Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme



Proza

27. Jula 2015.
 

Vojislav Vukomanović: Crno na belo

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake:

Smrad koji se oseća u vazduhu za mene nije ništa novo. Ljudi su stoka. Navikli da posle upotrebe tuđeg toaleta ne povlače vodu. Nebitno da li je u pitanju velika ili mala nužda ili nešto treće. Evo, ova debela na primer. Mirne duše je izašla iz kabine i nije povukla vodu. Pali se da je neka riba. Prešla je četrdesetu, ali se svim silama trudi da to sakrije. Preterana šminka, preterani ego, preterana zadnjica. Kašika ubija. Višak kilograma ostaje višak kilograma i kada preko njega navučeš nešto što košta kao veš mašina ili par zlatnih minđuša. Debela si!!! Svinjo!!! Šteta što ne može da me čuje. Sada će uzeti svoju torbu. Tako. Iz nje vadi manju torbicu. Istresa je pored lavaboa. Karmin, puder, vlažne maramice, pinceta, dva prezervativa. Moderno, nema šta. Cokće ustima ka ogledalu, okreće se, podiže grudi, i samoj sebi kaže, „To mačko“. Svakodnevni ritual. Dolazi kod mene stalno. Pakuje torbu, uzima mobilni u ruke i izlazi napolje. Čeka švalera koji radi u banci preko puta. Nešto vam nije jasno. Sigurno se pitate ko sam ja. Kako ja to sve vidim, sve čujem, kako se dernjam, a niko me ne vidi i ne čuje. Ja nemam ime. Moja krštenica ne postoji. Možda neki nevaspitani klinac napiše po meni nešto markerom, pa me toga dana možete tako zvati. Posmatram ljudske sudbine. Nekada mučne, nekada smešne, često depresivne, ali uvek zanimljive. Kao u bioskopu kada očekuješ premijeru. Ovo mu dođe kao moj lični bioskop. Samo što premijere nailaze sve ređe. Ja sam zid. Zid u javnom WC-u. Moje oči su svuda oko tebe, ti si u meni, ja sam u tebi. Tvoje misli postaju moje istog trenutka kada kročiš na moju belinu. Bele pločice. Da mogu pričati, odavno bi pocrvenele od sramote i pocrnele od muke. Gledam, osluškujem. Pričam ponekad sa svojim prijateljima, pisoarom, lavaboom, vodokotlićem, sušačem za ruke, WC šoljom. Sa njom je najteže. Uvek se rasplače. Razumem je. Non stop je u govnima do guše. Sušač za ruke se do skora pravio važan dok mu dva tinejdžera nisu nabila zamotuljak sumnjive sadržine direktno u grlo. Od tada ćuti, nekada radi, nekada ne. Nije još svestan u kakvu je priču upao. Pre nego što su ga doneli kod nas, stajao je u jednoj banci gde se navikao na finu gospodu u firmiranim odelima i službenicama koje vode računa o sebi. Tamo ga nisu mazali telesnim sokovima kao ovde. Ljudi se najgore ponašaju kada misle da ih niko ne gleda.

Čujem bat koraka niz stepenište. Po zvuku bih rekao da su ženski. Jesu. Mala Irena. Treći razred, medicinska. Heroinski zavisnik. Ogleda se, vadi žvaku, lepi je na lavabo. Za njom ulazi lik od nekih tridesetak godina. Pogledom mu pokazuje na drugu kabinu sa leve strane. Cena je hiljadu i dve hiljade dinara zavisno od vremena. Neka se odluči brzo, za dvadeset minuta joj zvoni, a kod razredne na engleskom nema kašnjenja. Ulaze u kabinu. Ne mogu da gledam. Bilo je zanimljivo prvih par puta. Mislio sam, proćiće je, klinačko ludiranje, pubertet i te fore. Onda se navukla na dop. Završili su za deset minuta. Lik vadi novčanice, smeje se, dodaje još dvesta dinara i pruža joj.

– Ovo je da kupiš lizalo.

Budala. Nije ni svestan da je malopre preko Irene od preko dvadesetak likova dobio polnu bolest. Gratis. WC šolja je zakukala jer je ovaj razvalio dasku patikom za vreme snošaja.

