Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme



Promocije

28. Aprila 2017.
 

Dajana Lazarević: Otac Arsenije

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake: ,

Knjiga „Otac Arsenije – Sećanje na duhovnog oca“ je novi autorski rad Dajane Lazarević. Riječ je o duhovnoj biografiji igumana manastira Kaona koja je štampana pod pokroviteljstvom Eparhije valjevske, sa blagoslovom episkopa Milutina. Knjiga je svjetlost dana ugledala u decembru 2016. godine i sastoji se od priča iz života oca Arsenija, pjesama posvećenih njemu, manastiru i vjeri i lijepih fotografija.

 

ПРЕДГОВОР ЕПИСКОПА ВАЉЕВСКОГ МИЛУТИНА

 

Благо деци која воле и поштују своје родитеље, а срећни су родитељи који уживају пуну љубав своје деце .

Радост је велика, када духовна деца не заборављају свога духовнога оца, него га се свагда сећају, причају о њему, а по упокојењу моле се за њега.

Пред читаоцима је књига која је посвећена духовном оцу архимандриту Арсенију каонском и лепотици посаво-тамнаве манастиру Каони.

И манастир и отац Арса заслужују пажњу читалаца а читајући ову лепу књигу пронаћећемо нешто лепо и за своју душу.

Књига осветљава лик и дело нашега драгог оца Арсе и на тај начин чува од заборава племенитост једне овакве личности.

Имао је огромну љубав коју је обилно давао посебно деци и омладини.

Поседовао је у себи несхватљив дар милосрђа, као и праве речи утехе свакоме.

Знао је како прићи деци. Волео је да се са њима игра и шали и деца су волела те његове умерене досетке. Са децом био је и сам дете. Лепота његове строгости била је израз очинске љубави.

Јеванђелско семе речи Божије, које је сејао отац Арса по њиви Господњој пало је и на плодну њиву срца наше Дајане, аутора ове књиге. То се види и у овој њеној књизи, у текстовима, песмама, у одабраним фотографијама, у опчињености лепотом манастира, малог раја, који сија лепотом Едемског врта, највише заслугом оца Арсенија.

Данас као интелектуалац она се бави науком и диви се науци, али није престала да воли и да се диви и Светој Литургији, коју је заволела још као мала слушајући и гледајући док ју је у Каони служио отац Арса.

Ово добро дете није прихатило узречицу „гледам своја посла“ него умножава све своје таланте од Бога јој дате и борећи се ствара у дивној борби за своје постојање и овде и у вечности.

Одвојивши време од свога времена написала је ову књигу која ће се наћи у рукама многих, а и на полицама наших библиотека.

Ето, на тај начин Дајана приноси оцу Арси на дар своју исписану књигу, добро дете, добром оцу, добру књигу као леп и трајан споменик.

Благи Господ нека награди сваким добром нашу Дајану а блаженоупокојеном оцу Арси Царство небеско.

ПОГОВОР ДАЈАНЕ ЛАЗАРЕВИЋ

 

После упокојења доброг и смерног игумана Манастира Каона, оца Арсенија, први пут сам била у Каони после пуне три године, на празник Велике Госпојине 2016. године. Како је то и манастирска слава, велики број људи је посетио Манастир. Погледала сам око себе и помислила како се ништа променило није – околне шуме, бујне, зелене, беспрекорни равни травњаци, небо плаво, као у најлепшем сну. Чинило ми се да се зграда Манастира пресијавала у својој белини и све је мирисало и изгледало радосно. Људи су ходали споро стазом до Манастира, дивили се лепоти природе, фотографисали сваки корак, сваки делић земље. Још на паркингу чула сам хармонике и танке дечије гласове. Помислила сам, како би се отац Арсеније радовао тој прилици и како би узимао микрофон у руке, поздрављао децу и захваљивао им се што су улепшали прославу својим присутвом. Смејао би се, почињао да пева и сви бисмо се радовали и певали са њим. Одједном сам се растужила и није ми се ишло код њих…

Сви смо тада били у Каони – тата, мама, брат и ја, сви, по први пут, после упокојења оца Арсенија. Мами су се појавиле сузе у очима и ја сам већ схватила њене мисли. Пуно пута је причала како је у Манастиру Каона учила веронауку и како су се њени вршњаци и она играли лоптом на пољани са оцем Арсенијем. Он им је био вероучитељ, духовни отац, пријатељ за игру, све одједном.

Волели смо га, као да нам је био члан породице. И дивили смо му се и дочекивали га увек са радошћу. Мама је оца Арсенија познавала од детињства, тата га је упознао нешто касније. А брат и ја смо одрасли уз приче о њему и Каони. Тешко је објаснити ту дубоку везаност и изграђено поверење. Већег пријатеља никада нисмо имали.

