Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme



Sjećanja

5. Juni 2013.

Stari tekstovi: Posljednji bosanski kralj

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake:
Mapa_kraljevine_bosne1391.g (Custom)
POSLJEDNJI BOSANSKI KRALJ
Politikin zabavnik, brojevi 1460/1461, 1979. godina

 

U suton prvog dana aprila 1459. godine retke pahuljice snega promicale su nad tvrdim zidinama Smedereva. Stražari su ravnomerno koračali, sa Dunava je u sve jačim naletima duvao severac noseći studeni dah narasle vode i olovne magle… Na mokre kamene ploče prostranih dvorišta padao je odsjaj prozora iza kojih su treperile brojne sveće u dvoranama despotovog grada. Iz njih su dopirali žagor, muzika, klicanje, smeh, pesma….

Zvečali su pehari, točilo se vino, sijalo je zlato i baršun, blistale su ogrlice, raskošno ukrašeno oružje i odore srpske i bosanske vlastele. Tuđinskim krojem plašteva i dolama, bogato opšivenih skupocenim krznom, padalo je u oči poslanstvo ugarsko-hrvatskog kralja Matije Korvina.

Jelenini potezi

Sin bosanskog kralja Stjepana Tomaša, koji se u poveljama naziva “…Božjom milošću kralj Srbljem, Bosni, Primorju, Hunskoj zemlji, Dalmaciji, Hrvatom, Donjim krajem, Zapadnim stranama i k tomu” – kraljević Stjepan venčao se toga dana s Marom, kćerkom pokojnog Lazara Brankovića, najmlađeg sina starog despota Đurđa Brankovića. Bio je to završni čin dinastičkih borbi za opstanak Srbije i deo dalekosežnih namera bosanskog vladara. Naime, deo srpskog plemstva, nezadovoljan približavanjem Ugarskoj i papi, suprotstavio se Lazarevoj udovici Jeleni i pokušao da velikog vojvodu Mihajla Angelovića proglasi despotom izjašnjavajući se radije za tursku nego ugarsku prevlast. Tim više što je Angelovićev poturčeni brat Mahmud-paša Angelović bio beglerbeg Rumelije.
Posredstvom Mihajla Silađija, ujaka Matije Korvina, despotica je izvršila prevrat i sklopila ugovor sa kraljem po kojem ona i njena deca dobijaju gradove i posede koje je despot Đurađ imao na ugarskim stranama, a kralj Matija dobija Golubac, važnu tvrđavu na Dunavu. Vlastoljubiva Jelena uklonila je veštim potezima u drugi plan i Stjepana i Grgura, braću svog pokojnog supruga, verila i najzad udala kćerku Maru za naslednika bosanskog prestola.
Tako se u proleće 1459. ostataka Srbije, koju je već preplavila otomanska plima, domogla porodica bosanskih Kotromanića koja je, posle izumiranja Nemanjića, iskazivala namere i pravo da vlada Srbima. Ali, ta vladavina, silom i spletkama nametnuta, nije bila dugog veka. Sa istoka se, uz potmulu zaglušujuću grmljavinu valjalo islamsko more, gutajući ognjem, sabljom, varkom, pustošenjem i uništavanjem veliki deo Balkana.

