Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme



Proza

21. Marta 2017.
 

Dušan Dojčinović: Razgovor s Tomislavom N. Cvetkovićem

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake:

А? А? – Мајка је одсутно понављала једно те исто слово, на моје информације споља.

Имао сам у рукама тако добро опремљену књигу Томислава Н. Цветковића Пукотине, из 1979. године, зелене корице, бела слова, ћирилични фонт…

– Са Томиславом Н. Цветковићем си разговарао?

– Ха-ха-ха. Ма не бре, са Срђаном, радио водитељем са Радио S 3, радија, лепо сам окренуо 011-40-40… Дао одговор на питање, шта бих радио да сам којим случајем сад’ отишао у пензију.

– И? И? – мајка ће.

– Исто што и сада мама, читао књиге, слушао радио, шетао…

– Како нас слушаш? –пита ме водитељ – Преко D 3 канала, кажем му. -SBB – кабловска, значи!?

– Овде Душан из Лесковца

– Све најбоље!! Пријатно!!

Мојој мајци је све теже по трипут једно те исто уденути у уво…

Исти Добросав Туровић! На фотографији мислим на корицама књиге из 1979. године.

– Је л’ то комшија!?

Да! Да! Песниче! – Тако ме је увек звао, и још док је службовао у интернату, Добросав је знао свима леп и уредно да се јави…

Добро сад, волео је и да попије. Једном сам ишао да му купим, вино ил’ пиво, не сећам се… Био сам баш млад. Те моје песме, знао је да исправи као шнајдерка, циц, па миц по миц, од моје песме остане минић, прецрта…

– И! –и, ти је непотребно у песмама

И, јер!

– Добро, добро чика Добросаве, аминовао сам више него што сам потврђивао, јер сви су веровали речима једног хроничара, и историчара, Пусторечког краја, који је изнедрио све своје јунаке са психолошким цртама и генима у својим књигама.

Добросав Туровић је био на телевизији, када је било само два програма, у земљи у оној СФРЈ. И то добрих двадесет, тридесет минута, не сећам се више давно је било, али онако чио ведар и насмејан, баш као Томислав Н. Цветковић, био је светски чо'ек, човек светског реномеа, и гласа, и ту ласкаву титулу су му ако се не варам донели баш у Америци, USA. – To сам једном чуо на једној књижевној вечери, а Томислав Н. Цветковић, онако наочит, концизан, гласан, прек, седи, у челу, на једној књижевној вечери, и гледа у мене!?…

– Дојчиновићу!

Мислим, мене да прозива, ја скочим као попарен, а он се обраћа уствари Михајлу Дојчиновићу

Песнику.

– Знаш шта не ваља у твојим песмама!?

Као да се он то већ мени обраћа

– То што си превише патетичан,

– Пијем у маниру искускног алкохоличара!

– Где нађе тај алкохоличарски назив!? Ти си још млад.

– Знам, знам! Указао ји је ина то и чика Добросав Туровић.

– И? И? – поче он даме запиткује, попут моје мајке.

И ја онако одсутно што се каже, ни да бекнем, прословим реч, сурпставим му се. Како сам умео са уредницима. У Дому културе, урлао стресирао се, безвезе, јер моје песме које сам написао у том времену, и јесу биле, најбоље, али у плејади, књижевих имена, која са правом носе тај епитет, људи од пера, а моје песме то, нису заслужиле.

Онда су неки Ботко, и Зорица те песме у фасцикли, које им је Љиља дала, затурили негде.

– Нису, још за књигу!

Били су концизни, баш као и Тома Н. Цветковић, на књижевним вечерима.

– Нико ме не помиње више! – Обраћа ми се опет Томислав Н. Цветковић

– Па како да те не помиње, ево ја!?

– Шта ти, кад није Душан Јањић,или Димитрије Тасић.

– Да су живи и здрави! И они су… И они су се дуго бавили твојим радовима, једно време Димитрије Тасић, у часопису Наше Стварање, а потом и чика Душко Јањић, у часопису Алијанса.

– Е, лажеш ме!?

– Стварно, што бих те лагао, Томиславе?

Увек сам био искрен са својим песмама и овако, јер то је потребно за добру песму.

– Баш тако, искреност и емоција.

И задржа се за груди, Томислав Н. Цветковић.

– Шта вам је!? Шта Вам је?

Човек згрчи вилицу, зубе, и испусти дах.

Клонуо онако као да се стропошта, на моје груди, на књижевној вечери, у библиотеци.

И мене заболе у грудима, да л'због  киселине у желуцу, или због пломбираног зуба, коме су већ три пута, умртвљивали живац. А боли, боли на промену времена.

– Ништа ме не боли! – Ништа ме не боли.

Као да чух глас сродне душе по перу, Томислава Н. Цветковића.

Схватих да сам сањао, цео овај разговор, са Томиславом Н. Цветковићем!?



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Hajrudin Lule Mekić: Hadži Danuš hanuma

Hajrudin Mekić Lule   HADŽI DANUŠ – HANUMA . Nedaleko od kuće u kojoj smo stanovali u starom dijelu njemačkog grada, svakodnevno sam prolazio pored zapuštenog posjeda, ograđenog kamenim zidom, dužine dvadesetak m...
by Redakcija
 

 
 

Marija Juračić: TEORIJA VELIKIH BROJEVA

Moj zet ne razumije teoriju velikih brojeva. Smije mi se kada trčim na poštu platiti račun od nekoliko stotina kuna, kako bih izbjegla opomenu nekog distributera, a u crnoj konačnici i ovrhu jedine nekretnine. Ništa mu ne ...
by Redakcija
 

 
 

Marija Juračić: Šugaman

„Punice“, kaže moj zet,“ ovo je jelo jedva jestivo. Papreno, ljuto! Pa zar morate sve svoje  frustracije iskaliti na hrani?“ Kušam jelo i čini mi se da će mi plamen suknuti iz grla, oči i duplja izletjeti, ali k...
by Redakcija
 

 

 

Veljko Bosnić: Lagana pjesma za noć

Цјелу ноћ киша је беспекорно лила као из ”кабла” сва могућа вода је кинула и јурнула овим превојом и ивицом мог кревета...
by Redakcija
 

 
 

Mehmed Meša Delić: Starica s pijace

Srijeda, pijačni je dan. I ja obavezno odlazim na pijacu do jednog betonskog stola na kome se nalaze prizvodi iz vlastitog vrta. Na tom stolu neizostavno je dva – tri mlada sira, isto toliko suhi i dimljenih, flaša friškog...
by Redakcija
 

 




Konkursi regiona