Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme
Advertisement



Bosna i Hercegovina

30. Juna 2019.

Dženita Hrnjičić: Zemljak (I mjesto na konkursu za pomirenje i mir)

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake: ,

Џенита Хрњичић

Земљак

Како год се погледам у огледалу чини ми се да се све мање познајем. Удебљан, изборан и безвољан човјек преко пута мене ничим ме не подсјећа на весељака, надалеко познатог у и око Фоче. Он и ја као да нисмо једно, а да јесмо, пише нам у родном листу.
Не видим више сјај човјекољубља у свом оку по коме су ме препознавали познаници и пријатељи по цијелом свијету. Узалуд се огледам кад у оку дубоко стоји суза за све што је некад било и нестало.
Моја мајка је родила четверо дјеце, а ја сам јој био оно најмлађе, гранапче које се родило када је мислила да рађати више неће. Фочанке су биле жене које су строго васпитале своју дјецу и у чијим кућама се прво знало за ред и рад, а послије за све друго. Ред је значио послушност родитељима, вјеру у Бога и Кур’ан. Рад је значио учење, чување стоке и јутарње ношење млијека у Драгочаву. Као најмлађем дјетету би ми понекад полазило за руком да избјегнем само оно што би умјесто мене урадила најстарија сестра. Моја мила Дика је била позната као најврједнија цура у крају, а прије свега је била чувена по свом лијепом гласу и учењу Кур’ана на мевлудима и тевхидима у бошњачким кућама уз Ћехотину и Дрину.
Иако је имала лијеп глас никада је нико није чуо да је запјевала. Пјесму није вољела да пусти из свог грла и зато ми је најтеже било када сам чуо како су је натјерали да запјева прије него што су је заклали.
Нисам био у Фочи у августу деведесет друге јер су ме у априлу послали у медресу у Сарајево како бих присуствовао гостовању чувених учаћа Кур’ана и како бих се спремио да и сам идуће године будем међу њима. Из куће сам понио хедију, Кур’ан потписан краснописом сестре и браће, а купљен од њиховог скромног џепарца.
Тако сам се спасио судбине моје сестре и браће. Моја судбина је била да годинама послије нађем њихове кости и да одем у далеку Данску. Кур’ан је био лијек мојој усамљеној души. Ајети и суре су ме опомињале на милост и доброту у тренутку када сам пожелио да се осветим убицама. Када нисам учио Кур’ан, писао сам писма. Писање би чинило мој живот љепшим, и тада не бих размишљао о садашњости. Лоше вијести са Балкана и Истока су будиле немире, и зато нисам често гледао телевизију. Интернет везу нисам плаћао и желио у свом стану. Данске власти се нису успротивиле мом захтјеву да се стан ископча и изостави са бесплатне градске мреже. Демократија је положила тест, и мојој жељи је удовољено.
По цијеле ноћи бих учио Кур’ан, а потом бих сањао своју Фочу у априлском бехару оне прве ратне године.
Огледало ме више не трпи. Ево ми се руга што сам тужан и што опет стојим пред њим у старом плавом џемперу.
Јутрос сам стао пред огледало због Савиног писма. Саво Самарџија и ја се нисмо познавали, никада се нисмо нити случајно срели јер прије рата је Саво живио у Црној Гори близу Никшића и није долазио у Фочу, а ни мене моји путеви нису водили према његовом селу. У Фочу је Саво дошао због љубави према Драгици, а не због политике. Ја сам у Данску дошао протјеран, разочаран и уплашен како за своју породицу, тако и за све оне који су остали у Фочи. Ни језика нисам знао да са данским човјеком прозборим. Због човјекољубља сам брзо савладао дански језик, али нисам брзо могао заборавити драге рођаке и пријатеље. Годинама сам их сањао у дугим данским ноћима молећи Бога да су живи и здрави као и ја. Зато сам им писао писма и слао их на старе некадашње адресе непостојећих мјеста и села око нове Фоче.
Саво је био један од три фочанска поштара. Посао и људе је волио и није му било тешко пјешачити и разносити пошту. Ионако је народ у данашње вријеме слабо писао и торба му је била више празна него пуна.
За неколико година је научио сваку улицу и кућу фочанску као ону родну никшичку. Саво би био сасвим сретан да није почео добијати писма за убијене, нестале или разбјегле Фочаке. Није знао шта да ради са поштом за коју није било сандучића, прореза на вратима ни кућног прага да је спусти док жури да са пријатељима попије турску кафу у малој биртији Јелен крај Ћехотине. Није било ни темеља кућа у зараслим сокацима и махалама фочанским гдје је бијелу коверту са маркицом из Данске требао доставити, па би је зато гурнуо на дно торбе не знајући шта са њом да уради. О некадашњим старосједиоцима зараслих сокака нико ништа није говорио. Шутјели су о њима и у биртији јарани, а шутио је и његов шеф када га је питао шта да ради са поштанским вишком у својој торби. Био је опрезан са шефом јер је био неки Даницин блиски рођак и није хтио да било чим поквари породичне односе, није он био такав човјек.
Пошао је на мост изнад Ћехотине да баци свежањ писама из Данске. Неко је писао Салки и Халилу Рамовићу. И бацио би писма да се није сјетио своје мајке која је давно проклела поштара из Никшића, те је сломио обје руке и ноге па га у колицима други хранили све до смрти. Пијани поштар Раде је изгубио очево писмо из Америке, а мајка га је чекала цијелу годину и венула од срамоте и невоље пред бројним дјечијим очима. Њене сузе су прегазиле тог немарног и пијаног човјека у ноћи несреће и велике трагедије никшићког воза.
Саво се уплашио судбине проклетих, па је писма отворио и прочитао умјесто нечијих убијених рођака. Вратио их у торбу, и донио кући, убацивши их у ладице старог креденца смјештеног у мрачној шупи гдје их Драгица не може пронаћи.
Саво је много година читао моја писма. Зашто сам их слао из Данске нисам знао, из навике и носталгије писао сам Фуаду, Салки и Халилу, и другима као да су живи. Саво је свако моје писмо пажљиво прочитао, научио се и навикао да их отвара у име мртвих. Сазнао је све о мени и мојима. Како сам дирнуо у његову вјеру и људскост, Саво ми је написао у писму које сам јучер добио.
„Драги Ибро,
Зовем се Саво Самарџија и поштар сам у Фочи од деведесет пете. Тада сам из Никшића дошао јер је моја жена Драгица имала болесног оца и није хтјела никуд одавде. Ми се не познајемо, али те ја морам замолити једну ствар. Молим те да престанеш писати писма Салки, Фуаду и Халилу јер њих овдје нема. Распитао сам се за њих, а и за тебе. Вас се ови Фочаци овдје слабо сјећају. Памет им излапила или лажу, ко ће их знати. А знам ја, брате мој, да међу њима злочинитеља има па се стиде и боје пропасти своје. Сва твоја писма сам отворио, да се разумијемо, нисам тражио паре, већ сам то урадио због своје мајке. Писма нисам бацио, али бојим се да ћу то морати урадити. Моја Драгица ме тјера да раскујем и наложим стари креденац из шупе гдје сам сакрио твоја писма. Спреман сам да ти их вратим ако се слажеш или да их бацим низ Ћехотину. Немој помислити да сам шта ја крив, и проклети ме да моје чојство трпи за нешто што су други урадили. Јави ми шта си одлучио, али ми пиши на моје име. Адреса је на коверти.“
У дубини ока нисам дао сузи да крене. Нека је ту да сакрије сјај радости очију мојих кад сам ево дочекао писмо и одговор из Фоче.
Милостиви Боже, јутрос падох на сеџду да ти се захвалим. Писмо није било од неког кога познајем, али тај Саво је мој земљак, мој Фочак, и халалим му сва прочитана писма. Огледало преко пута мене угледа смјешак на мојим уснама. Писаћу Сави да ћу ово љето ако Бог да доћи у Фочу, сигурно на отварање Алаџа џамије. Хоћу, доћи ћу на своје и по своје успомене. Попићу кахву са Савом у башчи моје мајке. Помирење ће протјерати моју тугу.
Преживјећу овај хладни децембар далеко од Босне. Јутрос је све другачије у овој Данској. Заигра у мени радост вјерника. Заигра срце над људском гестом и испуњеном жељом да неко драг још живи у мом родном крају. Развеселио ме земљак Саво.



