Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme



Srbija

14. Aprila 2016.
 

Razgovor sa piscem Slobodanom Ž. Obradovićem

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake: , ,

ЧОЈСТВО ЈЕ КОМПЛЕТНО ТЕК КАД САЧУВАШ ДРУГОГ, АЛИ И СЕБЕ – ОД СВОГ ЂАВОЛА. ШЕЈТАНА ИЛИ ВРАГА

Слободан Ж. Обрадовић, уметник лирске, епске и драмске речи, рођен 25. априла 1944. године у Забрдици код Ваљева. Завршио ВПШ на групи за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Дугогодишњи сарадник „Јежа“, београдског часописа за хумор и сатиру. Од случаја до случаја, сарађује и са другим листовима, или часописима, у Србији; али, и земљама Региона. На међународној песничкој манифестацији „Рудничка врела’’, 2012. године, награђен меморијалном наградом „Владан Максић“. Широј јавности први пут значајније представљен у лексикону Милована Вржине: „Ко је ко у нашем хумору, сатири и карикатури“; Београд, „Ошишани јеж“, 1998. год. Живи, пишући у Чардаку ни на земљи, ни на небу; те на следећим адресама, и телефонским бројевима: Карађорђева 84-3; 14000 Ваљево; bodaobrad@gmail.com; 014 225 934 и 061 2462408

 

Наставник сте српскохрватског језика у пензији. Недостају ли Вам дјеца? Шта пишете, шта припремате за публиковање?

СЛОБОДАН Ж. ОБРАДОВИЋ: Човек се, по мени, радује животу онолико колико зна шта ће са својим слободним временом. Ја сам, гледано с тог становишта, једва дочекао пензију, јер сам се унапред радовао обиљу доколице. Сви креативци знају колико је доколица неопходна да би свом дару дали маха. Мене је на прагу пензије дочекао завршни рад на окончању мог дугогодишњег креативног задатка, постављеног негде почетком радног века. Слагао бих Вас кад бих Вам рекао да ми, данас, недостају деца, њихова граја, и несташлуци; јер сам до грла уроњен у завршницу стваралачког процеса, као што рекох, започетог у младости… Шта припремам? Сад већ са извесношћу могу рећи да припремам једну сценску игру трагикомичног жанра. Њена фабула обухватиће временски период од пола века; али ће, наравно, бити сажета на временски период једне позоришне представе. Та сценска игра, поред већ поменуте сажетости, садржаће и низ других посебности, од којих ћу навести само неке, као што је то велики број различитих ликова; и не мањи број драмских ситуација. Осим тога, комплетна сценска игра написана је везаним и римованим стихом; дакле, од прве до последње сценске слике. Да додам још и ово, колико год написана „за даске које живот значе“, исто толико, па чак и више, у рукама вештог режисера, могла би бити и филмована. Наравно, ни публикованој, таквој каква је, ништа не би мањкало да буде читана са посебним задовољством.

71839_1708699582708528_2388772987461543109_n (1)

Слободан Ж. Обрадовић као дјечак

Које су то књиге које ових дана држите близу Вас. Шта читате? Кад бисте морали да са собом на неко пусто острво понесете само једну књигу, која би то била?

СЛОБОДАН Ж. ОБРАДОВИЋ: Да ми читање не би разбијало усредсређеност на властити креативни чин, обично не читам нове књиге кад сам у процесу стварања; али ми се често догађа да се, по потреби, за тренутак враћам некој већ прочитаној књизи, тј. неком њеном сегменту. На ваше већ стереотипно питање, коју бих књигу понео на пусто острво, одговорићу Вам сасвим у стилу мог писања. Не, не бих понео Библију, радије бих са собом повео своју жену. Али , ако баш инсистирате, онда бих од књига понео КОШМАР, како је насловљена управо ова на којој радим, да бих је на миру завршио.

