Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme



Poezija

1. Marta 2015.
 

Poezija Marijane Stanković

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake:

Маријана Станковић

 

 

 

 

РЕЧИ

 

Љубави, мења се небо са твојим доласком.

Обасја сунце, тада сваки облак заклон нађе.

Ветар утихне.

Време застане.

Љубави, срце ми куца јако

У грудима кад те сретнем.

Као вулкан сам, вековима угашен,

Чија лава пробија.

Љубави- у себи те зовем тако.

Док крај мене пролазиш.

Гледш кроз мене у неког другог.

Хрлиш у други свет.

У ком те неко има.

Свет у ком је ”љубави”,

Реч потребна, реч довољна,

Реч пуна музике.

 

 

НИЈЕ ЉУБАВ СТВАР

 

Није љубав ствар.

Та љубав сам ја, у њу сва уткана.

Гледај моје лице, гледај руке моје,

То било је, све је то још увек твоје.

Види само ноћи, види само дане –

Лепе, ведре, сјајне, за нас одабране.

И ти бацаш све то,

Као ствар тек да је,

Ту љубав која у срцу остаје.

Није то ствар, безлична, ничија,

То је љубав пуна музике и миља.

У њој трајем ја, некад љубав твоја.

Некад, ил то беше само жеља моја?

Сама сам остала, моје лице стари,

У свету где љубави пролазе ко ствари.

 

 

КАЖУ ЉУДИ

 

Кажу људи да још леп си,

Човек баш по мери мојој.

Штета само што мој ниси,

Обећан си некој својој.

 

Кажу људи, имаш боре,

Потпуњују твоје лице.

Не знам за њих,

Не верујем да су боре смејалице.

 

Кажу људи, поглед имаш,

Цео свет у њега стаје.

У те очи, у тај поглед

Лице моје изостаје.

 

Кажу људи,да си други

Човек откад ниси мој.

То добро је, успео си.

Сад си опет само свој!

 

Кажу људи, а не знају,

Кад руку у твојој виде.

Душа жели чега нема.

Очи воле да завиде.

 

Кажу људи празне речи,

Моје срце ипак чује..

Недостајеш. Ту је рана.

Моја душа, пуста, ту је…

 

 

ДОЂИ

 

Да дођеш у моју кућу која се руши,

Међу дрвеће зове и јагоде,

Међу салије и руже. Где с вечери босиљак мирише.

И тај мирис носим собом у сан.

И очи су ми пуне светла.

Да дођеш да видиш моје руке огрубеле,

Лице од сунца пометено,

Моју косу рано побелелу.

Да дођеш,чуо би мој смех,

Шум моје косе на ветру..

Попио би чашу вина,

Помислио да је најбољр које си пробао.

Видео би праву лепоту летње ноћи.

Дођи..

Нудим ти мој свет надлану,

И на њему,стидљиво,

Једну сузу, лаку као перо,

Плашљиву,

Невидљиву онима који под кључем срце држе.

 

 

ВЕЧИТО ПИТАЊЕ

 

Где је нестао човек?

Срела сам га пре неки дан,

Када сам на улици пала.

Пружио ми је руку да устанем.

Лице му нисам видела, само поглед.

Поглед пун нечег што нисам дуго видела.

Пун људскости.

Где се сакрио тај човек?

У који кутак света?

Неприметни херој труди се бити

Шта бих му рекла да га видим?

Можда хвала?

Можда не бих нашла речи…

Где је нестао?

Пружио ми је руку и ћутао.

Човек.

Има ли нечег тежег нити данас?

Ходам. Тражим га.

Наћи ћу га,

Осмехнути се, стати на трен,

Окренути се ѕа њим и отићи.

Да ли иста?

 

 

ТЕК ТОЛИКО

 

Нежност шта је, ти ме питаш,

Доок ми руку своју дајеш.

Гледам осмех на твом лицу,

Видим поглед-ти не хајеш.

За те ствари, тек ситнице,

Које виђаш сваког дана.

А ствараш их често, видим, ходаш лица насмејана.

И дани ти теку тако,

Да ти не знаш нежност шта је.

Осетим је док ме гледаш,

Примаш моје загрљаје.

Док се смешиш,

Док људима увек дајеш себе цела –

Ту је срце,

Ту је човек каквог нисам досад срела.

Он од мене данас учи

Да је нежност – чак магија.

Греје срце као вино,

Рука чији додир прија.

 

 

БУДИ МОЈ

 

Да си мој, где бих била ја?

На сунцу, са осмехом у оку.

Међу људима, радост да разнесем

Као ветар лишће јесење.

 

Да си мој, дани би били другом бојом обојени,

Имала бих амајлију да ме штити. Љубав твоју.

Да си мој,

За руку бих те држала

И трчала по песку, ветру и по киши.

Време да не однесе моју срећу.

 

Да си мој и да има нас,

Ја пустила бих глас,

Да се чује песма љубавна, песма наша.

Испод неба без облака.

 

Буди мој.



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Said Šteta: Tražili su pjesmu

Said Šteta   Tražili su pjesmu   Tražili su da napišem pjesmu dok sam podupirao mjesec ramenom i trpio oštricu zvijezda na prsa gola Ni su mi vjerovali i pustili me kao česmu gađali moje stihove kamenom začudo...
by Redakcija
 

 
 

Said Šteta: Smjelost

Said Šteta   Smjelost   Smijem li misliti na tebe dok tvoje misli dunjalukom jezde i negdje daleko traže smiraj za se Srce mi k'o prosjak na prtini zebe gledajući nebo, sve su moje zvijezde ponajviše onda kada se ...
by Redakcija
 

 
 

Poezija Dalibora Čerškova

Dalibor Čerškov, 1982., Niš. Piše pesme i kratke priče. Završio studije građevinarstva na Građevinsko-arhitektonskom fakultetu u Nišu. Fotografijom se bavi od 2007. godine. Kao fotograf amater objavljivao je fotografij...
by Redakcija
 

 

 

Blažo Stevović: Elmi

Blažo Stevović   ELMI   Vidio sam te, živa si, zdrava, i dosta… meni si bila i ostaćeš najljepša. Ja sam zamrznut od kada te nema od jučer odmrznut. Pa ponovo zamrznut. Hoću da te pamtim po vitkoći, po ...
by Redakcija
 

 
 

Igor Divković: Tek tako

Igor Divković   TEK TAKO     plačem tek tako da vježbam oko da bude spremno za suzo kani plačem kao kišna godina kao što sam plak'o i lani plačem zbog zere mučnine u dnu duše jer vrijeme curi jer teku da...
by Redakcija
 

 




Konkursi regiona