Srbija postade pašaluk

Grčki istoričar Laonik Kalkondilas beleži da je sâm sultan Mehmed II poveo vojsku na Smederevo. Sultan nije ni stigao do Smedereva, a u gradu je planula buna protiv dovedenog despota Stjepana Tomaševića i Jelene Branković. Turske konjičke prethodnice presrelo je poslanstvo građana naklonjenih svrgnutim Brankovićima i Mahmud-pašinom bratu vojvodi Angeloviću koji je bio zatvoren u Ugarskoj.
– Stavljamo se pod zaštitu velikog cara kome ćemo predati ključeve grada – izjaviše poslanici.
Tako je i bilo. Despotica se sa zetom, kćerkom i pristalicama zatvorila u tvrđavu dok je grad dočekao Turke bez prolivanja krvi, uz garanciju svojim životima i imanjem. Posle kraće opsade i dugih pregovora Jelena se ipak nagodila sa Sultanom. Dopustio je da ona i svi njeni slobodno iziđu iz tvrđave i ponesu svoje blago, kažu hroničari. Despotovica se sa kćerkom Marom i zetom Stjepanom Tomaševićem sklonila pod okrilje Bosne, a Turci uđoše u Smederevo, poslednji ostatak Despotovine.
Srbija postade turski pašaluk…
Danas je teško zamisliti da je pad Smedereva uzbunio pola Evrope. Mnogi su, kažu savremenici, “osumnjičili bosanskog kralja i sina njegovog” da su grad za novac izdali Turcima. Kralj Matija Korvin, koji je na bosanskog vladara gledao kao na svog vazala i nije mu bio preterano sklon, i papa Pije II optužili su ih gotovo kao “izdajice hrišćanstva”. Bosanski kralj branio se da predaja tvrđave “nije učinjena s voljom, nego od nužde”.

Okusiće sudbu moju

U nekoliko burnih godina Bosna je naglo slabila razdirana nemirima, neslogom vlastele, novim nametima, turskim upadima, moljakanjima pomoći u Vatikanu i Mlecima, ogorčenim svađama i mirenjima kralja Tomaša i njegovog tasta, najmoćnijeg velmože bosanske države hercega Stjepana Kosače… Dok je Korvin ratovao sa nemačkim carem, kralj Tomaš je uveravao susedne zemlje o veličini opasnosti koja ne preti samo Bosni, o potrebi razumevanja, pomaganja… Bili su to nesumnjivo, gorki dani, trenuci istovremenog prošenja i, na drugoj strani, popuštanja Turcima, plaćanja danka itd.
U avgustu 1461. nestalo je kralja Stjepana Tomaša. Hrvatski letopisac Ivan Tomašević zabeležio je da su ga njegov sin i brat Radivoj umorili pod zidinama Orihovice na izvoru Une. Ali, to je priča prekrivena velom tajanstvenosti i nagoveštaja zakulisnih poteza kakvim je obilovala naša, ne uvek sasvim poznata, istorija. Novi kralj Stjepan Tomašević, nesuđeni srpski despot, nasledio je bosansko kraljevstvo izloženo spoljnjem neprijatelju, a “rastrovano unutarnjim sumnjama”. Njegovi poslanici predali su papi Piju II pismo u kojem, tražeći krunu, biskupe (jer je još bilo bogumila), krstašku vojsku, pomoć, blagoslov, uticaj na Matiju Korvina, poslednji bosanski kralj dramatično vapi:
“… Kad bi Mehmed samo moju kraljevinu tražio, a ne bi hteo dalje poći, onda bi me mogli sudbini prepustiti, te ne bi trebalo uzbuniti ostalo hrišćanstvo radi moje odbrane… Ja prvi očekujem buru, a za mnom će Ugri, Mlečani i ostali narodi okusiti sudbu svoju… Moj je otac tvome predšasniku Nikoli i Mlecima udes Carigrada proricao… Sada ja o sebi proričem: ako mi verujete i pomognete, spasiću se, inače ću propasti i sa mnom drugi. Ovo ti doglasuje Stjepan – ti, koji si otac hrišćanstva, daj savet i pomoć”.

Dogodilo se nešto neočekivano. Početkom decembra 1461. papini poslanici, koje je predvodio ninski biskup Božo, “ovenčaše” Stjepana Tomaševića krunom, tako da je on bio prvi i ujedno poslednji bosanski kralj okrunjen dopuštenjem i blagoslovom Svete rimske stolice. Stigla je i manja pomoć, papa je privoleo Veneciju i Dubrovnik da osiguraju zaleđe Bosni, a mora da je uložio dosta muke i diplomatske mudrosti da primi kralja Matiju Korvina koji je Bosnu i njenog kralja i dalje smatrao svojim podanicima da malo zažmuri i sklopi ugovor s Tomaševićem. Ovaj je Korvinu sigurno ustupio neke gradove, dao veliku sumu za otkup krune svetog Stjepana od cara Fridriha III, pustio Korvinove posade u svoja utvrđenja, sklopio savez za zajedničku odbranu i morao da prekine svaku vezu sa sultanom.

