Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme
Advertisement



Eseji

21. Novembra 2014.
 

Mirjana Đapo: Simbol vatre u pesništvu Branka Miljkovića

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake: ,

„ …Prostor koji ničim ne podseća na sebe,

pticama pomeran, vetrovima sličan,

sam u sebi, sam za sebe, ničemu vičan,

večiti početak, užasan bez potrebe… “

 

U pokušaju da se približe Miljkovićevom duhu, jednoj poeziji koliko bliskoj srcu, toliko dalekoj razumu, svi kritičari su i nesvesno polazili od reči vatra, kojom pesnik sebe približuje svetu življenja i u isto vrijeme se njome služi kao barijerom između sebe i tog vida postojanja. A ta vatra ima kroz Miljkovićevo pesništvo toliko sfera pojavljivanja, da zalazi spontano u samu identičnost sa pesnikom, postaje deo ne samo njegove poezije, već i njega samog i ne može se drugačije ni posmatrati, ni tumačiti, ni postojati.

 

Tom vatrom ispunjen, on postaje prepun sebe i opet isto toliko sam. Kada ga ona opeče, postaje plamen, žar i pepeo u isto vreme. Postaje, najzad, jedan nerešivi znak, jedno pitanje između života i smrti, postaje genije i običan smrtnik koji se traži i ne nalazi. Širok po htenjima, ne nalazi prostor i vreme da dokaže svoju teoriju bića i vatre. Bogat idejama, a sam u svom cilju, sam na putu kojim se otisnuo, dovodi nas u stanje neodlučnosti- dokle mu se diviti, dokle ga razumeti, a odakle ga čak sažaljevati.

 

Ne može se reći za Branka da se nije pokušao snaći u svom vremenu. On mu je na mahove toliko pripadao, toliko mu bio blizu, da bi posle najmanjeg razočarenja bežao od njega. I to bežanje, ponekad slepo, u nešto što je stvorila samo duša i preosetljiva psiha, bilo je posledica te unutrašnje pesnikove vatre, te vatre koja u Miljkoviću postaje samo opsesija, stalna, unutrašnja, velika i kobna. Vatra u pesnikovoj ličnosti nije ni nalik onoj vatri, čisto fizičkoj pojavi, koja se može po potrebi raspaliti, razbuktati, ugasiti.

 

Miljkovićeva vatra se nikad nije gasila, ona se rasplamsavala i tinjala, ponovo rasplamsavala i poput požara širila se po duši, razumu, velika, veličanstvena, neuništiva. Na mahove, kada se činilo da tinja i da se to usijanje ne mora završiti kobno po pesnika, u samom Branku javljali su se tragovi optimizma, pesme i misli mu postaju realnije, sigurnije. U stihove tada unosi jednu novu notu – sunce. I ta  osunčanost sadrži u sebi vatru pesnikove duše, ali sada to nije vatra koja uništava, već vatra koja svetli i oživljuje.

 

„ … Ovo će se neizvesno kretanje završiti

suncem. Osjećam to pomeranje juga,

u svom srcu. Majušno podne se ruga

u kamenu, varnica što će osvetliti

zvezdani sistem mog krvotoka… “

(Sunce)

 

Iz ovih stihova vidljiv je talas optimizma koji je, na žalost, u Branku bio prisutan tako retko. Pa čak ni tada, ma koliko pokušavao da se na tom »suncu« ogreje, Miljković sebi neće pronaći mesto. Jer to sunce, koje oživljuje, on »kuje« iz kamena, donosi ga iz zvezdanog sistema, iz nekog svemira u koji veruje, veruje slepo.

Miljković to svoje osećanje i verovanje potvrđuje stihom:

 

„ …Neki će svemir ponovo da nas stvori

Makar lepog lica i mračnog srca dok srce ne progovori

nad pretnjom crnog i otrovnog nekog soka… “

(Uzalud je budim)

 

Ponekad pokušava da nađe sebe buđenjem. On uzalud budi svoju veru u sebe, umišljajući da će se jednom svet za njega probuditi, postati mu sličan. Tada su mu osećanja blizu usijanja  i u tim trenucima nam je najbliži:

 

„ …Moja ljubav puna drugih je deo zore

budim je zbog sebe, zbog ljubavi

budim je mada jue to uzaludnije nego dozivati

pticu zauvek sletelu… “

 

