Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme



Proza

2. Maja 2016.
 

Biljana Vicentijević: Dobro srce

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake:

Tamaru čekam već petnest minuta. Uvek kasni kada je meni nešto važno. Zna da imam zakazan razgovor kod novog poslodavca. Pre više od mesec dana sam ostala bez posla i izgubila sam nadu da će se tu nešto promeniti. Rekla sam joj da sam pozvana da radim na aerodromu Nikola Tesla. Nije verovala, ali moj poziv ju je razuverio. Ne znam zašto je tako reagovala? Ona radi nekoliko godina u jednoj privatnoj bolnici.
Nema je i sve sam više bila nervoznija. Pozvah taksi i tada je ugledah da trči prema meni.
Odmah je počela da se izvinjava.

,,Izvini Đurđa! Izgubila sam tramvaj pa sam morala da čekam drugi.”

Uvek ima izgovor. Rekoh da već kasnim, a to nije dobar znak.

,,Stalo mi je da dobijem taj posao. Znaš da to zavisi od mog ostanka u Beogradu. Ako ne dobijem, moram da se vratim u Valjevo!”

,,Znam. Ne budi opterećena… i tamo ima možda posla!?”

Pogledala sam je iznenađeno. Od kada je počela da izlazi sa mojim bivšim dečkom, promenila se prema meni. Nisam želela da vidi da me je povredila time i zato sam nastavila druženje sa njom. Ipak, poznajem je dugo. Došle smo obe iz malih gradova željne svojih pet minuta i dokazivanja. Završile smo fakultet, zaposlile se. Ona je imala više sreće i ostala da radi posao za koji je završila školu. Ja ne. Više nema biranja, moram da prihvatim bilo šta. Nisam imala prilike da vidim aerodrom, jer nisam putovala dalje iz svoje zemlje. Plašim se da letim avionom. Ovo nije takav posao, već šalterski. Verovatno ću izdavati karte. Sviđa mi se posao koji nije monoton i koji je u dodiru sa drugima. Tamara je postala zajedljiva u poslednje vreme. Naše prijateljstvo je bilo pri kraju, ako tako mogu da kažem. Dođe to da moramo dalje i ostavimo sve iza sebe. Gledala sam to mnogo puta kod drugih. Možda sam zato imala vrlo malo prijatelja. Od kada sam prestala da radim, Tamara je kod mene bila svega nekoliko puta. Kao da sam joj postala teret. Naravno da sam jedva sastavljala kraj s’ krajem, ali nisam tražila njenu pomoć. Sećam se kako je pre govorila, da ko nema posao treba što pre da se uda i tako osigura egzistenciju. Njeno malograđansko razmišljanje me vređalo, ali bih prećutala. Nada me držala u sutra. I sada je imala razne komentare na posao koji mi je ponuđen.

,,Đurđa… taj posao je rizičan. Nikada ne znaš ko sve prolazi terminalom, kakvi sve sumnjivci, naoružani. Ja nikada ne bih tu radila.”

,,Ne bi’ naravno, jer imaš dobar posao sa odličnom platom.”

Htela sam joj reći da iako ostane bez posla, može da se uda za Željka. On bi je svakako izdržavao jer radi u privatnom sektoru. Kad pomislim na njega i našu vezu od šest meseci, osetim izdaju. Sve vreme je bio sa mnom zbog Tamare. Nismo uspeli da se zbližimo ni fizički, ni ikako drugačije. Tamara se u tajnosti viđala sa Željkom. Nikada mi nije to priznala, mada više i nije važno. U tom razmišljanju i njenim prebacivanjima u vezi svega što radim, stigla sam pred ogromnu zgradu. Osetih da sam već deo nje. Da li je Tamara osećala ljubomoru i zato reaguje neočekivano? Sve se brzo završilo. Uslov za rad sam ispunjavala. Rekli su mi da počnem narednog jutra. Biću na probnom radu tri meseca, a da ću platu dobijati kao stalni radnik. Sve mi je odgovaralo.

Koliko sam ja bila srećna, toliko moja drugarica nije. Razlog je postojao i želela sam da mi kaže.

,,Da li postoji nešto što treba da znam? Tvoje ponašanje je uvredljivo… a ne razumem zašto?”

,,Ne ljuti se Đurđa! Željko je često nepodnošljiv. Živimo zajedno, a retko se viđamo. Putuje često u Italiju i ostaje po nekoliko dana.”

