Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme



Proza

3. Juna 2016.
 

Svetlana Radosavljević: Gospodin Mrak

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake: ,

Кад је мрачно господин мрак тражи још тамније место где би био сигуран. Није се скривао, али није желео да буде виђен, околина није имала потребу да га упозна. Сви су били као господин Мрак у свом свету.

Лице ко и свако друго, можда је једина разлика што он није показивао своје унутрашње црте. Трудио се да му мрак сакрије и најмањи трзај или оно као осмех, јер се увек питао како ће то други протумачити.

Ходао је тако усправно, шешир који је носио био је мало избледео али некако загонетан. Околина га је сматрала чудаком, а господин Мрак се није трудио да им се покаже ко је и шта је.

Једини човек који је можда боље од других познавао овог особеног господина, беше стари монах добрица отац Симеон.

Са њим би у манастирској порти дуго седео господин и климао главом, слушао шта му говори старац а онда устајао враћао се свом послу који је обављао у својој канцеларији за дотрајалим компјутером. Радио је разне програме по поруџбини и био успешан у томе. Можда му је зато требао мрак као инспирација и као концетрација. Људи ове мале вароши нису знали одакле се доселио, нису имали повода да га питају, нису се можда усуђивали. Чаура у којој је био сакривен овај дошљак бил је непробојна.

Почеле су да круже свакојаке приче те да ради за ову или ону службу те да је на задатку.  Многи су тврдили да припада секти а други су говорили да не би био на Литургији у малој цркви Св. Николе и да се не би дружио са оцем Симеоном.

Као да се господин Мрак, како га назваше није желео уклопити у ову средину. Желео је наравно али није могао бити као појединци трачара или као други пијанац или као они треће који вире у туђе животе.

Ако га неко поздрави климне главом а ако је то нека старија госпођа скине шешир и наклони се, на шта се старија особа прекрсти и каже:

– Овај све полудео, скида шешир, Бог с њим!

Деци се много свиђао, њих неколико појурило би у вечерње сате кад господин мрак шета и окружило га, на шта би се озбиљни господин насмејао и дао им ситнине, а дечица срећна одлазила у прву продавницу и трошили за слаткише.

– Има одвише, разбацује се даје дечурлији, нити их зна, ни познаје – говорили би пролазници који виде овај призор.

Ћутао је иако је чуо домунђавање, осмехнуо би се себи у браду да други не виде, јер би то протумачили као подсмех.

У полупразној или готово празној биоскопској сали стрпљиво је седео и чекао да стари господин покрене справе и филм отпочне. Често би му се старчић у биоскопу извинуо говорећи да је слаба струја па ће бити боље следећег петка. Господин би му оставио напојницу висине карте, на што би га старчић потапшао по рамену и говорио:

– Други би ме псовали а Ви за напојницу, е хвала. Бог нека те награди.

Подигао би господин шешир и у знак „до виђења“ отишао.

Једном мештанину са двоје мале деце угину крава, а старица поред штале нарицаше:

– Шта ће деци да рани кад сузе млека нема, што то нама да се деси и све теже и теже речи чу господин који то вече беше шетао ван вароши.

Приђе старици на што ова одскочи видевши туђина, пружи јој коверту са новцем, знао је да ће његова плата обезбедити другу краву.

Старица се толико изненади да отворивши уста гледаше незнанца, а он се насмеши скиде шешир и оде дање, а старица одјури у кућу престрашена носећи коверат.

Тако се почеше ширити приче о овом човеку кога нико не познаје а који помаже другима непозван и не тражи да му се захвале.

Испуњавало је то овог особеног човека доброг срца, али није остао дуго у њиховом месту, са првим јесењим кишама отишао је у непознатом правцу.

А да нико од мештана не сазнаде ни име ни презиме човека које шета кад падне мрак и коју делом осветљава таму.

И данас се господин Мрак помиње у овој варошици, а деца трче око других људи, но они их не примећују, а деци жао навикли на слаткише. Нашли су један шешир и ставили на главу бисте подигнуте Ј. Ј. Змају и назвали ову бисту „Добри чико“.

Тако доби ново име уместо господин Мрак, безимени човек постаде „Добри чико“, надамо се да се Змај неће љутити што носи туђ шешир, а он је био један добри чико који је много волео децу, знају то и ове нове генерације враголана.


Istaknuta slika: Ivan Tabaković  (1898 – 1977) Čovek sa šeširom, Crtež 12.5 x 15.5 cm. Godina: 1934



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Milijan Despotovć: Recenzija zbirke pesama Zorice Tijanić „Campana Immortale“

Poezija je i duhovni melem „u raskoraku teških misli“. U njoj pesnik nije okrenut samo sebi već i spoljašnjosti, tamo je njegov čitalac, vodeći često onaj Ničeovski dijalog „ljudsko, suviše ljudsko“. Pesnik ne s...
by Redakcija
 

 
 

Kosta – Kočo Racin: Kopači (Prevod s makedonskog: Sande Dodevski)

Kosta – Kočo Racin     KOPAČI   Nestaje noćca crna Kruni se stijena mraka Selom se pjetli čuju Zora se zori – Nad stijenom u krvi Tamu upija Silno Zasvijetlio Dan! Budite se umorni Kopačice i kopač...
by Redakcija
 

 
 

Dušan Dojčinović: Razgovor s Tomislavom N. Cvetkovićem

А? А? – Мајка је одсутно понављала једно те исто слово, на моје информације споља. Имао сам у рукама тако добро опремљену књ...
by Redakcija
 

 

 

Osvald Tomović: Varljivi mesec

Niko na ovom svetu nije video zeleni mesec. Nije bio ni plav. Nikad baš. Umeo je mesec da bude crvenkast i narandžast, ponekad čak i potpuno crven, ali zelen nije bio nikad. Neće mesec da pozeleni, pa to ti je. Beo kao kre...
by Redakcija
 

 
 

Vaso Knežević: Kurta i Murta iz ugla konja

KURTA I MURTA IZ UGLA KONJA . Iz ugla konja, i Kurta i Murta su isti, oni koji jašu. Taj isti konj polako lipsava, dok se oni smjenjuju… A konj ko konj, trpi i nosi teret. Njemu je sve jedno ko ga jaše, teret je teret… Al...
by Redakcija
 

 




Konkursi regiona