Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme



Srbija

6. Avgusta 2017.
 

Miloš Petronijević: Ona i ja (ciklus iz neobjavljene zbirke ”Magija proplanaka”)

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake: ,

1

Ne znam kojom se magijom bavila, jer pojavljivala se kako ona hoće, slobodu mi volje izlažući podsmehu, i pisao sam joj pesme − na svašta je čovek osuđen u ovim kukavnim vremenima u kojima mi nije bilo dano da za nju kao junak poginem –  i bio sam zanesen sobom, jer me je ona zanela.

Neki će slepci misliti da sam se izgubio za njom, što je tačno, pričinjavala mi se u svim oblicima oblaka nada mnom, i u halucinacijama u meni, i obikaljao sam s druge strane jaruga oko nje, da bih joj skrenuo pažnju na sebe, bezuspešno…

(I useli se tako to u jadnog čoveka, tužnog i žalosnog, pa niti mu se jede niti mu se voda pije, i hteo sam da pobegnem, ali od sebe ne možeš pobeći, jer nemaš kud da ideš.)

 

***

U carstvu jednom

gde san se sni,

susretoh nju

i to se zbi,

i sanjah kako se

volimo mi.

Iza nekih reka,

gde sam je sreo,

bio sam vazduha

lagani veo

što joj je senke

zavoleo.

Pred nama behu

vremena svja,

držah joj ruku

zaljubljen ja

na proplancima

gde sunce sja.

 

***

Ugledao sam je

u osmehu njene kose

i na krajevima duge

nad obroncima bez kraja,

i bio

u njenom pogledu,

u mome snu,

da bih se tražio

u njenim očima.

Bolela me je ta žena

u damarima svim,

i sanjao sam je

kao što se sanja život –

sanjao u svetu

kojeg stvaramo,

bauljajući kroz pomrčine,

i tražeći ozračja nade

sred nedogleda…

U pletenici stvarnosti

vazda od sna tkanoj,

gde ništa nije

onako kako izgleda,

video sam je

u sevdahu povetarca

na njenom čelu,

i u misli neznanoj

koja je sa mnom, oduvek,

i gledajući u odsevu zenica njenih

čaroliju onog što može biti,

trčao bih

uz milion stepenica,

kroz najgušću tamu,

da joj na obzorjima nesvanulih zora

dodirnem ruku

u prostranstvima dosuđenim čoveku,

koja su ništa,

bez drugog, kraj nas.

 

***

Šta će mi beskraj,

ako tvoja konačnost nije uz moju?

Šta će mi misao

ako ti u njoj beskraj nisi?

Šta će mi svet

bez tebe, kraj mene?

 

 

2

Ona je u susretu

mene sa sobom

i u čežnji moga Ja

da njeno Ti upozna.

Ona je ono što može biti,

ispred i iza je san,

i svet popločan samozaboravom,

i ljudima.

Horizonti su njene oči,

kao putokazi slepcu

u izmaglicama

mogućeg i nemogućeg

gde svaka je misao

odblesak druge misli.

U jednostavnosti sagledavanja

samo je sudbina kompleksna,

i s druge strane prozora

vrapci u krošnjama kisnu,

nisu se setili

da naprave kišobran.

 

***

Radost je prve

svesne misli izjutra

u snu koji se

iznova nastavlja.

Na mome je

osmehu kad pođem

niz proplanke kojima

prolazio nisam.

Ona je čežnja

da je obradujem

i maslačak joj u kosu

s vetrom upletem.

U smislu je vremena

i razloga nepoznatih,

koji u sebi sve druge

razloge imaju.

 

***

Stvarnost je

koju upoznao nisam,

i u meni je samom

odakle me je

raspuštene kose posmatrala

kao misao

sa obzorja nedohvatnih.

Tiha je

sreća zanesenoga

što trčkara oko taraba njenih,

i u mirisu je planinskih vetrova

koji dolaze i odlaze

kad oni hoće,

i zagonetni je lik na površini reke

gde sam hladio čelo

i umovao o njenoj duši

zagledan u bezimene

senke u sebi.

 

***

Osvanula je

na nedosanjanim

obroncima proplanaka,

vrludajući,

s osmehom ohrabrenja,

niz livade,

ili sam je izatkao

od snova bez granica

da bih je zavoleo

u njenim svetovima

i čežnjom je svojom zaveo,

što nije lako −

a možda i ona

horizonte iste sanja,

u senkama lipe pred njenom kućom

i u samozaboravima kad je sama.

 

***

Stalni je treptaj

snoviđenja budnih

u prostranstvima

iza kratkih misli.

Osmeh je sna

što sopstvenost sanja

iza mraka gde zora

bez smisla nije.

