Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme



Sjećanja

23. Juna 2016.
 

Tako je govorio Miroslav Antić

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake: ,

Po profesiji Novosađanin, Vojvođanin, vječiti dječak sav od dobrote, dječji pjesnik, duša od čovjeka, slikar, bokser, mornar, radnik u vodovodu i kanalizaciji, lutalica, novinar, filmski scenarista, reditelj…

 

O meni se najlepše brinu oni koji me ostavljaju na miru. Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima – govorio je pesnik koji je rođen 14. marta 1932. godine u Mokrinu, u Banatu.

Rođen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka. Tu ništa ne vraća dozive. Popiju ih daljine. Jata lete u mestu, i mogu se ubrati. Sve se priginje zemlji. Sve je nadohvat ruke. Tu se prostori mere svitanjima i sumracima, a vreme dužinama senki. Mlečni put je do kolena, kao prosuta slama. Ne moraš da se penješ: zvezde rastu u žbunju. Samo se uputiš ravno, pa vrežama od zlata i posle desetak koraka već hodaš po nebesima – ostavio je Antić pribeležen osvrt na voljenu ravnicu, ali je za života muku mučio sa ispisivanjem svoje biografije.

mika anić

Miroslav Antić

Nikada u životu nisam napisao prvu pesmi, već drugu. Prvu sam prepisao od Desanke Maksimović. Tada sam bio učenik trećeg razreda osnovne škole u jednom selu koje je bilo jako daleko, pomalo bez knjiga i svezaka, a sa pisaljkama smo pisali na tablicama. Ja sam se dokopao te Desankine knjige koja mi se strahovito svidela i odabrao jednu lepu pesmu, prepisao sam je i proglasio za svoju. Selo je selo i vrlo brzo se pročulo kako sam napisao jednu divnu pesmu. Svi su klimali glavama i govorili kako ću jednog dana biti veliki pesnik. Drugu pesmu posle nisam smeo da prepišem da me ne uhvate, a bojao sam se i da je sam napišem jer sam znao da će biti lošija. Tako sam od slave živeo ceo taj treći razred. Na kraju školske godine dečacima i devojčicama koji su odlični đaci daju se knjige na poklon. I ja sam dobio knjigu, mada nisam bio sasvim dobar đak i stalno sam nešto zamuckivao, a zamuckujem i danas. I onda kada treba nešto da kažem, dok to izgovorim, oni mi kažu da sednem i daju mi neku srednju ocenu. Za razliku od drugih koje su bile otvorene, moja je knjiga bila zapakovana u finu hartiju. Kada sam je otvorio, video sam da je to ista ona knjiga Desanke Maksimović. Moj učitelj mi je tako na jedan fin i perfidan način dao do znanja da sam nešto ukrao. Velika je sreća što je on to tada uradio, da nije, možda bih krao celoga života i onda verovatno nikada ne bih imao zadovoljstvo da nešto sam napravim. A najveće je zadovoljstvo kad čovek nešto sam stvori.

Miroslav Antić i Pero Zubac. FOTO: Vladimir Zubac, maj 1983.

Miroslav Antić i Pero Zubac. FOTO: Vladimir Zubac, maj 1983.

Jednog jutra ležimo moji mališani i ja u krevetu i slušamo Radio Beograd, a ono neki dečak kao veoma nadaren recituje svoje pesme. Meni na to moji klinci kažu: Slušaj tata, pa to su tvoje pesme. Mnogo mi je drago što sam doživeo da od mene kradu. Velika je sreća čovekova kad od njega kradu kad ima, nego kad on mora da krade od drugih kad nema.

miroslav mika antić

Miroslav Antić

Kad sam bio đak, izbegavao sam sa strašću predmete kao što su hemija i matematika. Izvlačio sam se, želeo sam da ih sasvim preskočim. I jednog dana (setiću se datuma, negde u Galaksiji), pročitao sam naslov na prvoj strani: Čovek u kosmosu. Recimo da je bila 1962. Odjednom je požalio Miroslav Antić sebe, i zapitao se, kako je taj Gagarin mogao da ode unutra, u kosmos.

Gledao sam ga, jednom, sa druge strane, gledao sam u zagrebački Kavkaz, i video ga kao kosmičko biće. Pitao me Tin, šta gledaš u mene? Pitam se, rekao sam tada, sa koje ste planete stigli? I tada sam mu recitovao poslednje stihove Pobratimstva. I tada je nekome kraj sebe rekao Tin:
– Vidiš onog malog, taj je s iste zvezde kao i ja.
Tada sam bio upoznao i Radeta Šerbedžiju, sve mislim da tada nije bio ni student, već dak. A sreo sam ga i u Ljubljani, kod Boštjana Hladnika, pokušavao je da bude glumac, filmski. A i Šerbedžija nije s ove planete, nego sa zvezde. Mi smo, možda, sa sedmog ili devetog neba.

Miroslav Antić, Pero Zubac i Miroslav Nastasijević, Novi Sad, 1982. godina

Miroslav Antić, Pero Zubac i Miroslav Nastasijević, Novi Sad, 1982. godina

Jednom su me pitali zašto sam tako gimnazijski zaljubljen u Novi Sad. Nisam umeo da odgovorim. Sa najdražim gradom je kao i sa najdražom ženom i nikada nećemo uspeti ni sebi ni drugima da objasnimo šta nas je to tako vezalo… Ući u nečiji život, otvoriti nekoga – znači početi jedan svet ispočetka. Ja nikada neću napisati knjigu Druga ljubav jer su sve ljubavi koje se dogode čoveku u stvari prve ljubavi. Ako je zaista ljubav u pitanju, tu nikakvom brojanju nema mesta.