Код Храма Васкрсења смо се окупили да запалимо свећу нашем духовнику. Био је то врло емотиван тренутак за целу породицу.

Волела бих да сам духом јача, да могу снажније да пригрлим ту Истину да преминули људи нису изгубљени, нису нестали – они су живи у Господу и радују се откривању Вечитог живота. Ако то знам, зашто и даље плачем? Зато што сам слабо људско биће, као и сви други, беспомоћно да својим умом спозна нешто тако узвишено и широко у својој светлости. Али верујем искрено, баш као што се надам да је Господ наш наградио оца Арсенија за сву његову доброту, коју је свим људима несебично пружао и за верност монашком животу, дугу четрдесет година.

И опет смо, као некада, прошетали и дивили се лепоти Манастира и месту на којем се налази. То је скоро бајковита лепота и човек, који Каону никада није видео, не може на прави начин све то да замисли, нити ја умем речима ту изузетност да дочарам.

Оца Арсенија сви су знали као доброг и поштеног човека, скромног и благог, увек спремног да саслуша и помогне. Сам се никада није хвалио, већ је на своје грешке упућивао. Своје пријатеље никада није заборављао и веома је ценио када му се пријатељство узвраћало. А како је, и сам био човек, добродушан, а често и рањив, издаја га је болела и он је тај бол закључавао и дуго носио у себи…

А о његовом односу према деци… заиста се књиге могу писати! У тренутку је могао, из неког скривеног угла своје душе да извуче дечију радост и нарав. Тепао им је, играо се са њима, стварао простор сигурности и поверења између деце и њега. И није ни чудо, што су га деца толико волела, откривала тајне, тражила савете. Био је савршени учитељ, личност са којим школски психолог никада не би могао да се упореди, баш због тог поверења и чисте душе и мисли, уз помоћ којих се повезивао са децом.

Ова збирка је моја жеља и жеља моје породице да сачувамо успомену на оца Арсенија, изузетног човека и духовника, којег је била права част познавати. Много смо научили о животу и вери од њега и осећамо велико поштовање према њему и Манастиру Каони. Овом приликом се захваљујем Епископу Ваљевском Господину Милутину на срдачности и спремности на великодушну помоћ, без које ове књиге не би било, такође и Епархији Ваљевској, свима који су помогли да књига буде у овом сјају и били доступни по цео дан за мене, за сва питања и савете.

Додаћу још речи Патријарха Павла у закључење ове збирке: „Позвани смо да чинимо сагласно своме звању, онолико колико можемо и колико нам је Бог дао. Ни мање ни више, а оно што не успемо да учинимо, то остаје да учини Господ и надопуни наше недостатке.“

 



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Senadin Lavić: Ideologizirani vokabular antibosanskih politika (I)

Mi živimo u postgenocidnom društvu, ratom podijeljenom na etničko-religijska geta. U to slomljeno društvo neprestano se ubacuju zavodljive i sporne koncepcije koje služe ciljevima koji nisu ostvareni ratnim sredstvima. Tak...
by Redakcija
 

 
 

Energetski aspekt bliskoistočnog konflikta

Bliski istok ima vrlo drevnu i bogatu istoriju. Ali, u današnje vrijeme, veoma je tužno gledati na sve što se tamo zbiva, posebno u Iraku i Siriji. Događaji koji se tamo odvijaju nanose veliku štetu muslimanskom svijetu, m...
by Redakcija
 

 
 

Zoran Hercigonja – ”Krhotine stakla” (zbirka poezije)

Zoran Hercigonja – Krhotine stakla (zbirka poezije)   nakladnik: TIVA Tiskara Varaždin za nakladnika: Saša Kušter graf. priprema: TIVA Tiskara Varaždin tisak: TIVA Tiskara Varaždin CIP zapis je dostupan u račun...
by Redakcija
 

 

 

Edib Šaljić: Mali šehidi

Edib Šaljić . MALI ŠEHIDI . Dok druga djeca slušaju bajku, Dok sanjaju miran, šareni san, Sirijsko dijete sanja mrtve baba i majku I moli Boga da preživi još jedan dan. . Zar među djecom razlike ima?! Zar može neko dje...
by Redakcija
 

 
 

Belkisa Redžović: Ne gubimo dragocjeno vrijeme

Belkisa Redžović rođena je 2005. godine u Novom Pazaru od oca Seada i majke Edine. Još od ranih dana svog detinjstva, izdvajala se od druge djece mudrošću i strpljenjem. Najviše je voljela da gleda slike i na osnovu isti...
by Redakcija
 

 




Konkursi regiona