Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme



Crna Gora

15. Maja 2016.
 

Sande Dodevski: Majka i Cvetanka

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake: ,

Kraj šporeta na kome u loncu vri voda, sjede moja majka i Cvetanka.

Sjede i razgovaraju. Kraj je avgusta i rijeka je savim oplićala i u njoj nema više riba…

– Eto, Bože, umiru mladi ljudi! – veli Cvetanka i nastavlja: – Eh, za koga ti ono počeh  kazivati? Da. Za Tikomira. Vidjela sam ga  proljetos kada svrati ovdje u ambulantu. Sjedio je u kolima, a blijed, blijed i sve mu grašci znoja na čelu! Zaustaviše se kola i on, sestro,  siđe pa pravo u naše dvorište, kao sada da ga gledam. Hoda, nabada mršavim nogama, oslabio i istanjio se – ama, vjetar da duhne odnio bi ga, čini mi se?

Dođe tako blizu do mene, a vidim ne poznaje me. – Tetka – reče mi – da mi daš malko hladne vodice – ako imaš?

Odmah skočih do bunara i donesoh mu vodu u jedno maleno kofiče. Sramota me, ali što se našlo to se i dalo! A i naši smo, pa nećemo mnogo da zamjeramo.

Uze on kofu, nagnu je i – pije! Ne znam koliko je bilo u njoj, ali je on svu ispi. Ništa mi ne reče. Okrenu se od mene i samo mahnu onima u kolima da idu, a on će ih stići do ambulante…

Poslije razbrah da je umro! Vozili su ljetos bostan traktorom odavde čak u Čačak i on, dok su se vozili, cijelim putem sjedio na bostanu i ni sa čime da se ne pokrije!?

Vjetar ga probio, a kako i neće? I čitavo ljeto mu prođe u bolovanju. Bolovi u glavi, a on crven. Crveni se crveni, te ga presiječe neka moždana kaplja i skide se!

– Ko zna? Možda te je i poznavao, nego nevelan čovjek pa mu nije ni do čega – odgovora joj majka.

– Šta reče? Ne čuh te…?

– Kažem za to kad si mu davala vodu. Možda te je i poznavao, ali nevelan pa i ne misli mnogo na poznanstvo!

– Sigurno!

Samo to veli Cvetanka. Prekršta ruke i ostavlja ih  u krilu, ali ne zadugo. Ubrzo joj više ne miruju. Premeće šakama i uvlači ih jednu u drugu. Tanke su joj i blijede – sama kost i koža, i krupne modre vene na njima. Pogled mi se u tom času iskrada u pravcu majčinih ruku. Trenutno su joj zauzete: ubacuje u šporet riječne suvarke, pa odmah zadiže poklopac lonca i viri u njega. Nemarno vraća poklopac, a izraz lica joj je pomalo šaljiv; domaćinski zbog gošće i zbog toga što je u tom trenutku sretna zbog mog povratka. Nije se moglo naslutiti što će reći, i – potrajalo je to, ali ne  zadugo. Jednu, najviše dvije sekunde. Progovorila je bez napora.

– Eh! Ništa te ne ponudih! Da ti dam malo rakijice –  da te častim za sina?

I još dok to ne doreče, Cvetanka se usprotivi: – Aaaa! Ne! Ništa ti neću. Ne pijem, moja ti…

Mati se podiže sa stolice lako – lako i hitro! Odnekud donese bocu sa već načetim pivom. Žuti se providna boca dopola otpijena i začepljena kukuruznom komušom – žuti se kao dno bistre rijeke, a majka veli:

– E pa, ako si meraklija za pivo?

-A, ne! Ništa ti neću. Ne mogu, a nije da kažeš da neću?!

Nailazilo je zatim vrijeme u kome je majci valjalo nešto činiti kako bi zadovoljila gošću kad je već odlučila da to uradi, a Cvetanka je sama znala hoće li ili neće prihvatiti ponudu. I mati joj pruži kuhani klip kukuruza i Cvetanka ga uzede, ćuteći! Iz majčinih ruku prinese ga k ustima i zagrize; – Hmm! Lijep, fin  klasić! … Eh, mori, eto šta je čovjek, pust da je? I – šta da se onda kaže?

– A, ništa! – odgovara joj mati, no Cvetanka  nastavi dalje: – Ja, opet, kažem da je najbolje čuvati  zdravlje, i da ljudi “odlaze” po redu! A žao mi  kad tako čujem da je otišlo mlado i zeleno. Neka Gospod uzima nas stare, a mladi neka još požive…

Tako je umro Tikomir – sjećaju se u nastavku, naizmjenično se dopunjujući  u govoru.

