Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme



Bosna i Hercegovina

2. Avgusta 2018.
 

ODLOMAK iz romana „Gdje ni ptice ne zalaze“ Adnana Sijarića

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake:

Krajem aprila nastade ljuta goveđa zima. Sjeverac je nanosio kišu, pa i snijeg s kišom… Grane drveća su se povijale do zemlje, a ljudi su se nanovo tome čudili – baš k’o i svake godine u ovo doba. Cijelu heftu to trajaše. Odžaci na kućama su furljali k’o usred februara, vode su snosile zasijane lijehe.

Onda se sve umiri. S početkom maja udari džemre u zemlju, očisti se posve hava, i sunce osvoji cijelu okolicu.

Živnu kasaba.

Nastade petak, pazarni dan. Vri čaršija! Od svitanja neprestano pridolaze svakojaki ljudi, žene i djeca, noseći i vukući na kolima sve i svašta, nadajući se dobroj trgovini i ćaru. Uznešeni od kalabaluka, konji su hrzali na sve strane, dok se bezbroj mirisa miješalo posvuda.

Taman bi cik bazara, i skoro pola kasabe se bješe sjatilo na tu jednu džadu što se blago motala dužinom oko dvije stotine koraka, kad bahnuše iz Okanović-mahale osam konjanika. Jašu polagahno jedan iza drugoga, okićeni najskupljim odorama. Oko strukova im široki, crveni pojasi, a iz njih izviruju kratke tandžare i blistave drške tankih jatagana. Sablje zabacili za leđa, pa razgledaju po narodu.

Ona rulja se sklanja ispred njih kako pridolaze, i nastade u čaršiji neobična tišina. Ovako zakićene i krupne ljude, konje mišićave a poslušne, u Koraju dotad niko ne vidje. Udarajući po tvrdoj kaldrmi odjekuju konjske kopite – al’ tišinu ne načinje ljudski glas.

Dođoše pred džamiju, gdje hitro sjahaše s konja. Poredavši ukrug konje, ostaviše ih raspuštene – al’ oni ne mrdaju. Zagledajući čudno u svjetinu što se oko njih već bila skolila, jedan od pridošlih jabandžija se izdvoji, pa povika:

– Je l’ ovo Koraj, ćafirska kasaba?!

Šuti rulja, ne čuje se ništa. Samo misli u glavama tutnje, i gomila se čuđenje.

– Šta je!?… Šta šutite!? Je l’ ovo Koraj, pitam!?… – nanovo zagalami jabandžija.

Opet šutnja. Konjanici stoje k’o ukovani – umirili ruke na balčacima sablji.

Kad uvidje da se jabandžijama mora odgovoriti, istupi pred rulju hodža Muzafer. Džuma je, pa se okitio. Na glavi mu crven fes sa bijelim sarukom i crnom kitom od svilenih resa, tamnomodro džube od sukna do ispod koljena mu visi, a prostrane tamnomodre šalvare od sukna vihore na vjetru. Na rukavima duž šava po tri zlatna traka blistaju.

– Vala, neznani ljudi, Koraj je ovo… – veli hodža. – A vi, kojim dobrom? Bujrumte…

Prepade se hodža, jer neznanac otpoče najednom galamiti, podižući glavu da mu glas što dalje ode.

– Tražimo ćafire! A čuli smo da ih ovđen ima! Ha, hodža… Imal hi?…

Hodža se smutio, ne razabirući ništa. Priđe blizu onog pustolova, te šapuće:

– Vala, dobri čovječe, ovdje smo svi muslimani, i svi se Alahu klanjamo. A kojeg ćafira vi tražite, mi ne razumijemo.

Smrknuo se nepoznati na hodžu. Stisnu rukom njegovo rame, dok ovog ne zabolje, te poče mrštiti lice… Gledaju se u oči, k’o kobci, i hodža shvati da je veliki belaj s ovim ljudima pristigao u Koraj.

– Vidi, hodža… – otpoče neznanac tiho, te ga samo hodža čuje. – Da ne kaljamo i ne prljamo, a umijemo to dobro, već ovako…

Povuče ga ustranu, i nastavi kazivati:

– Došli smo po Sumbilu, Idrizovu šćer. Nemoj ništa da zboriš, da kolišiš! Nek je spremi babo, ona ide s nama, i nikom neće falit’ ništa. Eto, hodža, tako ti je. Mi sad odosmo obić’ ovaj lijepi kraj, i za dva sahata ćemo naić’. Riješi nevolju, reci njezinom babi da ne brče našu nakanu, otić’e mu glava. I svakom obaška, ko se ispriječi…

– Aman, ljudi… – zausti hodža, al’ nepoznati čovjek mu šakom zatvori usta, iskrivljujući lice. Mignu dvaput očima – išaret čini.