Prošlo je 17 : 00. Nije toliko loše. Seljaci koji dolaze da trguju na obližnjem pijacu obavili su svoju partiju pišanja i sranja za danas. Kao i većina poslovnih ljudi i srednjoškolaca. Sada na scenu stupa posebna grupa ljudi. Oni što spavaju do dva, a počinju sa pićem i drogom od pola tri pa do kasno u noć. I tako u krug. Stiže i Mladen. Lokalni diler. Neotesana seljačina od 120 kila, kajlom debelom  dva prsta i brzim naočarima. Ne zna ni dva padeža što ga ne sprečava da vozi novog audija. Ribe se lože na to. Takav je život. Često prodaje dop narkomanima ovde. Sada je sam. U desnoj ruci nosi zamotuljak. Proverava ima li još koga u prostoriji. Odlazi u treću kabinu s desna. Petlja oko vodokotlića, vadi izolir traku, lepi zamotuljak na njegovu pozadinu. Napušta kabinu, izvlači crtu na lavabou, odlazi.

22 : 00. Kraj. Dosta sranja za danas. Stiže Nevenka. Izmučena žena koja sa svojih 50 izgleda kao da ima 65 godina. Baba sera. Pardon, higijeničarka. Žena koja svoj posao obavlja pošteno. Nije ona kriva što ima ludog muža i još luđeg sina koji više vremena provodi u zatvoru nego na slobodi. Kada je na slobodi, zna da dođe ovde i otme joj i ono malo što zaradi. Vadi četku iz kofe pune sredstva za čišćenje i počinje sa ribanjem. Prvo podove, onda zidove. Uh, kako prija. Prelazi vlažnom krpom preko ogledala, prazni kante za đubre. Ulazi u kabine. Prva. Druga. Treća. Nema je. Zadržala se u trećoj. Izlazi, drži zamotuljak u ruci. Debil ga nije dobro zalepio! Otvara ga, onda brzo zatvara. Oči u polumarku kruže po WC-u. Suze joj kreću niz lice, ali ih ona brzo briše. Zamotuljak stavlja u torbu. Završava započeti posao kao da se ništa nije desilo. Povlači vodu još jedanput, za kraj. Na parčetu hartije piše obaveštenje za radnicu iz prve smene da narednih par dana neće dolaziti na posao, ne oseća se dobro. Zatvara metalnu kapiju, stavlja katanac. Gledamo je svi onako zajedno. Lavabo, pisoar, sušač za ruke, i ja. WC šolja i vodokotlić su zaklonjeni vratima pa im ja pričam šta se dešava. Lavabo je mesto suze pustio par kapi vode. Znali smo da je vidimo poslednji put. Zbogom Nevenka. I srećno…

 

 

Vojislav Vukomanović je rođen 23. septembra 1984. u Kragujevcu gde i danas živi. Piše kraće i duže priče, poeziju, svakakve neke gluposti. Pisanje mu je u stvari terapija…



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Indira Jašarević-Čandić: Miris halve

Indira Jašarević-Čandić   MIRIS HALVE   Kako se zoveš— upita efendija djevojčicu pored vrata. Hajde, uđi. Zovem se Tamara i čekam drugaricu Senadu, ona je unutra. Hm, Tamara — pomilova je stari hodža po g...
by Redakcija
 

 
 

Marija Juračić: Šest metara obale za punicu

Nervira me zet kada primjećuje da ručak u zadnje vrijeme kasni i kada tu činjenicu povezuje s mojim godinama.  Kažem mu da to kašnjenje s godinama nema veze, jer ako si se rodio blesav, godine te neće opametiti, a ako si...
by Redakcija
 

 
 

Miroslav Stamenković: HELLO JUICE

Od kako se mi našli smeštaj u okviru programa ,,Siguran paviljon br.6’’ (za neobaveštene: ,,Za osakaćene vrste čiji je postotak gaženja plus minus 50 %’’) nemam sna. To jest, da se ne lažemo, naspavam se ja, jaš...
by Redakcija
 

 

 

Marija Juračić: Plovidba

Često smo sanjali to putovanje. I uvijek bi ga nešto omelo. Uglavnom sam ja bila ta nepokretna ljenčina koja bi se izvlačila raznim isprikama. Sada se ti izvlačiš, kao da je ta činjenica da si umro nepremostiva. Kao da s...
by Redakcija
 

 
 

Jelena Koćović: Stranac u noći

Život je najlepša muzika, pomalo brza, pomalo lagana. Život je pesma puna osećanja. U njoj ima sreće, radosti i ljubavi, ali isto tako ima tuge, patnje i bola     Ponoć je već davno prošla, ali ja ne mogu da s...
by Redakcija
 

 




Konkursi regiona