Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme



Proza

25. Jula 2015.
 

Branislav Nušić: Hadži-Jakub berber

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake: ,

Сунце већ легло; на Барјак–џамији се узнио мали црвен барјачић; топ са калета огласио ифтар а мујезини са минарета отпјевали акшам-езани. Хоће да буде лијепа, хладовита ноћ а има ли љепших ноћи од рамазанскијех.
Проифтарили смо добро; испили по једну чашу студене воде, па онда припалили по један дуван те хајд, у кога ћемо вечерас.
Ја сам Бог’ме свакад радо одио у Хаџи–Јакуба бербера. Има лијеп чардак у бахчи, ту ти одмах код руке чешма да дохитиш воду а да се и не помјериш са сиџадета, па онда, Јакуб је мухабеџија да га ријетко има. Прошао је много свијета; још док је млад био; ишао је у аскерију овамо и онамо, од једног краја царевине па на други, а ишао је и на ћабу, па да је један пут, него два пут. Један пут је ишао за свој есап а један пут за другог. Кад он стане казивати, кад стане причати из старог вак’та; муаребе оно тамо, муаребе оно онамо; па се видио и зборио с царем; па како се тукао један пут са дваест ешкија; па како један пут наишао на змијскога цара… е слушао би га цијелу ноћ до зоре. Кој пут се у причу занесе, занесе па заборави истину, те почне да кити, кити, ама не м’ош ухо да одвојиш, мислиш најљепшу књигу читаш.
А у овим ноћима рамазанским, ако хоћеш да те прође сан; ако хоћеш да ти прође ноћ онако, како је Алаху драго, а ти хајде у Хаџи–Јакуба.
У бахчи му се разгранала липа, па онај мирис чисто те успављује, а ту жубори чешма, а тамо неђе у коншилуку удара неко у гарнету: горе на небу играју звијезде као драго камење просуто по ћилиму; ти вучеш лако дим из чибука а срчеш саде–каву, а Хаџи–Јакуб неким меким, топлим гласом прича ти, прича, а ти кроз ту причу идеш за њим, идеш, идеш, а не скидаш очију са њега, па ти се и чибук угаси…
— Ја се у хану успавао – вели Хаџи–Јакуб причајући причу, како се по други пут враћао са хаџилука – а караван, цијело моје друштво, кренуло пред зору. Кад се ја пробудим а ханџија вели: „Одоше они, него ти пожури за њима; нијесу измакли ни половин сата!“ – Како ћу их стигнути, кад ја пута не знам? – „Ето тако“ – каже ханџија – „испод тих селвија па све тако право, немој врдати ни лијево ни десно!“ Послушам га ја па хајд пођи тако. Идем, идем, идем, половин’ сата, па један сат и два и три и четири… нигдје мога друштва. Дођем тако до једног мјеста а ту се пут дијели. Што ћу сад, мислим се; ако залутам, тешко мени, земља ми непозната, туђе касабе, други адети, како ћу и што ћу ја. Ударим десно, јер овако се домислим: ако ми је писано да се изгубим загубићу се а ударио десно а ударио лијево. Идем тако још три четири сата а нигдје хана и нигдје живе душе на друму те да се упитам. Паде већ и акшам а ја гдје ћу, него велим заноћићу ту крај пута, па сјутра у име Алахово даље. Легнем ја тако и наслоним главу на један камен, те студен онај камен па једва склопих очи. Спијем ја, кад оно, као да ми неко шапће нешто на ухо. Рекох, сним ја то, али није него сам будан. Опет се ућутим, а сан већ не може више да ме ухвати; ућутим, ућутим, кад оно опет шапће нешто под каменом: „Јакубе, Јакубе, не дижи главу са овога камена док га не загријеш!“ Што ли ће то бити, мислим се ја у себи, те ме сан више и не дохвати али не дигох главу са камена, већ сваки час потурам руку под образ, да видим је ли се загријао камен. Кад се камен добро загријао а нешто писну под њим: „Јакубе, дижи сад камен.“ Ја га дигох, а кад под њим једна змија, дуга тако колико моја рука и још мало дужа.
