Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme



Srbija

16. Avgusta 2016.
 

Milana Grbić: Niktofobija – ko se boji (m)raka još?

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake: ,

I

Kad je reč o mom životu, sve je bilo u najboljem redu. Pre otprilike dve nedelja sam, nakon šest meseci, bila na ginekološkom pregledu. Nisam hipohondrična, ali imam naviku da redovno odlazim na lekarske preglede. Smatram kako je ta rutina dobra stvar – ukoliko postoji ma kakva bolest, važno je da bude otkrivena što pre. Sad je proleće, ali varljivo; juče kiša nije prestajala da pada. Zbog toga što je pljuštalo, kako bih otišla do klinike morala sam da pozajmim auto od Normanda. Odbila sam njegovu ponudu da me odveze – kad idem na preglede, volim da budem sama. Ukoliko dijagnoza ne bude povoljna, a ja uvek računam s tom mogućnošću, želela bih da je sakrijem od svih drugih, i prihvatim ono što me čeka sama, u miru. Valjda sam ja ta koja možda umire, a niko, čak i kad bih to želela, ne bi pristao da umre umesto mene. U bolnici je bilo strašno. Nije da se ja plašim bolnica, ali nisam prema njima ni ravnodušna; najviše mi smetaju ljudi koji sede na hodnicima i prozori. Očekivalo bi se da među ljudima koji se nalaze u bolničkim čekaonicama postoji solidarnost, ali tu pojavu nikad nisam iskusila. Kao da postoji rivalitet između onih koji istovremeno odlaze kod lekara; čini se da zdravi, saznavši sopstvene rezultate, likuju nad bolesnima. Kad sam ovo svoje zapažanje podelila s Normandom, rekao je kako zvučim paranoično, ne shvatajući da zapravo izvor neslaganja leži u njemu – previše je ravnodušan prema svemu što mu se kaže.

Samo kad prozora ne bi bilo u bolnicama. Prozori su oni koji svakog trenutka održavaju svest bolesnika o tome da život izvan bolnice još uvek postoji, njima nedostupan. Dok sam čekala da budem prozvana i sama sam gledala kroz prozor; moj pogled se pružao niz dvorište, do parkinga i auto-puta niz koji su do bolnice pristizali automobili. Pomislila sam da ću možda krenuti kući sa saznjanjem da se nalazim u smrtnoj opasnosti, a ta pomisao me je rasplakala. Od žena koje su čekale u hodniku, jedino sam ja plakala. Što je najgore, osim jedne starije gospođe na stolici do moje, svaka od njih me je gledala podozrivo.

,,Sine…“, starica mi dotače obraz rukom, ali sam ja samo zarila lice u šake i, dirnuta njenom solidarnošću, plakala još jače. Žene su ćutale, povremeno glasno udisale i uglavnom se sve hladile časopisima koji stoje u čekaonici kao lepezama. Kako ne pomisle da imam zakazan abortus? Ne pada im na pamet da sam u drugom stanju a muž mi je umro? Zar svaka od ovih žena ima savršen život i nimalo empatije? Pokušala sam da se smirim u toaletu gde sam popila vode. Od ideje o abortusu i umrlom mužu bilo mi je sve gore; gotovo da sam i sama poverovala u tu pomisao, razmišljajući o njoj. Nemaš muža, rekla sam sebi, i to naglas, izlazeći iz toaleta.