Iznutra prividno pomirena, ostavljena u varljivom uverenju da nije sama, Bosna je dočekala i proleće 1463. godine – proleće godine svoje propasti.

Podareno krunisanje – U predvečerje velike turske najezde, početkom novembra 1461. poslanstvo s dopuštenjem i blagoslovom pape Pija II u punom ceremonijalu tadašnjeg hrišćanskog sveta “podarilo” je Bosni njenog prvog “pravog” i ujedno poslednjeg kralja Stjepana Tomaševića.

Turci nadiru – Mladi kralj je posle izmirenja sa hercegom Stjepanom Kosačom, zaokupljenim borbama sa hrvatskim banom Pavlom Špirančićem, napustio grad Bobovac – sada sve više izložen turskim prodorima. Za stolni grad bosanskog kraljevstva Stjepan Tomašević izabrao je Jajce.

Kraljeva odstupnica – Kralj Stjepan naglo je popravio svoje diplomatske odnose sa Dubrovnikom, Venecijom i Rimom – snabdevajući Bosnu novcem, oružjem, opremom i pripremajući eventualnu odstupnicu za sebe i ugledne velmože.

U dvoru – Zima je, januar 1462. Kraljesvki dvor u Budimu. Papin nuncij u Ugarskoj kardinal Ivan Karvajal, varadinski biskup Ivan Vitez i dvorski savetnici smiruju kralja…

Besni kralj – Matija Korvin, moćni ugarsko-hrvatski vladar, besneo je ne priznajući nezavisnost Bosne i smatrajući je, po naslednom pravu, delom Zemalja krune sv. Stjepana.

Trebaće mi blago – Zbog velike opasnosti od Turaka i pritisaka pape – oba su kralja ipak sklopila ugovor o odbrani i savez. Tomašević je, kažu, odveo sultanovog poklisara koji je došao po danak u riznicu i, pokazavši skupljeno blago, rekao: “Harač je skupljen, ali mi nije ni na kraj pameti da tvom caru pošaljem toliko blago… Trebaće mi da mu se oduprem”

Nesrećno blago – Dok je Stjepan Tomašević grozničavo skupljao sredstva i činio ustupke Matiji Korvinu, puštao ugarske posade u svoje gradove i obezbeđivao odbranu, sultan Mehmed II skupio je kraj Drinopolja ogromnu vojsku od oko 150 hiljada odlučivši da udari na Bosnu… Kao da su se počele ostvarivati zlokobne reči njegovog poslanika u riznici bosanskog dvora: “… Bojim se, od toga blaga sreće nećeš imati…”

Moli primirje – Uplašivši se sile, ostavljen od Evrope, bosanski kralj uputio je poslanike sultanu da izmole primirje.

Sultanova prevara – Mehmed II prividno je pristao na zatraženo petnaestogodišnje primirje ostavivši Stjepana Tomaševića i Matiju Korvina u uverenju da će udariti na Beograd i Ugarsku – gde je zaista poslao pašu Ali-bega.

Pokret silnika – Sultan se u subotu pozdravio sa umirenim bosanskim poslanstvom, a u sredu pokrenuo svu vojsku na Bosnu… Jurišni prednji korpus od 20.000 lakih konjanika vodio je Mahmud-paša Angelović.