Ni tada se ne sme misliti da pesnik samo  nju, tu ženu  kojom je pesma nadahnuta, budi. Pesnik u isto vreme budi i sebe, svoju veru u nešto nedoživljeno. »Uzalud je budim« je jedna od retkih , pomalo »razgolićenih« u pesnikovoj lirici, jer je on iza svih svojih intimnih ispovesti stavljao ograde. Čudno je to njegovo sputavanje vatre u sebi, sputavanje svih onih misli koje se kreću ka nešto realnijim vodama življenja. Džadžić čak i nju svrstava u isto kolo sa pesmama u kojima je Miljković tražio nešto i od tog u isto vreme bežao. On na jednom mestu kaže da je pesnik, Branko Miljković, slep za ona prava osećanja prema ženi kao ljudskom biću.:

 

„ Kad bude upotrebio riječi »ljubavi moja«, odnosiće se to na predmet njegove jedine stvarne ljubavi, bar u duhovnom delu života, na pesmu kojoj je hteo da pripada po svim zakonima svečane i poetične monogamije … [1]

 

Bandić u toj najtananijoj poeziji Miljkovića nalazi smisao. On tu ljubav priznaje:

 

„ To je sama ljubav, čista, bez težine, bez nanosa grube i vulgarne svakodnevnosti. Ljubav starinska, trubadurska, petrarkistička, ali nipošto apstraktna, bez života… “[2]

 

U toj poeziji, u toj ljubavi, bez obzira koliko ona bila stvarna, ima puno ljudske topline i mnogo više od toga, u njoj ima vatre. Ta vatra u zbirci »Uzalud je budim« koja se tako spontano rasipa iz stihova nije, i ne može se tumačiti, samo kao odraz pesnikove zaljubljenosti u ženu, stvarnu, ili ideju o njoj. To je nešto sasvim drugo, jer vatra nije samo u pjesniku, ta vatra je u bićima o kojima peva, koje idealizira. Ta vatra, to je njegova misao koju slobodno pušta da lebdi nad poezijom, dok će sebe kao biće smestiti između redova, kao dete uplašeno od sveta, a toliko ga željno.

 

„ … Tebe tri sveta vole, tri te vatre prže.

Mi idemo ispred nade koju lutajuće

pustinje proganjaju.

Oni smo koji su sve izmislili

i ostali sami.

Ženo od svetog mermera, bela uteha kojoj se

priklanjaju… “

 

Ta žena koju tri vatre prže, tri sveta vole, koja je bela i čista poput mermera, ta žena kojom je na mahove okupirana Miljkovićeva lirika, je samo pesnikov idol žene. Nju nije pržila ni jedna od tri vatre, osim Miljkovićeve unutrašnje. Slep da je nađe u svetu kojim se korača nogama, pesnik je nalazi u svetu kojim se korača perom, fantazijom, iluzijom. Znači, ako je šta apstraktno, irealno, to je samo objekt njegove ljubavi, ta žena, ali ne i njegova osećanja. Osporiti njih, to bi značilo osporiti vatru i žar kojim je  zbirka napisana, a opet naći realnu osnovu za njegovu ljubav skoro da je nemoguće jer on sam svoja osjećanja uvija u stihove o samoći i nenalaženju.

 

„ … Izgubio sam te u noći podzemnoj daleko

ja divlji lovac zvezda krivotvoreno suočen

sa neistinom, nepomirljivi spavač suočen

od sudbine, ja čije suze sada niz tuđe lice teku…

Gde si osim u mojoj pesmi divna Euridiko?

Svuda u svetu užasna ljubav vlada

Na horizontu se ukazuju kao poslednja nada

oblaci puni ptica i budućeg bilja… “

 

I kada ne pronađe svoju Euridiku, u pesniku vatra ne gasne, ona samo traži nove izvore. Nenalaženje ljubavi je skopčano sa porazom, ali pesnik ipak ne propoveda sentimentalnost, neku suznu nežnost, bolećivost, trice i kučine uzdaha i prenemaganja.

 

To osećanje koje preplavljuje zbirku »Uzalud je budim«, Džadžić naziva subjektnim tragizmom. I, stvarno, Branko je tu najbliži sebi, najdosledniji, a ipak tako daleko od nekog realnog postojanja. Vatra u ovim pesmama ima mnogo slabiji plamen, nego u njegovim docnijim zbirkama. Ona je pretočena više u svetlost – viđenje, dok se buđenje nade polako ne izvuče iz sfere anonimnosti. I to viđenje u ovoj zbirci ima na mahove tamni odsjaj, postaje viđenje more, viđenje smrti, viđenje odsutnosti, ljudske malenkosti.

