Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme



Promocije

8. Aprila 2016.
 

Kreativna radionica Balkan: ”Za san daleko” Snežane Petrović

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake: ,

Сањар је онај ко свој пут проналази вођен месечином, а његова казна је у томе што види зору пре остатка света.

 

Оскар Вајлд

 

Поезија мора бити музика. Ритам дисања, уздаха, срца, сна …  Збирка песама Снежане Петровић је интимни дневник који отвара просторе сна, водећи нас кроз ходнике сећања и слутњи. Сан није пророчанство, као што није ни линеарно одмотавање проживљеног филма. Сан је испрекидан, даје наговештаје и никада није сигуран у свет у којем постоји. Није сигуран ни у себе. Музика ходника је испуњена ехом који при сваком кораку одзвања. Песник није сигуран у свој глас, баш као што никада не можемо чути себе на исти начин на који нас чују други људи. Глас се претвара у реч, а речи беже. Песме које отварају збирку полазе од насловне синтагме и наглашавају тај основни, уводни тон:

 

“Затим се упутих стопама каменим,

Да пронађем опет изгубљену себе.“

 

Шекспировска игра речи сна у сну, као и каснија алегорија живота као позорнице у „Улози“ откривају да је збирка, иако се песник одриче и разума и срца, промишљена и проживљена и  да редослед песама није нимало случајан. Читалац полази на пут, вођен стиховима писаних у најбољој традицији српске модерне, сигурним стихом, метриком која нагони на читање наглас. Неминовна је асоцијација на Андрићеву причу о причању где је песник  као дете које пева у мраку да би заварало свој страх? Или је циљ тог причања да нам осветли, бар мало, тамне путеве на које нас често живот баца, и да нам о том животу, који живимо али који не видимо и не разумемо увек, каже нешто више него што ми, у својој слабости, можемо да сазнамо и схватимо. Поезија је тајно, посвећено место исповести, рупа из новеле о цару Трајану која постаје бездан, фини дијаграм осећања који се несигурно приказује као изломљена линија живота на папиру… Али ниједног тренутка песник није свезнајући, морални проповедник који нам своју истину намеће као једину, те је, парадоксално, самим тим најистинитији, нарочито када пева о љубави, најстаријем и најмоћнијем од свих анђела и демона.

Љубав је туга, бол, вантелесно искуство чекања, сећања, слутњи, кајања, надања. Ухваћени тренуци који често промичу свима који их доживљавају, као што живот измиче свима који не умеју да га посматрају и забележе. Љубавна песма не настаје као имитација, већ као потреба. Та потреба преплављује и прави песник зна да неконтролисаним изливима може звучати и незграпно и лажно. Снежана Петровић спада у ту ређу врсту правих песника која вирове и бујице складно и одмерено претвара у уобличене пејзаже и слике, не губећи на њиховој изворној снази. Да осећања од којих се бежи окује речима. Да у звуку мучне тишине открије музичке теме бола, утехе, разарања, немоћи, јаука, лома … Сва та осећања  људи обично не умеју да осете појединачно у тешким временима. Осећају их као заједнички притисак. Заиста, покушајте да затворених очију осетите број додира на кожи. Истовремени, они се спајају у један. И зато је песничко чуло веома важно. Чуло које нам омогућава да, кроз боље разумевање свог бола, разумемо путеве среће.

Снежанине песме се, захваљујући  осећају за меру и целину, никада не распршавају у анализу и демонстрацију песничке вештине. Минијатуре су снажне, без непотребних украса, са јасном сликом у основи, са поштовањем Речи. Као што Хенри Милер, говорећи о снази људског духа, прави поређење са реком која тражи море: „сабијена, има већу снагу“.

Језик песама плени необичним спојевима: „рука гитаре“, „уснула рамена“, „уздах смокве“. Додуше, има ту и „месеца лопова“, „уснулих ружа“, „црних дана“ и „сузних очију“, али чак и тада на сцену ступа Реч која споменару даје снагу егзистенцијалистичке  филозофије живота. На тај начин се песма „Убрани цвет“ издиже до филозофске минијатуре која изједначава природу, песника и Бога у игри стварања и промена. Или када се песник претвара у ствараоца света у „Блокади“. На крају, највиши филозофски домети поетских стваралаца, попут укрштаја Лазе Костића, једноставних су мотива: срце, разум, сан, баш као и код Снежане Петровић и свих песника који интуитивно откривају кључне дилеме постојања:

 

Разум ил`срце:

Ко кога лаже?

Ко коме краде сан?

 

Песникиња несвесно постаје водич, попут песника Вергилија код Дантеа, јер за разумевање света већ поменуто песничко чуло је неопходно:

 

Све понеси са собом / срце и душу, детињство и плач

 

… и мудрост контраста и паралелизама блага и камења, кестена и бора, Сунца и жара.

 

Песник, чија је «казна да види зору пре осталих», нужно је песник визије. Не оне са лажним и патетичним надахнућем, већ способности да се, како каже Метерлинк у «Плавој птици», види душа ствари и да се у свакодневном, свима уочљивом, примети наговештај онога што ће доћи. У летњој ноћи осетити ветар који доноси дах зимског јутра и далеког рађања јануара, или, као у песми «Босонога», без иједне трунке путености открити буру страсти. Заиста, без претеривања, достојно «Стрепње» Десанке Максимовић.