O mogućnostima,

koje ne vidimo,

zvezde u nama

nekad šapuću.

 

 

                                                  3

„Ona me voli!!!“ – pred ovako blistavom postavkom empirijske istine i logičke greške su nevažne.

 

***

Kako da ti kažem: „Ti si najlepša!“,

a da se ne nasmeješ

pretenzijama mojim…

Kako da ti kažem

da sunce će sutra izaći

s osmehom da bi u tebe gledalo −

smejaće mi se ljudi

jer su ćoravi

i ništa pod nebom ne vide…

Kako da ti kažem

sve ono što bih ti rekao

i koliko te volim

kad me je odblesak od tebe

udario u glavu

pa reči nemam…

Kako da ti kažem

da sam te video sinoć

u misli što je pričala sama sa sobom

i prepoznao jutros

u vedrini svitanja

nad brdom iza mog prozora −

kako da ti kažem

da ti si sve

što se čoveku dogoditi može,

i da je misao na tebe

smisao svih dana…

 

***

Onaj, koji voli,

ne može da pogreši,

u odblesku je stvarnosti

većem od nas,

i na poljanama mogućnih svetova

sanjao sam koraka njene,

i bio povetarac na njenim obrvama

i dašak joj svetlosti iza trepavica,

kada je umorna i sama i loše volje −

bio sam stih jednoga sna,

u njenim očima,

na rubovima sopstvene misli,

i septembarsko jutro je svitalo

leta Gospodnjeg 2015.

 

***

Slutiš li

da su tvoji koraci

priviđenje pesnika

i da bi hodnici misli

u mraku bili

da u tebe ne gledam…

Tražio sam te

u pustinjama svoga srca

da bih te zavoleo,

i sanjajući tebe

obasjao sam svitanjima

nemušti svet u sebi.

Ima jedna stvarnost,

ta si stvarnost ti,

i tvoje postojanje dokaz je

da život bez vrednosti nije.

Prostranstva sva su moguća

gde se dve duše traže,

i u krugu je, kojeg čine Ti i Ja,

skrivena tajna beskraja.

 

***

Voleo bih

da je probudim

svežinom rose blistavog dana

i da na njenim obrazima

sećanje ostavim

šapatom povetarca −

voleo bih

da sam horizont

sa sjajnim vremenima

skrivenim

u njenim prstima

što se prepliću

sanjajući me.

 

 

4

Mi mislimo da posedujemo, imamo, misao, ženu, ali san i sunce, kao i ljubav, ne mogu se posedovati, sa njima se može rasti i biti…

 

***

U izmaglicama svetlucaju fenjeri

dok prolaziš horizontima dalekim,

smešeći se mojim koracima.

Možda ćemo se sresti kao dva potoka

što teku u istu reku

preko sopstvenog kamenja.

U misli koja je nedogled,

svaki je šapat poljubac

i blesak onoga što može biti.

 

***

Zaboravio sam jednu pesmu

napisanu na vetru

zapetljanom u granama breza;

vratila mi se

kroz prostrane krošnje

kraj reke posađenih kestenova.

Ima jedan osmeh

uvek je u nama

kada ga nađemo;

u vremenu je

koje nema vremena −

u uzdahu je misli

kad na tebe pomislim.

 

***

Voleo bih te

kao što se voli tajna

u čežnji da je dosegneš.

I više od toga.

Voleo bih te,

kao svoje Ja

u sazvežđima tvojih zenica.

Možda je sve magla

koju će odneti

istine običnih dana.

Ali sanjaću te uvek,

smešeći se tvome Ti

i tvojim koracima

na proplancima.

 

***

Ako dođem,

da vrhove tvojih grudi dodirnem

i ženskost ti poljupcima obaspem,

biće to jutro

kada su lepota i ljubav

bili zajedno…

Jer u čežnji mojoj

postoji svet

gde te nalazim

kako me čekaš

da šaputanju

tvoga pogleda

došapnem pesme

o tebi.

Voleću te uvek,

sa stidljivom željom,

kao što se voli

istina neuhvatljiva.

 

***

U svetovima gde je volim,

u svetovima gde me voli,

vazda cvetaju pupoljci

s grana nad potocima.

I sve je moguće tu,

gde sam sa njom

i gde je sa mnom

i gde se uzdah za njom

za svakim izdahom rađa.

Možda je daleko,

ili je sad nema,

zanemarljivo je,

svet je prostran,

i pod senkama nebesna svoda,

gde kraja nema svemu

što nam se može dogoditi,

živi i ona,

naći ću je

i zagrliti je pogledom

u osmesima praskozorja.

 

 

 5

Potražiću te

gde si se sakrila od same sebe,

čekajući autobuse što odlaze.

