Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme



Promocije

23. Marta 2017.
 

Milijan Despotovć: Recenzija zbirke pesama Zorice Tijanić „Campana Immortale“

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake: ,

Poezija je i duhovni melem „u raskoraku teških misli“. U njoj pesnik nije okrenut samo sebi već i spoljašnjosti, tamo je njegov čitalac, vodeći često onaj Ničeovski dijalog „ljudsko, suviše ljudsko“. Pesnik ne skriva svoja osećanja misli a ta otvorenost, jeste moćni duh komunikacije koja se oslobađa unutrašnje samoće. To su „Besmrtna zvona“1 koje poetički, u istoimenoj knjizi povlači Zorica Tijanić,2 zvona nade i ljubavi koja popravljaju narušene emocije jer, ljubav je ta koja „dlan otvara“, emituje svetlost i pozitivnu energiju.

Pesnikinja Zorica Tijanić koristi zamornu tišinu da dosegne događaje i vreme u protoku, nastoji „da utopli nadu“ kroz duševni proces samopreobražaja pokazujući svoju neizmernu stvaralačku snagu. Time osporava svako nestajanje na kratko ili zauvek. Ona dobro prima signale podsticaja i nagona pa ih uvija u ljuvenostišja koja ovde zvone a „zvona kad odjeknu svi će znati šta krijem“, kaže pesnikinja. Predznaci tog odjeka se preobražavaju iz monologa, iz pisma, u dijalog, u poeziju.

Zorica Tijanić je u svom pesničkom glasu stabilna i racionalna. Ona filozofski raspravlja o tišini i samoći, nalazeći naćina da sve dovede u ravan sa koje može kontrolisati taj emotivni poredak. Samoća je vozdigla osoben hram („U hramu moje samoće“) gde nema molitve i ispovedanja već tihovanje kroz ponovno spajanje razdvojenog i otvaranje zaboravljenih spomenara. Tamo gde joj se učini da je prenaglila prema drugoj strani, „otkrivenoj istinom“, ona resetuje tekst: „Pišem pa izbrišem.“ Prirodno uznemirena ruka, ustvari pre-sreće elegične stihove da se ne bi oteli pred belinom. Ta nagla reakcija jeste unutrašnji zavet – pevati i bez glasa ili njegovu jačinu prilagoditi stanju tišine. Tu stvaralačku tišinu narušava „miris osušenih kajsija na prozoru“ i zagledanost u ono što nas čeka: „Pogled koji danima putuje“.

Poezija Zorica Tijanić je u misaonom putovanju, doticanju i nadi u dobar susret. U putnom koferu nema mnogo stvari, ali ima činjenica iz hronologije ljubavi,  njenih doživljaja, tajni koje će vreme otvarati jer, tajne ako se ne otvore one se zaborave. Tu su nedovršeni razgovori, polemike, vreme za odbacivanje poroka i planirani radovi na restauraciji duše i emocija. Zašto ona putuje i kome to sve nosi, pitaće se čitalac („Odlaze tako“)? Traži onog ko je druga polovina sadržaja kofera, a njegovo ime i prezime je – Nezaborav! A zašto tišina:

Na izvoru ćutanja melem je 
svaka reč koja se obavija 
oko moje tame isceljujući. 

 

Pesnikinja se ne kloni „snage tragova“, ona ih ujedinjuje u poetsko sabiralište u kome i sama sređuje svoje misli potrebom da se iskaže i zaključuje da i nevidljiva gordost prkosi „senama sećanja“ ne odbacivanjem već odgovarajućim odnosom prema tim signalima. U toj prilici pesnički jezik je dobio signalnu funkciju,3 kao simptom unutrašnjeg stanja. Svako pitanje ovde postavljeno signalizira i odgovor.

Zorica Tijanić je pesnik prepoznavanja i imenovanja emocija pojedinačno, čiji logički odnosi prave antologijski niz ljuvenomisli koje obezbeđuju stalno prisustvo odsutne ljubavi. Ona je „iznad tišine“ motivski je pesma koja otvara to nešto „pod školjkom/ da biser ne potamni. Za nju nema poraza u ljubavi, ako nečeg takvog ima onda je to „poraz vremena“ koje se našlo definisano unutar pesničkog jezika. Da je to tako, govori njegov prekinut niz, nastanak tišine na jednoj strani, a potom „nastavljamo ćutljivi oboje“.

