Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme



Proza

9. Aprila 2015.
 

Danijel Genov: Ružan san jednog političara

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake:

Sedeo sam na ležaljci pored bazena i pio martini. Bacio sam pogled na svoju vilu, koja je bila izgrađena u baroknom stilu. Po ko zna koji put, osetio sam koliko ogromna količina ponosa vlada u mojoj duši, zbog svega što sam postigao u proteklih dvadeset pet godina, zahvaljujući svojoj političkoj karijeri.

Popio sam i poslednji gutljaj martinija, spustio čašu na ležaljku i ustao u nameri da pođem unutra. Želeo sam da se presvučem, zatim da izađem da plivam u bazenu i da se sunčam na ležaljci, ili drukčije rečeno, da uživam u svojoj oazi luksuza i zadovoljstva.

Ušao sam u vilu laganim korakom. U dnevnoj sobi me je dočekalo iznenađenje koje me je, u potpunosti, zaprepastilo. Umesto luksuznog nameštaja, ogromna prostorija dnevne sobe je bila ispunjena staromodnim i prilično otrcanim nameštajem. Čak je sav taj nameštaj  bio u mnogo otrcanijem stanju od onog nameštaja koji je ostao u kući koju sam, pre trideset godina, nasledio od svoje babe i svog dede, na selu. Imao sam utisak kao da nisam zakoračio u svoj dom, već kao da sam se našao u nekoj najgoroj jazbini od kuće.

Stajao sam kao ukopan, dok su mi kroz misli prolazila razna pitanja. Zbog čega se nalazi toliko užasan nameštaj u mojoj vili i šta se desilo sa onim luksuznim nameštajem? Da li se tim nameštajem neko našalio sa mnom? A i da se neko našalio sa mnom, ne znam koja bi bila svrha takve šale? Možda se ne radi ni o kakvoj šali, možda mi je ona nova služavka u čašu martinija stavila neku drogu, zbog koje sam počeo da haluciniram, pa su mi se zato pričinjavale stvari koje nisu realne.

Začuo sam nečije korake iza svojih leđa i okrenuo se u tom pravcu. U dnevnu sobu je ušla moja supruga. Zaprepastio sam se njenim stajlingom i pogledao je razrogačenih očiju. Na sebi je nosila neku staromodnu, pocepanu haljinu, gotovo svu u zakrpama. Na nogama je imala gumene čizme. To me je izazvalo da počnem da se smejem na sav glas. Da li je to moja supruga, iz čiste dosade i nerada, odlučila da glumi nekog lika koji živi u nekoj siromašnoj četvrti ili je poludela? Setio sam se da je, pre nego što smo se venčali, njena najveća želja bila da bude glumica, ali je odustala od toga. Radije je odabrala da živi na moj trošak i da ne razmišlja o tome da se bavi nekim poslom, a ja joj nikada i nisam zamerao na tome.

„Zbog čega stojiš kao ukopan i smeješ se?“, ljutito me je supruga upitala.“ „Uzmi napolju kosilicu i počni da kosiš. Dvorište nam je puno trave, a i livade  treba da okosiš, u blizini. Svake godine, kasnimo sa prikupljanjem sena, ove godine valjda nećemo.“

Počeo sam još više da se grohotom smejem, posle svega što mi je rekla. Morao sam sebi priznati da je moja supruga zvučala zaista uverljivo, dok je izigravala neku siromašnu ženu. Prestavši da se smejem, rekao sam:

„Daj, prestani, ne znam koja je svrha što si smislila ovu ludu šalu i napravila u našem domu ovu predstavu, izbacila si sav luksuzni nameštaj i dovukla si ovu grozotu od nameštaja. Kakva ti je ovo predstava? Zar ti je toliko dosadio moj novac i luksuz, pa sada si odlučila da glumiš neku ženu iz siromašne četvrti? Baš si fino dočarala siromaštvo, pomoću ovog užasnog nameštaja. Gde je nestao naš nameštaj? Odakle si dovukla sve ove grozote?“

„Uozbilji se, čoveče, i izađi da središ dvorište, a ja i naša ćerka idemo u baštu, da nešto radimo. Šteta je što nam je sin u zatvoru, inače bi ti bio od pomoći pri košenju. Ali, ti si kriv zbog toga što je naš sin završio u zatvoru, jer si ga terao da krade, tvojom krivicom je postao lopov.“

„U zatvoru? Ma šta pričaš? Naš sin je nedavno diplomirao na Političkim naukama. Nekad će krenuti mojim stopama, postaće ugledni političar, kao što sam ja postao.“

Supruga me je ironično pogledala, a onda s podsmehom upitala:

„Ti političar? Ma, nešto sa tobom zaista nije u redu. Tebe politika nikada nije zanimala. Ne zasmejavaj me, molim te. Od lenjosti si poludeo, pa sada umišljaš da si neko ko se bavi politikom.“

„Ma nisam ja poludeo, nego ti si poludela, čim izvodiš ovakve predstave, po dnevnoj sobi. Ja se samo pitam, šta bi na sve ovo naša ćerka rekla, a i naš budući zet? Zamisli da naša ćerka dođe sa našim budućim zetom i da pogleda koji haos si ovde napravila.“