IMG_0708b

Слободан Ж. Обрадовић као младић

Рођени сте у Забрдици код Ваљева ратне 1944. године. Нијесте запамтили Други свјетски рат. Да ли се плашите да ћемо доживјети Трећи свјетски рат у контексту двоиподеценијских континуираних сукоба у свијету?

СЛОБОДАН Ж. ОБРАДОВИЋ: За мене су и ови последњи балкански ратови били, ако не трећи Светски рат, а оно, изгледа, његова генерална проба. Не само што сам се плашио за нас троје, чланове моје трочлане породице, већ сам страховао и за све ближње наше; па, на крају крајева, ако баш хоћете, сасвим у новозаветном духу – и непријатеље наше. Пише се, већ увелико, по штампи, и на интернету, да већ данас постоје сви предуслови за почетак трећег Светског рата; и да ратни злочинци већ луде од нестрпљења да дочекају први повод за његов почетак.

У Завидовићима и околини, у Босни и Херцеговини, провели сте дуг радни период од септембра 1967. до јуна ратне 1993. године. Вратили сте се у завичај као избјеглица, гдје и данас живите. Шта су Ваша сјећања на босански народ, на босанску дјецу; а шта на своје избјеглиштво?

СЛОБОДАН Ж. ОБРАДОВИЋ: Кад сам се, крајем шездесетих година – прешавши, из Србије, Дрину – као млад просветар, обрео у Босни, био сам, изнад свега, изненађен лепотама и јединственом заводљивошћу босанских колорита. Не мислим, притом, само на врлетне босанске пејзаже, већ пре свега на њене људе. Оне који су ме дочекали, и све оне које сам касније стигао да упознам. Вишенационална измешаност ми је била посебно занимљива и лепа. Ја сам, наиме, већ тада био на трагу ове књиге, коју треба – како сам пре месец дана одлучио – ако Бог да, баш ове године уобличити. Следећи интуицију, осећао сам се већ тад песником; а једва да сам, као студент књижевности, био објавио пар првих песама у крагујевачком часопису „Кораци“. Моја сећања на Босну, њене људе, и њену децу, и данас су у мени најживља, и најлепша, под условом да зажмурим на уклете године ратних догађања. Та сећања, могу слободно да издвојим из других, јер сам од детињства живео по различитим деловима Југославије. Најмање, заправо, у завичају, Забрдици и Ваљеву. Детињство сам углавном провео у Војводини, по банатским местима. Селима, Радојеву, Банатском Аранђелову, те граду Зрењанину, бившем Бечкереку. Гимназију и Вишу педагошку школу завршио сам у Крагујевцу, престоном граду књаза Милоша, да бих се по завршетку двогодишњих студија обрео у Босни. Прво у Возући; касније у Завидовићима. Босну сам заволео у Босни, ни не слутећи да ћу је једног дана морати напустити. И да ће ми у бежању, из ње, бити једини спас.

12540852_1709218742656612_8811095792671571768_n (1)

Слободан Ж. Обрадовић са супругом Катарином и сином Владиславом

Шејх Мехмед Ужичанин је морао да напусти Ужице и док се крио у Балотиће, селу код Рожаја, причао је да му је највише жао што је морао да остави кућну библиотеку, коју су ми властодршци спалили. Је ли Вам остало књига у Босни када сте морали да је напустите?

СЛОБОДАН Ж. ОБРАДОВИЋ: Јесте, остало је. Остала је моја комплетна породична библиотека у којој су посебну драгоценост представљала комплетна дела Фројда, Адлера, Јунга, и Фрома; но, моје књиге, срећом – како сам накнадно сазнао – нису биле спаљене, него покрадене. Што је за њих, а и мене, на концу конца, било боље решење. Искрено се надам да су некоме користиле.

12400527_1709215739323579_8327226279398638222_n

Живодарка са синовима Бранком и Слободаном

 

Споменули сте Вашу присилну мобилизацију у стану Ваше мајке. Реците нам нешто више о мајци. Како је текла и како се завршила та својеврсна отмица?

