Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme



Intervju

18. Marta 2015.
 

Dragan Stodić: Razgovor s pjesnikinjom Slavicom Pejović

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake: ,

Slavica Pejović rođena 17. 11. 1948. godine u Mokrinu (Kikinda, Srbija). Završila Fakultet političkih nauka – odsek međunarodnih odnosa na Beogradskim univerzitetu. Autor je publikacije: Biblioteka grada Kostolca 1953-2003., Katalog knjiga biblioteke grada Kostolca 1882-1944 i Kostolac u ogledalu knjige kao i dve zbirke poezije Elegija bez odgovora (2013.), Ozar (2014) i Bit i sanje (2015).

Pesme su joj  prevođene na engleski, nemački, makedonski i italijanski jezik i objavljivane u časopisima Svitak (Požega), Odzivi (Bijelo Polje), Современост (Skoplje), Stig (Malo Crniče), Мајдан (Kostolac) i zbornicima: More na dlanu – zbirka pesama (Zagreb, 2012.), Stihom dodirnuti (Zagreb, 2013.), Valentinovo-međunarodna zbirka ljubavne poezije (Zagreb, 2014.), Za novo rođenje i kraj smisla ima (Kikinda, 2014), Mesopotamija – Međunarodni dan poezije 2014. (Beograd, 2014).

Dobitnik je Povelje kulture Kulturno prosvetne zajednice opštine Požarevac za doprinos razvoju kulture i negovanje kulturnih tradicija i međunarodnog priznanja – Specijalne nagrade za strane pisce grada Galatone (LE), Italija – Premio Nazionale i internazionale di poesia e prosa „Sitta del Galateo“.

Predsednik je Kluba ljubitelja knjige „Majdan“, glavni i odgovorni urednik časopisa za književnost, kulturu i nauku „MAJDAN“, član Udruženja književnika Srbije.

Živi u Kostolcu.

10845844_1023151024365387_396759875129698735_o

ZA SVE PESNIKE SVETA IMA MESTA

 

 Da li je poezija slatka muka i koju prazninu popunjava u pesniku, mada se često umetnički stvaralac trudi da to negira? 

– I kao čitalac i kao pesnik, o poeziji ne razmišljam kao o “slatkoj muci” mada sam taj čin “stvaranja” nekada zna da bude “porođajno bolan”. Moja poezija nekad i tako iznedrena nikad ne   popunjava praznine. Ona je za mene jednostavno oslobođena akumulirana energija koja traži da se  iznese – u formi pesme, kao esencija, kao srž te sputane misli. Ona traži put ka svetlosti dana i kao takva donosi i onaj trenutak velikog  olakšanja ali i tuge. Jer, kao ptica koja odleti i ostavlja prazno gnezdo, kao dete koje ode iz kuće i ona dobija svoj samostalni put nakon ispisa i nije više moja. Unutrašnjost moja tako nedri novu misao i stih, ne da popuni “neku prazninu” već joj je otvoren put “novog rađanja”, tj. stvaranja u slapovima.

Vaše reči, retke i sažete u smislu, imaju dubinu, u iskonu. Gde iskon pronalazite još osim u sebi?

– Da, moja tako iznedrena pesma ima i sažetu, esencijalnu misao iskazanu sa “relativno” malo reči. Jedna od književnih kritičara mi je u šali rekla da sam “škrtica”, da čuvam i štedim reči kao da ne želim da ih delim, da ih čuvam verovatno i zbog toga što imam veliko poverenje u čitaoca da će ih i u tako sažetoj formi razumeti. Verovatno da je u pravu ali i ako i jeste onda je to zbog toga što mislim da svojom poezijom ne pričam priču već želim aktivnu komunikaciju sa čitaocem. Iskon o kome govorite leži u osnovi moje poezije. Iskonske istine na koje se oslanjam su samo jednim delom u mom životnom iskustvu. One su ugrađene u meni ali i u čitaocima tj. u svima nama. Mi ih moramo pronaći u sebi, inače ne možemo u sebi pronaći ni poetiku življenja. To je misija moje poezije. Za takvo što nam nije potrebno sigurno uvek, mada je i veoma bitno i neophodno, poznavanje mitologije, Biblije, starodrevnih knjiga, mudrosti filozofa ali i spoznaja sopstva i sopstvena   životna zrelost.