Poput oluje – Samo što su kroz Podrinje prošli Tomaševićevi poslanici šireći glas o primirju, pašina konjica prešla je među poput oluje i sručila se na Bosnu. Tako započe propast Bosne…

U proleće 1463. silna turska vojska od 150.000 konjanika, pešaka, komore i pratnje, predvođena sultanom Mehmedom II valjala se na Bosnu. Sultan je otpravio poslanstvo bosanskog kralja Stjepana Tomaševića obećavajući im 15-godišnje primirje. Primivši ranije uskraćeni danak, turski car naumio je da, za tadašnje vreme i ratove munjevitim pokretima, zdrobi bosansko kraljevstvo pre nego što kralju Stjepanu u pomoć priteknu ugarski kralj Matija Korvin, Venecija, papa, krstaši, Evropa…
Hrišćanski svet je, doduše, sa puno razumevanja uzdisao i obećavao pomoć, ponešto čak i slao u Bosnu. Stjepana Tomaševića Korvin je i dalje držao svojim vazalom, a njegovu državu delom svoga kraljevstva, bez obzira na to što je papa dopustio i blagoslovio njegovo krunisanje. Dubrovnik se pripremao da novcem i lukavstvom iskamči svoju nezavisnost od Turaka. Venecija čas sitno pomagala, čas odricala potporu, tako da je mladi bosanski suveren shvatio da prave pomoći zapravo nema niotkud.

Kako nam valja činiti

Brat Mihajla Konstantinovića, Srbin iz Ostrvice u turskoj službi, bio je jedan od sultanovih rizničara. Tako se zatekao u Drinopolju i, dobro pritajen, čuo razgovor sultanovih savetnika Mahmud i Isak-paše o ishodu pregovora sa bosanskim poslanicima.
– Kako nam valja činiti, šta ćemo odgovoriti bosanskom kralju? – seća se Konstantinović toga razgovora.
– A kako drugačije – daćemo mu primirje na petnaest godina pa ćemo odmah, ne gubeći vreme, poći za poslanicima, jer ako drugačije učinimo, nećemo moći nikako zadobiti bosansku zemlju… To je zemlja brdovita, pomoći će je ugarski kralj, pa i Hrvati i druga gospoda. Neka poslanici krenu u subotu, mi ćemo za njima u sredu, pa ćemo doći do Sitnice blizu Bosne, a otud još niko neće znati kud car misli okrenuti…
Konstantinović tvrdi da je poslanike krišom, izlažući se velikoj opasnosti, upozorio na prevaru, ali oni ne poverovaše. Uverili su se u to u povratku u svoju zemlju kad je već bilo kasno. Prvih dana maja 1463. pred dvor podrinjskog vojvode Tvrtka Kovačevića, na zapenušanom iokrvavljenom konju, dojuri prestravljeni glasnik.
– Vojvodo… Turci, Turci idu!!! Hiljade Turaka jašu za Mahmud-pašom Angelovićem… Sve se crni od njih… Kažu da sultan vodi more vojske od Makedonije i Kosova…
Pre nego što je vojvoda Kovačević došao k sebi, jer su tuda malopre prošli poslanici noseći glasove o miru, Podrinje su preplavili Turci nailazeći tek tu i tamo na otpor. Dočekavši Mahmud-pašu, nije imao vremena ni da shvati šta se događa.
Na mig vođe sultanovih konjičkih prethodnica sevnu sablja i glava Tvrtka Kotromanića otkotrlja se pred noge pašinog uznemirenog arapskog ždrepca.
Koristeći zaprepašćenje naroda, Turci su osvajali grad za gradom, kidali deo po deo Bosne.