СЛОБОДАН Ж. ОБРАДОВИЋ: Те године Ваљево је шаптало, да не кажем, брујало од ноћних присилних мобилизација. Кад ми је брат Бранко, иначе, новинар ваљевског недељника „Напред“, те вечери рекао да ноћ, за сваки случај, преспавам у његовом стану, јер има поуздану дојаву да ће ваљевска полиција, у току ноћи, хапсити избеглице из Босне ради одвођења на босански фронт, једва сам дошао к себи, али не баш потпуно. Јер да сам се потпуно присебио, био бих и поступио по његовим речима. Заправо, поступио сам по његовим речима, али само делимично. Отишао сам, наиме, с њим код њега у стан, с намером да код њега и преноћим; али сам се, у задњи час, предомислио и одустао. Подстицај – никако разлог да одустанем – биле су, за мене, нимало саосећајне речи братовљеве жене, која је говорила о томе како полиција тих дана избеглице из Србије силом пребацује преко Дрине на босанска ратишта; па их онда отуда убрзо враћа у сандуцима. То је тако – тако је бар она чула. И шта се ту може? Ко ће други, иначе, да брани њихову имовину, ако не они? Кажем, речи, такве – или њима сличне – биле су подстицај да одустанем, не и разлог. Ујеле су ме те речи за срце. Нисам тих дана такве речи у Ваљеву слушао само од ње, слушао сам их од многих других. Не, не дај Боже, да желим рећи како сам истеран из братовљеве куће кад ми је глава била у торби. Ако ме је неко и истерао, то сам био ја. Зашто? Зар пусте речи, било чије да су, самим тим што су, рецимо, лишене емпатије, могу човека толико повредити и натерати га да заборави на оно што му је далеко прече – голи живот. Могу, ако се тај неко – преосетљив на речи – уместо за разумом, поведе за бесом. Повео сам се, дакле, за бесом. И, заправо, не рекавши искрено ни њој, ни брату, зашто одустајем, отишао сам из братовљевог стана и вратио се у мајчин стан, у којем сам живео, по бекству из Босне. Наравно, ока склопио нисам. Негде у цик зоре, кад се, како чујем, хапсе криминалци, полиција је дошла по мене. И све би како би; баш по речима братовљеве жене. Одведоше ме полицијским колима до Ватрогасног дома на Петом пуку; и још истог дана преведоше, не само мене, него све нас, аутобусима преко Дрине. И сад се с језом сећам полицајца у нашем аутобусу који токи-вокијем гласно обавештава негде неког о броју „пакетића“, који су управо на путу ка том месту. Моја је жалосна мајка остала иза мене, тамо негде, у Ваљеву, згранута оним што се те зоре догодило њеном сину пред њеним очима. Обавестила је о томе одмах свог млађег сина, мог брата Бранка. Ето, то је та прича. Прича о мом повратку с ратишта догодила се непуних месец дана касније. Борећи се беспоштедно за мој повратак, Бранко је, најзад, успео да ме врати с фронта. Штампа је писала о томе; не само о мени, већ о многима од нас, које је тих дана успела да поједе Милошевићева ноћ. На списак за одстрел ставио ме један полицијски жбир, који ми је, припит, једног предвечерја дошао у стан, пописа ради босанских избеглица. Рекао сам му да нисам рођен у Босни, него у Забрдици, и да немам третман избеглице; но, та моја примедба, очигледно, што се приликом каснијег „хапшења“ дало видети, није имала никаквог дејства. Хвалио ми се тада, како је дошло време да „они“ глатко среде босанске избеглице, за којима „плаче Романија“.

10384227_1610601109185043_5746824789218834789_n (1)

Бранислав Обрадовић: АУТОПОРТРЕТ

Споменули сте Бранка. Реците нам нешто више о Вашем покојном брату, познатом карикатуристи.