Ali možda imaš rak!, ponekad predupredim da usputne, neprijatne pomisli koje potiskujem postanu priznanja samoj sebi, ali ovog puta nisam uspela. Bilo je besmisleno da ubeđujem sebe kako ipak nemam rak – ova misao mi se već usadila u svesti, obuzimajući čitavu moju pažnju, maligna i destruktivna koliko bolest na koju se odnosila. Odeljenje za ginekologiju završava se staklenim vratima gde na crnoj tabli belim slovima piše onko-hirurgija. Postavila si sebi dijagnozu raka videvši taj natpis!, nastojala sam da glas u mojoj glavi zvuči autoritativno, ali su sve o čemu sam razmišljala bili ljudi koji izlaze s odeljenja za onko-hirurgiju. Visoka žena u beloj košulji i crnom sakou ne gleda levo niti desno niz hodnik dok odlazi. Bat njenih cipela s visokom štiklom je bezosećajno prodoran, a čini se da će joj svakog trenutka zazvoniti mobilni telefon. Zamišlja da se nalazi u sigurnom okruženju vrlo moderno uređene advokatske firme čija je ona vlasnica. Ova zamisao pomaže joj da skrene misli s muža koji ne zna kako će biti mrtav kroz nekoliko dana. Četiri devojke nikako starije od osamnaest godina žure prema liftu i smeju se, ali ne sasvim nepristojno. Posetile su profesorku engleskog kojoj je, vrlo uspešno, pre nedelju dana amputirana desna dojka, pa će sad uhvatiti autobus do Knez Mihailove da tamo na miru popiju nes-kafu i ispućkaju po nekoliko cigara. Kao devojka njihovog doba, dobila sam jedini put u životu upalu pluća i ostavila cigare, budući pušač dve godine. Prerano ostareli, sredovečni čovek posivele kože sporo napreduje niz hodnik, kašljucajući. Ide u dvorište, da zapali – kad već puši cigare dvedeset pet godina, šta mu sad, kad već ima sarkom, vredi da ostavlja? Mladić u kožnoj jakni i teget starkama brzo prolazi niz hodnik, proveravajući sat. Normand valjda ne bi žurio da ode kad mi dođe u posetu? Valjda ne bi dolazio govoreći mi kako ćemo otići na, godinama priželjkivano, krstarenje mediteranom kad završim s hemio-terapijom i tvrdeći da neće okončati vezu sa mnom iako više nemam matericu, a zatim napuštao bolnicu trčećim korakom. Nije Normand takav.

Sestra je izgovorila moje prezime dva puta pre nego što me je potapšala po ramenu.

,,Jesi li se ti to nama uspavala? Nije valjda da predugo čekaš, dušo moja?“, osmehivala mi se, ali ja nikad nisam imala poverenja u medicinske sestre. Prepoznala sam ovu od ranije – radi već dve godine s ginekologom kod kog dolazim, a jednom je bila dežurna kad sam noću, uspaničena zbog naleta grčeva u stomaku, s Normandom došla do bolnice. Nisam joj odgovorila, već sam samo ustala sa stolice. Ohrabrujuće mi se osmehnula i pridržala mi vrata dok sam ulazila u ordinaciju.

Lekar je bacio rukavice za jednokratnu upotrebu u kantu i okrenuo se ka meni, a na licu mu je titrao osmeh koji bih nazvala blesavim. Sed čovek, pred penzijom. Upitao me je kako sam, da li imam nekakve tegobe. Odgovorila sam mu.

,,Zašto si onda ovde?“, i dalje nije bio neljubazan, već je delovalo kao da očekuje da ću ipak navesti neki, po njegovom mišljenju valjan, razlog za dolazak kod lekara. Njegove obrve su se podigle dok je iščekivao dopunu mog odgovora, ali mu onaj detinjasti osmeh nije splasnuo s lica. Zašto sam ovde? Lekar me pita zbog čega sam došla na pregled ukoliko me ništa ne boli? Da li ja njega treba da učim kako je poželjno da se na ginekološki pregled ode posle svakih šest meseci? Ginekolog, a očigledno ne zna koliko žena godišnje umre od raka na grliću materice!

,,Redovan pregled“, nasmejala sam se na silu i znala da je to očigledno.

