Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme



Prevodi

8. Decembra 2015.
 

Roman Hlebin u Kraljevu i Novom Pazaru (FOTO)

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake:

Moje prvo putovanje po Srbiji

Autor teksta: Roman Hlebin / objavljeno: 19. septembar 2015.

dajanaPrevela sa ruskog: Dajana Lazarević

Izvor: http://www.geoversum.by/blogs/puteshestvija-gomelskogo-otdela-o-bgo/moe-pervoe-puteshestvie-v-serbiyu-ch-3.html

 

 

 

Dan na putu. Kraljevo.

 

Znali smo da će sledeći dan biti težak – trebalo je da napustimo Zapadnu Srbiju i da odemo na jug. U želji da uštedimo, ovaj deo puta smo se dogovorili da predjemo po sledećoj liniji: Užice – Požega – Valjevo – Raška. No, kako se utišalo veče (pozdrav za engleske muzičare!) naša snaga je nestala, i voz za Požegu smo skroz prespavali. Nastavili smo put autobusom, ali nismo uspeli na vreme da stignemo na stanicu u Požegi i promašili smo vozni red. I ponovo trošimo previše novca, i autobus Sarajevo – Skoplje vozi nas u Kraljevo. A mi umorni, nenaspavani, počinjemo da razmišljamo kako da skratimo novonastalih 5 sati čekanja do do sledećeg voza. Tražili smo autobus kod manastira u Žiči, ali bezuspešno. Morali smo nešto da radimo, pa smo krenuli da se upoznamo sa ovim sasvim običnim gradićem u samom srcu Srbije. Prvo smo našli kafić, gde nastavljamo da proučavamo srpsku kuhinju. U tom smo ocenili „čorbu“ – ukusna supa sa mesom i dimljenim dodacima.

 

Upoznali smo još jednu vrstu rakije – od kleke

Rakija (čije ime nismo zapamtili) po ukusu se malo razlikuje od šljivovice, no posle se osećaju note kleke (meka gorčina i aroma klekinih bobica). Uprkos očekivanjima, pokazalo se da ne liči na džin, sa njegovim „jelovim“ ukusom.

Potom smo išli kroz grad. Veoma lep trg idealne forme sa spomenikom oslobodiocima u centru. U Kraljevu sam popunio „zahtev za prijateljstvo“, od „fanova postkrosinga“. Svi koji su poslali zahteve, dobili su razglednice iz ovog srpskog grada.

3 4 5

Potom smo prošetali do obale Ibra – odatle se otkriva pogled na beljaskajuće vrhove u daljini, koji se izdužuju, uranjajući u maglu.

U turističko – informacionom centru izbor besplatne štampe nije veliki, uzimamo par reklamnih letaka i kupujemo magnete. Polako prolazi vreme i mi smo usmeravamo ka železničkoj stanici. Bilo je interesantno probati napitak „kvas“ u limenci. Da, tamo kvas tako prodaju i on pomalo liči na naš beloruski.

 

Voz za Kosovsku Mitrovicu malo kasni, ali svi mi krećemo na određeni put, koji vodi kroz tunel u dolini Ibra. Sokolov (saputnik, prim. prev.) već želi da spava, ja pokušavam da se držim, da bih video ostatke grada Magliča, i tako sam ih sve prespavao. U poludremežu su proletela dva i po sata – i bili smo na stanici Raška, u centru istoimene oblasti. Istine radi stoji nam da kažemo da je Kraljevo, koje smo napustili, glavni grad Raške, ali je istorijski centar  oblasti ipak ovde.

 

Grad Raška je gluva srpska provincija, sasvim blizu granice sa Kosovom. Spolja grad liči na neki beloruski regionalni centar, tipa Klimaviči ili Lepelj. Na autobuskoj stanici saznajemo vreme polaska autobusa za Novi Pazar, divimo se mesnoj železničkoj pruzi – iako je voz Kraljevo – Mitrovica po našim standardima prilično savremen, železnička signalizacija je još uvek u prvoj polovini prošlog veka: signalizacija je na polugama i žici.

 

U Novi Pazar vodi nas Ikarus sa početka devedesetih… Takav stoji u Gomelju (beloruski grad, prim. prev.) na postavci blizu autoparka. Odmah se oseća kolorit – uporedo sa starim crkvama pojavljuju se minareti džamija. Velika je količina deponija i smeća na obalama. To nije u skladu sa lepotom okolnih planina.

