Niko ne bi mogao da zamisli ljudsku civilizaciju bez konja pre sto godina: te životinje su bile ključni element u prevozu i poljoprivredi, za putovanje, vođenje ratova i izgradnju mira. Međutim, ako bi poslednji konj sutra umro, ništa se ne bi promenilo u našem načinu življenja. Konji su predivna, elegantna, prelepa bića, ali je njihove ‘zvanje’ zastarelo. Kao što će uskoro biti slučaj i sa novinarstvom.Pripadam manjini novinara koji smatraju da je naša profesija osuđena na propast. Barem novinarstvo na način na koji ga razumemo kao pripremu novinskih priča, u skladu sa određenim profesionalnim standardima, za publikaciju u masovnim medijima — novinarstvo sa dve glavne komponente saznavanja činjenica i objašnjavanja konteksta. Za neko vreme, verovatno ne više od par decenija, ova vrsta novinarstva će postati prosto zastarela. Internet je promenio svet na način koji niko nije mogao da predvidi pre nekoliko decenija, kada je isti izumljen. Ne samo da je promenio način na koji komuniciramo i prikupljamo vesti i informacije (kroz “distributivnu demokratiju”, kako bi Om Malik rekao), on je uticao na naše svakodnevne navike i osnovne koncepte privatnosti, anonimnosti, pravila debate u javnosti, moralne odgovornosti i političke participacije.Stariji način konzumiranja vesti, koji se sastoji iz prolongiranog gledanja televizijskih vesti i jutarnjeg rituala čitanja dnevnih novina, polako nestaje. Mlađa publika — u stvari, sve češće sve uzrasne grupe u javnosti — više ne dobija svoje vesti iz tradicionalne medijske industrije. Učestali je fenomen da internet-platforme poput Tvitera i Fejsbuka sada počinju da dominiraju u oblasti preferisanih izvora vesti.Na primer, jedno istraživanje je prošle godine pokazalo da dve-trećine britanske dece imaju pristup tablet-kompjuteru kod kuće i više su vremena proveli na Internetu nego pred televizorom. Da, oni možda i dalje gledaju TV na svojim tabletima i mobilnim telefonima, ali oni traže sadržaj koji žele, a ne TV uživo. Naravno, debata na temu programskih formata i sadržaja je i dalje otvorena — ali su trendovi medijskih platformi nesumnjivi. Deca za dve decenije čak neće znati da su televizori nekada bili prenosioci vesti i informacija.
Uzmite za primer ekonomski slabije razvijenu Indiju: oko 76 miliona od 1,25 milijardi stanovnika nema redovno pijaću vodu, ali iznad 80 odsto Indijaca poseduje jedan mobilni telefon ili više njih — ako bi morali da biraju između pijaće vode i mobilnih telefona, šta mislite da bi većina odabrala?
A ko zna šta Epl sprema u svojim laboratorijama. Ipak, šta god da je sledeća tehnološka inovacija, ona će, verovatno, biti još mobilnija, personalizovanija, manja i bolje povezana od bilo čega što znamo.
Tako se ubrzano menja način na koji novac za reklame protiče kroz medije, zauvek porazivši poslovne modele tradicionalnih medija. Na primer, sport i zabava privlače najveće budžete za reklame na TV-u, dok su vesti, komparativno govoreći, najveći potrošač. To jest, ako se vesti ne spravljaju kako bi samo bile mešavina onoga što je na Internetu u svakom trenutku. Način ‘prodaje’ vesti fragmentisanim publikama i oglašivačima moraće da obuhvati dosta zabavnog sadržaja, raznih skandala, kriminala i katastrofa, dok prostor za informacije postaje sve kraći i kraći. Kada sam o ovome govorio na jednoj nedavno održanoj konferenciji, jedan mladi član publike me je ‘zaskočio’, rekavši da su novinari bili pravi razlog zbog kog je on postao bloger. On je svoju ulogu video kao ulogu osobe koja informiše javnost o raznim temama i ‘istinama’ o kojima tradicionalni mediji nisu izveštavali, ili su to radili na neiskren način. “Dakle”, strastveno je zahtevao da sazna, “zašto je nestanak novinarstva tako loša stvar?” Vesti, kao takve, nisu ni dobre ni loše. One su prosto ono kako stvari stoje. Međutim, za liberalnu demokratiju kakvu poznajemo, sunovrat novinarstva je zasigurno loša vest. Novinarski zanat pokreće javne rasprave, što je ključni deo demokratije: činjenice se identifikuju i o kontekstu se izveštava, konsultuje se sa izvorima i sagovornicima, mesto i vreme je dato onima koji su u manjini i koji nemaju toliko popularna mišljenja, sadržaj se ‘pakuje’ na kredibilan i odgovoran način. Bez toga, demokratija počiva na pristupu vox populi (glas naroda), gde glasovite većine diktiraju političke odluke koje su sve češće ukorenjene u ekstremnim, netolerantnim vrednostima. Upravo zato populisti, sa svojim lakim odgovorima na složena pitanja, dominiraju u debatama o mnogim važnim pitanjima. Da parafraziramo Ivana Krasteva: možete tvitovati o revoluciji, ali da reformišete društvo — treba vam dobro-staro novinarstvo. Srećno, liberalna demokratijo!
Kraća verzija ovog članka je objavljena u prolećnom/letnjem broju časopisa Institut za humanističke nauke, Beč.
Ovaj članak je deo projekta Evropski centar za slobodu štampe i medija (ECPMF). Sufinansijer je Evropska komisija, a projekat se sprovodi u partnerstvu sa Osservatorio Balcani e Caucaso. Sadržaj ove publikacije je isključiva odgovornost sprovodilaca projekta i ne može se shvatiti kao stav Evropske unije.
O AUTORU/KI
Profesionalna karijera doktora Saše Ordanoskog traje duže od 30 godina. On ima značajno iskustvo u oblasti novinarstva, odnosa sa javnošću i javnih komunikacija, kako u nacionalnoj, tako i u međunarodnoj areni. On predaje novinarstvo, medije i teoriju i praksu komunikacija, ali igra i važnu ulogu u sektoru civilnog društva u jugoistočnoj Evropi.
Ovaj članak je prvobitno napisan na engleskom.
Preneseno sa: Kosovotwopointzero.com
