ШКОЛСКИ БИСЕРИ МАЛОГ ПЕРИЦЕ
Збогом, школо! Ни мој ујка није завршио све разреде, па опет догурао до председника општине.
Oд колевке, преко школе, па до гроба – тражићу посао!
Зашто ми је учитељица дала само тројку из техничког рада кад се тата – баш уморио!
Звала ми разредница тату. Хоће да обележи годишњицу од када сам задњи пут имао одлично владање. Пропашће ми распуст.
Кад год ми је досадно код куће, ја скокнем до школе. Ух, тамо је још већи смор!
На екскурзији сам се изгубио у зоо-врту. Не знам зашто је учитељица љутито рекла како још није видела такву животињу.
Збогом, школо, научила си ме да потписати се знам. Драгој Страдији више и не треба да дам.
Од основне школе до факултета у Србији је најпопуларнија песма „Мито, Мито, бекријо…“
‒ Пиши, сине, како ти Вукова азбука каже! ‒ Али, мама, ја сам још неписмен!? – заурла мали „вучић“.
ШКОЛО МОЈА, МЕЂУ ШЉИВА(РИ)МА
Шта ће ђацима предмет информатика!?Доста су и до сада подучавали полуписмене предаваче.
Књига је наше тајно богатство. Налази се на дну мора, кад су у питању – ђаци и пензионери.
Затровала ме књига. Заражена „високоумним“пестицидима министарства просвете.
Ђирилици је одавно отклепетало. Још кад је у српским школама клепетушу заменило електрично звонце.
Просветар духом лети пут неба – залуд трага за корицом црног хлеба.
Кад падне ученик, тешко је „склизнуо“ – наставник.
Некад је очев каиш лечио слабе оцене. Данас не помаже ни – забрана приступа интернету.
Родитељи и учитељи, добра су нам деца. Иако је у школе уведена веронаука, не правите од њих – свеца!
Мршаво просветарско кљусе министарске златне таљиге вуче.
И вук сит и овчице на броју. И без употребе ћирилице (!?).
Ој, Србијо, међу чобанима и свињарима! Чувај се аналфабета – међу политичарима, економистима, шљиварима…