Ispred kuće Mika, Ljilja, Igor, Sanja, Ženja... A dole su Vuk i Boris.

Ispred kuće Mika, Ljilja, Igor, Sanja, Ženja… A dole su Vuk i Boris.

Miroslav Antić sa sestrama Mirom i Jelenom-Lelom u Pančevu, septembar 1951.

Miroslav Antić sa sestrama Mirom i Jelenom-Lelom u Pančevu, septembar 1951.

– Uhapsio sam sebe i time što društvo u kome živim na mene gleda ozbiljno. Imam li ja pravo, pitam vas, da se izujem i hodam bos? Dosta mi je čarapa. Dosta mi je brijanja. Dosta mi je šavova na pantalonama. Možda bih i ja obukao farmerke, ali ne može. Kaže mi pre dve godine jedan milicionar na ulazu u Skupštinu, u klubu poslanika: Idite, druže, kući i uzmite belu košulju i kravatu. Mogu ja vas da pustim unutra i ovako, ali moja deca vas uče u školi. Nemate pravo da se lično ponašate drukčije nego što vas zamišljaju. Uhapsio sam sebe i time što sam u godinama. Rastao sam. Stario. I sad, kad sednem na bicikl, kaže mi žena na pijaci od koje kupujem sir i kajmak: Siđite s tog bicikla, ne priliči vam. Ja pisca drugačije zamišljam: brada, brkovi, dugačka kosa, dostojanstveni hod… Uhapsio sam sebe svojim sopstvenim životom. Sva sreća što sam jedini na ovom svetu i što su svi ostali slobodni.

mika (Custom)

Miroslav Antić sa sinom Borisom

Ja sam bio mornar. Bilo bi logično da sam napisao i pesmu o moru, kao što imam poemu o Vojvodini. Ni kao dete, ni kao mladić nisam video more. Dobrovoljno sam se javio ranije da idem u vojsku, da bih mogao da biram, da dođem do mora.
Putovali smo putničkim vagonima, čitav voz je bio pun regruta, negde oko Kaštela neko je viknuo: more! Svi regruti su bili sa kopna, kontinentalci, i svi su se nagnuli na prozoreda vide to famozno more. Zakrčili su sve prozore prema moru, tako da je meni preostalo da gledam na drugu stranu.
I šta sam tu video? Video sam kamen i malu njivu crvene zemlje. Kameni zid, još. Nešto zeleno, i nešto malo crveno. Onda smo opet prolazili pored druge takve njive, ograđene debelim zidovima, njive u kamenu. Za mene bar, to j bilo more. Ta njiva u kamenu.

Miroslav Antić sa sinom Igorom, 14. decembar 1962. godina

Miroslav Antić sa sinom Igorom, 14. decembar 1962. godina

Ako nekad budem, u nekoj nežnosti sreo Isusa Hrista, ispričaću mu kako može da se vaskrsne nekoliko puta. Do sada, ja sam ustao iz mrtvih tri puta. U posljednjoj smrti čuo sam predivnu muziku koja završava kosmički. Da umem da komponujem, napisao bih je. Niko nije uspeo da je napiše. Niko na svetu. Nisam siguran da to neće da se dogodi još koji put, ali ako budem leteo, više se neću vratiti. Bar pola stoljeća. Imam i tamo neka posla. – tako je govorio Mika nekoliko dana pred svoj četvrti, poslednji odlazak.
Onoga dana kada je Mika umro, 24. juna 1986. godine, uveliko iza ponoći otvoreno je pismo adresovano na Dudu iz komšiluka:
Dudo,
Kad me budu iznosili, neka pročitaju Besmrtnu pesmu. A kad me pokopaju, neka Janika Balaž ili Tugomir odsvira Piro manda korkoro. Niko ne sme da mi drži govor.
M. Antić

Priredio: Amar Škrijelj



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Faruk Dizdarević: O knjizi eseja „Blisko kraju“ Ramiza Hadžibegovića

Faruk Dizdarević   DIVNI TRENU                                    (Tkanica od uspomena) Ramiz Hadžibegović, Blisko kraju (Eseji), Čigoja štampa, Beograd, 2016.     Kao što nak...
by Redakcija
 

 
 

NOVO: Objavljena knjiga ”Ključ” Mirsada Hadrovića

Početkom februara 2017. godine rožajska ‘’Avlija’’ je objavila pripovjetku “Ključ” Mirsada Hadrovića Kao što je Tolstoj kazao: ”Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica, ...
by Redakcija
 

 
 

Ani Stajkova Ivanova: Ognjište babe i dede (prevod sa bugarskog)

Ани Стаjкова – Иванова     ОГЊИШТЕ  БАБЕ  И  ДЕДЕ   Уредно старо огњиште насред куће. Баба послује а деда дрва носи. Тр...
by Redakcija
 

 

 

Nova knjiga Borisa Marića ”Uvod u san” za slobodno čitanje na internetu

U junu 2016. godine, objavljena je nova zbirka pjesama Borisa Marića pod naslovom “Uvod u san”. Knjiga se može kupiti u knjižarama Buybook i knjižarama POINT, kao i na online biblioteci knjiga.ba Uprokos tome, a...
by Redakcija
 

 
 

INSTITUT ,,YUNUS EMRE“: Promovisan časopis ,,Avlija“

Petnaesti broj časopisa ,,Avlija“ promovisan je sinoć u Institutu ,,Yunus Emre“ u Podgorici. Direktor Instituta  doc. dr Džihan Ozdemir istakao je da je ovaj Institut ustanova koja se bavi promocijom turske kulture, kn...
by Redakcija
 

 




Konkursi regiona