Ima li poetika ili žensko pismo, moć da menja čitalačku stvarnost ili samo da joj doda imaginaciju?

– Pitanje ženskog pisma, njene specifičnosti u odnosu na pisanje po osnovu rodovske određenosti, za mene ne postoji. Ženska poetika donekle može biti specifičnija po liričnosti ali to nije njena glavna odlika, ni ranije niti danas. Po meni ne postoji muška i ženska književnost (ma koliko se činili pokušaji izdavanja antologija ženske poezije). Pisana reč može biti dobra ili loša, tematski raznovrsna ali samo dobra i loša književnost. Ko ju je napisao, pesnik ili pesnikinja to je meni irelevantno. Bitna je reč i poruka koju nose, kreacija kao osnovni kriterijum. Zato, niti će ženska poetična reč da menja čitalački ukus niti je jednostavni, nežniji, lirični, melanholični ili čak patetični dodatak tzv. jakoj muškoj reči. Možda će pomoći zadovoljavanju nekih čitalačkih “nežnih” ukusa ali ta imaginativnost, a nekad i moguća patetičnost nije uvek svojstvena samo ženskim piscima. To joj čak i nije osnovna karakteristika, ma koliko se nekad tako i činilo u poplavi “poezije” koja je danas nastupila na književnoj sceni.

Svako je pesnik za sebe, makar napisao i dva stiha, zar ne? Otkud danas toliko povike na one koji pišu, za sebe? Zar to nije svačije pravo da se izrazi?

– Kao urednik Časopisa susrela sam se sa jednom činjenicom – puno je ljudi koji su se okrenuli  pisanju. Veliki je broj onih koji svoje stvaralastvo ne žele da objavljuju, ali zahvaljujući društvenim mrežama mnogi stiču hrabrost i u prilici su da se predstave. Čak i izdavačke kuće i pored ove ekonomske krize rade “punom parom”. Ne ulazim u kvalitet i umetničke vrednosti dela (bilo proze ili poezije) koja se nudi ali ne želim ni da sputavam i kritikujem potrebu ljudi da pišu. Dajem za pravo književnim kritičarima da iznesu objektivno svoje misljenje, mada je toga sve manje, da se izbore snagom svog znanja i stručnosti sa kičom, primitivizmom, komercijalizacijom ali ne mislim da su u pravu i oni koji posmatraju sebe jedinim pravim predstavnicima pisane reci. Na kraju, uvek ostaju prave vrednosti, lažnim veličinama istorija književnosti odredi pravo mesto a na peščanom sprudu se nekad mogu naći i poneki biseri. Treba ih pronaći!

10997463_1049920981688391_6422378534948480577_o

 

Sujeta među pesnicima, put kojim se često ide. Zašto? Ako za sve pesnike na ovom svetu ima mesta?

– Uz sve muke i probleme koje prate aktuelnu književnu stvarnost (da ne govorim i o širim aspektima a književna je posledica tog stanja), javlja se i taj aspekt ljudskog egoizma i lične borbe za afirmacijom po cenu gaženja ne samo drugih već i sopstvenog, ljudskog i pesničkog dostojanstva. Svedoci smo nedostatka solidarnosti među “sabraćom po peru”, deljenju književnog “jata” ne samo po nacionalnoj osnovi. Iza svega stoji taj lični interes za slavom, nekad i nekom nagradom a nesvesni da se tim deobama gubi i lični  a i nacionalni identitet. Univerzalnost umetnosti nemoguće je pobediti tim sujetama i deobama pa me teši u svemu činjenica da postoji veliki broja časnih, dostojanstvenih i mudrih  ljudi koji svesni toga, uspevaju da te deobe prevaziđu, izdignu se iznad sopstvenih interesa, i da im nacionalni identitet nije alibi za vrednovanje sopstvenih kreativnih vrednosti. A Andrić naš mudri reče da ima u nekim ljudima i bezrazložne mržnje i zavisti… pa se zato nekad te sujete i ne mogu objasniti.