 

Možda je najveća vrednost Miljkovićeve poezije baš u tome što od te ljudske malenkosti, ništavnosti, kako ju je on nazivao, nije bežao slepo. On ju je prezirao, tražio joj izlaze, pokušavajući da je bar imaginacijom uobliči u nešto što može da postoji.

 

Koliko je ta imaginacija moguća, i koliko nam je kroz ovu poeziju približena, možemo samo nazirati. Miljkovićeva poezija je ništa drugo nego pokušavanje da se nađe smisao života u neispitanim oblastima ljudskog postojanja, pošto se taj isti smisao ne može naći, ili ga pesnik nije mogao pronaći na zemlji. Ostavši sam sa svojom sudbinom neshvaćenog intelektualca, on postaje nešto slično fanatiku, verniku, koji slijepo veruje, ali ne moli, koji traži, ali ne nalazi. Veruje da se sve može rešiti vatrom, vatrom u ljudima – njihovom snagom. Tu vatru, taj svoj svet protkan poezijom, pesnik neprestano približava i udaljuje od stvarnosti. Vatra je tu posrednik, vatra jedino može zbližiti te dve udaljene sfere, svakodnevnost, ustajalost, i novu, iz korena izmenjenu budućnost, ostvarenu vatrom u ljudima.

 

Džadžić u svojim kritikama daje vrlo uspešno poređenje Heraklitove vatre i vatre – Miljkovićeve unutrašnje opsesije:

 

„Ovaj svet, isti za sva bića, nije uredio niko od bogova i niko od ljudi, nego je on uvek bio, jeste i biće večno živa vatra.

 

 Heraklit dalje kaže da se ta ista vatra »smjenom pali, a smjenom gasi «. Po Miljkoviću ta vatra se nikad ne gasi potpuno. Ona ostaje uvek živa, nekad se samo pritaji da bi ponovo buknula. Ta pritajena vatra, duboko usađena, u čoveku postaje pravi automat njegova života. Ona postaje impuls vere i ta je snaga kojom čovek pokušava da se održi u koraku sa svojim vremenom i da ga čak prevaziđe, pronađe mu bolji smisao. Neki tu unutrašnju Brankovu vatru smatraju impulsom, prvom varnicom pesnikove poezije. Kažu da je ta poezija vatrom stvorena. Drugi je smatraju samo posrednikom između pesnikovih viđenja i želja, ili još preciznije, samo sredstvom pesnikova izraza.

 

Vatra u poeziji Branka Miljkovića je spona ideje i ostvarenja. Granica koja bi odvojila vatru kao Miljkovićevu opsesiju i vatru kao sredstvo kojim pesnik želi da stvori nov život, sa novim smislom, ne postoji, ili ako makar i slaba postoji između ova dva pojma, vatre kao opsesije – ideje i vatre kao sredstva, onda  nema svoj jasno ocrtan put, već se seče negde između njih, zalazeći

opet u obe sfere postojanja. Miljković ne idealizira svoj poezijom stvoren svet, jer ma koliko poezijom odvojen od ovog »zapadnog sveta«, dodiruje se sa njim, i zna da taj novi opet može postati onaj u kome živi, ali sa duhom nečeg novog, što on kroz poeziju traži. On sam želi da ga svede u nove okvire, ali i  da mu da dimenziju novog smisla. A voli nešto u tom starom svijetu u kojem živi, voli ljude, mada želi da ih menja.

 

Sreten Perović je možda najbolje podvukao tu osobinu Branka Miljkovića :

 

„U svojoj velikoj ljubavi prema ljudima i čistoj prirodi, Branko Miljković je i pored urođene melanholije bio srodan svom slavnom romantičnom imenjaku do te mjere da je i sam ponekad romantično doživljavao svijet i proces u njemu. Njegova meka slovenska duša mogla je da zadrhti nad pregaženim cvijetom, a istodobno da britkošću misli i stava podsjeti na pjesnike revolucionare- dakle spoj koji je u svojoj središnjoj liniji ostvario, poeziju sposobnu da još dugo dokazuje svoju izvornu vitalnost.

 

„ … Ne puštaj me svete,

ne idi, naivna lasto,

ne povredite zemlju

ne dirajte vazduh

ne učinite nikakvo zlo vodi

ne posvađajte me sa vatrom

pustite me da koračam

prema zemlji kao svom cilju

pustite me da govorim

dok ima vatre u meni,

možda ćemo jednom moći

da ono što kažemo dodirnemo rukama … “

 

(Pohvala svetu)

 

To je samo početak, samo naglašaj pesnikove misli, misli koja je prvo želja, poruka, a zatim mnogo više – bunt, revolucija.