Novi Pazar je veliki grad, čiji veći deo stanovništva čine muslimani. Neobično je videti toliko muslimanskih žena sa slovenskim izgledom. Ali u tom gradu je baš tako – većina mesnih muslimana – etnički gledano, jesu Srbi. Postoji i velika hrišćanska opština, na prvi utisak – sa muslimanima se ne mešaju, stvara se osećaj grada u gradu, istina, bez javnih granica.

 

Prosto, paralelni svetovi, ne daj Bože da se preseku sa oružjem u rukama. Iz svetline, došao nam je čovek, koji nas je pozdravio na čistom ruskom jeziku. On je nosio fes, izgledao je istočnjački, prilično u godinama. Moguće je da je učio ruski u jedinstvenoj, udruženoj, multietničkoj i multireligijskoj Jugoslaviji.

 

Morali smo da prenoćimo u hotelu u Miku, na periferiji Novog Pazara. Cene su ovde veoma niske, u poređenju sa drugim gradovima, čak manje nego u Nišu. Kada smo pronašli hostel, on je bio zatvoren i obmotan prugastom trakom sa simbolima policije.

 

Pokušao sa da kontaktiram sa domaćinom, ali sam pronašao u pošti samo njegovo pismo. U pismu kaže da ima neke probleme sa licencom i da ne može da nas primi. Šta ćemo… U muslimanskom gradu, bez prenoćišta, tražimo izlaz. Uzgred, brzo smo videli na susednoj kući objavu da izdaju sobe, pokucali – i dobrodržeći domaćin nas je smestio u sobu na drugom spratu.

18

Cene su bile skromne, kao i udobnost – no bolje nismo ni očekivali. U Novom Pazaru muslimanski način života se ogleda i u asortimanu lokalnih kafana – nigde nema svinjetine, a ima više piletine i govedine. Jela se ne spremaju samo na žaru, već i na rešetki, nad otvorenom vatrom. Više začina, manje masnoće u sosevima, u tradicionalnim pljeskavicama pojavljuje se nama poznata „kaurma“.

Malo smo prošetli po komšiluku i umorni legli da spavamo…

 

Đurđevi Stupovi i Petrova Crkva

 

Bez obzira na to, što je Novi Pazar muslimanski grad, u tom regionu postoje srpski pravoslavni, i svakako sveti spomenici za svakog Srbina. Najznačajniji spomenici jesu: Manastir Sopoćani, manastir Đurđevi Stupovi (kula Svetog Georgija) i najstarija u Srbiji: Petrova Crkva (Crkva Sv. Petra).

Boravište na periferiji grada koje smo izabrali, i više je nego dobro – pravo od našeg stana počinjao je put ka jednom od najstarijih manastira Srbije – manastiru Sv. Georgija.

U blizini Novog Pazara, na našem putovanju potrebno je odvojiti jedan dan, i zato je izbor bio očigledan – samo providjenje nas je provelo po glatkom, asfaltnom putu k manastiru. Od Pazara do manastira – oko pet kilometara, put ide neprekidno uvis (manastir je „gore“), ne gledajući na to, ceo put smo išli peške. Zbog svoje odluke nismo zašalili – sa puta se vide prelepi pejzaži sa pogledom na Novi Pazar i okolne planine.

 

Penjali smo se više od sat vremena, dok nismo videli na ogradi natpis da se nalazimo na manastirskoj zemlji. Pa, dobro, još malo i bićemo u zidinama manastira.

 

Na manastirskoj teritoriji sve je strogo regulisano: mesta kuda šetaju turisti i mesta za monahe. Mnogo informacija o istoriji svetinje – kako je to glavna svetinja Srbije u povoju, preživela noge ratove i ne jednom bila je svedok krvavih bitaka, izdržala opsade i napade. Posle pada srpskih zemalja pod tursku vladavinu, postala je tvrdjava, uvek na tankoj žici od uništenja. Danas je manastir pod zaštitom UNESKO – a. Naziv Đurđevi Stupovi prevodi se kao Kula Sv. Đorđa, i smatra se da je to prvi manastir osnovan na ovoj steni.