Podmitljivi velmoža

S glavninom vojske stigao je 20. maja i sultan pod zidine nekad stonog grada Bobovca. Zapovednik grada bio je sada vojvoda Radak. Samo tri dana trajala je opsada – za obećanu nagradu zapovednik predade tvrđavu Turcima. Nagrada je bila – odrubljena glava zbog izdajstva svoga kralja.
I danas, kažu, na putu od Sutjeske, Kraljeve, prema Borovici stoji stena Radakovića gde je podmitljivi velmoža izgubio glavu…
– Kralju! Bobovac je pao! Turci kreću na Jajce. – Uzdahnu Radivoj Semković klečeći pred Stjepanom Tomaševićem. Jašući pred Mahmud-pašinim konjaničkim četama koje su se poput klina zabijale u Bosnu doneo je ovaj glas. Panika i sveopšti metež zahvatiše bosanske zemlje. Pao je nekada glavni grad, kralj je s pratnjom pobegao iz Jajca prema Hrvatskoj, nesložno plemstvo spasavalo je glave, ali azijatsko kopito preseca sve puteve prema Ugarskoj, Hrvatskoj, Veneciji, Dubrovniku…
Pokušavajući da se domogne Hrvatske, Stjepan Tomašević zastao je oko podne u Ključu. Ni pola sata posle njega stiže pod Ključ pašina izvidnica. Četiri dana posle opsade, ostavši bez hrane i oružja, Stjepan Tomašević morao je da se preda.
Mehmed II osvojio je tako treći grad bez borbe, grad Jajce. Mahmud-paša dojurio je sa zarobljenim kraljem. Sudbina bosanskog kraljevstva bila je zapečaćena. Jedni za drugim padali su svi bosanski gradovi. Zapovednik janičarske posade u Zvečaju postao je Mihailo Konstantinović.

Palo je sto gradova

Sultan je pokušao da u junu zauzme Hercegovinu gde se Stjepan Kosača hrabro borio, ali uzalud. Tvrda, krševita zemlja odolela je turskoj konjici sem dolina, pa je sultan odlučio da se vrati u Drinopolje. Nije hteo da se smiluje zarobljenom kralju kome je, tobože, njegov sluga Mahmud-paša, bez njegovog znanja i u njegovo ime, dao “slobodan list”. Mehmed II naredi da pogube Stjepana Tomaševića.
Glava poslednjeg bosanskog kralja pala je pred šatorom poglavara sile od čije su se zloslutne tutnjave ljuljali klimavi stubovi feudalne Evrope… Savremenici su zabeležili da je za nepunih šest nedelja sultan osvojio stotinu bosanskih gradova, oterao u roblje gotovo 200.000 nesrećnih žitelja Bosne. Sve to postigao je munjevitom operacijom u kojoj je glavnina vojske smrvila Bosnu, a desno krilo konjice prodrlo je u Ugarsku, čak do Temišvara.
Svedok tih dramatičnih događaja je i izreka: “Bosna šaptom pade”.

Opsada Bobovca – 20-og maja 1463. godine sultan Mehmed II, posle nezadrživog prodora u Bosnu, opseo je sa oko 150.000 ljudi donedavno glavni grad bosanskog kraljevstva Bobovac.

Radak predaje grad – Savremenici su smatrali da je ta tvrđava uspešno mogla da se drži čak više od dve godine. Sultan je ubrzo naredio da se izliju veliki topovi… Borba se nije ni razgorela, a već trećeg dana opsade zapovednik grada vojvoda Radak pristao je na predaju.

Nisi bio veran – Kad je Radak zatražio nagradu, sultan je odgovorio: “Kad svome gospodaru iste vere nisi bio veran – kako ćeš biti meni, Turčinu?” – o bez oklevanja naredio da ga smaknu.

Opšte rasulo – Brže od Mahmud-paše Angelovića leteo je Bosnom glas da je Bobovac pao, da se kralj sprema u Hrvatsku… Strava, malodušnost i rasulo izdašno su pomagali Turcima.

Brže u Hrvatsku – Videći da mu preti propast, da mu nema pomoći od evropskih vladara i da ne može sakupiti vojsku – kralj napusti Jajce sa porodicom i pratnjom, nastojeći da se domogne Hrvatske. Za njim su u stopu jurili konjički odredi Mahmud-paše.

Kralj se predao – Dok su Mahmud-pašini konjanici jahali oko Ključa, ne sluteći da je Stjepan Tomašević upravo tu zastao da predahne, neka prodana duša iz grada izda bosanskog kralja. Angelović smesta naredi opsadu Ključa. Trećeg dana – dobivši pašino obećanje u ime sultana – bosanski kralj predade se Turcima.