,,Avionom!?”

,,Da… ali ne brineš me ti. Imam utisak da me vara i to uspešno krije.”

Mogu samo da predpostavim koliko je u sebi pod stresom. Zar nju neko da prevari!? Oduvek je lepotica… malo praznoglava, ali te najbolje prolaze kod muškaraca. Cvrkutave barbike. Umesto konstatacije da sam sigurna da je vara, jer i mene je varao sa njom, zašto ne bi i nju sa nekom novom, rekla sam u mirnom tonu:

,,Ne verujem. Posao je u pitanju i sama znaš da te voli.”

Rastale smo se hladno na stanici uz obećanje da ćemo se čuti.

Nekoliko dana sam se privikavala na radno mesto. Kolege i koleginice su mi prilazile i davale veliku podršku. Nije lako raditi sa nepoznatim ljudima, ali postoji obezbeđenje koje je u svakom trenutku nama pri ruci. Više puta sam na kompjuteru grešila u izdavanju avionskih karata, ali su mi priskakali u pomoć dok sam se zbunjeno izvinjavala putnicima. Oni bi me bledo gledali i negodovali pogledom. Pravilo koje sam tada naučila je da niko ne primeti vaše greške, već mirno kažete da pričekaju da proverite let.

Tada se obično obratimo najbližoj koleginici za pomoć. Posle desetak dana privikavanja upala sam u radnu kolotečinu. Velike gužve mi nisu smetale, jer mi je vreme jedino tako brzo prolazilo. Kada nije bilo posla onda bih morala da proveravam prodate karte prošlog dana i to zavedem u kompjuter kao dosije kompanije. Željko je više puta putovao za Italiju. Svaki put bi me ljubazno pozdravio, ali samo to. Tamara me često zvala da ga proveri. Nisam smela da joj odajem destinacije klijenata. Željko je samo presedao u toj državi, a leteo je na mnogo toplija mesta. Posle nekoliko meseci desilo mi se nešto veoma čudno. Naime, dok sam izdavala kartu za jednog mladića koji je leteo za Grčku, on je zaboravio svoju malu torbicu na pultu. Nisam je odmah videla, jer bih mogla da mu je predam vrlo brzo. Obično se još petnestak minuta čeka poletanje aviona. Videla sam je kasno, kada je aviom već bio u vazduhu. Uzela sam je i uredno prijavila obezbeđenju. Ta odluka je promenila moj život.

Nisam razmišljala o tom događaju, ali posle nekoliko dana dobila sam prelep mirisan buket belih ruža. U prvi mah nisam pomislila da je za mene, ali poruka uredno zakačena za sjajni papir je bila na moje ime. Pomislila sam na Željka da mi možda zahvaljuje što čuvam njegovu tajnu gde putuje bez Tamare. Nisam je čuvala, samo Tamaru nisam viđala niti čula telefonom. Brzo sam ga sklonila ispod šaltera, a njihov miris se širio vazduhom. Koleginice su se kratko došaptavale i vratile rutini posla. Cveće sam dobijala uzastopno cele radne nedelje. Nikako nisam mogla da saznam ko mi ih šalje.
Krajem radne nedelje, uz cveće je stigla i pozivnica za jedan klub u Beogradu koji je bio najpoznatiji jer su dolazile javne ličnosti iz džet-seta. Moje prisustvo se tu nikako nije uklapalo, ali povučena radoznalošću da otkrijem ko mi šalje poklone i zašto, rešila sam da odem. Pozvala sam Tamaru da pođe sa mnom. Volela je takva mesta i odlično se snalazila. Kada sam joj pomenula, bila je veoma iznenađena. Njene upadice ni ovog puta nisu izostale.

,,Đurđa, neko je u tebe tajno zaljubljen!? Ne mogu u to da poverujem!?”

,,Ne verujem… imam utisak da je ovo nečija šala.”

,,Ti i ne treba da veruješ, jer ne idu uz tebe ovakva mesta!”

Preskočila sam njene reči i zamišljeno preko telefona joj rekla:

,,Proverićemo ako odemo do tog kluba. Nikada nisam bila tu, a znaš i sama da ne može svako ni da uđe.”

,,Bojim se da me ne obrukaš… ali slažem se, Đurđa!”

