Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme



Promocije

12. Jula 2017.
 

Nova knjiga poezije Vesne Radović ”Na čaju kod Ljilje Brik”

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake: ,

 

Издавачка кућа „Просвета“, објавила је у едицији „Поезија“ књигу поезије Весне Радовић „На чају код Љиље Брик“. Уредник је Драган Миленковић, графички уредник Милица Протић.
О њеној поезији похвално су се изразили Милисав Миленковић и Илија Лакушић, чије рецензије објављујемо у наставку.

.

Milisav Milenković

 

ISKUŠAVANJE LJUBAVI

 

                                                                        “Reci mi šta da radim s ljubavlju,

koja me ponovo iskušava…?”

Vesna Radović: WHAT TO DO WITH LOVE?

 

Prema nepotpunim i nepouzdanim podacima reč “ljubav” je jedna od najviše i najčešće upotrebljavanih reči u poeziji, i to svakako govori da se u opticaju nalazi najdragocenija vrednost ljudskog, dakle i pesničkog sveta.

Smem li da ustvrdim da, ako je poezija kraljica umetnosti, ljubav je kraljica ljudskog življenja, samo biće opstanka čovečanstva! Ništa se tako životno ubedljivo ne rimuje, kao što se poezija rimuje s ljubavlju, niti se mogu objasniti koreni nastanka i trajanja, i jedne i druge. Uostalom, ni snaga groma, kao starijeg brata munje, ne može se nijednim čulom osetiti, sem kad usmrti, obesmisli bilo koje živo biće. Podjednako biljnog ili životinjskog porekla.

Vesna Radović orifejskim glasom, u ovoj knjizi pesama NA ČAJU KOD LJILJE BRIK, otvara i oživotvoruje one tajne izvore i predele u kojima se rascvetavaju emocije: zanete, nedosanjane, nostalgične, ali uvek uverljive da čitaoce zavedu na njihove lutalačke staze. Ona se ne ustručava da od svojih doživljenih osećanja plete venac, podjednako punog sete, bola, ali i prefinjene plodne i očaravajuće tuge:

“I pitam te danas, kroz vreme i sate,

da li si me voleo ko Pasternak Laru,

kad su pokrov vezle, vezilje od smilja,

mesto venca pletuć jastuk za osamu?”

Jer Vesna Radović, bez zastoja i zazora, bez sumnji i kolebanja, sva je predata, sva je u sabiranju svežeg cveća za Rusiju, za one koji jesu njen dah i duh: Dostojevski, Voznesenjski, Ahmadulina, Jevtušenko, sama i sva Rusija, očaravajuća i budna svetla Moskve, u čijoj velikoj duši prepoznaje i veličinu bola. Ona lebdi pod rukom Puškina, kao da podržava zapis i posvetu koju Olga Ivinskaja ispisuje svom Borisu Pasternaku: “Veći deo svog života posvetila sam tebi, a posvetiću i godine koje mi ostaju.” Ta posveta pesniku je i posveta poeziji koju ispisuje u svojoj knjizi Vesna Radović. A tu se krije i zavet, koji na čaju kod Ljilje Brik, ona skoro bujnim šapatom izgovara:

“… tamo gde ljubav nikad ne vene,

ovoga puta prsten Majakovskog,

spreman je i čeka na mene!”

Dok joj u sluhu zvoni: “Vesnočka, venčaćemo se prvo!”

Svi ovi izlivi uzletelih emocija i poneke strasti, duguju svome izvorištu koje se nalazi u poeziji Vesne Radović. Moguće je da mogu trpeti prigovore i primedbe zbog svoje prevelike očaranosti, ali ovaj (ne)pouzdani čitalac svu krivicu i odgovornost prebacuje na tu Vesnočku,  kojoj i Majakovski nudi nevestinski prsten, a ona piše pisma, moguće i svom prijatelju Ilji Gerasimovom, možda čežnjući i proklinjući samu sebe:

“…kao što priliči svakoj odanoj ženi.”

Vesna Radović je napisala novu knjigu pesama NA ČAJU KOD LJILJE BRIK. Pre toga napisala je i objavila: ČUVARI DUŠE, GORA IZNAD MORA, NESANICA, IME NA VODI, ISKLASALE REČI, TRAGOVI BELOG MEDVEDA, kao i izbor iz do sada objavljene poezije, pod naslovom svoje prve zbirke ČUVARI DUŠE.