 

U zbirci » Smrću protiv smrti «, Miljković je pre svega revolucionar, borac za tu novu ideju kojom je ispunjen do usijanja, borac za nov dan,novo sutra. Vatra u njemu iz vatre ideje prelazi u vatru – sredstvo za ostvarenje:

 

„ … Sve što ima vatru u sebi sagori.

Što sagori postaje noć.

Što ne izgori rađa dan.

Treba zapaliti sve što može da gori.

Treba srušiti sve što je srušivo,

Sve što nije večno.

Treba u svemu i posle svega pronaći

Nadu.

Revolucijo,

ono što ostane je čovek,

ono što prođe je prošlost,

prošlost koja ne prođe je budućnost

i budnost … “

 

(Jugoslavija)

 

Ta revolucija koja kroz vatru, kroz umiranje prevaziđenog, trulog, treba da donese čoveku život i smisao, koja tom životu i njegovom smislu treba da donese čoveka, predstavlja ,ujedno, najveći smisao i vrednost novog talasa pesnika mlađe generacije. To je revolucija i pokret za pronalaženje čoveka, a Miljković je bio na strani onih koji su želeli da čovekom menjaju svet, čovekom novim, bez predrasuda, čovekom koji će u sebi imati vatru, imati snagu da svoje postojanje osmisli.

____________________

[1] Branko Miljković : NEUKROTIVA REČ – predgovor II izdanju pesama Branka Miljkovića

[2] Miloš Bandić : ARTIZAM U SLUŽBI LJUDSKE ISTINE I POETIKE – »Književnost« – 1958. br. 7-8

 

Mirjana Đapo

Mirjana Đapo

Mirjana Đapo, rođena 1950. u Smederevu, Srbija. Završila Filološki fakultet u Beogradu, grupa za srpsko-hrvatski jezik i književnost.

Živi u Brčkom, Bosna i Hercegovina i radi u Gimnaziji “Vaso Pelagić” kao profesor.

Objavljena dela: zbirke poezije “U bunilu”, “Tumaranje po egu”, zbirka proze “Klupa za tihu raju”, roman “Elysion”,  priče za decu “Put u središte bajke” i “Lepe i ružne reči”.

Dobila više prestižnih nagrada i priznanja.

Zastupljena u antologijama i zajedničkim zbirkama.

Prevođena na više jezika.

Nosilac Zlatne značke Kulturno prosvetne zajednice Srbije.

Član Udruženja književnika Srbije.



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Faiz Softić: Osvrt na knjigu poezije u rukopisu Mustafe Balje „Otok od živog srebra“

ZABAVLJANJE RIJEKA U TOKU   Naslov ovog osvrta na knjigu poezije u rukopisu Mustafe Baljea, poznatog bošnjačkog publiciste i pjesnika sa Kosova „Otok od živog srebra“ je i stih a i lajtmotiv ovog rukopisa koji nam s...
by Redakcija
0

 
 

Kolizije ptica i prozora, kako ih spriječiti i kako pomoći pticama nakon udara

Za ptice prozori su više nego nevidljivi. Zbog odraza lišća ili neba oni izgeladaju kao savršeno mjesto za let. Prema nedavnoj studiji oko milijardu ptica strada na godišnjem nivou u sudaru sa prozorima – piše birdw...
by Redakcija
0

 
 

Remza Lagarija: Tvoja prisutnost

Među 100 pjesama u Antologiji poezije 2020. štampanoj u Edmontonu, u Kanadi, nalazi se i pjesama „TVOJA PRISUTNOST“ koja je prevedena na engleski jezik pod naslovom “YOUR PRESENCE”   Remza Lagarija  ...
by Redakcija
0

 

 

Uređen ”GREEN HOME PARK” u park šumi Brezovačko brdo u Rožajama

Uz podršku Green Home iz Podgorice u okviru projekta ”Za bolju klimu u Crnoj Gori rožajska NVO Avlija je u saradnji sa Turističkom organizacijom Rožaje u park šumi Brezovačko brdo uredila i ogradila ”Green Hom...
by Redakcija
0

 
Konkursi regiona
 

Konkurs Udruženja poetskih stvaralaca i Onlajn poezije

Портал Онлајн поезија и Удружење поетских стваралаца Расписују КОНКУРС ЗА ПРВИ ЗБОРНИК ПОЕЗИЈЕ Правила конкурса: 1.Право у...
by Redakcija
0

 




Konkursi regiona