СЛОБОДАН Ж. ОБРАДОВИЋ: Мој брат Бранко је за живота, такође, радио само на једној књизи, књизи карикатура. Заправо, наш обострани поступак дошао је некако као плод нашег спонтаног младалачког договора. С тим, што је он, мада касније од мене започео, далеко пре био завршио своју књигу; а његово име постало од српског, југословенског, и светског угледа. Кад год бих га запитао зашто, коначно, не објави ту дивну књигу, он би се обично нашалио, говорећи, нека још за коју годину. Једном је, сећам се, на моје нестрпљиво наваљивање, рекао, објавио бих је ја, ал` шта ћу после; на шта смо се обадвојица стали грохотом смејати. После се, наравно, може објавити – друга књига, па трећа, па четврта, па све тако до четрдесет и четврте и даље, како то многи данас, без пардона, раде. За разлику од мене, који сам кадикад склон и расипању речи, Бранко је био ћутљив човек, који штеди речи; али зато све прећутано сабија у јетку и благо осмехнуту карикатуру. Тај мирни и тихи господин, какав је био мој брат, само једном је био „немиран“ и „бучан“; онда када смо и нас двојица, са грађанима Ваљева, шетали градским улицама, поводом изборне крађе. Зачудо, ја сам тада, у тим „шетњама“, више личио на њега; а он на мене. Само сам ћутао, с рукама у џеповима, и замишљено ходао поред њега – без пиштаљке; док је он непрекидно користио пиштаљку. С времена на време, бесомучно звиждећи, кад год би се поменуло име мог имењака Милошевића. Трудио се, као и толики други који су беспоштедно користили пиштаљке, да га, кроз тај најужи отвор, и он одува са политичке сцене Србије. Ја сам само хтео бити неми сведок политичког пада још једног Радојевог слепог вође, ништа ме више од тога није занимало. Некако баш тих дана, догодило се да ваљевски недељник „Напред“, на иницијативу директора, одједном престане да објављује Бранкове карикатуре. Кад сам од Бранка затражио објашњење, рекао ми је да је све досад био плаћан да их црта; а да ће одсад, изгледа, бити и даље плаћан, али само за – престанак цртања карикатура. Истинабог, баш у том, и таквом времену, Бранко је у „Напреду“ био издао свој први и последњи оглас, којим је тражио спонзоре за своју прву књигу карикатура; али, нажалост, оглас је био пуцањ у празно. Поуздано знам, књигу је намеравао насловити насловом – Небески народ; док је поднаслов књиге гласио: Лудорадилиште.

Ваш фиктивни лик Лазар Живић је „погинуо“ умјесто Вас у Босанском рату. Остали су само његови дневнички записи да свједоче о несретном рату од 1992. до 1995. године. Је ли Лазар ипак могао да „преживи“?

СЛОБОДАН Ж. ОБРАДОВИЋ: Кад је реч о фикцији – а Лазар Живић јесте фиктивни лик – знате онда и сами да се са фиктивним ликом може и овако и онако; зависно пре свега, што би рекао Црњански, од пишчеве потребе за причом; то јест, од тога каква је функција одређеног лика у неком делу. Лазар Живић у мојој књизи КОШМАР има фукцију мог бедела, тј. неког ко ме је заменио у нечему шта сам нисам желео да доживим. Ко би нормалан прихватио да буде, ни крив, ни дужан – па макар то било само у фиктивној фабули, а камо ли у стварном крвопролићу – убијен у неком глупом и бескорисном рату; а, ипак, многи су, како знамо, без своје воље, баш то доживели. КОШМАР је, заправо, фабулиран по матрици моје животне судбине; а она је била таква да сам из крвавог босанског рата, Богу хвала, ја извукао живу главу док Лазар Живић, моја метафора, није. Лазарев лик је, заправо, моја сенка смрти која ме је тада пратила. Помоћу њега се јасно да видети шта ми се могло десити, а није. И шта се десило, нажалост, многима који су тих ратних година изгубили животе.