Tamarine ljubomorne reči su me po ko zna koji put podstakle da razmišljam o našem prijateljstvu koje mi postaje teret, jer nema takta u razgovoru. Obukla sam se jednostavno i krenula da uhvatim taksi. Tamara me čeka na sledećoj stanici. U kolima je pričala ko sve dolazi i koliko košta jedno piće. Rekla sam joj da ja plaćam, na šta se ona kratko umirila.

Opet je ponovila:

,,Neko je lud za tobom!”

Nisam se mogla u tome složiti sa njom, ali sam se nadala razrešenju cele situacije. Obezbeđenje pred prepunim klubom nas je odmah sprovelo do ulaza i time sam istrpela salvu uvreda na račun svog izgleda. Nemam mini suknju, niti silikonsko telo, pa se ne uklapam u nivo drugih devojaka koje su strpljivo čekale. Tamara se smeškala i usput mi rekla:

,,Nek ih vrag nosi! Šta su umislile sa onolikim ustima… da su lepotice!? Doduše, mogla si se mnogo bolje obući.”

Pogledah niz sebe i rekoh:

,,Meni se ovo sviđa.”

,,Valjda vidiš, samo tebi…!”

Sele smo u jedan osvetljen separe, a piće je odmah stiglo. Ne poznajem nikoga, pa sam pogledom tražila osobu koja je ovo činila za mene. Naravno da to nije moguće otkriti… a onda, neko me blago dotače po ramenu. Trgla sam se i videla tamnog mladog čoveka koji se osmehivao. Tamara je nešto pričala, ali ja sam gledala neznanca ne razumevši njegov pokušaj da mi priđe. Podigla sa jednu obrvu u znak pitanja…
,,Ja sam Velja. Suvlasnik sam ovog kluba. Ti si Đurđa, neko ko mi se našao u nevolji.”
,,U nevolji!?”

Ništa nisam razumela, ni reč šta je želeo da mi kaže, niti zašto? Velja je seo do mene i objasnio da je izgubio važna dokumenta, da sam ih ja našla, prijavila aerodromu i time učinila dobro delo vredno svake njegove pažnje. Nastavili smo druženje cele večeri i između nas se rodila simpatija. Tamara je bila iznenađena i vrlo brzo otišla sa nekim dečkom kog je upoznala to veče.

P.S. Velja i ja smo u vezi nešto manje od godinu dana i naša veza je ideal iskrene ljubavi. Tamara je prestala da se druži sa mnom jer se, kako ona kaže, ne uklapa u moje visoko društvo. Koliko znam, Željko i dalje putuje bez nje po belom svetu.



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Marija Juračić: DOBAR SKANDAL

Moj se zet u posljednje vrijeme počeo čudno ponašati. Ranije odlazi na posao, sve kasnije se kući vraća. Već je nekoliko puta javio da ne može stići na ručak. Nije došao ni kada sam mu onako lukavo pripremila njegovu ...
by Redakcija
 

 
 

Sende Dodevski: Slatko od kajsija

Još uvijek pamtim jedno dugo, dugo putovanje vozom od Splita do Skopja u sada već davnoj 1963. godini, a neposredno nakon zemljotresa koji je početkom avgusta zadesio Skopje… Nepregledna šatorska naselja po parkov...
by Redakcija
 

 
 

Ahmet Ademagić: Kako se kažnjavao lopov u Kraljevini SHS u Rožajama

Bilo je lopova u čitavoj ljudskoj povijesti, ima ih danas i biće ih sve dok traje ljudski rod. Zato nas islam uči da je strogo zabranjeno uzeti nešto što znamo da nije naše. Čuo sam da se i danas na Bliskom istoku u neki...
by Redakcija
 

 

 

Razim Slanjankić: Saz kao sudbina

Pod mojim nogama se prostire kaldrma, glatka, čista i strma. Tu sam, na Atikčaršiji daleko od moje Bosne. Čaršija je uzavrela usljed žamora ljudskih glasova. Ljudi sporim koracima prolaze,poneki zastajkuju pored zanatskih...
by Redakcija
 

 
 

Dušan Dojčinović: Razgovor s Tomislavom N. Cvetkovićem

А? А? – Мајка је одсутно понављала једно те исто слово, на моје информације споља. Имао сам у рукама тако добро опремљену књ...
by Redakcija
 

 




Konkursi regiona