Лења Арина
Руска народна бајка
Извор: http://hyaenidae.narod.ru/story4/264.html
Превела са руског: Дајана Лазаревић
Био једном човек Иван и жена Арина. Послао он њу у поље да жање раж.
Тако Арина дошла на траку поља, изабрала једно месташце, да би могла на њега да легне; легла, фино одспавала и кренула кући, као стварно се помучила – радила.
„Јеси ли, жено“, пита муж, „много данас пожњела?“
„Слава теби, Господе, јесам једно месташце пожњела.“
„Па, то је добро“, мисли муж, „Једна је трака, значи, завршена.“
Другог дана опет пошла Арина у поље, пожњела на једног месташцу и спавала до вечери; трећег дана – то исто, и четвртог – то исто и тако целу недељу је потрошила.
Време је, размишља човек, да иде у поље по снопове.
Долази, а раж стоји нетакнута; којегде на местима жато, и то на таквим, колико да човек легне. Почео да тражи жену и види: лежи она на једном месташцу и хрче.
Човек отишао кући, узео маказе, вратио се на њиву, ошишао своју бабу до главе; и кад је то урадио, вратио се у село.
А Арина је спавала, спавала и коначно се пробудила; ухватила се за главу и говори сама себи:
„Шта се то десило? Чини се, то сам ја – Арина, а глава није моја! Идем кући, ако пас залаје, онда ја, значи, – нисам Арина.“
Дошла она у село, право у своју колибу, и пита под прозором:
„Је ли ваша Арина код куће?“
Муж смекнуо и каже јој:
„Код куће!“
Тад је изашао пас испод врата, није је препознао и бацио се на њу као на странкињу, не додирује под. Арина бежи и бежи, да би само жива побегла од своје куће.
И пошла она да лута по пољу. Муж се сажалио, опростио јој, и од тада Арина је жала без предаха.