1514398_1576687962576358_6462584931050755590_n

ШИШАЊЕ ОВАЦА, карикатура Бранислава Обрадовића

Радили сте као библиотекар. Данас се књиге све мање читају, а све више гледају такозвани ријалити програми. Је ли то неки предзнак да долази још горе вријеме за људе на овој планети?

СЛОБОДАН Ж. ОБРАДОВИЋ: Времена се, на нашу срећу или несрећу, непрекидно смењују, сходно друштвеним законима дијалектике. Ваше злослутно интонирано питање које ријалити програме доживљава као евентуални предзнак још горе будућности човечанства, биће да је испровоцирано огавним садржајима разних ријалитија. Ни моја радозналост, признајем, није одолела да пажљивије завири у садржаје таквих програма. Тим пре кад један од бројних ријалити програма организује и води један врсни новинар какав је господин Миломир Марић. Он, колико ја разумем његове мотиве, вођен и даље новинарским кредом, често на хумористичко-сатиричан начин, па и саркастичан, демаскира ружно лице не само српске стварности. Има, дакле, ту много чега што треба видети; ако ни због чега, онда бар тога ради да човек не остане слеп код очију. Нико никога не присиљава да то гледа, нити му брани да користи даљински и у делићу секунде промени канал. Оно, пак, што мене посебно одбија од гледања таквог програма је прилично неумесна и неукусна игра са једним бројем ријалити играча, пре достојним искреног сажаљења свог ближњег, него терања спрдње с неким његовим манама, али, почесто и са бројним наказним особинама. Као што то, рецимо, код Андрића ради докон свет са несретником Ћорканом. Због таквог односа свих оних који на било који начин учествују у стварању таквог програма, ја сам заиста згађен таквом врстом забаве и радије тражим лепше и човечније садржаје. Могуће је, дакле, да ће после таквих предзнака доћи још горе време за људе на овај планети; али није обавезно. Оно што ме притом истински плаши је неподношљива бахатост профита која стоји иза свега тога. Јер чак ни боље програме од ријалитија не можете на миру одгледати а да вас притом нечији профит не измалтретира блесавом серијом реклама. Нек нам је Бог на помоћи. И нек свако сам, понаособ, види како му је поступати да и од његовог живота господари наших судбина не направе – како то, иначе, врло често раде – какав нови ријалити и наказну спрдњу.

10931279_1568971216681366_6740588964341078891_n

Слободан Ж. Обрадовић; аутор карикатуре Миро Георгиевски

Радили сте дуго са дјецом у школама, уређивали дјечије школске новине, писали за аматерско позориште, па и режирали… Шта мислите како помоћи новим генерацијама дјеце, која слободно вријеме не проводе играјући се у авлији, или на сокаку, већ „живе“ у неком виртуелном свијету. На интернету, пуном насиља, порнографије, мржње?…

СЛОБОДАН Ж. ОБРАДОВИЋ: Живот увек има и ту, рекао бих, паклену димензију; а проласка кроз пакао, не само по Дантеу, већ и другима, нема без водича. Најкраће речено, деци је и данас, као и увек досад, потребна Беатрича да би их провела кроз све те кругове паклених искушења. Ко све може бити та Беатрича, зна се. Пре свега родитељи, или старатељи, затим, васпитачи, учитељи, наставници, професори. Бар званично ствари тако стоје. Али, свакако, и било које друго погодно лице које може да их подучи животној оријентацији; па чак и лица бројних, а различитих аутора од угледа. Било живих, било оних који више нису физички у животу. Једно од главних лица које је мене, например, подучило избору животног позива, био је први српски модерни књижевник и просветитељ Доситеј Обрадовић.

1521855_1412926428952513_241347253_n

Слободан Ж. Обрадовић

У једном ранијем разговору рекли сте да ће „електроника можда добити још многе битке против штампаних медија, али не и рат – против добре књиге. Добра књига је просто незаменљива“. Шта мислите да ли ће штампани медији изгубити рат са електронским порталима?