— Јакубе, је си ли севаплија? — пита ме змија.
— А да богме да јесам, са ћабе идем!
— Па хоћеш ли ми учинити један голем севап?
— А да ти учиним, кад си и ти мени. Могла си ме и ујести, па нијеси.
— Нијесам хтјела – вели змија – а и нијесам могла, јер ми нијеси крив. Него носи ме дома па ћу ти рећи све.
— А гдје да те носим?
— Метни ме у њедра, па пођи тако право од овога камена, па на онај гô брежић; кад се попнеш на тај брежић видјећеш далеко на запад једну расуту кулу, ту код куле стани те ме извади из њедара.
— Учиним ја тако. Ево и сад ме још туга по њедрима, кад вам ово причам…
И ту Јакуб прекиде причу и стаде пунити лулу а ми сви се ућутали, те чекамо час прије да настави.
… — Ефенд’м, – поче Јакуб пошто припали чибук и повуче два три дима – дођем ти ја на брежић, сиђем ти и до расуте куле, а таман некако поноћ.
Извадим змију из њедара и спустим је на земљу а она вели: „Е ајде, Јакубе, сад за мном, само пази немој ми загубити траг“. – Ама, што ћу за тобом и гдје ћу? – питам је ја. Вели: „Теби се треба одморити, гладан си, жедан си а и твој пут да ти сутра покажем, јер сам ти дужна за твоје добро!“
Идем ја тако за њом а она пузи хитро и лако преко оног камена, док не дођосмо на сред оне куле, те ту она писну, као што змија може писнути. А на то се диже један велики камен оздо, као из неког бунара, просу се на поље грдна свјетлост, као да је сунце у том бунару било скривено под каменом. Мени засинуше очи те трљај, трљај, трљај, а кад отворих очи, нема моје змије, већ на ономе гротлу и у оној свјетлости стоји једна дјевојка расплетене косе и сва у бијело одјевена.
— Хајде за мном, Јакубе! – вели ми, а ја ајд за њом, те корачим у онај бунар и камен се одмах нада мном затвори. Иди ја низ неке степенице иди, а све за оном дјевојком, док ти не дођосмо до једне капије бијеле, стаклене, ја ли је од леда, ја ли од биљура, ни сад не знам вам казати. Отворише се те капије те ми уђосмо.
— Ех, ефенд’м, што сам тамо видио, то се не може ни упамтити ни казати. Грдна велика просторија, па све големи стубови и дувари, онако као и капија од биљура. Свијетли се у у тој одаји, као да грију пет сунца; пенџери све од бисера а џамови на њима од дијаманта. Ту ти совре од биљура и што ти душа замисли на њима; воћа са свих страна свијета, меда, шербета и воде, све у златним и сребрним бокалима и ибрицима. И мирише најскупља измирна и ђул а ја само бленем и мислим у себи:
— Хаџи–Јакубе, Хаџи–Јакубе, гдје си ти ово?
А ту преко сто и двјеста ваљада дјевојака; све љепша од љепше и једнако у бијело одјевене; очи им лијепе и ватрене; косе црне као поноћ а груди им као мерџани. Али све ћуте и све су невеселе.
Ја се осврћи овамо и онамо, те као нашао се у незгоди; ко ме доведе овамо и што ћу и како ћу? А тек ће једна, најљепша међу дјевојкама:
— Јакубе, ја сам те довела овамо.
— Ама – ишчудих се ја – оно бијаше змија.
