Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme



Srbija

1. Maja 2016.
 

Poezija Slobodana Ž. Obradovića

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake: , ,

Слободан Ж. Обрадовић

 

 

 

 

 

Томовача

.

Нема рада,
беспарица влада;
риба шепа
од главе до репа….

На ливади
ништа се не ради;
трава расте,
Срби је не пласте…

Нит` оваца,
нити јагањаца;
нит` на трави
ико – децу прави…

Пуста села,
влада куга бела;
расту врбе
за све ређе Србе…

Џаба мода
четничких војвода;
џаба страже
ђенерала Драже…

Види врага,
дошо жив из Хага;
па, гле, Томи
мокри по дипломи…

(Док Србија
ћути и робија,
томовача
браћу Србе јача…)

 

Козје уши Томе Тројана

.

Сваки брица, који шиша Тому,
не споњине Томину диплому;
козје уши – или сличне ствари –
да фризуру Томи не поквари…

Сваки брица, који Тому шиша,
и највећи – мањи је од миша;
осим Шеки, Томин стари брица,
маказама који га оштрица

оног дана кад се нарогуши
и лично га – потеже за уши!…
(Козје уши – које од Тројана
претрајаше до данашњег дана.)

Да је правде – и у Бога даће –
због њих би и Томи спале гаће;
али правде на помолу нема;
јер Србија, припита, још дрема…

П. С.

(Неопрезна, налила се јаке
томоваче, на празне стомаке…)

 

БЕЛЕ ЧИНИ

 

Драгом др Игору Ђуришићу, хирургу; и његовом стручном тиму

 

 

О, зашто сањам тако често

предео неки?…Непознати…

Баш ко да ми је живот престо

и загробни ме снашли сати?…

 

Јесам ли умро? Кад? И како?

И откуд овде након свега?

Где ме, док зебем, плаши јако

звиждање ветра. И мук снега.

 

Куд ли то идем, сам, по тмини?

Што нема сунца да ме згреје?

Ил` опет сањам беле чини –

предео неки; где снег веје?…

 

Предео неки; где снег веје,

је ли то конац мога пута?

Ил` опет сањам? ( Опет све је

тек пуста варка злих минута? )

 

Гле! Просјак чучи поред смета

док пред њим зјапи шака празна…

Је ли то призор живог света;

ил` с оног света – мени казна?

 

Не могу мртвог да припитам,

ко је? И где сам? И све ресто…

Мртво је лице са којег читам;

по којем тражим пут…за место…

 

По којем тражим пут за место

у ком смо некад срећни били…

О ком’, и будан, сањам често –

од када смо га…изгубили…

 

Крај другог смета, празна капа

испред просјака који чучи;

и борећи се да не скапа,

мучећи себе – мене мучи…

 

И други мртвац мртве страже –

док ветар цвили и снег веје –

ни реч о месту да ми каже…

За које нико не зна где је…

 

За које нико не зна где је;

а ја га тражим – за нас троје

док вихор бели бехар сеје

и завејава …сузе моје…

 

Пртине нигде. Просјак трећи

већ – опет проси, недалеко..

Не знаде, мртав, ни он рећи…

Но, у сусрет ми иде неко?

 

Гле, и он пружа шаку? Проси…

Снегом је пуни вејавица..

По лицу иње…И по коси…

Свуд` око мене бледа лица…

 

Свуд око мене бледа лица

и голе крошње иње кити…

Да бар престане вејавица…

Да ми је негде чај попити?…

 

(Да ми се, неким чудом, дадне,

бар бедна крчма за барабе;

па таман црни снег да падне,

пао би на ме, с неба, џабе…)

 

Но – то је давно прошло време…

Сад ноге носе то што носе:

властити терет; ал` и бреме

просјака који, ћутке, просе…

 

Просјака који, ћутке, просе,

свакога трена бива више…

Шаке им празне, ноге босе;

а ветар звижди, звижди. Брише…

 

Да ли ће игде иког срести

ко би им ишта успут дао?

Да, жељни, могу пити, јести?

И ко би – пут ми показао?

 

Гле, жури неко! Маглом краче…

Још не видим му, жељан, лица.

Искрсну маска! – Па промаче…

Ледени ветар… Вејавица!…

 

Ледени ветар… Вејавица…

Ко ли то прође, питај Бога?

Тај носи маску преко лица

и личи баш на – Репатога!…

 

Ево још неког!… Има наде…

Цвркуће снег му испод ђона.

Гле, и он маска! – Куд нестаде?

(Ишчезе некуд, без пардона…)

 

Какви су ово, Боже, људи?

Што срећем само гладне, босе,

по овој магли?… Овој студи?…

И лица која – маске носе?…

 

И лица која маске носе

све чешће сретах; ал` шта вреди?

Не виде маске: гладне, босе…

…оне што живе у злу… беди…

 

Камо ли мене, залуталог

у густој магли, белој тмини…

Без белих крила, с неба палог…

…и завејаног… у нигдини…

 

Те бројне маске све несташе

некуд, крај мене, док снег веје;

а пут за место прећуташе

кад коју питах, зна ли где је?…

 

Кад коју питах, зна ли где је,

једна се грозно закикота;

па рече другој, да је згреје:

„Чу ли ти оног идиота?“

 

Кад прође и та маска глува,

искезивши се на ме само,

чух опет ветар како дува

И церек маски… Ту…И тамо….

