Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme



Srbija

24. Marta 2017.
 

Dajana Lazarević: “Ulažite u sebe i iskoristite svaki slobodan trenutak da nešto novo vidite i naučite”

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake: ,

Ona je tek napunila 24 godine, a već je objavila tri knjige poezije, jedan roman i jednu biografiju. Član je Književnog kluba Scena Crnjanski, a pored toga aktivna je i kao kustos i član Kluba saradnika Narodnog muzeja. Sporazumeva se na pet jezika, radi kao predavač jezika kako mlađima, tako i starijima od sebe, a pored svega toga, bavi se i prevodilačkim radom, dok uspešno završava master studije na Filološkom fakultetu. Dajana Lazarević je devojka širokog osmeha, vedrog duha i naš OutLouder za ovu nedelju. U nastavku pročitajte o čemu smo sve pričali sa ovom sjajnom devojkom koja će vas sasvim sigurno inspirisati.

 

Dajana, za početak, kako bi se predstavila nekome ko te ne zna? 

Vrlo često sam u prilici da govorim pred nepoznatim ljudima, koji mi potom prilaze i traže da kažem nešto o sebi. Vidite, vrlo sam aktivna na književnim večerima, ali i kao član Književnog kluba Scena Crnjanski; takođe sam na praksi kao kustos i član Kluba saradnika Narodnog muzeja. Uvek se pomalo zbunim kada treba da kažem nešto o sebi i sve se završi na imenu, osmehu i pružanju ruke. No, time ja ljudima ostavljam da sami procene moju ličnost, jer znam da će ocenjivati po svom utisku i emocijama, a to će meni kasnije biti veliki pokazatelj da li ti ljudi mogu da mi budu prijatelji ili ne.

Shodno tome, sebe neću opisivati, već se nadam da će druge stvari, koje budem rekla, dopreti do uma i srca Vaših čitalaca.

 

S obzirom na to da si trenutno na master studijama na Filološkom fakultetu,

a ujedno si završila i osnovne studije na ovom fakultetu, možeš li nam reći kako si odabrala fakultet i šta te je privuklo da se opredeliš za njega?

Tu je presudila velika ljubav prema književnosti. Od osnovne škole sam čitala do tri knjige nedeljno, poeziju i prozu, domaću i stranu. To je bio moj način da upoznam svet oko sebe, ponašanje ljudi, događaje iz prošlosti… Najviše sam volela časove srpskog jezika, a potom sam se upoznala sa engleskim, ruskim i nemačkim jezikom. To mi je otvorilo sasvim nove vidike.

Ja verujem da čovek, duboko u sebi, oseća šta je dobro za njega, a šta nije. Pitanje je samo da li će taj osećaj pratiti. Ja sam pratila i to me je dovelo na Filološki fakultet. Završila sam u roku i upisala master studije. I dalje puno čitam i učim, ne samo ono što mi je potrebno da bih imala dobre ocene, već i ono što me obogaćuje i upotpunjuje kao ličnost.

 

Pored samog studiranja, pohađala si i brojne programe i seminare namenjene neformalnom obrazovanju, praktično se usavršavala u većem broju institucija… Koliko misliš da su ti ova iskustva bila neophodna i šta misliš da si njima dobila? Zašto bi ohrabrila mlade da se edukuju i na neformalan način, praksama i volonterskim angažmanima?

Moram da priznam, kada sam došla na fakultet, bila sam pomalo razočarana. Sačekale su me gomile skripti, prezentacija i seminarskih radova, a prakse nije bilo nigde na vidiku. Počela sam da se raspitujem i saznala od starijih kolega da će tako biti do kraja studija. Zato sam počela sama da tražim praksu, baš onako, kako sam nekada sama sebi tražila knjige za čitanje, pored obavezne lektire.

Puno sam volontirala, čisto da bih nešto novo naučila i upoznala ljude. A onda su došla i zaposlenja, što je, naravno, veoma važno. Najviše sam radila kao nastavnica, a završila sam i godišnje prakse: bibliotekara (u Ruskom domu) i kustosa (pri Klubu saradnika Narodnog muzeja). To su velika i važna iskustva, ta znanja na fakultetu nikako ne bih mogla da dobijem.

Svim studentima bih preporučila da rade to isto, da ulažu u sebe i koriste svaki slobodan trenutak da nešto novo vide i nauče. Diploma fakulteta, bez prakse i radnog iskustva, ne vredi mnogo, bar po mom iskustvu.