— Ја сам то била, вели она, него ти си уморан и жедан и гладан, па напиј се и наједи, а таман дотле ће и зазорити, а тад ћемо ми све што нас видиш опет се претворити у змије и разинићемо се из ових двора, па тек ћемо се сабрати сјутра у вече. За то ћеш ти овдје сјутрашњи дан проспавати, а кад у вече дођемо, имаћемо кад цијелу ноћ, те ћу ти ја испричати што ти ваља знати.
Засједнем ти ја тако те једи, браћо моја, колико ми је трбух понио! Ево још и сад сам жељан оних јела и оног воћа и оне воде!… Одведоше ме и да спавам а ни сад вам не умијем рећи, какви оно бијаше јатак и ода шта, али, пет цара да здруже своје благо, не би га могли откупити. Свилени душеци све чистом паучином пуњени а кревети златни и бисером искићени. Чирак, болан, од једнога дијаманта а свијећа од драгога камена, па се и не пали већ онај драги камен свијетли боље но да си упалио сто свијећа. Легнем ти ја тако царски, шкрипи она свила пода мном а повија се памучина и тада ми падосте ви сви на памет, те велим у себи: шта ли ради сад она моја сиротиња што спава на сламњим и вуненим душецима, а свијетли јој лојана свијећа!…
Ту се Хаџи–Јакуб засмија а и ми сви, те данусмо један час, а таман и дијете донесе још по једну каву, те улијеписмо и припалисмо још по једну цигару а Хаџи–Јакуб настави:
… — Цио сам дан слатко преспавао, а и ко би се сјетио у тако царским душецима, да се буди. Кад дође пред акшам а моја свијећа од драгог камена опет забљешта, јер преко дан није толико сјала, те ме удари онај блијесак у очи, па хтио не хтио пробудих се од оне свјетлости; умих се ђул–водом а из златна легена, те кад изађох из одаје, а у двору све дјевојке на окупу, сједе онако невеселе и ћуте. Она моја – опет вам кажем најљепша међу толиким љепотама – узе ме за руку, те изведе у бахчу, па сједосмо на једну биљурну клупу. Каква је то бахча не умњем вам је описати и ја је се тек овако не могу сјетити, већ кад зажмурим, па тако дуго, дуго ућутим а оно изађе ми пред очи, те се сјетим и оних поточића што не жуборе као ово наши потоци, него њихов жубор то је најљепша пјесма што си је кад год чуо, па сваки поток другу пјесму жубори; па онда оно цвијеће, као да сваки цвијет у круни има свијећу или као мало око, ја ли као звијезду; па онда билбили на грани поје па сачекавају једно друго. Их, их, их, те бахче не ћу никад заборавити! Што зажелиш то ти замирише, ја велим: нек мирише феслијен а оно мирише цијела бахча феслијеном; послије кажем зимбил, па ђул, па замбак, па све редом што зажелиш то ти мирише.
Сједимо ја и дјевојка тако у сред те љепоте, те она ми поче казивати:
— Јакубе, Јакубе, видим да си севаплија човјек, те ти неће остати незахваљено за ово што си ми досад учинио а ако ми и даље ушчиниш, што ће те замолити, ни то ти неће бити бадјава.
— Што могу учинићу – рекох ја а не могу очи скинути са оне љепоте, него сам се заковао за клупу, па дршћем од њених очију.
— Е онда да ти кажем. Ја сам ћерка јединица Абдула самарџије, у престоници која је далеко одавде три дана и три ноћи. Мој отац није био богат човјек, али је зарађивао толико, да смо могли лијепо живјети и још преко тога, да ме одјене како приликује. Мајка ми је давно била умрла, па смо отац и ја сами живјели. До наше куће сједио је кадија, врло познат са своје учености и мудрости но сиромах, јер је био прав и великодушан.
