Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme



Proza

25. Jula 2015.
 

Đura Šefer Sremac: Milosrdni anđeo

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake:

Пусто сеоско раскршће. „Црно пролеће“, с краја XX века. Злослутне три деветке. Биртија у земљи Недођији. Ратно (не)време. „Милосрдни анђео“ хара изнад немоћних глава. Са оближњих висова планине допире штектање противавионске артиљерије. Цепају се небеса. „Они тамо“, негде у врашкој материни горе, лете „невидљиви“.
Кафани прилази грбави човечуљак на бициклу. Кратке му ноге – кад закочи стари двоточкаш, умало што не распали о калдрму са рупчагама. Притворена врата стаклена – залепљена унакрст широком браон траком, за паковање картонских кутија. Ко још да мења окна у ова сулуда времена? Не чују се гласови из кафанске собе. Куд се завук’о грлати кафеџија?
Улази бициклиста. Чује куцкање флаша и довикну:
– Понеси, газда, једног ’ладног ‘‘јеленка“!
Из подрума се појављује гајба пива на рамену здепастог домаћина… Пуцну отварач. Пена пива покуља. Гост сочно опсова:
— Изем ти рат! Ни пиво не мо’ш попити к’о човек!
— Ратно стање, ’ебено срање! А ти, стари мој, ’оћеш ладно. Паз’ да ти га не ’ладим, све трчим! – не може без пуштања језику на вољу кафеџија Марко, помало задихан од дрвених степеника.
— Пусти причу, Маркане! Није ми ни до чега. Сећаш се како ми јединац одлетео у комаде ономад, кад је она авионска грунула баш у хангар с муницијом. Скупљали му месо унаоколо, ноге и црева му са грана бора скидали… Нисам им’о ни шта са’ранити, да ми Бог опрости.
— Знам, знам, извини комшија… Не узми за зло. Језик ми сам од себе полетио. Ја то само онако велим…
— Пусти ме к врагу! Живим к’о марвинче. И не спавам честито. Мало ми моје муке, знаш већ…
— Добро, добро. Немој сад о томе. А јеси л’ опет бициком? Припази да ти га они сеоски ђилкоши не украду.
Погурени, пре времена остарели ‘‘Гуравко“ отпи два–три гутљаја млаког пива, одложи политру на шанк и изађе да баци поглед на свог гуменог магарца, наслоњеног на бандеру преко пута.
А онда – страховит прасак! Запршта и попуца и оно мало преосталих прозора на кафани… Густа, смрдљива прашина забели унутрашњост кафанског собичка.
Кад се све утиша, провири иза шанка накострешена глава. Унезверена погледа, изјури кафеџија кроз врата тражећи погледом стару муштерију. Насред калдрме само велика рупчага. А у њој – још се врти точак бицикла. Нигде комше „Гуравка“.
Из буџака кафане дотетура до шанка деда Пантелија. Не знаш да л’ се гега од страха или му ударило у ноге пиће које још од јутрос натенане испија. Баци поглед ка разбијеним вратима. Окрену се тромим покретом ка шанку.
— Чије то пиво остало?! – упита, мамурних очију, више себе него кафеџију, и посегну за начетом флашом.
— Не дирај, некрсту пијани! То је од „Гуравка“! Ено га доле у рупчаги, Бог да му душу прости!
— А, то је било његово! Сад му више не треба… ’Ајд’, нек му лака црна земља! – натегну покојниково пиво Панта. Кад одахну од гутљаја, тек тад се прекрсти.
Закаснела сирена реско запара ваздух. Деда се штрецну, рука задрхта и – испусти полупразну флашу. Распрши се стакло по кафани.
— Проклетиње небеске! Оде „јеленко“… – заусти сеоска дангуба.
— Баш ти га „Гуравко“ не даде! – добаци са улаза кафеџија, са очитом намером да стару испичутуру убоде прекоревајућом жаоком. Кад виде деда Пантин неодређен, туп поглед, он само одмахну руком:
— Одо’ ја у подрум док се ови ђаволи нису вратили. А ти, матори, како ’оћеш. ’Ајд, уздравље!
— А да закључаш? – добаци Пантелија. Трже се кад прође кроз разваљене вратнице и онако, себи у недра, промрмља:
— Не, не треба! Ама, ово је слободна земља… А и нема се шта закључати. Проклета авет!



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Pet priča Veljka Bosnića

СКОКОВИ ПО ВОДИ   Масна велика вода, на доку усред дана, дрјемам као мачак и хватам посљедњи зрак сунца… Клупа је мој кре...
by Redakcija
 

 
 

Marija Juračić: NE ZNA LJEVICA ŠTO RADI DESNICA

Zavila sam se u šutnju koja traje već cijelo poslijepodne pa se moj zet zabrinuo za svoju punicu. Ustvari, mislim da se više zabrinuo za svoj želudac, jer moja kći ne pokazuje pretjeranu sklonost ka kuhanju. Morala sam mu ...
by Redakcija
 

 
 

Misera Suljić Sijarić: Niska od sunčanih zrnaca (Srebrno Planjaxovo pero za 2016.)

  Ne znam koliko sam tako sićušna godina mogla imati, ali ih je bilo dovoljno da zamišljam i doživljavam stvari baš onako kako ja hoću. A u svemu je upravo to i bilo najljepše! Kad bi se ko ponedjeljkom (ponedioniko...
by Redakcija
 

 

 

Marija Juračić: DOBAR SKANDAL

Moj se zet u posljednje vrijeme počeo čudno ponašati. Ranije odlazi na posao, sve kasnije se kući vraća. Već je nekoliko puta javio da ne može stići na ručak. Nije došao ni kada sam mu onako lukavo pripremila njegovu ...
by Redakcija
 

 
 

Sende Dodevski: Slatko od kajsija

Još uvijek pamtim jedno dugo, dugo putovanje vozom od Splita do Skopja u sada već davnoj 1963. godini, a neposredno nakon zemljotresa koji je početkom avgusta zadesio Skopje… Nepregledna šatorska naselja po parkov...
by Redakcija
 

 




Konkursi regiona