Palo je Jajce – U međuvremenu je palo Jajce, a 10. juna 1463. u Mlecima se znalo da je silna turska vojska provalila u bosansku državu, zauzela najveći deo kraljevstva, najglavnija mesta i gradove, da je i sâm kralj bosanski pao u ropstvo.

Suđenje, ali kakvo – Sa pozornice svetskih zbivanja bosansko kraljevstvo nestalo je takvom brzinom koja ni danas nije jasna. Bosna je postala turski pašaluk. Pre povratka u Drinopolje sultan Mehmed II je poniženom poslednjem bosanskom kralju Stjepanu Tomaševiću, po čijoj su se zapovesti Turcima predali mnogi gradovi – posle kratkog “suđenja” dao da mu se odrubi glava.

Korvin stiže u Bosnu – Šeik Ali Bestami dokazao je da Mahmud-paša nije smeo da govori u carevo ime i sâm je svojom smaknuo zlosrećnog kralja, čiju je glavu posredno “miropomazao i okrunio” rimski papa. U međuvremenu, ugarsko-hrvatski kralj Matija Korvin imao je pune ruke posla odbijajući konjicu Ali-bega u današnjoj Vojvodini. Uz pomoć pape, Mlečana, hercega Stjepana Kosače i italijanskih kneževina – Matija Korvin upao je u ranu jesen 1463. dolinom Vrbasa u Bosnu.

Do carskog Beča – Na sâm katolički Božić, kažu zapisi, 25. decembra 1463. ugarsko-hrvatski kralj svečano je ušao u Jajce… Ali to je bilo samo privremeno potiskivanje otomanskog lava koji je tek počeo da se proteže uz riku koja je kasnije potresla i zidine carskog Beča.

 



About the Author

Redakcija
Redakcija





 
 

 
Fotka 1

Nikola Šimić Tonin: Siniša Glavašević

Zadar, Biograd, Benkovac, Knin, Strmica, Livno, Vakuf, Bugojno, Travnik, Zenica, dva Broda, Vinkovci, Vukovar. Studeni dani studenim stude… olovne i čemerne magle dušu čemere… razvijanjem sjećanja… zov Vuk...
by Redakcija
 

 
 
1407816722robin-williams (Custom)

Selman Repišti: Hommage Robinu Williamsu

EPITAF Hommage Robinu Williamsu   Virtuelna realnost katkad se prikazuje stvarnijom od uobičajene zbilje. Ponekad oživotvorena filmska vrpca leprša spontanije od javne svakodnevice. Tvoji kadrovi i sekvence upriličili su r...
by Redakcija
 

 
 
Djeca_Palestine44 (Custom)

Mehmed Meša Delić: Pisma palestinske djece

Mehmed Meša Delić               PISMA PALESTINSKE DJECE   Ova pisma:  Samira, Sehe, Semire, su napisana prije decenije, a kao da su danas (na)pisana. Pronašao sam ih u časopisu „ZE...
by Redakcija
 

 

 
quran3 (Custom)

Bajro Agović: Hafiz Bajram Lekić (1860-1944)

Malo poznato ime islamskoj javnostiu Crnoj Gori, a koje potiče sa ovih prostora, iz redova vjerskih autoriteta, je Hafiz Bajram Lekić. Rođen je u Podgorici 1860. godine. Kada je imao nekoliko mjeseci, mati mu je, noseći lu...
by Redakcija
 

 
Konkursi regiona
 
''Put''. Autor: Nikola Dragaš, Pančevo, Srbija

Nikola Dragaš: Ne ponovilo se…

Nikola Dragaš rođen je 15. 09. 1981. godine u Pančevu (Srbija), gde i danas živi. Diplomirao 2004. godine na Višoj politehničkoj školi u Beogradu na smeru za grafički dizajn. Zaposlen kao grafički dizajner u Pošti Sr...
by Redakcija
 

 




Konkursi regiona

0 Comments


Be the first to comment!


Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *

Možete koristiti ove HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>