Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme



Proza

15. Februara 2017.
 

Veljko Bosnić: Ne mogu ti ništa reći

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake:

На постељи од сна, поспремам твоје ствари, склањам мале тајне дуговјечности и чистоте, скидам завјесе које тужно плачу уз мирис свјеће која гори на столу до пола – прозора. Тражим још увјек трагове твојих пољубаца на мом тјелу, склупчан од почетка ноћи и потраге за коју нико не хаје, једна половина мене је код тебе, друга половина ми задаје страх, патњу и чупам све сигнале које воде до тога. Иза ноћи тутње бубњеви вјечности, сендвич успомена ред по ред. Видим, странац се одмара на рубу пропланка и моста који покушава да споји нешто што је одувјек растављено.

Високе степенице – уског пролаза. Руке су знај, остале и даље хладне, трљам све што видим и кидам постељу дана, а руке су ми остале влажне и љигаве. Огуљена ноћ – трепери у сну. Сузе грјеха капљу кап по кап…

Видио сам… знај читаву причу романа које ме одкида и гњечи. Често пута обичне сцене повећавам до лудости, креирам и дан и ноћ као нешто што треба прије употребе промућкати и расутим сву ту суштину.

Бура однекуд, ватра и крв срне на лаганом Аташевском вјетру. Шума плаче као дјете у кољевци дуго и без краја. Лане чека на пропланку мајку иза стјене… Бура не стаје – милује лане које и даље чека…

Потиснуо сам све своје мисли до врха тако да не могу ти више од тога рећи. Видим над Дрином пјена скаче, поклопио је све сјећање шеширом својим,у руци згужваног. То вјековно трајање, тај Вишеград као опомена-суза у Андрићевом оку, тихо спира све ове ноћи бескраја…

Потиснуо сам смјех у очај, Андрићев град спава – на радост мене обичног дрварског викара – суза његовог бескраја…

Са истока до запада теглим твој крајичак – остатак осмјеха са уских усана твојих. Терет ми је тежак али некако ћу се већ изборити са тим, мислим.

И на крају не могу ти ништа рећи… сузе грјеха сигурно капљу кап по кап…



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Marija Juračić: Dvostruki odgoj

Kažu da čovjek prvo treba pomesti pred svojim pragom. Pa, evo. Da ne bi ispalo kako u našoj kući ogovaramo samo političare, jer njih više nije vrijedno ni ogovarati, pomest ćemo pred svojim pragom. Radi se o mom unuku, m...
by Redakcija
 

 
 

Pet priča Veljka Bosnića

СКОКОВИ ПО ВОДИ   Масна велика вода, на доку усред дана, дрјемам као мачак и хватам посљедњи зрак сунца… Клупа је мој кре...
by Redakcija
 

 
 

Marija Juračić: NE ZNA LJEVICA ŠTO RADI DESNICA

Zavila sam se u šutnju koja traje već cijelo poslijepodne pa se moj zet zabrinuo za svoju punicu. Ustvari, mislim da se više zabrinuo za svoj želudac, jer moja kći ne pokazuje pretjeranu sklonost ka kuhanju. Morala sam mu ...
by Redakcija
 

 

 

Misera Suljić Sijarić: Niska od sunčanih zrnaca (Srebrno Planjaxovo pero za 2016.)

  Ne znam koliko sam tako sićušna godina mogla imati, ali ih je bilo dovoljno da zamišljam i doživljavam stvari baš onako kako ja hoću. A u svemu je upravo to i bilo najljepše! Kad bi se ko ponedjeljkom (ponedioniko...
by Redakcija
 

 
 

Marija Juračić: DOBAR SKANDAL

Moj se zet u posljednje vrijeme počeo čudno ponašati. Ranije odlazi na posao, sve kasnije se kući vraća. Već je nekoliko puta javio da ne može stići na ručak. Nije došao ni kada sam mu onako lukavo pripremila njegovu ...
by Redakcija
 

 




Konkursi regiona