Godinu prije njega, pokojnog Tikomira, isto pred kraj ljeta, otac im sahrani i mlađeg Kitana, ali i onda ne zaplaka, a niti sada – za Tikomirom! Bre, od čega mu bješe duša? A možda  plač i ne pomaže mnogo… ja bih, čini mi se, oči isplakala i moralo bi me nešto zaboljeti i otkinuti se, evo odavde – pokazuje rukom na  grudi! A on, eto, samo mu malo obrve smrknute, sako mu visi na leđima, a ruke mu se tresu, pa i to samo ono što se golim okom može vidjeti. Ništa drugo da mu otkriješ! Da Bog sačuva…

Pričanje se za trenutak prekide. Zavlada nekakva  čudna tišina. Gledam u ugao sobe i pogledom tražim štap za pecanje. Cvetanka je već otišla. – Majko! Ko bješe, u stvari, Cvetanka? – pitam je.

– Ona je Stojančetova majka… onaj što je s tobom išao u školu.

Postiđen zbog toga, što ga se ne mogu sjetiti, sudaram se s njom na izlaznim vratima, a ona me pita  šta ću raditi?

– Ići ću na pecanje – kažem, i onda se ona brine zbog plitke vode u rijeci i kaže mi – O, pa nećeš ništa upecati! Samo male ribice. Ovolicne – kao prst! Savija kažiprst, pokazuje mi ga, a ja krenuh …

Ispraća me do iza kuće, te još i hoda za mnom zastajkujući i gledajući me izdaleka.

Zamjeram sebi što je ne upitah šta će ona raditi i pomislih kako je trebalo  reći: “Šta ćeš ti, majko, raditi – kada ja odem … na pecanje?!“

Bilo bi joj drago da to čuje poslije trideset i više godina… No, kako joj navrijeme ne rekoh to što joj je trebalo reći, preostao mi je jedino gorak okus u duši i čuđenje koliko ništa ne znam…?!

A sjećam se da me je čak upitala imam li i udicu, a ja joj tek onda odgovorih: – Imam! Imam, majko!… Imam jednu malu “dvanaesticu” i vezaću je kada dođem do onog vira pod vrbom, a onda će nešto morati zagristi i tada ću da povučem… Potezaću i vući ću,  pa ću  na kraju i svoju “dušu” iščupati, jer me neće mnogo boljeti pošto je udica  sićušna, te će se i sama otkačiti!!!

Vratih se sa pecanja sa četiri ulovljene  ribice od kojih je svaka bila dugačka kao srednji prst!

Majku ne zatekoh u kući.



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Branko Ječmenica: Ja nisam ja

Бранко Јечменица Ја нисам ја За мене никад више ништа неће бити исто. Живео сам и умирао много пута до сада. Други људи мисле ...
by Redakcija
 

 
 

MEĐUNARODNI HAIKU KONKURS U OKVIRU FESTIVALA „SRPSKO PERO“ IZ JAGODINE

AN INTERNATIONAL HAIKU CONTEST HAS BEEN ANNOUNCED WITHIN THE FESTIVAL ”SRPSKO PERO” FROM JAGODINA   The festival Srpsko pero from Jagodina announces the haiku contest for the best haiku on the international hai...
by Redakcija
 

 
 

Svetlana Radosavljević: Osmeh iz Tutina

Наши стари су били мудри и о свему су бринули, зато смо трајали и одолевали свим недаћама. А ми, какви смо ми? Површни, свакодн...
by Redakcija
 

 

 

Kratak osvrt na magazin Diwan

Piše: Indira Jašarević Čandić Kako nas ratna razaranje i izbjeglištvo, stradanja i smrti mogu inspirisati i iznjedriti najbolje pisane riječi pretočene u knjige poezije, romane, priče, pokazuje novo izdanje Diwana koje...
by Redakcija
 

 
 

Značaj Al-Aqsa džamije za muslimane

U četvrtak uveče, 15. februara 2018. godine u Islamskom kulturnom centru ”Selimija” u Baru reis Islamske zajednice u Crnoj Gori Rifat ef. Fejzić i Nj. E. ambasador Države Palestine u Crnoj Gori Rabii Alhantouli...
by Redakcija
 

 




Konkursi regiona