Он је имао сина Ахмета, који се и сам књизи научио, али није толико марио за књигу, колико за лов, за коње и друге забаве. А био је лијеп као уписан, најљепши човјек у граду и у свој држави. Ми како смо били у коншилуку, виђали смо се, па и замиловали смо се. Он ми се клео на вјечиту вјерност и ту клетву понављао много пута а и ја сам га вољела неизмјерно. Бих обезумила да га не видим бар сваког дана по један пут, ако не и више пута а и он тако исто. Ако је лов донио, послаће и мени, ако је пазар, те је нашао што лијепо, купио је и мени а ако ме један пут на дан види, три пута ми и четири шаље поздраве.
Султан, који је тада у нашој држави владао, био је човјек лоше ћуди. Његова ћуд била је догрдила свима и мал те се није народ бунио против њега, но он опет био је толико мудар, те је знао шта ваља чинити да се народ завара. Кад је осјетио у народу незадовољство против себе а он одмах отјера великог везира, па узме оног за везира који је народу најомиљенији; држи га дваест и триест дана, док се народ утиша и свак легне на свој посао, па га онда отјера и узме опет онога, који ће угађати његовим ћудима. Тако један пут, кад је догрдило и народ се много узбунио, узме он кадију, Ахметовог оца, за великог везира, јер је кадија, као учен и великодушан а прав, био врло омиљен у народу.
Али, кадија је знао да ће га султан за тим отјерати, па му каже: „Мени није до везирства, доста ми је и што сам кадија; а није ми ни до тога да се играш, царе, са мном те да ме послије ни крива ни дужна тјераш. Будем ли крив, сам ћу положити главу на пањ, па ти сијеци; будем ли прав, па ме отјераш и оцрниш ми образ, нећу ћутати?“ Цар прогута ове оштре ријечи свога новог великог везира што је тада био на муци, али не прође ни дваест дана а он отјера кадију, па још га осрамоти што нареди да му на сред пијаце ударе дегенеке.
Тада се кадија разгоропади и искупи око себе сав народ, те цара напустише и његови најбољи пријатељи. А кад видје цар да је остао сам, а он сједе ноћу на најбољега хата и пограби блага што је могао, те побјеже у другу државу. Народ оста без цара те прогласи кадију за свога цара и постави га на пријесто. Тако он од сиромашнога кадије постаде цар а његов син Ахмет принц, најљепши међу принчевима свију држава.
Али тад ни онај Ахмет ни дај Боже, заборави са свим на сироту ћерку Абдуле самарџије; ни да ме поздрави, ни да чује за мене. А једнога дана… сав у злато и у свилу обучен, са великом пратњом, оде у другу државу и мало за тим доведе отуд султанску ћер и ожени се њоме. А на скоро за тим умрије и кадија, те царство остаде на Ахмету.
Како је мени било и како ми је још и сад, не умијем ти, Јакубе, казати јер ја Ахмета нијесам престала вољети, па га волим ево још и сад! Али, кад ми на скоро за тим умрије отац, те остах самохрана на свијету, бјеше ми још теже и заклела сам се, заклела сам се на гробу очевом, да ћу се Ахмету осветити. Молила сам се Алаху дан и ноћ да ме претвори змијом и да ме снабдије најљућим змијским отровом, те да би се могла осветити и, Алах ми ево испуни жељу.