,,Redovan pregled, redovan pregled…“, pevušio je moj doktor, sad prebirajući po instrumentima koji su stajali na komodi ispod malog prozora. ,,A kad si ti ono poslednj put bila?“, sad se blago namrštio, pokušavajući da se seti.

,,Pre pola godine“, trudila sam se da ne zvučim iznervirano i neljubazno. Kod istog lekara dolazim godinama – sve žene iz moje porodice se pregledaju kod njega.

,,Da, da… A zašto se meni čini da si dolazila skoro – Bog zna.“, počešao se po glavi i obrisao naočari krajem tamnozelene majice-uniforme. ,,Skini sve od pojasa pa do dole.“

Kod lekara se skidam bez i malo stida – navikla sam. Pojedine žene pričaju kako im je neprijatno da ih pregleda ginekolog-muškarac ili se žale da osećaju stid kad skinu odeću, ali ja nisam jedna od njih. Dok sam ja svlačila farmerke, lekar je proverio moj karton.

,,Aha – evo ga! Znam ja da si ti skoro dolazila! Ja znam, a ti zaboravila!“

,,Kad sam to bila?“

,,Kad si se uplašila da očekuješ prinovu kao da je to bolest“, nasmejao se bez griže savesti, ,,Hajde, sedaj“, uzeo je srebrni instrupent koji me oduvek podseća na savijenu kašiku, te ga zato, u mislima, uvek nazivam kašika, iako se zapravo zove ekarter. Htela sam da dodam kako onaj poslednji dolazak nisam ubrajala u preglede, ali se lekar već spremio da radi i bilo mi je drago što više neće biti okolisanja. Promenio je naočari, a zatim navukao je iste rukavice kakve su malopre završile bačene.

,,Trpećeš da te malo boli prvih minuta“, kazao je, kao da ne znam šta predstoji. Već sledećeg momenta, kašika je bila u meni. Usledilo je uobičajeno pitanje kojim doktor pokušava da mi skrene misli s bola: ,,Kako ti je deda?“

,,Nije loše.“, moj glas je zazvučao bolno, bez obzira na to što sam pokušala da govorim uobičajenim tonom.

,,Da ti znaš kako je bilo kad smo nas dvojica studirali… Još samo malo!“

,,Boli me!“

,,Boli te kad radim ovo?“, načinio je pokret rukom koji nisam uspela da vidim iako sam se nagnula najviše što je bilo moguće. Sve što sam videla bile su moje butine i doktorova glava među njima.

,,Da!“

,,Tako i treba, samo još malo…“, odjednom je prestao da govori. Prvi put je delovao usredsređeno. Ponovo sam se nagnula kao da ću nešto uspeti da nazrem. Sigurno je naišao na izraslinu. Možda ih ima i nekoliko. Iznenada me boli kao kad se posečem i krene krv; osećaj je sličniji peckanju nego bolu prilikom udarca. Znam da karcinom na grliću materice izgleda nalik posekotini, ali ću ja uvek svaki rak zamišljati kao izraslinu. Doktor je podigao glavu ka meni.

,,Šta ti je, dete? Zbog čega plačeš? Nemoguće da boli toliko.“

,,Bojim se! Mislim da imam rak!“

Izgledao je preneraženo. Posmatrali smo se ćutke nekoliko sekundi; gledao me je kroz trougao koji su sačinjavala moja raširena, povijena kolena i odmahnuo glavom.

,,Smiri se, ne mogu da radim ukoliko drhtiš. Nemaš rak, daleko bilo, nije ti ni trideset godina! Slučajno sam zakačio neku ranicu na grliću, pa te je zabolelo. Uozbilji se, skoro da smo završili.“

,,A papanikolau test i bris?“, još uvek sam jecala, bez obzira na njegove reči.

,,Radili smo pre pola godine.“

,,Pa šta?“

,,Obično se radi jednom godišnje“, ponovo je zvučao odsutno, ,,Evo, završili smo! Sve je u redu, kao i pre!“

Nisam se pomerila. ,,Uradite mi papa test.“, rekla sam.

