Мајка рис
Руска народна бајка
Извор: http://hyaenidae.narod.ru/story1/046.html
Превела са руског: Дајана Лазаревић
Старац је имао кћерку лепотицу, живео је он са њом тихо и мирно, док се није оженио другом бабом, а та баба била зла вештица. Мрзела је она пасторку и говорила старцу:
„Прогнај је из куће, да је ја више никада очима не бих видела.“
Старац је присто и удао своју кћерку. Живи она са мужем и радује се, и родио се син код њих.
А вештица се још више љути, савест јој мира не да мира; уграбила она време, претворила своју пасторку у звер – риса и прогнала је у дебелу шуму, а у пасторкину хаљину обукла је сопствену кћерку и поставила је уместо старчеве кћери.
Све је тако брзо урадила, да ни муж, ни људи – нико вревару није приметио. Само стара мајка, сама и смекнула, а боји се да каже.
Од тога дана, када дете огладни, бака га однесе у шуму и запева:
„Рис – мајко, дете плаче,
Дете плаче, гладно је и жедно.“
Мајка рис дотрчи, баци своје крзно на земљу, узме дечака, нахрани; после обуче опет крзно и оде у шуму.
„Куда ово мајка са дететом иде?“, размишља отац. Почео он да је прати и видео, како рис дотрчава, збацује крзно са себе и храни дечака.
Отац се прикрао иза жбунова, дохватио крзно и запалио га.
„Ах, шта то мирише на дим; то моје крзно гори!“, говори мајка рис.
„Не“, одговара бака, „То су, вероватно, дрвосече шуму запалиле.“
Крзно је изгорело, мајка рис је добила пређашњи изглед и рекла све мужу.
Тада су се скупили људи, ухватили вештицу и прогнали је заједно са њеном кћерком.