Сад сам змија, а и све ове друге дјевојке што овдје видиш, све су то змије и све су моје судбине. Остале су самохране, без оца и мајке, без брата и без икога, који би их осветио а сваку је издао њен драган, те су се умолиле Алаху и постале су змије. Ми све овдје заједно боравимо, те здружили смо своје јаде. Ноћу се претворимо у дјевојке те се овдје зберемо и тјешимо и кријепимо, а дању свака постане змија, те ходимо по пољима и шумама и тражимо: није ли гдје у лов изашао онај, коме има која да се освети; или уђемо у град, завлачимо се у бахче, завлачимо се под кућни праг и чекамо кад се можемо осветити али тако, да онај осјети, колико је тешка освета преварене дјевојке. А ми се можемо лако осветити, јер смо пуне и препуне змијскога отрова. О, колико сам пута ја у лову могла Ахмету и смрт задати али нијесам хтјела, јер тражим такав начин освете да он зна, па и да цио свијет сазна, како се свети унесрећена дјевојка!…
Ту дјевојка заћута а заћутах и ја, јер ме чисто нека хладноћа подузе, а кад јој погледах у очи мене опет прође нешто топло, те ме загрија.
— И јуче – настави дјевојка – кад си ме нашао под каменом, скрила сам се да дочекам зору, јер ме бијаше ноћ ухватила а и уморна сам била од дугог тумарања по планини; за то сам те и молила да ме понесеш. Али, Јакубе, немој остати на томе добру, већ ми учини јоште једно а ја ћу те срећним учинити.
Ја се и не размишљах дуго, него одмах рекох: „Што год хоћеш и што год могу учинићу ти, дјевојко!“
— Ја сам, вели, смислила како ћу се осветити Ахмету а ти ми мораш помоћи. Сјутра кад зазори, узећеш ме у њедра, па ћеш ме носити у престоницу у којој Ахмет султанује. Тамо ћу се претворити дјевојком, а ти ћеш се казати трговцем из далеке земље и мојим оцем и стараћеш се да се рашчује по граду да имаш лијепу ћер.
Како она рече то вече тако и учинисмо. Сјутра у зору, узех ја змију и метнух је у њедра. Пођох тако на пут и путовао сам три дана и три ноћи све путем, који ми змија казиваше; док четврти дан, таман у зору, а ја уљегох у касабу.
А прекрасна касаба. Има ваља да хиљаду минарета и велике конаке; пазар све на сводове сведен, на чешме на сваки ћош а на раскрснице шедрвани; па онда многе и богате бахче и прелијепи хамами. И лијепа касаба и богата. Пуни они дућани свиле, памука, ћитајке, мерџана, седефа и срме и већ што ти срце и очи желе.
Чим стигосмо, ја сиђи у један велики хан, те узми једну мало одвојену одају са харемлуком. Још кад смо хтјели да уљегнемо у град а змија се претворила у дјевојку, а змијску кошуљицу остави да јој ја чувам и закле ме као да ми је најскупљи аманет дала. Она се максуз није много крила, те које тад што опазише а које у хану, у брзо прште глас по граду е је стигао један богат и учени хаџија из далеких земаља и довео собом ћер, љепоту, да јој у овоме бијеломе свијету нема равне. Што кој дан дуже сједисмо у граду, тај се глас све више распростирао, па дошао бог’ме и до царских ушију. А цар млад човјек, па зажелио имати ту љепоту дјевојку.
Дођоше једног дана мени царске слуге па веле: „Таква и таква и таква ствар. Цар је чуо, у тебе има љепота дјевојка, да јој на овоме бијеломе свијету равне нема, па ти се цар поздравио да му је даш а ишти колико ти драго блага. Не даднеш ли му је лијепим, узеће ти је силом. Ето то ти је, на се размнсли!“
Мене те ријечи много збунише, те потеци хану и реци дјевојци све шта је и како је а она се од тога ни мало не преплаши, него се стаде задовољно смијати. Вели: „Па то сам ја и хтјела!“ – Па како ћеш? – питам је ја.
— Ништа, даћеш ме, а ишти колико ти драго блага, те буди срећан човјек.
— Нећу – велим јој ја – нећу блага већ хоћу ако опет стечеш љубав Ахметову, да ме учиниш великим човјеком.