 

Sporazumevaš se na pet jezika, a angažovana si i kao predavač jezika, kako deci, tako i odraslima. Da li misliš da je teže učiti jezike ili prenositi naučeno znanje drugima? Da li je predavački rad nešto što u budućnosti vidiš kao svoje primarno zanimanje?

Učiti jezike nije lako, to zahteva puno strpljenja i truda, bez obzira na talenat, za kojeg se ljudi obično čvrsto drže. Pa, ipak, meni je mnogo lakše učiti, nego prenositi znanje drugima. Razlog je jednostavan – sebe dobro poznajem i znam koliko vremena treba da odvojim za učenje i kako da učim. Svaki put, kada dobijem novu grupu dece ili tinejdžera, prvi čas nastojim samo da ih pažljivo posmatram i slušam, da ocenim njihove mogućnosti. Što ih bolje procenim, učenje će biti uspešnije, jer ću znati kako da se postavim prema njima.

Da, sporazumevam se na pet jezika, ali daleko od toga da sam bilo koji usavršila. Preda mnom je, itekako, još rada i učenja, mnogo više, nego što sam do sada prošla. Predavački rad mi jeste drag, a za budućnost ćemo još videti.

 

Do sada si napisala tri zbirke pesama i jedan roman, a pored toga, baviš se i književnim prevodilaštvom. Da li ti je draži autorski rad ili prevođenje?

Uvek se setim reči pesnikinje Desanke Maksimović, koja je govorila da se za svaku napisanu pesmu “istrošila”, kao da je rodila troje dece. Da, svakako volim autorski rad. Pišem, učestvujem na konkursima, nastupam na književnim večerima.

Ali, draže mi je prevođenje. Kada prevodim nešto i razmišljam o dubljem značenju reči, o emocijama pisca, posle nekog vremena više ne znam da li su te emocije moje ili piščeve. Prevedeno delo je novorođeno, a u njega su pažljivo utkani delovi duše i pisca i prevodioca.

Moj veliki uzor iz sveta prevodilaštva je profesor Ivan Čarota, sa Filološkog fakulteta u Minsku. Imala sam tu čast da ga upoznam i slušam njegova izlaganja u Beogradu i prisustvujem jednoj književnoj večeri. Kažu da se savršenstvo nikada ne može postići, ali mislim da je profesor Čarota tom savršenstvu najbliži i susret sa njim me je veoma nadahnuo i podstakao da još više zavolim prevođenje. Na njegov predlog prevela sam celu zbirku pesama “Venac” Maksima Bogdanoviča, za koju se nadam da će makar ući u štampu do kraja ove godine.

 

Knjiga „Otac Arsenije – Sećanje na duhovnog oca“ je tvoj poslednji autorski rad, i moglo bi se reći, kruna tvog dosadašnjeg stvaralaštva. S obzirom na to da si vrlo mlada, kako si došla na ideju da se baviš ovakvom vrstom pisanja i okreneš se duhovnim biografijama?

 

Duhovnost i ljubav prema tradiciji se ne rađaju sa čovekom, niti mogu odjednom da se stvore. Oni se usvajaju u detinjstvu vaspitanjem od roditelja, a kasnije se samo neguju i produbljuju. Moja porodica je imala tu čast da poznaje tako dobrog i smernog čoveka – monaha, ali vrlo bliskog narodu, voljenog i poštovanog – oca Arsenija, igumana Manastira Kaona. Bio je naš prijatelj i duhovnik, drag kao najdraži rođak i srećni smo što smo ga poznavali. Moje roditelje je poznavao od njihovog detinjstva, takođe i mene i brata Denisa (koji je fotografisao Manastir Kaonu i te fotografije priložio knjizi).

 

Ova knjiga je nastala iz želje da oca Arsenija sačuvam od zaborava i da pokažem koliko je značio mojoj porodici, ali i velikom broju drugih ljudi. Veliku zahvalnost dugujem Episkopu Valjevskom Gospodinu Milutinu, koji je prepoznao moju iskrenu želju i omogućio izlazak ove knjige.

 

Nakon prethodnog pitanja, prirodno se nadovezuje pitanje – da li su, iz tvog ugla gledano, mladi danas dovoljno produhovljeni? Svi govorimo o pravim vrednostima koje su davno izgubljene. Misliš li da stvarno jesu?