,,Ali nema potrebe da…“

,,Uradite mi papa test!“, povikala sam, a doktor me je gledao doslovno uplašeno.

,,Ja te ne znam ovakvu!“, podigao je ruke kao da se brani. Ponovo sam se rasplakala.

,,Molim Vas…“

,,Ako ćeš biti mirna, dobro. Ali, veruj mi, ništa nije moglo da nikne nakon nekoliko meseci…“

Ponovo sam naslonila glavu na sedište od ružičaste kože i udahnula, da se smirim. Doktor je kašiku zamenio spekulumom i vratio se na mesto.

Ne plašim se ja toliko jer imam rak. Ja se bojim mraka, a kad umreš, uvek je mrak. Ležaću, neću moći da se pomerim, a tama će biti gusta kao kad nestane struje u čitavom gradu pa svetlost do sobe ne dopire ni spolja. Mislim da ću se, u tolikoj tami, stalno gušiti. Mene i inače u mraku uvek spopadne gušenje. Normand se iznenadio kad je saznao da uvek spavam s uključenom malom stonom lampom. Prvo mu je bilo teško da se privikne. Kad bi došao kod mene da prenoći, čekao je da zaspim, a onda isključio lampu. Nije išlo tako. Ja spavam s uključenim svetlom od kad sam bila devojčica i probudim se čim svetlosti nestane, vrišteći kao da sam usnila ružno. Normand se postepeno navikao da spava s uključenim svetlom – on brzo, bespogovorno navikava na stvari. Ne razumem ga. Kad za nekoliko meseci umrem, sigurna sam da se na mrak neću naviknuti ni za hiljadu godina.

Kad je završio, lekar mi je uputio osmeh, još uvek me gledajući kroz moje gole, raširene butine.

,,Videćeš da nije bilo potrebe za ovim testom.“, smešio mi se, odmahujući glavom.

Uvukla sam se nazad u farmerke i pošla.

,,Pozdravi dedu!“, dobacio mi je kad sam već skoro bila zatvorila vrata. Bilo mi je teško da se vratim kako bih mu zahvalila, te sam se pravila da nisam čula. Slučajno sam zalupila vratima i ostarela kvaka je zazvečala za mnom. Rekvijem, pomislila sam, Ovaj zvuk mi jerekvijem.

 

II

Normand nije obratio pažnju na mene kad sam ušla u dnevnu sobu. Verovatno je mislio da nešto tražim. Stala sam ispred njega i nakašljala se. Čitao je knjigu po imenu Dar. Poželela sam da mu je istrgnem iz ruku i bacim tako da udari o zid.

,,Ostavi tog Nabokova i slušaj me.“, suzdržala sam se.

,,Slušam te.“, nije podigao pogled s knjige. Zaista sam mu je otela iz ruku i bacila je, ali ipak ne tako da lupi o zid.

,,Šta se desilo?“, Normand se nije trgnuo, niti iznervirao. Zagledao se u mene, oličenje spokojstva, nepopravljivi transfer mira.

,,Desilo se ono za šta si mi obećao da nikad neće biti! Svi ste govorili kako do ovog neće doći! Šta se desilo? Kako možeš to da me pitaš kad sam ti rekla kako će mi rezultati danas biti javljeni? Lepo sam govorila doktoru da mi uradi papa test, pa šta ako smo ga radili pre šest meseci? Šta bi bilo da nisam tamo plakala i molila? Umrla bih za mesec dana, niko ne bi znao ni šta mi je! Znaš li, Normande, čega se ja najviše plašim? Ne plašim se lečenja, niti operacije. Bojim se jer je pod zemljom stalno mrak, i, kad umrem, ležaću u tom skučenom, mračnom prostoru bezbroj godina.“, plakala sam i vikala, Normand je nemo gledao u mene, čekajući da se umirim, kako bi nešto i sam rekao.