— Биће ти и то, али пази добро да учиниш што ћу ти рећи. Сад ће доћи царске слуге да ме воде и вечерас већ ћу бити у ложници Ахметовој и са њиме ноћ провести. Ја ћу оставити код тебе моју змијску кошуљицу па кад буде пред зору, кад чујеш прве пијетле а ти ћеш ту кошуљицу сажећи на пламену.
— А за што тако да учиним? – питам је ја.
— Ако ми се сажеже кошуљица – вели она – а ја не могу више змијом постати, већ ћу остати дјевојка.
Дођоше царске слуге па ми одведоше дјевојку, а кад би те прође поноћ и скоро пред зору; кад први пијетли запојаше, ја узех ону кошуљицу из њедара те је сажегох на пламену. Вај мени, шта учиних и што је послушах!…
И ту Јакуб заћута, дуго заћута а ми нестрпељиво, сви као у један глас:
— А што, Јакубе?
— Превари ме дјевојка – настави Јакуб – она без те кошуљице не могаше ни један декик живити и кад сам јој спалио кошуљицу, ја сам јој био и живот узео. А она је то и хтјела.
— Ама, па за што тако учини? – опет ми сви.
— Ево за што. Кад је Ахмет ушао у ложницу, задиви се њеној љепоти и одмах је стаде грлити а она му се каза да је Абдула самарџије кћи. Ахмет се бијаше скаменио од чуда, но она му рече: „Жељна сам те била и жеља ми је само једну ноћ да те љубим, па ме немој више!“ Не мога Ахмет одољети пред толиком љепотом, него је стаде грлити и љубити, а кад му она обисну око врата и пољуби га у уста, просу сав онај змијски отров, што је имала у себи и Ахмет тај час остаде мртав. Тако мртвог, она га је све до зоре грлила и љубила и кад би пред зору и запјеваше први пијетли и она (јер не хтје да га преживи) издахну крај њега, јер тада сам баш ја спалио њену кошуљицу.
Ето тако се освети цару Ахмету ћер Абдула самарџије. Кад је свануо дан а њих нађу обоје загрљене али мртве!…
И ту Јакуб стаде, јер је свршио причу, а ми сви се ућутали, па се само чује оно тихо жуборење чешме и липин лист како игра и шушти и онај меки глас гарнетин из оне друге махале и сат како откуцава на сахат–кули, али га нико не броји. Сви се задубили и мислимо, мислимо нешто, пред очима нам се колутају слике из Јакубове приче, те змија дјевојка, те пламени бунар и биљурни двори и двоје мртвих, загрљених у царској ложници.
Једва у једвите јаде Садик–ага кујунџија вели:
— А болан, Јакубе, бар да узе силно благо, што ти га нуђаху; овако те извара дјевојка бан бадјава!
— Јок, не извара! – тврди Јакуб.
— Како не извара?! – потекосмо и ми.
— Ето тако! – рече Јакуб, па прође два–три пут прстима кроз браду. – Не извара! Сјутра дан кад народ чу’ да остаде без цара, а он што ће него да бира новог цара. Рашчуло се било по граду да сам ја мудар и много учен, те дође народ мени и вели ми: Ти да нам будеш цар, ја ли нико други!…
— А ти? – повикасмо сви.
— Не примих се. Гдје ћу ја царовати у туђој земљи? Не могу… волим у својој земљи, међу својим људима бити и бербер, но у туђем мемлећету и међ’ туђим људима цар… па ето… и дан данас сам бербер!… – И ту нас Јакуб све редом погледа у очи, као да види вјерујемо ли, а ми сви оборили очи у земљу, те један другог крадом погледамо.
— Не вјерујете ми, је ли? – додаде Јакуб. – Ако. Доста сте ми и вјеровали, док сам вам цијелу причу испричао!…
А ми сви прснусмо у смијех, те онда удри у шале и у други мухабет; док тако не прође вријеме а тада исписмо још по једну чашу оне студене воде па сваки фењер у руке, те хајде кући. Скоро ће топ, па ваља и мало јести, јер дуг је дан за тим.


