Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme



Eseji

9. Oktobra 2018.
 

Milica Simić: Beograd kao ogledalo balkanskog mentaliteta u djelu Mome Kapora

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake:

Ови простори су одувијек били на вјетрометини источних и западних  вјетрова који непрестано дувају, а наша земља је ,,кућа несред друма” у коју многи сврате, али нико не остаје. Ми имамо ту (не)срећу да животом на овим просторима свједочимо о националим, вјерским и друштвеним разликама које ове народе вијековима раздвајају, али и балканским сличностима које их спајају. Зато је сасвим разумљиво да читајући хроничара Београда, Мому Капора, ми у опису београдског менталитета препознајемо своје село, град, комшије, породицу и, напослетку, себе. Капор је особине и начин живота Београђана (не)свјесно пројектовао на све људе на овим просторима који су вијековима на (су)удару  модерних ствари које усвајамо и  традиционалних вриједности које заборављамо.

У роману ,,011″ чији је поднаслов ,,Живот у социјализму”, Капор је поетички нагласио (ријечи су подебљане) неке кључне појмове који најбоље илуструју живот људи који живе на размеђи овога и онога, њих и нас. Капор је, по обичају, ризничар и памтитељ оних давно заборављених и (не)прежаљених ствари којима супротставља наметнуте или својевољно прихваћене новине. Осјећа се онај Станковићев ,,жал за младост” који није за оним што није било као код Станковића, већ за оним што је било, што је прошло, изгубљено, отето, добровољно дато, а што је оставило сјету у животу великих носталгичара. Веома занимљива су поглавља о кликерима, држачу пера и настојнику који су остали као сећања средовјечних људи на нека давна прохујала времена, а код њихових потомака само су непознати појмови за које траже објашњење у Речнику. Насупрот њима, стоје садашња времена и дјеца новог доба, наши дани и нова покољена која добијају за први рођендан оно што су њихови дједови за диплому. Присећајући се оловаца, мермераца, земљанаца, стакленаца, американаца… писац оживљава сенке давних дана  који су изгубљени пред најездом пенкала и компјутера са којима одрастају неки нови клинци који ће бити неки фини, углађени и образовани људи са наочарима, чији је успијех сигуран, а срећа упитна.

Како у Београду и иначе на овим просторима, тако и у наведеном Капоревом дјелу, много је више појмова и ствари који нам долазе са модерним временима, него оних који се губе. А то значи да ново у свим сферама живота потискује и замјењује старо. Тако је у београдским ресторанима вечера обавезна (које, узгред речено, писац не воли да посјећује), у неким мјестима отворени су драгстори који раде нон-стоп-непрекидно, на трговима млади играју брејкденс, боеми се у дугим ноћима ослањају на шанк, а међу младима и старима одомаћила се кратка, хладна и брза ријеч ћао која је нешто као поздрав. Све ово видљиви су знаци (и у књижевности и у животу) транзиције чији цех плаћају људи распети на некад и сад. Сусрет нашег човјека са свијетом који је степен изнад његових провинцијских схватања нужно са собом носи и дозу здравог хумора. Капору је један, на изглед, баналан примјер (потрага за извесним местом у великом граду) само повод да расправи о неким много важнијим стварима него што је вршење нужде нашег човјека у свјетској метрополи. Акценат је на слободи која је у новоуређеним демократским државама потпуно изгубљена и отуђености између људи који ријетко разговарају, а иако разговарају, то чине наученим, пословним језиком без стварне срдачности и интереса за саговорника. Томе равнодушном и толерантоном свијету где је све лијепо упаковано супротсатвљени су наши простори у којима ништа не може и све може, у којима се реч филозофија, изговара најчешће са претњом, у коме се избјегава употреба ријечи тешкоће или криза да грађани који су навикнути на благодати не би доживјели нервни слом.