About the Author

Redakcija
Redakcija





Konkursi regiona
 
 

 

Uglješa Kesić: Vilenjak Jan

Uglješa Kesić   VILENJAK JAN   Baš kad se jednom budio dan, na zemlju dođe vilenjak Jan, planeta ova, puna čudesa, postade njegova nova adresa.   Bio je malen, ko grudva snijega, samo je brada veća od njega...
by Redakcija
0

 
 

Said Šteta: Vilenjak

Said Šteta   VILENJAK     Zavlačio je kratke prste ispod jastuka i pokupio sve uzdahe što je čuvala k’o perle crne tiho, koračao je na svojim  željama,  da ne bi šuškale ostavio je nade umjesto svile ...
by Redakcija
0

 
 

Alen Talić: Zašto ja?

Alen Talić   Zašto ja?   Mrzim kada su mi misli jače od riječi. Teško je objasniti egzistenciju u četiri zida, ali ću pokušati da što bliže dočaram kako je zbog bolesti biti prisiljen provoditi život u kre...
by Redakcija
0

 

 

Ibrahim Osmanbašić: Valja nove mostove graditi na Balkanu (III mjesto)

Ibrahim Osmanbašić VALJA NOVE MOSTOVE GRADITI NA BALKANU Valja nove mostove graditi na Balkanu uprkos olujnom košmaru što nas vitla i drži u haosu misli i osjećanja ne dajući nam ni trena mira. Bahati likovi nazadnih ide...
by Redakcija
0

 
Konkursi regiona
 

Tri pjesme Nikole Motikea

Nikola Motika, student četvrte godine istorije umetnosti i arheologije na  Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Bavi se pisanjem poezije i kratkih priča. Radove objavio na više književnih portala.     Ljubav je zai...
by Redakcija
0

 




Konkursi regiona

0 Comments


Be the first to comment!


Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *


Konkursi regiona