 

 

Branislav-Nusic-Ramazanske-veceriОву књигу посвећује писац старини пјеснику, господину

ЈОВУ ИЛИЈЋУ
уз ово писмо:

Бабо!

Пространо је небо, под којим праведни Алаху клањају; големо је царство, што га је Алах Падишаху подијелио. Седам мора дршћу под његовим ногама; седамдесет и седам милнета робују му а седам стотина седамдесет и седам градова окитили су му царство и, преко тога још, Стамбол легао на два мора и на два свијета. Па у тако пространоме царству, имати и горостаснијех планина и чаробнијех језера; мудријех дервиша и лијепијех жена; блиставијех шедрвана и хладовитијех теферича; мириснијех бахча и тијеснијех сокака; високијех минарета и нискијех тороња; тајанственијех харема и топлијех хамама; шаренијех наргила и срмали алтипатлака; ћетене халве и руменијех портокала; маснијех пилава и модријех маслина. И већ што ти нема, и зенђина и фукаре и бијесна и покорна и рзлија и р’суза и инсана од сваке руке и од свакојака адета и дина.
Е, на под тако широкијем кровом, као што је Падишин, гђе се сав тај инсан комеша; гђе се све те слике виђају и привиђају, што ти се није десило и што ти се неће десити, и оно што је писано и оно, Алаха ми, што нигђе писано није било.
Ако сам што и забиљежио, нијесам све још, а и оволико што сам могао и умио, у тебе сам, бабо, књигу изучио, на за то теби нека је ова књига и намијењена.
Халали, бабо!
У Серу, 1898. године
Нушић

Мање познате ријечи: Барјак-џамија — џамија са које се барјачићем даје знак о рамазану; ифтар — вечера након поста у рамазану; мујезин — вјерско лице које зове на молитву; акшам-езани — вечерња молитва; чардак — дворац; мухабеџија — разговорџија; аскерија — војништво; Ћаба — храм у Меки, мјесто ходоћашћа за муслимане, гдје се обавља хаџ; есап — рачун; вакат — вријеме; муаребе — рат; ешкија — хајдук; коншилук — сусједство; гарнета — кларинета; саде-кава — грка кава; селвија — кипарис; касаба — варош; адет — обичај; севаплија — доброчинитељ; капија — врата; одаја — соба; пенџери — прозори; џамови — стакла; ибрик — бакрени суд из кога се вода пије; измирна — мирис, који се у ватру меће; ђул — ружа; јатак — постеља; леген — бакрени ловор; билбил — славуј; феслијен — босиљак; замбак — крин; дегенеци — батине по табанима; хамам — бања; харемлук — одјелење за женскиње; максуз — нарочито; декик — минут; мемлећет — држава, земља, област.



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Marija Juračić: Šugaman

„Punice“, kaže moj zet,“ ovo je jelo jedva jestivo. Papreno, ljuto! Pa zar morate sve svoje  frustracije iskaliti na hrani?“ Kušam jelo i čini mi se da će mi plamen suknuti iz grla, oči i duplja izletjeti, ali k...
by Redakcija
 

 
 

Veljko Bosnić: Lagana pjesma za noć

Цјелу ноћ киша је беспекорно лила као из ”кабла” сва могућа вода је кинула и јурнула овим превојом и ивицом мог кревета...
by Redakcija
 

 
 

Mehmed Meša Delić: Starica s pijace

Srijeda, pijačni je dan. I ja obavezno odlazim na pijacu do jednog betonskog stola na kome se nalaze prizvodi iz vlastitog vrta. Na tom stolu neizostavno je dva – tri mlada sira, isto toliko suhi i dimljenih, flaša friškog...
by Redakcija
 

 

 

Emina Vildić: Savjest

Desile su se noći. Crni izvori našeg postojanja, užasavajući krici prošlosti, neizmirene prošlosti. Nije sve tako tamno, pomisli svijeća u sobi našeg kutka gdje skriveno čučimo pružajući ruke k zidovima, bijelim zid...
by Redakcija
 

 
 

Sadržaj 16. broja časopisa ”Avlija”

U 16. broju časopisa za kulturu, književnost i društvene teme ”Avlija” čitajte: REKLI SU… Noam Čomski UZ SLIKU SA NASLOVNE STRANE Kaubojska politika ubija  – zabranjeno pušenje RAZGOVORI SA PISCIM...
by Redakcija
 

 




Konkursi regiona