,,Kako tačno glasi rezultat?“

,,Znaš koji? Carcinoma in situ! Četvrta grupa! Četvrta!“

Normand je protrljao oči i počešao se po glavi: ,,Pa dobro, smiri se malo. Ako je četvrta, nije peta. Nije maligno.“

,,Nije maligno? Hoćeš da kažeš još uvek nije?“

Sela sam, da ne kažem sručila se, na kauč pored Normanda. Usledio je njegov zagrljaj. Majica mu je mirisala na omekšivač i bila topla – znala sam da tek što ju je ispeglao. Govorio mi je utešne stvari. Biću brzo operisana. Operacija nije koplikovana. Oporavak će biti kratkotrajan i bezbolan. Meni je drugo bilo na pameti. Neka. Baš volim što ću ležati u mrklom mraku dok postoje Zemlja i vreme. Nije mi žao zbog toga što neću moći da progovorim ili se pomerim. Jedino ne znam kako ću se navići da više nikad ništa ne vidim. Ali neka. Eto vam svima koji ste mi govorili da sam hipohondrična! Eto! Eto! Eto!

 

Milana Grbić, rođena 1996. u Kikindi, gde je završila osnovnu školu i gimnaziju. Studira opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Bavi se pisanjem umetničkih tekstova od detinjstva. Neke od njenih nagrađenih i objavljenih priča su Vrana, Siringa, Autoportret, Čitaj dalje, Izneverena. Autorka je tri naučna rada zahvaljujući kojima je tokom 2013., 2014. i 2015. bila drugoplasirana, odnosno prvoplasirana na Republičkim smotrama talenata u Beogradu i Kragujevcu. Polaznica je radionice kreativnog pisanja koju vode književni kritičar Vladimir Arsenić i književnik Srđan Srdić.



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Yohann Koshy: Kako je bombardovanje iz vazduha promijenilo svijet

Proučili smo istoriju posmatrajući je iz oblaka. Istaknuta slika: Drezden, 1945, pogled sa gradske vijećnice (Rathaus) na razoreni grad (Foto via Deutsche Fotothek‎) Kad je čovjek prestao da vjeruje u Boga, počeo je da ...
by Redakcija
 

 
 

Zoran Bar: Kako prepoznati karakteristike narcizma i psihopatije u poslovnom i političkom okruženju?

Da li ste ikada doživeli mobing ili bili svedok istog? Pitate li se kako funkcionišu i kako se nose sa grižom savesti osobe čije odluke i delovanja direktno štete drugima? Ovde se prvenstveno podrazumevaju one ličnosti ko...
by Redakcija
 

 
 

Zoran Hercigonja: Semezdin Mehmedović – Poezija apatrizma u ”Devet Alexandrija”

Kada se čovjek malo bolje zapita tko je on uistinu, u dubini duše pročita odgovor: „ti si vječiti apatrid, beskućnik i lutalica.“ I cijeli život  je neka vrsta lutanja, skok s jednog  mjesta na drugo, prolaz kroz vr...
by Redakcija
 

 

 

Said Šteta: Batonovo književno veče sa prijateljima

U petak je, 3. februara 2017. godine, organizovan je još jedan kulturni događaj u Klubu paraolimpijskih sportova „Baton“ Zenica, koji okuplja najteže invalide prošlog rata. U Muzeju Grada Zenica „batonci“ su za lju...
by Redakcija
 

 
 

Razgovor sa Vesnom Radović: Ni danas nismo mnogo odmakli od ”devedesetih”

Djetinjstvo je možda najbezbrižniji dio života, pa samim tim i najljepši. Recite nam nešto o odrastanju i školovanju u kamenom gradu, pored mora. VESNA RADOVIĆ: Tek mnogo godina kasnije, prošavši dosta svijeta, shvatil...
by Redakcija
 

 




Konkursi regiona