– Za dva sahata, hodža… – kazuje. – Riješi, da krv ne teče… Jazuk je!

Popusti neznanac hodžu. Nepoznati ljudi pojahaše konje, podižući sablje i razmahujući njima iznad glava, cičeći, pa kroz onu rulju potjeraše konje galopom… Odoše uz brijeg.

Narod stade užurbano prilaziti izbezumljenom hodži, no njemu se glava zamantala od uzbuđenja, i jedva misli sabire. Propituju ga ljudi šta mu je onaj kazivao, a on očima traži Idriza… Najednom ga spazi među ljudima.

– Šćer tvoju traže, Idrize. Sumbilu!… – upire rukom u njega. – Za dva sahata hoće da je uzmu… Eto ti, rješaji sad!

Idriz odskoči. Pamet mu se zamrači.

– Kako, Sumbilu? Ama, moju šćer… Šta zboriš, hodža!?

Trljajući rame, utrnulo bolom, hodža mu kazuje:

– Za dva sahata da ih sačeka. Da krv ne teče, kazuju. Ne umijem ti ništa više…

Uzjogunio se Idriz, korača čas lijevo, čas desno, zagledajući u svjetinu unaokolo, a kad uvidje da niko ništa ne progovara, podviknu:

– Vala, ljudi, neće to tako ić’!… Ja ne dam Sumbilu! I ko su oni, otkle su došli?… Valahi, moraće mene ubit’, pa onda Sumbilu povest’. Šta gledate, već haj’te da ih sačekamo, kući mojoj, da pripomognete!

Pristiže Idriza tvrdoglava i zla ćud, jer se ljudi počeše polahko razilaziti, kupeći nevoljko robu sa bazara.

A on dovikuje hodžu:

– Hodža, digni ljude na one hajduke!…

Ne mareći šta mu kazuje, ode i hodža od njega.

Idriz ostade sam. Potrča kući, gdje zateče Sumbilu kako se na sofi poigrava vezom. S vrata galami:

– Šćeri, došli neki hajduci!… Za dva sahata hoće da te vode! E neće, dijete moje, ne da tebe babo!… – Uzima tandžaru sa dolafa, pregleda je i puni… Ushod’o se.

Sumbila klonu na sofu, čuvši šta on veli. Iskolačila oči na njega, grcajući: – Babo…  Kak’i hajduci?… Babo moj!…

– Ne boj se, šćeri… – tješi je Idriz, zagledajući kroz pendžer hoće li mu ko od Korajaca upomoć pristići.

Al’ nikog nema. Pusta je kaldrma oko njegove kuće. Samo Sumbilin plač grebe tišinu, i njegovo nerazumljivo gunđanje.

 

. . .

 

Ibrahim izađe iz kuće, te tentavo krenu uz kaldrmu, čaršiji. Onih osam konjanika za njim lagahno jašu. Izviruje svijet kroz pendžere i iza taraba – pomišljajući da hudnog Ibrahima sprovode.

Doteturavši do Idrizove kuće, Ibrahim otvori kapiju te uđe u široku avliju, prizivajući ovoga glasno. Konjanici zaostadoše na kaldrmi, pa čekaju.

Otvoriše se vrata na kući, i ukaza se Idriz sa tandžarom u rukama. Uperio je u Ibrahima, usplahireno mjereći očima hajduke na kaldrmi.

Ibrahim mu priđe, mirno kazujući:

– Idrize, valja m’ ti nešto reć’. Oni ljudi su Salkanovi hajduci…

– Kakav Salkan boga ti!?… – prekide ga Idriz, sav ustreptao. Siktio je, poigravajući nogama. Obrazi mu trzaju, k’o da nisu njegovi.

– Salkan, Bajazitov! On hi je posl’o da Sumbilu povedu, i poručio meni da ti kažem da ne prkosiš, jer hasne od tog nejma. Glava da ne leti! Šejtan je to…

– Ama, ona fukara!?… – uzjoguni se Idriz. – On da mi šćer pogani! Eee, neće vala… – Podiže tandžaru, uperivši je prema hajducima koji su sve vrijeme u njih s kaldrme mrzovoljno gledali, al’ Ibrahim ga hvata za ruku, i sjetuje: – Nemoj, otić’e glava. Nek ide, neće on njoj naudit’, ja znam. Volio je on nju, Idrize, više od ičega na svijetu…

Al’ ovaj pobjesnio skroz, ne razabire misli; ne zna šta čini. Dere se, glas mu hori mahalom.