Nastojite da se multietički povežete i sa međunarodnim poetama, kako i na koji način to funkcioniše?

– Pa, shodno svojim opredeljenjima i shvatanju da umetnosti i kultura nisu geografske odrednice, već su svojom sušinom okrenute univerzalnim vrednostima, i u svom ličnom angažovanju učinila sam neke skromne korake da to i ostvarim. Časopis za književnost, kulturu i nauku “Majdan” iz Kostolca, koji uređujem, okrenut je piscima i autorima sa prostora širim od zavičaja kome pripada. Objavljivani su autori iz skoro svih sredina ex Jugoslavije, bez obzira na nacionalnu i versku opredeljenost i velikog broja zemalja širom sveta: Rusije, Engleske, SAD, Norveške, Francuske, Italije, Egipta, Iraka, Maroka, Rumunije, Bugarske, Norveške, Kine, Mongolije, Indije… Lično, moja poezija je predstavljena u Hrvatskoj, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Italiji… Tamo sam i osvojila priznanja kojima se ponosim, jer su dobijena od strane objektivnih poznavalaca pesničke reči. Veze su uspostavljene i preko organizovanja međunarodnih pesničkih susreta u Kostolcu a posebno su bitne društvene mreže koje su ispreplele svetsku mrežu književnih udruženja i ličnih prijateljstava. Sve me je to ubedilo u ispravnost mojih ličnih opredeljenja

Priroda je vaša najčistija inspiracija? Kako joj se predajete?

– Prioda je večna inspiracija pesnika jer je u njoj nase postojanje ali odraz  života. U toj prirodi traži se  suštastvo i naši izvori. To je i oslonac moje poezije mada sam okrenuta i pitanjima egzistencijalne suštine bivstva čoveka. U prvoj zbirci Elegija bez odgovora, mnogo je pitanja koja sam postavljala, i sebi i Bogu. U drugoj zbirci Ozar, nisam našla odgovore ali došla sam lutajući i tragajući do brojnih univerzalnih istina da bih u trećoj zbirci Bit i sanje došla i do Tvorca našeg,  sopstva i postojanja. Bio je to moj pesnički put predaje, okretanje duhovnoj strani ljudskoj, a pre svega i sopstvenom postojanju, sa svim životnim dilemama, traganjima, lutanjima, željama, ljudskim strastima… Uzdignutih na nivo univerzalnih principa, Bog kao Alfa i Omega svega i žena u svetu u kome mora da bude, kako reče mudriji od mene ona “…koja stoji kao kapija na izlazu kao i na ulazu ovog svijeta”

Kako pesnik sanja, otvorenih a kako zatvorenih očiju?

– Postoji uverenje da je pesnik sanjar, da sanja i otvorenih ali i zatvorenih očiju. Uzevši to kao metaforu moj odgovor bi bio da ništa od  lepšeg nema nego  biti sanjar… pesnik. Međutim, pesnik po meni nije sanjar veći od onog ko nije pesnik. Samo pesnik je neko ko može stvarnost pretvoriti snagom svoje imaginacje u lepotu, doživeti je lepšom nego što jeste ili predosetiti nadolazeći mrak u sred belog dana! Istovremeno i živeti život svoj na način koji nije njegov ali i stajati sa obe noge na zemlji. Bilo kako, potrebna mu je sloboda i vazduh, da diše i sanja!

Smatrate li da je li život večito bdenje ili samo svet mašte u koji smo doneti?