СЛОБОДАН Ж. ОБРАДОВИЋ: Е, то је сасвим могуће. Ја, рецимо, више не читам новине, пошто ту врсту информација имам на интернету; па и информације какве обично садрже портали. Нешто што пожелим депоновати у личну архиву најчешће се да принтовати; тако да, збиља, не видим што бих бацао паре на дневну штампу, поготово на тзв. жуту штампу, кад ми је далеко корисније, рецимо, за тај новац купити какву добру књигу?

На бројним електронским таблоидима лаж и говор мржње се шире попут заразне болести. Пјесник сте мира. Вјерујете ли у могућност изградње трајног мира на Балкану?

СЛОБОДАН Ж. ОБРАДОВИЋ: Да не верујем, сигурно не би било ни овог нашег разговора, нити много чега другог у мом животу; можда чак ни самог живота. Можда ће многима моје речи зазвучати наивно; али, верујте ми, није ту реч ни о каквој наивности неискусног Балканца – бар сам ја доживео озлоглашеност Балкана на својој кожи – већ просто о животној оријентацији. Да не верујем, упркос стварности око себе, у могућност изградње трајног мира на Балкану, вероватно бих одавно био напустио ово дивно полуострво и потражио неко срећније станиште. Свестан сам ја тога да би ме балканска стварност можда могла лако демантовати; али ту није реч о стварности, или безнађу, већ, како рекосте, о могућности изградње трајног мира. Дакако, за то је потребан велики труд свих нас на Балкану. И знање пре свега. За почетак сви бисмо морали знати да ђаво, шејтан и враг, кнезови балкански, не мисле тако, нити ће икад мислити; јер није њихово да буду човечни, већ рогати и репати. То је њихова вајкадашња функција и не очекујмо од њих да ће се сами од себе сетити како се исправно поступа. Напротив, очекујмо од нас, њихових противника, да им никада више не дозволимо да вечерају тамо где су једном ручали. Јер та дозвола је у нашим рукама, а не њиховим. Знам да то није лако, али то је једино што се да урадити. И што једино може имати смисла. Сваки појединац би ваљало да ради ни више ни мање од онога што стварно може; а, најпростије речено, може да се држи чојства и јунаштва, како нас је учио Марко Миљанов. Додајући чојству само још један елемент, који сам нашао код наших Бошњака, а који ћу касније поменути. Но, да бисмо се држали тих елемената личне етикe, потребно је, пре свега, знати шта они значе. Сачувати себе од туђег ђавола, шејтана, или врага, заиста јесте јунаштво. Сачувати другог од свог ђавола, шејтана, или врага, одиста јесте чојство. Али не само то, јер како ми рече један Бошњак, од свога, шејтана, ђавола или врага, сачувати само другог, није комплетно чојство, већ је комплетно чојство сачувати и себе самог од та три кнеза балканска. Ми се Балканци обично највише поносимо нашим јунаштвима; па, кад претерујемо у томе, онда се прсимо; а ако нам је и то мало, онда се курчимо. Поносимо се ми и нашим чојствима; али, много мање, јер је, заправо, највеће и најтеже јунаштво – бити човечан. И то, не само да сачуваш другог од свог ђавола, шејтана и врага, већ и себе самог, у чему ми неретко грешимо, прсећи се која смо злодела починили, пре свега, сами себи. Ето, зашто ја верујем у будућност трајног мира на Балкану. Не зато што ми је тај мир унапред неко други осигурао, већ зато што знам шта ми је радити – и шта нам је радити – да се он кад-тад роди. Ако не за ове данашње Балканце, онда, свакако, за оно далеко покољење Балканаца, за које ће, на нашим предачким гробовима – изникнути цвеће.