– Ne dam!… Ne dam šćer hajduku i fukari!

Krenu da opali iz tandžare na hajduke, no Ibrahim udari šakom po njegovoj ruci, pa se kuršum rasu po krošnjama drveća nedaleko odatle.

Ne prođe ni tren, skoliše ih hajduci. Jedan udari Idriza nogom u prsa i on pade jaučući, a drugi mu sablju pritisnuo na vrat, pa gleda u hajduke – čekajući znak šta da čini… Utom na vratima zavrišta Sumbila. Izletje, pade preko Idriza opruženog po avlijskoj kaldrmi – grleći ga, grcajući i moleći nepoznate ljude…  Glavu ne pridiže.

– Ne sjecite ga!… Nemojte, živi bili! On je sve što imam! Pustite mi babu,  vodite me!…

Ibrahim ustuknu nekoliko koraka od kalabaluka što tu nastade, u čudu zagledajući šta se zbiva. Teško mu je u duši; strepi da Idrizu ne odrube glavu. Divanija je, arsuz, pogan jezikom i huje naopake…

Al’ odustadoše hajduci od zle nakane. A i ovaj se umirio, shvativši da je potpuno nemoćan protiv toliko ljudi.

Jedan od hajduka af ne čini; vezuje Sumbili ruke na leđa, gužvajući joj nehajno feredžu, pa je propinje na bedeviju koju drugi hajduk dovede iz Idrizove štale.  Ona se, hudnica, ne otima. Samo gleda u babu – svu tugu u se povila. Nadiru joj suze iz očiju, k’o dva bijesna potoka.

Hajduci uzjahaše na konje, okrećući ih pođoše iz avlije, a onaj što je s Ibrahimom razgovarao zastade, pa veli:

– Nama je Salkan rek’o da ne smijemo nikom naudit’. Et’, ni toj nesorti… – pokazuje na Idriza što se s mukom s kaldrme pridizao, pomućene pameti i zakrvavljenih zjenica. – On bi nas pokosio sazna li da smo nekog u Koraju ubili. Moli se za njega, Idrize, istigfar čini, jer bi ti glava već bila u potoku… Haj, haj!…

Podbodoše konje, potjeravši ih uz tutnjavu prema Varoši, podno Koraja, te dalje preko blagih brda u ravnicu, prema Drini.

K’o vjetar nestadoše.

__________________

Istaknuta slika: My art – Bosnian sevdah lady by Nazif Nasko Tatić, Richmond, Virginia, USA



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Mehmed Meša Delić: Kurban treba biti lijep

U ime Allaha, Milostivog, Samilosnog. Mi smo ti uistinu, mnogo dobra dali. Zato se Gospodaru svome moli i kurban kolji. Onaj koji tebe mrzi sigurno će on bez pomena ostati. (Kur’an, sura Kevser)   Uz moševačko pol...
by Redakcija
 

 
 

Refik Bulić: Priča o fetusu

Oslonjen na lijevu ruku na samoj ivici stola, pisac zamišlja kako napisati priču. Do sada ih je mnogo napisao, ali ova mora biti bolja od svih, mislio je. Dugo je razmišljao o tome. Želio je napraviti nešto nečuveno do ta...
by Redakcija
 

 
 

Marija Juračić: Ljepota grafita

„Idem ja, stara!“ povikao je Ivan i zalupio vratima. Sjurio se stepenicama s  petog kata na kojem su on i majka prije dva tjedna pronašli sklonište. Nije to bio pravi stan, više nekakav golubarnik ili zimski vrt koji je...
by Redakcija
 

 

 

Veljko Bosnić: Portreti dana koji je nestao ili je možda umoran (unutrašnja postava straha)

DAN KOJI ČEKA UMORAN POSVE     Umoran od dugačkog puta, sklopljenih putokaza i satom budilnika – posramljen kao i onaj prvi put koji sam osjetio kao nešto što ne smijem propustiti, omirisati i protrljati sve...
by Redakcija
 

 
 

Refik Bulić: ISPOVIJEST SELIMA SMAJKIĆA, PISARA KADIJE LUKAVIČKOG

Svakoga dana pohodim ovo mjesto, kao da me čudne neke sile njemu privlače. Rijeka je ova postala neodvojiva od mojih misli. Visoka stijena nad rijekom se izdigla, pod njom voda se pjeni, poskakuje, u njoj zrake se lome sunče...
by Redakcija
 

 




Konkursi regiona