Knjiga u rukama savremenih čitaoca ima dva ciklusa: PROZOR SA POGLEDOM U PROŠLOST i NA ČAJU KOD LJILJE BRIK. U prvom ciklusu to je svojevrsna eksplozija i osvrt na poetsku panoramu, slike i predele odakle bi mogle da izviru sve pritoke njene poezije, skiciranje poetskog neba pod kojim živi njen svet zbilje i sna, projekcije neoromantičnih zbivanja, poneka ljubav začinjena gorčinom. Tu su i svojevrsne poruke, tuge i opomene, sa onim sudbinskim i pratećim, možda već doživljenim. Tu je i tihi lament nad prolaznošću, sa svom elegancijom jednog odnegovanog rafinmana poetske reči. A onda kao odjek neke Šantićevske kantilene zazvuči u najtoplijem tonu odziv:

“O maglo siva, golublje pero…” i svije se:

“…I što si klela vihor što kosi,

brzinom munje cvetove male,

daleke crvene koralne grebene,

što su ljubili usnule vale.”

Odjednom će vaskrsnut likovi mladog barjaktara Orlović Pavla i Dojčina bolnog, koje ona iz epike seli u svoj lirski melos sa diskretno odnegovanom tugom. Odneku će kao kraj Nižnjeg Novgoroda biti rođena Ana Karenjina, a u njen kosmos će banuti vizija i vizura Jovana Sterije Popovića. A trag metafizike će se prepoznati u onom potresnom tunelu duše:

“Trčim, ali ne bežim!

Ne okreći se za mnom, usnuli vetre!”

A posle ove, i ovakve najave i dileme, šta raditi sa tolikom količinom ljubavi koja se ukazuje na horizontu budnog sna, ali i snene jave, buknuće topli izvori i gejziri ljubavi, ne da zagrcnu, već da opravdaju dilemu pesnikinje.

Vesna Radović je napisala i oslikala jednu celovitu, razruđenu i uverljivu deltu, kojom najdragoceniji tok svih emocija koji se zove ljubav, zanosno i očaravajući teče, pleneći i mameći hrabre, ali i sumnjičave da u njega bespovratno zarone, pa makar se mirili sa podvodnim tišinama, zauvek!

Poetesa Vesna Radović, likom i stasom crnokose i crnooke Vesnočke, rođene Hercegnovljanke, raširila je otmeno svoju poetsku lepezu, svoju diskretnu setu, nostalgiju i melanholiju, kao opojne mirise i boje svog zemljopisnog i poetskog zavičaja. Onako raskošna i prefinjena, ona kao da se išetala iz jednog minulog vremena, obrela se među ovovremenim prolaznicima, nudeći svu čar minulih vremena, koja kao da imaju lepu pozlatu plemenitosti i iskrenosti. Onako kako otmeno deluje njen dolazak i hod Beogradskim bulevarima i periferijama, podsećajući na nalete morskih talasa i vetrova morskih, možda baš dunulih oko Herceg Novog.

Verujem da će čitalac, razotkrivajući dilemu Vesne Radović o tome šta učiniti sa ljubavlju, odoleti njenim iskušenjima i prepoznati njenu opojnost koja nosi miris minulog i prolazećeg, kao što tamjani bude asocijacije na gorsko i uzvišeno.

Zbirka pesama NA ČAJU KOD LJILJE BRIK Vesne Radović, dočekuje dobrodošlica čitalaca sklonih romantici i plemenitoj seti!

_________________________

Илија Лакушић

 

ШОЉА ПОЕТСКОГ ЧАЈА  

 

Како започети биљешку о поетском рукпису „На чају код Љиље Брик“,  пјесникиње Весне Радовић? Слободније речено, можда онако како и она започиње свој лирски текст? Читајући и промишљајући уз чај? Уз два чаја који испаравају у разговору два поетска (са)осјећања. Несумњиво да ауторка веома цијени поетику Љиље Брик и постулира је у самом наслову. То је, попут аксиома или каквог задатог  духовног одређења, обавезује да се надгради над један поетски узор из којег удише то заједничко испаравање које се надвија над двије шоље чаја. Само постављање таквог стола, са којег се успоставља атмосвера стваралачког чина јесте нека врста стваралачког захтјева да се ауторка приближи и одржи на нивоу поетског разговора.

Ако слиједимо почетну логику, поуздано се може наслутити закључак, а читањем рукописа и коначно схватити, да је ово књига дубоке интиме, како то налаже свака књига лирског звука и одјека. Опредијелити се за „чај“, топлу радну собу и креативну доколицу, уз дијалошко ћутање и размјену животних и поетских искустава, јесте унутрашња одлука да се поетским текстом ослони на дубоку традицију емотивног пјевања. Она то „овјерава“ и мотом који узима од Андреја Вознесенског у којем се, између осталог, каже: „Поезија је велико питање, то је чак и једна несагледива јама, која има такву моћ да човјека примора да завири у своја недра, а да му онда када се највише нада, не подари ништа…“ Пјесникиња, дакле, на фону преузетих максима, добро разумије да стих није реална компензација за недостатке живота и говора. Поезија не може попунити празнину којом се попуњава људско трајање. Отуда она кроз своје поетско тражење напипава разне путеве изласка из метафикзичке и емотивне „робије“. И ако се тај излаз не указује, или га можда и нема, она у поезији налази одбрану смисла и одржава енергију говора као средство и циљ (над)људске моћи.