 

Реторска питања су честа у ткиву песама ове збирке. Питање је суштина стварања и сазнања, без којих поезија не постоји. Песникиња је стално у дијалогу са собом, светом и песмом. У «Зими», хладноћа открива жељу и потребу које се уздижу до судбине и слободе. То је школски пример да песма полази од обичног, прозаичног чулног утиска, који најпре добије метафорични облик, а на другом степену се претвара у универзално и ванвременско. Емили Дикинсон, позната по мисли да је «нада перната ствар која слети на душу» ради то исто. Мисли опредмећује, а затим тој метафори даје нов живот у новом значењу. Сва реторска питања праве одговоре добијају у, по мом мишљењу, најбољим песмама «Проређени зрак» и «Тама» које имају снагу  енглеских симболиста, пре свега Јејтса. Бајковито, наративно, вредно цитирања:

 

Тамо мирис ноћи осећа прашина.

Сласт буђења осети тек по који мрав.

Не допире моћ бесмртности душе,

Нити смртност тела дочарава крај.

 

 

Заиста, када читамо песму „Чула“ ми уживамо као када је реч о антологијским стиховима чија снага је увек у поенти на крају: неми, слепи и непокретни пред којима се повлаче силе природе, јер су вођени љубављу.  Али то не би било ништа ново без двосмислене поенте на крају:

 

А они, неми, слепи, а срећни

Кренуше стазом непокретни.

Не знајући да су људи.

 

Величина људскости је у превазилажењу телесног. У песми «Сјај» та идеја се доводи до парадокса. Песник не може без искуства, а управо се тога одриче. Међутим, то је тајна до које се долази искуством: највећи бол је без јаука и суза, највећа љубав је без речи, највећа срећа је без смеха. Оног тренутка када се превазиђе појавни живот, тај живот у песми постаје стварнији од свих музика, речи, прашина, снова, догађаја, буке, улица, сунца …

 

Занимљиво је посматрати, као упоређивање два песника или два сведока исте приче, како један песник говори о истом осећању у две песме. «Није ми стало» и «Освета» показују како снага оригиналног поређења ову другу песму, и поред наслова који све открива, чини убедљивијом и стварнијом, без обзира на онеобичене слике. Освета је увек између светлости и таме, леда и пламена. Чак и етимолошки, као што реч «мржња» на први поглед пламти, букти, а заправо је изведена из корена речи «(с)мрзнути», претворити се у лед. Слично томе, «Кад срце не жели» открива зашто најбољи песници често тешко и мало пишу. Осећања, једном изнета на светлост дана, једном уроњена у штампарску боју – постају плашљива и рањива. Песникиња је у страху да откривена, ван срца, неће моћи да нађе праву одећу речи за мисли, сан и глас. Овај део збирке заокружују «Љубавне речи», које синтетизују идеју о љубави и песништву. Песме и љубав су у сталном надовезивању, прожимању, промени, току, преобликовању и преплитању.

 

Стихови:

 

Магловита сећања,

Избрисах кораком

 

отварају други тематски део збирке који се бави путем у време и простор детињства, носталгијом, далеким сном о липама, багремовима, светим плаветнилима одрастања у Маслошеву и Шумадији. Опет симболика путовања и сна. Како разумети да се сећања бришу кораком? Зар повратак у просторе детињства не освежава слике, не продубљује сан? На жалост, слика коју носимо «на медаљону око врата» кудикамо је стварнија од путописа који пишемо на лицу места док гледамо куће, собе, улице, ливаде … много другачије сада, него што су биле када смо се са њима опраштали. Одломци поетског дневника из младости су драгоцени, јер садрже слике настале у прошлости које визионарски откривају будућност – даљину, одлазак, обескорењеност. Те слике су далеко стварније од фотографија, јер садрже снове, на жалост остварене. Није у питању удаљеност у километрима. За сан је далеко …

 

Песме Валентине Вање Николић стилски и тематски кореспондирају са збирком, уклапајући се у мозаик сна. «Таван душе», «паучина сећања», «мокра тама» … уверљиви су спојеви речи који носе тихи бол, очај, елегију, у страху да је све «мртво слово на папиру». Ипак није. Ако је за сан далеко, то још увек не значи да га нема. Ако је свет далеко од оне слике у сну, то још увек не значи да се претворио у кошмар. То само значи да су људи заборавили да сањају. И да разумеју и осете поезију.

 

Александар Мијалковић, професор

 

 

 



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Pet priča Veljka Bosnića

СКОКОВИ ПО ВОДИ   Масна велика вода, на доку усред дана, дрјемам као мачак и хватам посљедњи зрак сунца… Клупа је мој кре...
by Redakcija
 

 
 

U Beču promovisana knjiga Dragane Tomašević ”Bajram ide…”

Beč, 20. maj 2017, Bosansko Akademsko Društvo u Austriji (GBAA) organiziralo je druženje sa Draganom Tomašević povodom knjige „Bajram ide…“ Zanimljivo druženje koje će ostati u sjećanju svih prisutnih po atmo...
by Redakcija
 

 

 

Glavni program 25. Kotorskog festivala pozorišta za djecu

OBJAVA GLAVNI PROGRAM KOTORSKI FESTIVAL POZORIŠTA ZA DJECU PREDSTAVLJA PREDSTAVU O AUTORSKIM PRAVIMA ZKM – PRIRODA I DRUŠTVO   Kotorski festival pozorišta za djecu ove godine obilježava svoje jubilarno 25. izdanje ...
by Redakcija
 

 
 

Historijski čas povodom 75 godina Zeničke rezolucije

Kulturni centar „Karneol“ u Zenici je, četvrtak, 25. maja 2017.godine, u Muzeju grada Zenica, organizovao historijski čas u povodu obilježavanja 75.godina Zeničke rezolucije Piše: Said Šteta Nema dana a da nam Evropa ...
by Redakcija
 

 




Konkursi regiona