Mislim da mladi danas nisu dovoljno produhovljeni i da imaju dosta nedostataka u vaspitanju i obrazovanju. Ali, za to nisu krivi mladi, već celokupna organizacija društva u kojem živimo. Ako imamo svest o tome da društvo u kojem živimo nije dobro i da gubimo prave vrednosti, onda možemo i moramo taj svet da menjamo. Ko ili šta nas zaista sprečava u tome?

Stare vrednosti nisu izgubljene, sve dok imamo svest o tome da su nekada postojale i da nam je bilo bolje sa njima. Da bismo ih zaista vratili, potrebno je da se svi usaglasimo i skrojimo plan, da ga se verno pridržavamo i u tom smeru vaspitavamo omladinu.

 

Otkrij nam kako izgleda jedan tvoj radni dan i kakvi su ti planovi za naredni period.

Volim da ustanem malo ranije, zbog jutarnje svežine. Doručkujem i spremam se munjevito, knjige sam već spakovala uveče. Prepodne sam ili na fakultetu ili na praksi. Vraćam se kući, presvlačim, ručam i idem na posao. Držim jedan ili dva časa, ponekad i tri. Predveče se vraćam kući.

Uveče volim da prošetam, ali se ne zadržavam napolju duže od dva sata. Od devet uveče pišem, prevodim, spremam se za sutrašnji dan. To može i da se oduži, pa ostajem budna do dva ili tri sata ujutro. Gde god da idem, nosim mobilni telefon sa sobom, a ponekad i laptop. Internet konekcija mi je veoma važna.

A za budućnost… Nadam se da ću već u junu ili julu odbraniti master rad. Nadam se da će do kraja ove godine “Venac” Maksima Bogdanoviča, koji sam prevela sa beloruskog jezika, makar ući u štampu. Imam mnogo planova i zaista se trudim da ih ostvarim, bez obzira na teškoće. A kad se nešto od toga desi, ja ću rado podeliti sa Vama.

 

Naposletku, kako naši čitaoci mogu doći do tvoje knjige?  

Biće bar jedna promocija ovog proleća, pa ću tada sa većom sigurnošću moći da odgovorim na ovo pitanje. Do tada, svako ko želi knjigu, može da se javi u redakciju OutLoud-a i traži primerak za sebe. Svakome ću rado poslati knjigu, uz najlepše želje.

 

 

Milica Stanisavljević piskaralo uvek željno čipsa, mleka, trilera i društvenih igara. Bacila u vodu tri godine ekonomije da bi zaplivala u vodama pisanja, studiranja španskog, i življenja, generalno. Nije se pokajala. Neće reći koliko ima godina, jer i kad kaže – niko joj ne veruje.



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Sadržaj 16. broja časopisa ”Avlija”

U 16. broju časopisa za kulturu, književnost i društvene teme ”Avlija” čitajte: REKLI SU… Noam Čomski UZ SLIKU SA NASLOVNE STRANE Kaubojska politika ubija  – zabranjeno pušenje RAZGOVORI SA PISCIM...
by Redakcija
 

 
 

Vukosav Delibašić: ”S kim si, taki si”

Koliko sam potrošio životane energije, gubeći dragocjeno vrijeme u nebitnim stvarima sa nebitnim osobama, zadovoljavajući njihove potrebe za nekakvim druženjem i popunjavanjem neke njihove praznine, prepuštajući se ču...
by Redakcija
 

 
 

Dženis Šaćirović: Razmišljanja (IX dio)

  Iako se ove osobine u svijetu porobljene svijesti nikako ne savjetuju, buntovnost i prkos jedino pružaju šansu da nemoguće postane mogućim.   Poštovan je onaj ko poštuje sebe. Poštovati sebe, znači poštovati dr...
by Redakcija
 

 

 

Marija Juračić: Dvostruki odgoj

Kažu da čovjek prvo treba pomesti pred svojim pragom. Pa, evo. Da ne bi ispalo kako u našoj kući ogovaramo samo političare, jer njih više nije vrijedno ni ogovarati, pomest ćemo pred svojim pragom. Radi se o mom unuku, m...
by Redakcija
 

 
 

Objavljen drugi broj magazina za kulturnu raznolikost „Alia Mundi“

Objavljen je drugi broj magazina za kulturnu raznolikost „Alia Mundi“. U novom broju koji je objavljen na znatno većem broju strana, čitaoce očekuju nova uzbudljiva putešestvija po raznim kulturama sveta. Ovoga puta, ma...
by Redakcija
 

 




Konkursi regiona