Kidanjem lanca vremena ne dolazi do kidanja jednosti emocija jednog prema drugom, to barem ovde poezija ne dozvoljava. Dve osame prilaze jedna drugoj, ako se ne dodiruju one su sve bliže, na prirodnom odstojanju. Možda zato i traju i slivaju se u „poemu o jednoj ljubavi“, gde „oživljene iluzije“ čine živom „magiju dodira“. Iz te magije mnogo čega, upravo zbog protoka vremena, nije moguće oživeti ali nije moguće ni izbrisati. Ne daju to pisma, dnevnici, sećanja, nada i poezija, koja sve paradokse rešava pamćenjem činjenica koje će čitaoca ove poezije, na jednostavan način osloboditi sopstvenog prepoznavanja u njoj jer, ovo je već građa podesna za lično oslobađanje tereta „magije iščekivanja“ nečeg što se ne može dogoditi.

Ljubav je saglasna sa tim da nikad nije sve rečeno niti završeno i uvek postoji ono, kako peva Zorica Tijanić, „ono još nešto o nama“. To pokazuje da i pogreške i pokušaji ne mogu biti odstranjeni i odbačeni, sve to se nalazi na odgovarajućim stranicama pokidanog vremena čekajući trenutak kad se „nama misli bave“. Tada je, verujem, nastala poruka čije razumevanje traži poznavanje izvesnih emocija oslonjenih na verovanje u neki treći svet koji sve to drugačije uređuje ili nas pak svojom bajkovitošću uvodi u (ne)rešiv lavirint kojim treba proći do zakazanog susreta:

Lično sam dala obrisati koordinate 
od svih očiju koje bi bacile urok 
na našu takozvanu ljubav. 

……………………………….. 

Ponesi ona pisma umotana u laži 
da ih zajedno pročitamo 
kao bajke… 

 

U ljubavi se nikad ne sme uništiti bajkovitost, ona je kod Zorice Tijanić dostojna sna, one Plotinove umnosti gde nema odricanja ničega. San je izvorna bliskost i za ono što je udaljeno: „Pobeći ću jer uvek zaboli na kraju/ zato mi praštaj/ i pusti da o ljubavi maštam.“ Ne bih rekao da je san proces nostalgije, niti teza o leku za emotivno-elegično stanje, pre bih te razumeo kao slobodu i snagu kojom nam ljubav otvara sve prostore kako bi putanja svake misli vodila novom susretu na putu ka hramu u kome zvone besmrtna zvona poezije. U tom smislu poezija Zorice Tijanić je osobena ukorenjenost u sopstvenom svetu, u kome svaki detalj, kako realnog tako i sanovnog života, iziskuje jednaku pažnju.

U Požegi, 7. decembra 2016.

____________________

1) Zorica Tijanić: „Besmrtna zvona“, knjiga u rukopisu, 2016.
2) Zorica Tijanić (Beograd, 1971), piše poeziju i prozu. Objavila šest knjiga poezije. Živi u Beogradu.
3) Karl L. Poper je smatrao da postoje „četiri glavne funkcije  jezika: “Ekspresivna ili simptomatska; stimulativna ili signalna; deskriptivna i argumentativna.“

 



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Sadržaj 16. broja časopisa ”Avlija”

U 16. broju časopisa za kulturu, književnost i društvene teme ”Avlija” čitajte: REKLI SU… Noam Čomski UZ SLIKU SA NASLOVNE STRANE Kaubojska politika ubija  – zabranjeno pušenje RAZGOVORI SA PISCIM...
by Redakcija
 

 
 

Vukosav Delibašić: ”S kim si, taki si”

Koliko sam potrošio životane energije, gubeći dragocjeno vrijeme u nebitnim stvarima sa nebitnim osobama, zadovoljavajući njihove potrebe za nekakvim druženjem i popunjavanjem neke njihove praznine, prepuštajući se ču...
by Redakcija
 

 
 

Dženis Šaćirović: Razmišljanja (IX dio)

  Iako se ove osobine u svijetu porobljene svijesti nikako ne savjetuju, buntovnost i prkos jedino pružaju šansu da nemoguće postane mogućim.   Poštovan je onaj ko poštuje sebe. Poštovati sebe, znači poštovati dr...
by Redakcija
 

 

 

Marija Juračić: Dvostruki odgoj

Kažu da čovjek prvo treba pomesti pred svojim pragom. Pa, evo. Da ne bi ispalo kako u našoj kući ogovaramo samo političare, jer njih više nije vrijedno ni ogovarati, pomest ćemo pred svojim pragom. Radi se o mom unuku, m...
by Redakcija
 

 
 

Objavljen drugi broj magazina za kulturnu raznolikost „Alia Mundi“

Objavljen je drugi broj magazina za kulturnu raznolikost „Alia Mundi“. U novom broju koji je objavljen na znatno većem broju strana, čitaoce očekuju nova uzbudljiva putešestvija po raznim kulturama sveta. Ovoga puta, ma...
by Redakcija
 

 




Konkursi regiona