27 26 25

Dok smo šetali po teritoriji i postamtrali zdanje, na ruskom nam se obratio jedan od monaha. Pitao je ko smo, odakle, začudio se da smo išli peške i pozvao u trpezariju – na vruć čaj. Uz čaj je ponudio med, i veoma ukusne posne kolače sa orasima – jela koja su napravljena rukama monaha. Posle takvog gostoprimstva bio bi greh ne zahvaliti se manastiru malom donacijom i kupovinom u radnji suvenira. Moguće je bilo kupiti i med, i manastirsku rakiju – svi iskusni putnici preporučuju kupovinu ovih proizvoda baš u manastirima.

 

Mlo smo se odmorili, oprostili sa gostoljubivim monahom i pošli nazad. Još jednom smo ocenili manastirsku teritoriju i gostoprimstvo – samo smo sada primetili i košnice i malo stado ovaca i koza, koje je nadgledao mladi monah, polje heljde i voćnjak sa kajsijama. Da bi sve bilo u takvom redu, potrebno je mnogo truda i vremena…

Kako smo imali jako malo vremena, sledeći objekat – Petrovu Crkvu, rešili smo da posetimo taksijem. Kad su se kola zaustavila, taksista je rekao neprilično malu cenu: manje od evra. Na kraju smo shvatili, da od našeg stana do crkve ima oko jedan kilometar. Na putu smo vidli srpsku vojnu bazu, na kojoj su počinjala neka istraživanja.

 

Tu je bila i Izložba stare vatrogasne tehnike. I savremena srpska škola.

 

Petrova Crkva je jedna od starijih srpskih crkava u kojoj su se krštavali srpski kraljevi. Sad je crkva mala, a veliko groblje oko nje. Mnogi krstovi su postavljeni pre više od 500 godina, bez mnogo razumljivih natpisa. Nažalost, unutar hrama nismo mogli – vrata su bila zaključana. Arhitektura crkve je veoma prosta, sastavljena od ogromnih tesanih stena, poražava svojim osnivanjem i osećanjem dodira sa drevnom istorijom…

29 30 31 33

Na kraju smo prošetali po centru grada – za razliku od periferije, u centru je dosta muslimana, tu ima nekoliko džamija i islamski univerzitet, u radnjama se može kupiti „halal“ hrana, čak se pljeskavica pravi od jagnjetine. Veoma je interesantna arhitektura višespratnice u samom centru – spratovi na vrhu – stanovi i hotel, a spratovi niže – trgovački i zabavni centar.

40 39 38 36 37 34

Malo smo posmatrali muslimanske devojke pod velima i krenuli na železničku stanicu – da čekamo autobus za Rašku.



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Medina Džanbegović Mohamed: Welcome to Cairo!

Sve do početka 2011. godine Egipat je bio poznat kao raskršće svjetova, zemlja mistične ljepote, enigma slaganih simbola prošlosti, slika višeslojne arhitekture socijalnoga i duhovnoga života muslimanske, kršćanske i h...
by Redakcija
 

 
 

Safet Hadrović Vrbički: „Avlija“ me odvela do Stambola

Uvijek sam žudio da prekročim prag avlije, da krenem na put koji će me odvesti da vidim svijet, da upoznam ljude i među njima steknem prijatelje. Da na tom putu ispunim dušu radošću, a to je najveće bogatstvo ovoga svij...
by Redakcija
 

 
 

Damira Kalač: ”Doživi Rožaje” ili kako da uživaš kao turista u mom zavičaju

Da sam u Rožaje stigla dvadesetak, do mjesec dana ranije, mogla sam da probam kajakanje Ibrom. Ali nisam. Ipak, saznanje da u Rožajama mogu sebi da priuštim taj vid odmora i rekreacije, natjeralo me da se zamislim i pitam ...
by Redakcija
 

 

 

Jelena Kaluđerović: Rožaje- zelena oaza Crne Gore

Prije nekoliko dana bila sam u turističkoj posjeti Rožajama, veoma interesantnom gradu u sjeveroistočnom dijelu Crne Gore. Na poziv direktora Turističke organizacije Rožaje, Amela Dedeića, zajedno sa ostalim kolegama blog...
by Redakcija
 

 
 

Sande Dodevski: Na putu prema Bosni

…Na stočnoj pijaci u Trilju bukare i bukarice od smrikovog drveta, užad svih debljina i dužina, samari, konjska oprema, kačice, buradi i još koješta…! Sve na prodaju!!! I na malim i na većim bukaricama i buka...
by Redakcija
 

 




Konkursi regiona