Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme



Proza

15. Februara 2017.
 

Veljko Bosnić: Ne mogu ti ništa reći

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake:

На постељи од сна, поспремам твоје ствари, склањам мале тајне дуговјечности и чистоте, скидам завјесе које тужно плачу уз мирис свјеће која гори на столу до пола – прозора. Тражим још увјек трагове твојих пољубаца на мом тјелу, склупчан од почетка ноћи и потраге за коју нико не хаје, једна половина мене је код тебе, друга половина ми задаје страх, патњу и чупам све сигнале које воде до тога. Иза ноћи тутње бубњеви вјечности, сендвич успомена ред по ред. Видим, странац се одмара на рубу пропланка и моста који покушава да споји нешто што је одувјек растављено.

Високе степенице – уског пролаза. Руке су знај, остале и даље хладне, трљам све што видим и кидам постељу дана, а руке су ми остале влажне и љигаве. Огуљена ноћ – трепери у сну. Сузе грјеха капљу кап по кап…

Видио сам… знај читаву причу романа које ме одкида и гњечи. Често пута обичне сцене повећавам до лудости, креирам и дан и ноћ као нешто што треба прије употребе промућкати и расутим сву ту суштину.

Бура однекуд, ватра и крв срне на лаганом Аташевском вјетру. Шума плаче као дјете у кољевци дуго и без краја. Лане чека на пропланку мајку иза стјене… Бура не стаје – милује лане које и даље чека…

Потиснуо сам све своје мисли до врха тако да не могу ти више од тога рећи. Видим над Дрином пјена скаче, поклопио је све сјећање шеширом својим,у руци згужваног. То вјековно трајање, тај Вишеград као опомена-суза у Андрићевом оку, тихо спира све ове ноћи бескраја…

Потиснуо сам смјех у очај, Андрићев град спава – на радост мене обичног дрварског викара – суза његовог бескраја…

Са истока до запада теглим твој крајичак – остатак осмјеха са уских усана твојих. Терет ми је тежак али некако ћу се већ изборити са тим, мислим.

И на крају не могу ти ништа рећи… сузе грјеха сигурно капљу кап по кап…



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Hajrudin Lule Mekić: Hadži Danuš hanuma

Hajrudin Mekić Lule   HADŽI DANUŠ – HANUMA . Nedaleko od kuće u kojoj smo stanovali u starom dijelu njemačkog grada, svakodnevno sam prolazio pored zapuštenog posjeda, ograđenog kamenim zidom, dužine dvadesetak m...
by Redakcija
 

 
 

Marija Juračić: TEORIJA VELIKIH BROJEVA

Moj zet ne razumije teoriju velikih brojeva. Smije mi se kada trčim na poštu platiti račun od nekoliko stotina kuna, kako bih izbjegla opomenu nekog distributera, a u crnoj konačnici i ovrhu jedine nekretnine. Ništa mu ne ...
by Redakcija
 

 
 

Marija Juračić: Šugaman

„Punice“, kaže moj zet,“ ovo je jelo jedva jestivo. Papreno, ljuto! Pa zar morate sve svoje  frustracije iskaliti na hrani?“ Kušam jelo i čini mi se da će mi plamen suknuti iz grla, oči i duplja izletjeti, ali k...
by Redakcija
 

 

 

Veljko Bosnić: Lagana pjesma za noć

Цјелу ноћ киша је беспекорно лила као из ”кабла” сва могућа вода је кинула и јурнула овим превојом и ивицом мог кревета...
by Redakcija
 

 
 

Mehmed Meša Delić: Starica s pijace

Srijeda, pijačni je dan. I ja obavezno odlazim na pijacu do jednog betonskog stola na kome se nalaze prizvodi iz vlastitog vrta. Na tom stolu neizostavno je dva – tri mlada sira, isto toliko suhi i dimljenih, flaša friškog...
by Redakcija
 

 




Konkursi regiona