Potražiću te

u svetu tvojih istina

da bih ti rekao

koliko te volim.

Prepoznaćeš me

po osmehu sunca u tvome srcu

i po iskrenosti rasutoj

u mirisima detinjstva.

Poslaću ti svoj san niz vetrove noći.

Možda kroz prozore

volšebnih prostranstava,

u šaputanju grana,

i ugledamo jedno drugog.

A i ako ne bude tako,

ništa ne gubimo,

jer i nismo imali ništa.

 

 

         6

Otišla je ta žena,

koju sam mogao voleti,

ali nisam se snašao

u njenim svetovima

niti ih uvek razumeo.

Krivice u nama nema

što smo slučaj žalostan,

a dani dolaze i odlaze,

horizont je ispred

i plaču nema mesta.

 

***

Zastori taštine sakrli su nebo,

a ona je najsjajnije šapat zvezde bila…

Sapletoh se, padoh,

a iz mulja

uzleteti ne možeš mokrih krila.

 

***

Više se i ne sećam te žene,

što je do juče šetala mi kroz misli,

Ničea šaljući u ćošak.

To samo zagledan u sebe

gledam gde nemam mene

i gde bez nje ničega nema.

Besciljno umoran

posmatram juče

u njenim tragovima.

Proći ću kroz ovaj dan,

i neću misliti na nju,

sem ponekad.

Prolaznost je suština,

i sutra neće biti onog

što moglo je biti.

 

 

7

Vrata su tu,

ali nisu za nas,

pisao je Kafka,

i na groblju su duše

koje su sanjale večnost.

Vremena prolaze,

kao da nikad ni bila nisu,

i dan koji počinje već je smrt,

u snu koji je novi dan.

Senke ponekad govore

više od reči

bačenih u vetar

i na livadama misli svaki je šapat

blesak onoga što može biti.

„Oni koji se vole nemaju straha,

ne boje se smrti

i imaju sve“, vele.

Možda sam se izgubio

da bih se opet tražio

iza ogledala

u kojima sam zarobljen bio

sopstvenom slikom.

Dan je kao i svaki drugi

i taj je nesporazum već ispričan.

Ima jedan beskraj,

u njenim je očima,

umeo nisam

da ga dosegnem.

Pošao sam nekuda,

nejasni odblesci trepere

u rasutim kovitlacima

i ne znam da li ću stići…

 

Ali postoje svetovi nad svetovima,

gde je u magiji trave

orošene svitanjem

očiglednost smisla vidljiva.

U tim sam svetovima

sanjao sebe

i u toj je magiji i Ona:

 

I njeno Ti tražiću

kao svoje Ja

preko svih potoka

u snu svakog sna.

_______________________________________

Miloš Petronijević,  pisac iz Knjaževca, rođen je 1958. godine.

Njegovi radovi objavljivani su u časopisima, zbornicima, kao i na internet portalima. Dobitnik je više književnih nagrada. Piše pesme i priče.

Živi u Knjaževcu.

Ovom prilikom predstavljamo vam ciklus iz neobjavljene zbirke ”Magija proplanaka”.



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Filip Došljak: “Anegdote i minijature” Maksima Lutovca

Nova knjiga   KNJIŽEVNA POLJA MAKSIMA LUTOVCA   Maksim Lutovac (Berane, 1936), šahovski velemajstor, povukao je još jedan vrijedan  potez, ali ne na šahovskom polju već na književnom. Svojom novom knjigom, pod nazivom ...
by Redakcija
 

 
 

Disovo proleće na Beogradskom sajmu knjiga

Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“ и 62. Међународни београдски сајам књига позивају Вас на промоцију издања 54. „...
by Redakcija
 

 
 

SHURA publikacije u Beogradu

Na ovogodišnjem sajmu knjiga u Beogradu, na štandu SHURA publikacije izložena su i najnovija izdanja, među kojima treba istaknuti tri knjige poezije – kolo pod nazivom GEOPOETIKE I: Alen Kristić (Sarajevo): Gravitaci...
by Redakcija
 

 

 

Said Šteta: Bio je oktobar

Said Šteta   BIO JE OKTOBAR   Ruke mekše od kadife i neobično bijele uzimale su zvijezdu iz blata i nosile je visoko u sazviježđe želja svojih Bio je oktobar kada i mravi ljetinu dijele na dlanu zrno žita, kao ...
by Redakcija
 

 
 

Maida Mujević: Ja i Alija

April. Sumorna proljeća koja podsjećaju na svako godišnje doba pomalo. To je vrijeme u kojem mislite da svaki lijep i jasno žućkast dan pripada nekom drugom, a ne vama. Toliko se gomile odjednom stvori po ulicama, da čak ...
by Redakcija
 

 




Konkursi regiona