 

Узалуд питах маске – молих

неке чак и по више пута –

где је то место које волим

и има л` до њег` игде пута?…

 

И има  л` до њег` игде пута?

Завапих једној: „Реци, где је?“

Маска очима заколута

и поче грозно да се смеје.

 

Зграбих је за врат:“Реци! Кажи!“ –

дрмусати је почех, срдит;

а маска, чујем, кркља лажи…

Па потом поче бучно прдит`.

 

Пустим је, згранут црним смрадом.

Кад престах да је питам, где је,

видим – пришав ми опет крадом –

у лице ми се маска смеје…

 

У лице ми се маска смеје

већ ко зна која? – Зашто, Боже,

све маске у ме – или блеје

ил` ме из тесне гоне коже?

 

„Чуј, ја ћу, ипак, да ти кажем

пре нег` од снега сав побелиш“,

рече ми једна. „Ја не лажем.

Ја ћу ти рећи све што желиш.

 

Ја знам то место, и знам где је

и како наћи до њег` пута…“

Но, видех и њу да се смеје

док њене речи – ветар гута…

 

 

Док њене речи ветар гута,

из безизлаза, схватам, овог

за мене више нема пута,

нити пак има ичег новог;

 

ал` место да се сломим, предам,

одустајући од свог циља,

Одлучим увек – да се не дам

и још се надам. Надам, збиља…

 

И ту је, ето, крај те приче;

а све остало, што не знате,

само се мене лично тиче;

и ви то знати – не морате…

.

Запис о песнику

.

Сад, и довек,
јединствен человек.
Од порода
и од српског рода.

Стиху одан
раб Божји, Слободан.
Тенор лирски;
ал` и мастер мирски.

Конт Парнаса
и мештер од гласа.
Син и папа,
критичар сатрапа.

Наипаче,
ползе ради јаче
кад ко јаше
кога за марјаше…

Кад ко чини
нажао истини;
или сличне
радње недоличне.

(Када дурак
преокрене ћурак;
арамија
хара и убија…)

Казаније.
Житељ. И житије…
Изјатије –
сирак без братије…

Медик души
кад се небо сруши.
Еретикос.
Ответ… Остров Хиос

свему што је
мртво. И без боје…
Кадар рећи,
стићи…И убећи!…

Млад; а матор
ритор… И оратор
чије име
красе чисте риме.

Које спаја
уделком случаја;
како каже –
јер му Бог помаже…


Речник мање познатих речи: Человек, м. – човек; мастер, м. – господин; мирски – светски, световни; конт, м. – кнез, гроф; Парнас, м. – планина у Грчкој, седиште муза; мештер, м. – учитељ, магистар; папа, ж. – отац; сатрап, м. – обласни управитељ у Персији; наипаче – особито, нарочито; полза, ж. – корист; марјаш, м. – новац, у вредности око 35 пара; дурак, м. – будала; арамија, м. – разбојник; казаније, с. – прича; житељ, м. – становник; житије, с. – живот, обично, светих отаца; изјатије, с. – изузетак, изнимка; медик, м. – лекар; еретикос, м. – јеретик; ответ, м. – одговор; остров, м. – острво, оток; ритор, м. – беседник; уделак, м. – милостиња.

 



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

O zbirci poezije Bisere Suljić-Boškailo ”Vilino kolo i druge ljubavi”

PLES ŽIVOTA I  SMRTI: NE VOLI ČOVJEK, VOLI NEŠTO U NJEMU (Bisera Suljić-Boškailo: Vilino kolo i druge ljubavi; Sarajevo, Zalihica, 2005. (Biblioteka NOVA KNJIGA) Napisao: Sead Mahmutefendić   Bisera Suljić-Boškail...
by Redakcija
 

 
 

Poetski rekordi: Dragan Stodić za 33 dana napisao 435 ljubavnih pesama

Poznati budvanski pesnik, prozaista i novinar, Dragan Stodić, u poslednjih 33 dana napisao je rekordnih 432 ljubane pesme i na taj način sebe uvrstio u red poeta koji kvantitetom, po oceni kritičara Radeta Obradovića, Svetl...
by Redakcija
 

 
 

Promovisana zajednička zbirka poezije “Mostovi prijateljstva” udruženja Divan

U prisustvu velikog broja književnika, ljubitelja pisane riječi i poezije u Institutu za makedonski jezik „Krste Misirkov“ u Skoplju 14. 11. 2017. g. promovisana je zbirka poezije grupe autora „Mostovi prijateljstva“ ...
by Redakcija
 

 

 

Dobra knjiga, poput vode, nađe svoj put

DOBRA KNJIGA, POPUT VODE, NAĐE SVOJ PUT (REPORTAŽA O VEĆ DRUGOJ U MELBOURNU ODRŽANOJ PROMOCIJI KNJIGE ‘’KAKO BITI ČOVJEK MEĐU LJUDIMA’’, AUTORA HABIBA MANDŽIĆA) Da je Habib Mandžić poznato ime u svijetu knjiž...
by Redakcija
 

 
 

3. INTERNACIONALNO TRIJENALE VIZUALNE I EKSPERIMENTALNE POEZIJE

TREĆE INTERNACIONALNO TRIJENALE VIZUALNE I EKSPERIMENTALNE POEZIJE SUPERSTRUKTURA Ponosan što nismo stali na prvoj umetničkoj „akciji“ vezanoj za vizuelnu i eksperimentalnu poeziju, već hrabro nastavili dalje i upravo s...
by Redakcija
 

 




Konkursi regiona