Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme



Srbija

1. Aprila 2015.
 

Radojka Ušurel: U vinogradu

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake: ,

Заруменело се јесење небо, те давне педесет и осме, као да га је неко рујним вином полио, у селу су се чули први петли, у дворишту рзање коња и разговор дедин са њима док их је упрезао у кола. У кући жагор, мирисало је на свеже печен хлеб, на сир и сланину, на торбу упртњачу. Сви су већ били на ногама, а мајка је с муком успаваног Михајла облачила. Зажалио је Михајло што није пар година старији, као Пера преко пута сокака, сада би још грлио топлу постељу, а касније када би га млако септембарско сунце пробудило, устао би да намири стоку, нахрани ћурке и полиће, одвеже жућу и истерао краве на ливаду, па после у школу. Овако, са непуних шест година, они су га будили да би га са собом повели у виноград, јер нису смели самог у кући да га оставе.
И када су коњи кренули, Михајло је у колима у крилу своје мајке, склупчан као какво гргураво јагње, наставио да жмури. Успављивао га је ритмички бат копита по турској калдрми, клопарање точкова и повремено рзање коња. Пријао му је мирис топлог коњског тела, мирис раног јесењег јутра, мајчиног крила и мирис топле бакине руке на његовој малој чупавој главици.
Није ни осетио када су стигли у виноград, мирно је спавао, покривен топлом бабином вуненом марамом, у колима под широком крошњом старе трешње. Како се сунце иза брега рађало, помаљало је своје зраке кроз проређене трешњине гране. Један треперави зрачак пробудио је Михајла, несташно се играјући по детињем лицу, отварало му је капке и топло миловало по коси. Сада већ широм отоврених очију посматрао је Миха небо на коме више није било звезда треперуша, а и руменило се већ сасвим изгубило. Горе високо вране су грактале, сакупљајући се у јата, да би кренуле њивама у походе. Освануо је леп и ведар јесењи дан.
Омађијан том зрелом природом, мирисом сувог лишћа, чистим ваздухом, ритмичким лупањем клепетуше у сред винограда, зујањем инсеката око главе, замишљао је да се игра са својим жућом, да босоног трчи са њим по пропланцима и са децом се игра на плишаној ливади.
Већ треће јутро како га буде у цик зоре и воде са собом у виноград јер га немају са ким оставити док они беру грожђе, а он би тако слатко сада спавао у свом топлом кревету у топлој соби испуњеној мирисом свеже печеног хлеба. Михајлу није било јасно шта ће им толико грожђе и ко ће толико да га једе, јер једино што је од њега волео био је грожђани сок – шира и то од отела. Е па, за то је вредело уранити, али зашто баш толико. Размишљајући тако сузе су му кренуле и овлажиле мале топле обрашчиће, сузе које му је неко храпавом и влажном руком брисао и брисао. Ко је то могао бити када су сви већ увелико у винограду, јер је чуо удаљени жагор берача. То га трже и сасвим расани и он, као попарен, скочи и седе у колима, а са бакине црне мараме уплашено, али умиљато посматрао га је пар мачјих очију. Мало бело маче са црним шапама, које су подсећале на чарапице, и влажном топлом њушкицом умиљавало се, превијајући се, предући и лижући му малу ручицу, играјући се са парчетом учкура од панталона, шћућурило се у Михином крилу и скоро заспало. Убрзо затим, с тешком муком, попе се у кола још једно маче исто тако мало, мекано као клупче ангоре, сасвим црно. Чим се попе одмах се смести у дечаково крило. Бришући преостале сузе Миха их је мазио, узео у руке и прислањао себи на образ, љубио им главице. За који трен овај се број променио па му је друштво правило пет мачића, сви мали, као туфнице, слатки, топли, нежни и умиљати, а сви различити.
Украо је Миха мало сира из торбе крај ногу и нахранио гладне животиње, које више нису ни покушавале да напусте ово место и врате се својој мајци што их је, очајно тражећи, забринутим маукањем дозивала.
Када су старији стигли на паузу за доручак Михајло је већ сваком од мачића насумице дао име, иако није разликовао мушко од женске и питао се како то одрасли знају и разликују их, па су ту крај њега били Марко, Црни, Цица, Вилма и Папучић.
Берачи су јели скромно, причајући о овогодишњем роду, ситуацији у земљи, свету и о још много чему другом што Миха баш и није разумео и само је баба приметила да је сир начет, али је ћутала, јер је претпоставила ко се њиме сладио. Прећутала је и нежно помиловала своје унуче по глави.
Није знао Михајло колико је берба трајала јер он, замаријан игром са мачићима и њиховом мајком, није ни приметио да су кола већ била препуна тих слатких зрнастих плодова и да су већ сви поново били ту очекујући да крену кући, али, сада се Михи више није ишло, он би радије да остане у винограду са мачићима, па макар морао са њима да спава под дрветом. С’ муком су га убеђивали да их остави њиховој мајци и да крену, али он их, са крокодилским сузама у очима, није испуштао из бакине мараме, па су му дозволили да их понесе кући. Срећи његовој није било краја, скупио их је као играчке и између пуних корпи грожђа ушушкао се са њима у топлу мараму желећи да што пре крену не би ли се ослободили упорне мачке која је, скочивши на запрегу и тражећи своје мачиће, болно маукала и безуспешно копала по марами. А онда је неко гурнуо са кола и она је остала на атарском путу, у близини полуобраног винограда, као укопана и тужним погледом пратила запрегу која су нестајала са „злим“ људима (вероватно их је тако доживљавала), са колима пуним грожђа и са њеним мачићима.
Точкови су клопарали атарским путем полако се удаљавајући од винограда, а она је и даље стајала непомично, као кип, нетремице гледајући на тај пут и „отмичаре“ који су већ нестајали са видика. У ваздуху је још увек треперио њен очајнички зов, губећи се негде у долини. И док су кола полако гутала последње делове атарског пута, у Михајлу се нешто преломило и он се, као вихор, окрете оцу и викну му да стане, скочио је са кола, узео мараму са мачићима и трчећи путељком између њива и винограда, вратио се до мачке, отворио мараму и пустио мачиће.
Сутрадан ујутру, док су сви по кући још успавани тумарали, сударали се, журећи да што пре крену, Миха је већ био на ногама, журно се облачећи, са нестрпљењем је очекивао свој сусрет са његовим малим пријатељима. Време је бесомучно пролазило, као да га је немирна планинска река ваљала у свом кориту, али њему су се минути отегли као сати и невешто обучен истрчао је у двориште, попео се на кола очекујући да крену у виноград.
Када су напокон стигли све је било тамо, виноград је чекао необран, дрво трешње са проређеним гранама, изгажена трава под њим, и чекетало се стидљиво оглашавало и страшило за вране и дроздове на сред винограда стајало је постојано као војник на стражи. Све је ту, баш онако како је претходног дана и остављено, све, само мачке и мачића нигде није било. Михајловом болу није било краја.
Неповерљива мачка, скрила их је од непознатих људи, али зашто од њега?

