili dok su učestvovali na takvim manifestacijama nego iz gramatičkih tabela. Sa zadovoljstvom sam gledala studente koji su u oktobru prošle godine dežurali na beloruskom štandu na Sajmu knjiga. Osećali su se kao pravi Belorusi, pričajući posetiocima o zemlji, o kulturi, o postavci – kao da je njihova, rođena. Takođe prošle godine smo zajedno sa studentima prevodili beloruske pesme na srpski jezik. To je bila prava radionica gde smo uzajamno učili jedni od drugih. Ja sam im pomagala da na najbolji način shvate suštinu poetskog izraza, a oni su me podučavali srpskom. Srpski mi nije maternji, pa su se studenti prilikom rada na tekstu osećali kao moji učitelji. Uvek su znali da me mogu ispraviti i na predavanju – i mislim da takav odnos stvara atmosferu kolegijalnosti, kooperacije, iskrene saradnje na polju upoznavanja naših veoma bliskih, ali slučajem, udaljenih naroda.

Zahvaljujem Vam se na izdvojenom vremenu i svim odgovorima koje ste nam dali. Za kraj, kakvu biste pouku, savet ili mudru misao koja Vas pokreće, podelili sa nama?

Ne štedite vremena i snaga za obrazovanje, lično duhovno i intelektualno usavršavanje. Verujte mi, isplatiće se. I neka se mi – Belorusi, Rusi i Srbi  – uzajamno pomažemo na tom putu. Svašta možemo da naučimo jedni od drugih! I, svakako, dođite nam u Minsk!


Razgovarala i priredila Dajana Lazarević ◊ Fotografije: privatna arhiva


About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Filip Došljak: “Anegdote i minijature” Maksima Lutovca

Nova knjiga   KNJIŽEVNA POLJA MAKSIMA LUTOVCA   Maksim Lutovac (Berane, 1936), šahovski velemajstor, povukao je još jedan vrijedan  potez, ali ne na šahovskom polju već na književnom. Svojom novom knjigom, pod nazivom ...
by Redakcija
 

 
 

Disovo proleće na Beogradskom sajmu knjiga

Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“ и 62. Међународни београдски сајам књига позивају Вас на промоцију издања 54. „...
by Redakcija
 

 
 

SHURA publikacije u Beogradu

Na ovogodišnjem sajmu knjiga u Beogradu, na štandu SHURA publikacije izložena su i najnovija izdanja, među kojima treba istaknuti tri knjige poezije – kolo pod nazivom GEOPOETIKE I: Alen Kristić (Sarajevo): Gravitaci...
by Redakcija
 

 

 

Said Šteta: Bio je oktobar

Said Šteta   BIO JE OKTOBAR   Ruke mekše od kadife i neobično bijele uzimale su zvijezdu iz blata i nosile je visoko u sazviježđe želja svojih Bio je oktobar kada i mravi ljetinu dijele na dlanu zrno žita, kao ...
by Redakcija
 

 
 

Maida Mujević: Ja i Alija

April. Sumorna proljeća koja podsjećaju na svako godišnje doba pomalo. To je vrijeme u kojem mislite da svaki lijep i jasno žućkast dan pripada nekom drugom, a ne vama. Toliko se gomile odjednom stvori po ulicama, da čak ...
by Redakcija
 

 




Konkursi regiona