„Teško meni! U kakvom li ti ludilu živiš? Pa zar se ne sećaš da je našu ćerku ostavio muž, pre par meseci, i da ne plaća alimentaciju za njihovu decu, a imaju ih petoro.“

„Prestani da glumiš! Već si mi dovoljno pokazala svoj talenat, zaista uverljivo glumiš.“

„Ovde se ne radi ni o kakvoj glumi. Idi napolje i pokosi travu u dvorištu, a onda pređi na livade, u blizini kuće. Dvorište nam je puno visoke trave i trnja. Još malo pa će nam se zmije useliti u kuću.“

„Zaista ću izludeti zbog ove tvoje lude predstave. U dvorištu je trava sređena, trnja nikada i nismo imali, čak je i bazen nedavno očišćen.“

„Koji bazen? Nemamo mi bazen. Imamo dvorište puno visoke trave i trnja. Idemo da vidiš, sa prozora, kakav užas od dvorišta imamo.“

Ljutito je krenula ka prozoru. Bez reči, laganim korakom sam pošao za njom. Stao sam do nje. Povukla je zavesu na stranu. Usledilo je još jedno zaprepašćenje. Sa prozora nisam ugledao bazen, niti lepo uređeno dvorište, a ni ostale vile iz susedstva. Ugledao sam visoku travu, a i trnje. U blizini, nije bilo drugih kuća, malo dalje od dvorišta prostirala su se prostranstva šume.

„Ovo je nemoguće!“, viknuo sam zaprepašćeno.“ „Nemoguće je da se ovo zaista dešava, ovo nije istina! Ili sam poludeo ili je ovo neki ružan san?“

 

***

 

Probudio sam se i naglo uspravio iz kreveta, shvativši da sam imao jedan od najružnijih snova. Bio sam obliven znojem.  Osećao sam strašnu vrućinu, iako sam bio pokriven samo jednim satenskim čaršavom.

Vrata spavaće sobe su se naglo otvorila. Ušla je moja supruga. Imala je novu frizuru. Bila je na nadogradnji kose. Kosa joj je dosezala do struka. Izgledala je mlađe sa dužom kosom. Na sebi je imala haljinu u kojoj je izgledala, kao i uvek, poput filmske dive.

„Čula sam te još u hodniku, pretpostavila sam da vičeš u snu. Došla sam da ti pokažem cipele koje sam malopre kupila. Oduševljena sam, ali zanima me tvoje mišljenje.“

Bacio sam pogled na njene cipele, za koje sam pretpostavio da su deseti kupljeni par po redu, u toku poslednja dva meseca. Prisetio sam se kako sam je sanjao u gumenim čizmama.

„Mogla si gumene čizme da obuješ.“, našalio sam se i nasmejao.“

Pogledala me je ljutito, a zatim rekla:

„Verovatno smatraš da su mi toliko ružne ove cipele, da i gumene čizme od njih bolje izgledaju ili…“

„Ma nisu ti ružne, prelepo ti stoje, ali sanjao sam te u gumenim čizmama. Kad se samo setim kako si u njima smešno izgledala, ali mi nimalo nije bilo smešno to što sam sebe sanjao kao nekoga ko nije bogati političar, već je neko ko živi siromašnim životom, na selu. To je bio najružniji san koji sam ikada imao.“



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Marija Juračić: DOBAR SKANDAL

Moj se zet u posljednje vrijeme počeo čudno ponašati. Ranije odlazi na posao, sve kasnije se kući vraća. Već je nekoliko puta javio da ne može stići na ručak. Nije došao ni kada sam mu onako lukavo pripremila njegovu ...
by Redakcija
 

 
 

Sende Dodevski: Slatko od kajsija

Još uvijek pamtim jedno dugo, dugo putovanje vozom od Splita do Skopja u sada već davnoj 1963. godini, a neposredno nakon zemljotresa koji je početkom avgusta zadesio Skopje… Nepregledna šatorska naselja po parkov...
by Redakcija
 

 
 

Ahmet Ademagić: Kako se kažnjavao lopov u Kraljevini SHS u Rožajama

Bilo je lopova u čitavoj ljudskoj povijesti, ima ih danas i biće ih sve dok traje ljudski rod. Zato nas islam uči da je strogo zabranjeno uzeti nešto što znamo da nije naše. Čuo sam da se i danas na Bliskom istoku u neki...
by Redakcija
 

 

 

Razim Slanjankić: Saz kao sudbina

Pod mojim nogama se prostire kaldrma, glatka, čista i strma. Tu sam, na Atikčaršiji daleko od moje Bosne. Čaršija je uzavrela usljed žamora ljudskih glasova. Ljudi sporim koracima prolaze,poneki zastajkuju pored zanatskih...
by Redakcija
 

 
 

Dušan Dojčinović: Razgovor s Tomislavom N. Cvetkovićem

А? А? – Мајка је одсутно понављала једно те исто слово, на моје информације споља. Имао сам у рукама тако добро опремљену књ...
by Redakcija
 

 




Konkursi regiona