Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme



Proza

14. Februara 2016.
 

Nikola Šimić Tonin: Dah

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake:

Dan – noć, upaljen radio prijemnik. Ujutro prvi. 6. sati. Prvi program hrvatskoga radija. Jutarnje vijesti. SDP i HDZ Most nikako da poveže. Na pomolu novi izbori. Dan se dani. Protežem se u krevetu.

Opet taj dah, dahtanje, nepoznato, skrovito. Osluškujem ga strepeći u sobi. Ovaj put ne staje. Plovi dalje zrakom, ne nazire se kraj mojoj tjeskobi.

Dah je još uvijek tu, sve glasniji i silovitiji. Okrečem glavu zidovima bijele, nijeme čudi, kao zid bijel u strašnom neizvjesnome očekivanju.Skoro pa da i ne čujem otkucaje svoga srca. Pipam bilo.

Nevidljivi prsti prebiru po klaviru. Jezivo – jednolična melodija.

Dah je još uvijek tu sve razgovjetniji i jači. Osječam prodoran pogled na sebi. Polako mi prilazi. Raspoznajem sijedu glavu. Vodnjikave stare oči. Od straha prestado disati. Naglo u isti mah stade i on, Dah, kao da ostade bez daha. Drhtavom rukom trljam oči s neugodnim zadahom cigareta u ustima.

Ništa od svega ne dopire do mog posjetioca, čije konture tijela postaju sve jasnije. Licem mi se smjenjuju bolne grimase. Od nemoći zaplakah. On nepomičan stoji na samom ulazu u moju sobu. Daje mi znak da ustanem. Pođem za njim. Takav kakav jesam. U pidžami. Neumiven. Ne obrijan. Nedopusti mi poć na WC. Mokriti. Ni te 22 sekunde koliko mokri svaki odrastao sisavac.

Vani se skroz razdanilo. Svjetlost ispuni sobu. Neka sablasna sjena skliznu unutra. Posjetilac sve nestrpljivi da pođemo prođe nezainteresirano i hladno pogledom preko mojih očiju, tako da se sledih. Pokaza prstom na nešto iza mojih leđa.

U kutu sobe zakrabuljen u crnu krabulju stoji kosac s kosom koja blješti na jutarnjem suncu.



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Emir Džajić: Fukara

Ne znam kako mi je ime i prezime, ne znam  ni  ime oca, ne znam ni ime  majke. Upitati ćete se  kako se to može desiti. Rodio sam se u maloj varošici  koja  se  zvala  Oraščić. Ne znam  koje  godine  sam  se ...
by Redakcija
 

 
 

Katarina Terheš: Gde li je sada beskućnik Č. J.?

U zemlji u kojoj živim, Božić je praznik kojem se najviše radujemo – porodični praznik. Svi se trude da te dane provedu sa najbližima. Bolnička odelenja se prazne, ostaju samo izuzetno teški bolesnici. Krajem decembra...
by Redakcija
 

 
 

Veljko Bosnić: Crtice

ДЕБЕЛЕ СЈЕНКЕ   Дебеле сјенке окруженог танког круга куће наше, подови и кров који нестаје у сјају звјезда-неба. Дебеле сј...
by Redakcija
 

 

 

Veljko Bosnić: Pjevac Sultan

U jesen te 1998. godine, Dušan i njegova žena, koju je zvao bakom, užurbano se pakuju jer je neko Dušanu javio da se može vratiti u Drvar – na svoj kućni prag. Dva puta mu to nisu trebali reći, i sa starim biciklom Rog...
by Redakcija
 

 
 

Mehmed Meša Delić: Oblaci iznad grada

Stigao sam u grad na rijeci Bosni. U mojoj pratnji bio je sumrak rane jeseni koji je čekao da se upale ulične svjetiljke. Onog trenutka kada sam krenuo preko mosta u stari dio grad i njegovu čaršiju zaustavi me opor tišine...
by Redakcija
 

 




Konkursi regiona