10922757_793568110710061_6075464390307624010_n

Скицу за портрет Слободана Ж. Обрадовића урадио познати македонски карикатуриста Миро Георгиевски

Данас је завладала хиперпродукција у издаваштву, многи објављују књиге. Зашто Ви пишете једну књигу свих ових година?

СЛОБОДАН Ж. ОБРАДОВИЋ: Живимо у времену које је песник моје младости, Бранко Миљковић, видовито наговестио насловом своје песме „Поезију ће сви писати“. То није тешко разумети, пошто исти песник, на једном другом месту, каже: Песма се не пише, песма се живи. Па лепо, свако је, дакле, од нас који живимо, биће које мисли, осећа и говори. Илити песник. Ко више, ко мање. Зависно, наравно, од врсте дара, и рада уложеног у дар. По мени, савремена издавачка хиперпродукција није толико потреба издавача да би се на савремену књижевност скренула нека посебна пажња, због њене посебне вредности, колико је то потреба комерцијалне природе. Књиге као да се продају не читања ради, већ продаје ради. Не читаоца ради, већ зараде ради. Изглед и слово књиге данас нису подређени, као што би човек очекивао, сладокусцима књиге, већ економским интересима издавача. Књиге су, из разлога економичности, најчешће броширане и преситног слова, погодне за једнократно читање и кварење читаочевог вида; што ја с еколошког становишта, које није мање важно од економског, сматрам својеврсним загађивањем лепе књижевности. Недостатак чвршћег и лепшег повеза књиге, као и крупнијег слова, више сведочи о површном, потрошачком профилу њеног купца, који књигу сматра јефтином потрошном робом, која се чита, попут новина, било кад, и било где, и било како, најчешће набрзака. Одавно је заборављена изрека да књига која није вредна читања већи број пута, није вредна ни једног читања. Књига је, за мене, као љубавница. Нимало ми није свеједно какав је њен спољни изглед. И хоће ли ми због љубавне интеракције с њом, то јест, читања њеног садржаја, ударити сузе на очи од жалости; рецимо, због нечије судбине унутар ње, или од напрезања очију. Па баш зато што данас сви пишу, а многи и објављују књиге, како некад рече Стерија, јер „и књижевне ливаде потребују ђубрета“, ја пишем једну једину књигу. Шалу на страну, није то никакав мој изум, већ само превентивна одлука донета још у младости. По угледу на велике песнике из златног периода српске лирике. И они су, заправо, целог живота, најчешће писали једну једину књигу. Било тако што су је такву каква је написали и онда, на писање песама, ставили тачку. Или тако што су прво написали више књига да би потом из свих тих књига, при крају живота, направили избор својих најбољих лирских радова, те, опет заправо, само – једну једину књигу. Оно главно што сам из свега тога научио било је да ја тај поступак одбира скратим, не објављујући током живота књиге, којих би се морао на крају стварања одрицати. Одрицати се појединих песама, још током стварања, или после њиховог појединачног публиковања, лакше ми је било, него књига.

10177398_1522473717997783_2402674011802712624_n

Слободан Ж. Обрадовић

У тринаестом броју часописа „Авлија“, поред интервјуа објавићемо и Ваше пјесме, биографију и портрет. Причали сте нам о мајци и брату. Реците нам за крај нешто и о свом оцу и очевој кући. Јесте ли имали авлију у Забрдици? Памтите ли босанске авлије, у Завидовићима и околини, гдје сте дуго живјели? Имате ли и сада авлију и на шта Вас асоцира ова именица?