 

Радојка Ушурел, рођена 1958. године у Вршцу у коме живи са породицом. Ради већ тридесет и пет година у Општи. Пише песме и приче, душом и срцем.
Од 2010. године учествује на песничким конкурсима, на којима је награђивана. До сада јој је објављено око педесет песама и седам кратких прича у зборницима и књижевним часописима у Београду, Нишу, Бечеју, Змајеву, Врњачкој Бањи, Суботици, Житишту, Сокобањи, Инђији, Горњем Милановцу, Вршцу, Тополи, Рожајама (Црна Гора), Мркоњић Граду (Босна и Херцеговина), Ријеци (Хрватска), Чачку и Ћуприји.



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Objavljena knjiga ‘’Zaštita okoliša sa aspekta islama’’ dr. Ragiba es-Serdžanija

Sredinom januara rožajska ‘’Avlija’’ je objavila knjigu ‘’Zaštita okoliša sa aspekta islama’’ autora dr. Ragiba es-Serdžanija u prevodu prof. Afana Latića. Ovo djelo je prema riječima prevodioca 2012., god...
by Redakcija
 

 
 

Emir Džajić: Fukara

Ne znam kako mi je ime i prezime, ne znam  ni  ime oca, ne znam ni ime  majke. Upitati ćete se  kako se to može desiti. Rodio sam se u maloj varošici  koja  se  zvala  Oraščić. Ne znam  koje  godine  sam  se ...
by Redakcija
 

 
 

Katarina Terheš: Gde li je sada beskućnik Č. J.?

U zemlji u kojoj živim, Božić je praznik kojem se najviše radujemo – porodični praznik. Svi se trude da te dane provedu sa najbližima. Bolnička odelenja se prazne, ostaju samo izuzetno teški bolesnici. Krajem decembra...
by Redakcija
 

 

 

Cazin 1905. godine: Mala neiskvarena Turska

Češki fotograf Rudolf Bruner-Dvorak početkom 20. vijeka boravio u bosanskoj Krajini i snimio Cazinski sajam. Piše: Lejla Hairlahović Pored muslimana, na stočnoj pijaci se pojavljuju i kršćani; jedni od drugih se razlik...
by Redakcija
 

 
 

ŽENSKA NARODNA NOŠNJA ROŽAJSKOG KRAJA

ŽENSKA NARODNA NOŠNJA ROŽAJSKOG KRAJA Iz fonda JU Zavičajni muzej Ganića kula Rožaje Priredio: Omer Kalač, dokumentarista JU Zavičajni muzej Ganića kula Rožaje FOTO: Damir Skarep   Rožajska oblast se nalazi na k...
by Redakcija
 

 




Konkursi regiona