Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme



Srbija

9. Oktobra 2015.
 

Marko Mirković: Gramofon

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake:

Električno zvono je sumorno zazvonilo kao da je i njemu dosadilo što naše odeljenje, iako smo u osmom razredu uvek četvrtkom ima sedmi čas muzičko vaspitanje. Čini se da bi se zvono, odjednom otkačilo i palo direktorki na glavu, pomišljali su đaci koji su tu prolazili i krajičkom oka gledali u njega i na direktorkinu kancelariju čija su vrata bila smeštena baš ispod tog metalnog, električnog zvona. Nekoliko minuta kasnije u učionici na gornjem spratu nakon gađanja papirima i ubrzanog brisanja table, nastao je tajac, kada su čuli cipele starog profesora muzičkog Tomislava. Znali su da ide  jer je često zastajao da obriše naočare koji bi mu se od sline žege u hodnicima često vlažili zbog prozora koji već dugo ne dihtuju niti iko ima nameru da ih popravi, a najmanje domar koji često i nije u školi i vrzma se po okolnim kafana našeg malog mesta.

Tomislav je bio od onih nastavnika koji vole da ih oslovljavaju sa profesore. Tako smo svi mi  morali i njega da zovemo. Ušao je u učionici, ali ovaj put bez harmonike dugmetare koju je često nosio. Svi smo se osećali loše, znali smo da sada kreće dosadno slušanje klasične muzike. Nije ni čas zapisao a već je počeo po zelenoj tabli tupom kredom da šripi :

– Hajde lenjivci zapišite tamo, slušamo Betovenove simfonije…

To je bilo sve što sam sa ovog časa zapamtio. Škripanje krede je otvorilo sećanje na starog učitelja Dobrišu, kome smo mi bili među poslednjim generacijama, to je bila ona generacija starovremskih ali veoma pravičnih učitelja, nema šta. Voleo je disciplinu, ali i da povremeno grlo osveži dobrom šljivovicom, živa duša, ali ne može se zameriti jer je najlakše ali i najteže raditi sa decom. Bili smo u četvrtom razredu, nismo smeli ovoliko da galamimo kao danas. Jedva smo čekali da dođe ta sreda i da peti čas prema rasporedu imamo muzičko vaspitanje. Namerno kažem  u množini jer nema onog ko nije voleo muzičko. Tada je u našem selu bio popularan kasetofon, ali naša škola je tada imala samo jedan koji smo koristili u svečanim prilikama. Voleli smo muzičko jer nas je učitelj pomoću jedne veoma važne sprave vraćao u prošlost, pomoću starog dobrog gramofona. Nije bilo đaka, ni ptica na grani koji nisu voleli njegovo pucketanje. Tog dana učitelj je na čas ušao veoma žurno, svi smo ga stojeći u glas pozdravili, otvorio je dnevnik i počeo da niže sitne vezove od slova, nedugo zatim zatvorio je dnevnik nakašljao se i rekao:

– Dobro deco, danas ćemo slušati neke stare narodne pesme, zapisane na pločama.

Nakon što je to rekao, prosedi čovek je stavio ruku u džep i iz tamno plave teksas jakne izvadio niz raznolikih metalnih ključeva. Ustao je naglo i pošao prema starom ormanu zvali smo ga zvučni ormar jer je odavno jedan sipac u njemu  postavio svoj orkestar koji nas je svakodnevno častio raznim zvucima, ali orman se i dalje držao, govorili su da će se pre sipac umoriti nego što će orman popustiti. Učitelj odabra ključ, otvori ormar. Vrlo vešto svojim prstima na poslednjoj klupi u srednjem redu, stavio je drveni, metalni, sa sjajnim plastičnim poklopcem, stari gramofon. Na plastičnom poklopcu od gramofona stajala je jedna fascikla crvene boje. Iz nje je učitelj vešto kao da se priprema da dodirne neko paperije izvukao ploču sa narandžastom etiketom, stavio je u gramofon i postavio iglicu. Prostorom naše male učionice proneo se čarobni zvuk, a mi kao u kakavoj letargiji sa pažnjom smo slušali, a čini se da su i ptice koje su cvrkutale na grani ispod prozora učionice, zastale da čuju šta to novo stari gramofon emituje u etar. Zvukovi i glas su bili jasni, a pogotovo pucketanja koja smo svi voleli, ni sada ne mogu da opišem kakva osećanja u meni su ta pucketanja budila, samo stihove dobro poznate narodne pesme:

„Jesi li Maro ubelila platno,

Nisam majko, ni do vode došla“.

 

Zanesen tako sećanjima na našeg starog Dobrišu, nisam ni primetio da je profesor Tomislav već uveliko prešao na Mokranjca i njegov hor, trgao sam se i čuo zvuke sa CD-a „Igrali se konji vrani“. Napolju je košava jezivo hučala, drveće je povremeno pucketalo, možda to i nije bilo drveće. To sigurno stari gramofon u magacinu škole jeca što je njegovo vreme nažalost prošlo.



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Emir Džajić: Fukara

Ne znam kako mi je ime i prezime, ne znam  ni  ime oca, ne znam ni ime  majke. Upitati ćete se  kako se to može desiti. Rodio sam se u maloj varošici  koja  se  zvala  Oraščić. Ne znam  koje  godine  sam  se ...
by Redakcija
 

 
 

Katarina Terheš: Gde li je sada beskućnik Č. J.?

U zemlji u kojoj živim, Božić je praznik kojem se najviše radujemo – porodični praznik. Svi se trude da te dane provedu sa najbližima. Bolnička odelenja se prazne, ostaju samo izuzetno teški bolesnici. Krajem decembra...
by Redakcija
 

 
 

Veljko Bosnić: Crtice

ДЕБЕЛЕ СЈЕНКЕ   Дебеле сјенке окруженог танког круга куће наше, подови и кров који нестаје у сјају звјезда-неба. Дебеле сј...
by Redakcija
 

 

 

Veljko Bosnić: Pjevac Sultan

U jesen te 1998. godine, Dušan i njegova žena, koju je zvao bakom, užurbano se pakuju jer je neko Dušanu javio da se može vratiti u Drvar – na svoj kućni prag. Dva puta mu to nisu trebali reći, i sa starim biciklom Rog...
by Redakcija
 

 
 

Mehmed Meša Delić: Oblaci iznad grada

Stigao sam u grad na rijeci Bosni. U mojoj pratnji bio je sumrak rane jeseni koji je čekao da se upale ulične svjetiljke. Onog trenutka kada sam krenuo preko mosta u stari dio grad i njegovu čaršiju zaustavi me opor tišine...
by Redakcija
 

 




Konkursi regiona