Са друге стране, нимало мање комичан није ни долазак једног Амерканца у Београд, који је, додуше, пореклом са наших простора, али такви И на Истоку и на Западу – већи Срби од било кога Србина. Када се врате кући, већи су Енглези од сваког Енглеза. Из перспективе странца дата је слика земље у којој се махом гледају амерички филмови и у којем влада једнопартијски систем, а народ је опседнут недоказаном  сопственом величином. Колико је тај Американац, тај Бил, ријешен да раскине све везе са својим коријенима и да буде ничији, толико су и сви они који живе у великим градовима одлучили да забораве своје сеоске претке и да буду велеграђани. Међутим, Капор као писац који по ријечима критичара, повлађује малограђанској класи, стаје у одбрану малограђана и закључује да човека околности могу да избаце из села, али је немогуће избацити село из човека, бар у првој генерацији. А управо тзв. малограђани су чувари заборављених адреса, обичаја, традиције и старинског морала које је одувала кошава са Дунава или их је испрљао густи велеграђански смог. Заборављање ко су некада били, даје им могућност да брже постану неко други, да се подигну на друштвеној љествици у којој је велика разлика између  горе и  доле. Капор као вијерни хроничар Београда, који није ни горе ни доле, него некако, са стране  биљежи уздизње и пад његових грађана који свједоче да је горе све горе. Капор о Београду као некада Андрић о босанским касабама, проговара са аспекта нашег човјека и странца који силом прилика долази у нашу земљу. Сагласни су и домаћи  и странци који су километрима удаљени, и Андрић и Капор који су деценијама удаљени, да је ово чудна земља и још чуднији народ. Можда због тога Капор у својим дјелима често понавља да су једном питали Андрића да ли и даље у Босни има по један лудак, а он одговара да сада има и један паметан.

Без обзира на вјековне туђе утицаје који нам скраћују памћење и вајају нас по сопственој замисли, било је и биће оних малограђана који нису ни горе ни доле него са стране, они заливају корене да изникну млада стабла која ће бити ослонци када нам се небо свали на главу. Капор је, без сумње, чувар адресе која је једно духовно сабрање људи који су превазишли разлике свјесни међусобне сличности. Отуда можда свако читајући Мому Капора нађе на нешто познато или на некога из свога окружења, јер иако нисмо сви Београђани, сви смо људи које је он тако добро познавао.

 

 

 

 

 



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Elma Selimi: Volja je stvar jakih i ustrajnih

Život nas gura napred instiktivno kroz godine. Naš napredak je refleksija budućnosti i kako mi vidimo sebe u ogledalu. Pobednici ili gubitnici mi biramo. Ako mi kažes da možeš ili ne možeš upravu si, stvar je volje i mo...
by Redakcija
 

 
 

Faruk Međedović: Heinrich von Zütphen – Luteranac, reformator i sljedbenik Martina Lutera

Luteranac,  Reformator i Mučenik, Sljedbenik Martina  Lutera, Heinrich von  Zütphen, strastveno  je propovijedao  svoj  evangelistički  nauk:  vjerovanje u jednog  Boga  i  moralnu reformu;  dakle,  u duhu Islam...
by Redakcija
 

 
 

Mehmed Meša Delić: Đulistan

ĐULISTAN Đulistan, u doslovnom značenju – ružičnjak (gül – ruža, stan – sufiks za označavanje mjesta gdje se nešto događa ili gdje se nešto nalazi), prozno je djelo protkano stihovima; to je zbornik kratkih pri...
by Redakcija
 

 

 

Marija Juračić: „Zapisi s uzglavlja“ Sei Shonagon, dvorske dame carice Sadako

Na dvoru japanskog cara u današnjem Kyotu (Heian Kyu) bilo je na prijelazu 10. u  11.  stoljeće vrlo živo. Već nekoliko vjekova stvarnu vlast u zemlji ima bogati klan Fujiwara koji se raduje rođenju svakog ženskog djete...
by Redakcija
 

 
 

O zbirci poezije Bisere Suljić-Boškailo ”Vilino kolo i druge ljubavi”

PLES ŽIVOTA I  SMRTI: NE VOLI ČOVJEK, VOLI NEŠTO U NJEMU (Bisera Suljić-Boškailo: Vilino kolo i druge ljubavi; Sarajevo, Zalihica, 2005. (Biblioteka NOVA KNJIGA) Napisao: Sead Mahmutefendić   Bisera Suljić-Boškail...
by Redakcija
 

 




Konkursi regiona