СЛОБОДАН Ж. ОБРАДОВИЋ: Мој отац Живота и моја мајка Живодарка родитељски су носилац мог средњег слова Ж, смештеног између мог имена и презимена. Често се нашалим, па том слову, у загради, додам и треће лице једнине помоћног глагола, које гласи „је“. Тиме добијам два значење; прво, да се ја зовем Слободан, као и толики други са тим именом; али да сам ја посебан, јер ми је средње слово Ж. Друго значење је јеЖ; њим је означено име хумористичко-сатиричног часописа балканских сатиричара Србије, чији сам дугогодишњи сарадник. Презиме Обрадовић носим по оцу; а поносим се чињеницом да га делим и са првим српским модерним књижевником и просветитељем Доситејем. Хумористичко-сатирични дар и поглед на свет наследио сам од оца. Од оца сам сазнао да је његов ујак Павле Ђурић, својевремено такође писао песме истог жанра као и ја. Ту се тој песничкој жици у далекој прошлости изгубио сваки даљи траг. Очева кућа у Забрдици била је тамо где је и сад, на једном брегу, насупрот мајчине куће. Дели их је само по сата хода и забрђански поток. И очева и мајчина кућа, наравно, имале су, као што и данас имају – авлије. Авлија је, дакле, појам који сам од најранијег детињства понео са собом. Тек касније, у Банату, тај је појам замењен појмом дворишта; сличним, никако истим. И у Ваљеву данас имам двориште; двориште сам, такође, имао и у Завидовићима; али у Ваљеву, и данас постоје авлије, као што постоји и у Завидовићима Нуманова авлија. Кад данас пожелим авлију, ја одем у Забрдицу. У ваљевском дворишту је трафо-станица, контејнери за смеће, паркинг-простор претрпан возилима. Пар липа, пар бреза, један јасен и, можда, још покоја крошња на коју једва да кадкад обратим пажњу. У мојој Забрдици, авлија је пуна грожђа, трешања, вишања, јабука, крушака, кајсија, шљива …То је авлија – рајски врт. Већ је, међутим, пар година како ми једна авлија поприма све радосније значење. Она је далеко одавде. Даља од свих далеких босанских авлија које сам видео и у којима сам био. То је једна авлија у Црној Гори. Из јединственог места – Рожаје. Часопис – који се зове „Авлија“. То је авлија у којој сам поново нашао нешто што ми се, након рата, чинило заувек изгубљеним. Пријатељство и друговање са људима – од срца и разума!

Разговарао: Х. Л.



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Faruk Dizdarević: O knjizi eseja „Blisko kraju“ Ramiza Hadžibegovića

Faruk Dizdarević   DIVNI TRENU                                    (Tkanica od uspomena) Ramiz Hadžibegović, Blisko kraju (Eseji), Čigoja štampa, Beograd, 2016.     Kao što nak...
by Redakcija
 

 
 

NOVO: Objavljena knjiga ”Ključ” Mirsada Hadrovića

Početkom februara 2017. godine rožajska ‘’Avlija’’ je objavila pripovjetku “Ključ” Mirsada Hadrovića Kao što je Tolstoj kazao: ”Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica, ...
by Redakcija
 

 
 

Ani Stajkova Ivanova: Ognjište babe i dede (prevod sa bugarskog)

Ани Стаjкова – Иванова     ОГЊИШТЕ  БАБЕ  И  ДЕДЕ   Уредно старо огњиште насред куће. Баба послује а деда дрва носи. Тр...
by Redakcija
 

 

 

Nova knjiga Borisa Marića ”Uvod u san” za slobodno čitanje na internetu

U junu 2016. godine, objavljena je nova zbirka pjesama Borisa Marića pod naslovom “Uvod u san”. Knjiga se može kupiti u knjižarama Buybook i knjižarama POINT, kao i na online biblioteci knjiga.ba Uprokos tome, a...
by Redakcija
 

 
 

INSTITUT ,,YUNUS EMRE“: Promovisan časopis ,,Avlija“

Petnaesti broj časopisa ,,Avlija“ promovisan je sinoć u Institutu ,,Yunus Emre“ u Podgorici. Direktor Instituta  doc. dr Džihan Ozdemir istakao je da je ovaj Institut ustanova koja se bavi promocijom turske kulture, kn...
by Redakcija
 

 




Konkursi regiona