Читајући књигу даље и детаљније, уочићемо неколико опсесивних кругова који су увијек окупљени око најдубље и најличније емоције. Могло би се ипак рећи да је љубав она најпостојанија нит, која на овај или онај начин спаја почетак и крај књиге. Љубав јесте она емоција из које ова поетика призива употребу говора као начин разрјешавања унутрашњег конфликта. Тако, и наслов првог циклуса „Прозор са погледом у прошлост“ директно упућује читаоца да се осјећањa и промишљањa баве искуственим животним питањима, да опет нагласимо – љубави посебно! Она то чини кроз поетско одмотавање успомена, љубавних заноса и, често, завичајног амбијента који се по логици сјећања спаја са унутрашњим бићем. У том пјевању манифестује се онај наговијештени „чај“ који ће тексту непрестано давати одређену патину заједничке и појединачне судбине. Овдје се наметљиво уочава потреба за романтичарским казивањем и потреба да пјесникиња и пјесма истовремено прођу кроз једну заносну атмосверу. Тиме се, како ја разумијем, и хоће скренути пажња да се жели написати пјесма кроз коју је некада (не)давно прошао један лирски живот. А тај живот је, како га вријеме усложњава, остајао као горак траг разочарења или, гдје кад, и узнесења.

Како то сугерише сам наслов књиге у овој поезији често наилазимо имена блиских пјесника, па и имена књижевних ликова, нарочито оних који су снажно опстали у стиховима пјесника. Гдјекад се она интертекстуално толико приближи свом узору да недвосмислено подсјећа на текст који је покреће. Но, даљим развојем пјесничких остварења, она своју пјесму „спасава“ рјешењима која пјесму удаљавају од узора и изводе на аутентичан пут. Треба овдје додати да се пјесникиња Радовић, у широком мотивском спектру често удаљава од оног што смо назвали строго „љубавним мотивом“ и додирује бројне теме свог интересовања, међу којима су неки етички принципи, историјско памћење и религиозно убјеђење. Најчешће то бива дато тако да се мотивски спектар стапа и манифестује као цјеловита енергија која истовремено дјелује на више планова. Заправо, обједињавање тих различитости у ауторском менталитету се манифестује као унисоно оглашавање звука и твори поетску палету која функционише под препознатљивим ауторским кодом.

 



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Objavljena knjiga ”Turcizmi u rožajskom govoru” Nerkese Kurpejović

U izdanju ”Orbisa” objavljena je knjiga Nerkese Kurpejović ”Turcizmi u rožajskom kraju” čije štampanje je podržao Fond za zaštitu i ostvarivanje manjinskih prava u Crnoj Gori   Izvod iz recenz...
by Redakcija
 

 
 

Nikola Šimić Tonin: Mirna Bosna

IRONISKI DISKURS   Predstava Kamernog teatra 55 iz Sarajeva “Mirna Bosna”, redatelja Saše Peševskog, na tekst Borisa Lalića. U  predstavi igraju: Feđa Štukan, Vanesa Glođo, Gordana Boban, Davor Golubović. Ovaj ...
by Redakcija
 

 
 

Sveta Cakić: Vreme i vremena

  I Čujem ljudi pričaju da su nastupila neka vremena teška. Na globalnom svetskom planu bukti i plamti po koji rat lokalnog karaktera. Ekonomska situacija u svetu kažu nikad lošija i neizvesnija. Naše male i napaćene dr...
by Redakcija
 

 

 

Marija Juračić: „Zapisi s uzglavlja“ Sei Shonagon, dvorske dame carice Sadako

Na dvoru japanskog cara u današnjem Kyotu (Heian Kyu) bilo je na prijelazu 10. u  11.  stoljeće vrlo živo. Već nekoliko vjekova stvarnu vlast u zemlji ima bogati klan Fujiwara koji se raduje rođenju svakog ženskog djete...
by Redakcija
 

 
 

Poezija Adnana Sijarića

I   Ako ti kažu da te više ne volim – vjeruj im! Nije me strah tvog gnjeva, tvog očaja (dobrota se lako u pakost pretvara). Ti bijedni, nevoljeni, vječito gladni, od kojih se neprestano skrivam jer čim ih upozna...
by Redakcija
 

 




Konkursi regiona