– Sama po sebi, okenuta traganju za suštastvom ljudskog postojanja pa i sopstvenog, prolaznost vremena je jedno od osnovnih graničnika sa kojim se susrećem i o koji se  sudaram. Najveći broj mojih pesama i jeste okrenut tom pitanju vremena koje se osipa, i životu koji je njime ograničen. Naći sebe u tom vremenu, proživeti ga i ostati svoj… i u toj prolaznosti nesto ostaviti iza sebe.  Najčešće život prođe a da ga i ne osetimo ili njegovu lepotu osetimo kada je u zalasku… Ali pre tog kraja, na vreme se treba zapitati šta sa tim našim jedinim životom. Često to biva kasno. Čak i tada, to je i početak i kraj puta… makar zapisano u kamenu, kako sam i zapisala u jednoj svojoj pesmi “Zapisano u kamenu”

Kome sijaju svetla prošlosti u vašim pesmama? Šta nam ostaje kad je njih odreknemo?

– Moja poezija nije poezija sećanja niti je okrenuta prošlosti. Pojedine sekvence ili motivi, su samo dokaz da nemožemo biti bez svesti o svojim korenima, počecima… bez prošlosti. Detinjstvo, roditelji, rana mladost, prve ljubavi, porodica, sve su to delovi jednog ispunjenog života bez koje ja lično ne bih postojala ali sve to nije “žal za mladošću”. To su kako kažete svetla ili kako bih ja rekla dragulji u mozaiku mog života. Bez njih te slike nema, nema ni mene. Nije ni taj pređeni put bio posut ružama, ali kažu, snaga jednog čoveka je i njegovoj moći da zaboravlja i oprašta, da se kao feniks diže iz pepela. Ja u svom kretanju napred, zaboravljam tužne događaje i ružne stvari koje su ostavile duboke ožiljke ali verujući u ljubav, negujući je kao i opraštanje, dobro uočavam i put svetla, onaj koji vodi u naše sutra, nekad već davno ucrtan.

DRAGAN STODIĆ

11007736_1050613354952487_7764648391762102762_n



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Jelena Jevđenić: Foto poezija – Biljke u kamenu

Pozvane suncem, odvažne i odlučne, te male biljke okupirale su diva od kamena. Istina je to što kažu, svila je jača od čelika. Svaki dan prolaziš ali ne primjećuješ biljke koje su nadjačale beton. Kada primjetiš, pom...
by Redakcija
 

 
 

Objavljena knjiga ‘’Zaštita okoliša sa aspekta islama’’ dr. Ragiba es-Serdžanija

Sredinom januara rožajska ‘’Avlija’’ je objavila knjigu ‘’Zaštita okoliša sa aspekta islama’’ autora dr. Ragiba es-Serdžanija u prevodu prof. Afana Latića. Ovo djelo je prema riječima prevodioca 2012., god...
by Redakcija
 

 
 

Vitomir Ćurčin: VIRTUELNA PUTOVANJA SNOVA

Tog prvog novogodišnjeg jutra probudio sam se tek oko 10 sati. Zadovoljno sam se proteglio u krevetu razmišljajući o protekloj noći. Pružio sam ruku ka ženinim jastuku, ali ona nije bila u krevetu. Ustajući polako iz kre...
by Redakcija
 

 

 

Dino Kosovac: Svi ideali svijeta ne vrijede suze jednoga djeteta

Rađanje djeteta je ostvarenje sna svakog roditelja i čovjeka. Najplemenitiji događaj u životnom vijeku. Na svijet je došlo malo, umiljato stvorenje koje će jednoga dana spašavati živote, odlučivati o bitnim pitanjima, ...
by Redakcija
 

 
 

Emir Džajić: Fukara

Ne znam kako mi je ime i prezime, ne znam  ni  ime oca, ne znam ni ime  majke. Upitati ćete se  kako se to može desiti. Rodio sam se u maloj varošici  koja  se  zvala  Oraščić. Ne znam  koje  godine  sam  se ...
by Redakcija
 

 




Konkursi regiona