Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme
Advertisement



Eseji

15. Aprila 2014.
 

Predrag Jakšić: Galeb je smrt (Osvrt na pozorišnu predstavu “Galeb”)

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake: ,

Osvrt na pozorišnu predstavu “Galeb” Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada, u režiji Tomija Janežiča, igranu na Sterijinom pozorju 2013. godine

 

Vratimo se još jednom na tu neverovatnu postavku “Galeba” i na to veče na Sterijinom pozorju 2013. godine, kada je “trupa” Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada, pod upravom, i uz učešće, reditelja Tomija Janežiča, pružila publici verovatno najbolju pozorišnu predstavu viđenu u Republici Srbiji u poslednjoj deceniji. Čitanje Čehova koje je logično i jasno, ali opet neočekivano. Ni za šta što smo videli u ovoj predstavi ne može se reći da se u Čehovljevom “Galebu” već ne nalazi, opet, mnogo toga nismo videli do sada. Da li je Janežić “dekonstruisao” Čehova ili je gledaocima pružio režiju, kako to formuliše Ivan Medenica, “sa one strane interpretacije” veliko je pitanje. Svakao da je Janežič, osim sopstvenog viđenja i razumevanja Čehova, Čehova koristio i da bi razumeo samog sebe, tj. glumce, ekipu, publiku, pa smo, čini se, daleko bliži ovom drugom polu definisanja. No, svrstavanje bilo koje vrste najmanje je važno ukoliko je predstava dobra. A ova to jeste.  Prvi čin izuzetno ekstrovertan, živ, otvoren, drugi mnogo agresivniji, a opet intimniji, uz višeznačno “ograđivanje i farbanje publike”, treći introvertan, u Kostjinoj glavi, četvrti beskrajan… kao smrt. A, sve počinje ulaskom publike…

Dok se penjemo na stolice oko relativno malog prostora za igru, upozoreni smo da smo došli na probu i da se tako i ponašamo. Akteri nam pokazuju proces nastanka pozorišne predstave, pojačavajući utisak i dovikivanjem i dogovorima preko razglasa. Trude se da nas ubede da zaista probaju. Reditelj gotovo da postaje glumac, i, kao takav, ne smeta, iako bi to pomislili na početku. Kako po rečima reditelja ova predstava nije, niti će biti, završena, upečatljiv je kontrast početka i kraja predsave, proba je na početku, ali ne i na kraju. U  provom činu smo mi “upali” kod njih na probu, u četvrtom oni kod nas na groblje. I uljezi smo mi u prvom, oni u poslednjem. To je vrlo dosledno sprovedeno, tako, npr. kada nas reditelj u prvom činu poziva da se spustimo kod aktera dole na scenu i gledamo Kostjino remek-delo, i  kada se čini da smo “uvučeni” u proces probe / predstave, ipak nije tako.  Kada smo pozvani, ja, kao i velika većina drugih, nisam sišao (sišlo ih je svega nekoliko), jer sam osećao da je to njihova predstava – proba (barem u tom delu), a ne moja / naša. Da je tako i da bismo mi na toj sceni samo smetali, vidimo u drugom činu, jer postoji taj proces razdvajanja koji se i materijalizuje spuštenim providnom ogradom / providnim zidom, zatim činom, krajnje intimnim, kao što je scena seksa, te agresijom usmerenom ka publici (vređanje publike), uz anticipaciju samoubistva, s jedne strane, i erupciju najprimalnijih emocija i energije (oslobađanje seksualne i prelazak u animalnu energiju – konji), sa druge. Treći čin je potupuna distanca, reklo bi se na prvi pogled, uz “hladan” odnos konvencionalne scene i gledališta iza “četvrtog zida”, a opet, najveća moguća intimizacija jer ulazimo u glavu lika / likova. Čitav treći čin dešava se u Trepljovovoj glavi. On je ranjen (nakon neuspešnog samoubistva), i dok god mu zamotavaju glavu zavojem, ne znamo da li je zaista i dalje živ. U toj se sceni slavi rođendan njegove majke, slavi se rođenje koje može biti i njegovo (pokušaj silovanja sopstvene majke na njen rođendan), baš kao što i svećice sa torte imaju vezu onim “grobljanskim” svećama iz četvrtog čina. Dok se iznose te svećice i torta, lovačka puška kruži iz ruke u ruku aktera na sceni, i jedan drugome, uz osmeh, “kao” pucaju u glavu koja se razleće. Kostja, kasnije, pokazuje prazan patron – metak, kojim su “ova ubistva” izvršena, a kojom će, na kraju četvrtog čina, baš on, od sveće do sveće, upokojiti mrtve, tačnije ugasiti njihove sveće. Dok, u tišini, jedu tortu, nismo sigurni da li je u pitanju anticipacija daće na kojoj jedu za sopstvenu dušu, ili je u pitanju poslednja pričest. Razlike nema. Četvrti čin? E, tu su već akteri / glumci došli kod nas. Iako je prostor isti kao i u prva dva čina, on je drastično promenjen. Nema svetla, nema procesa probe (bez obzira na Janežičevo ponovno obraćanje na početku četvrtog čina), već samo groblje i mi, koji su smo tu, očigledno, već odavno, mirni i gledamo njih kako igraju tombolu, čekajući “svoj broj” ne bi li im se duše umirile.  Na “ovom groblju četvrtog čina” svi su mrtvi,  samo što su glumci neupokojeni, uostalom, zašto bi im se  sve to i dešavalo, a mi, publika, upokojeni smo i prisutni. Posmatramo ove “uljeze” na našem terenu. I, eto, genijalnog rediteljskog rešenja, iako, za razliku od prvog i drugog čina, treći i četvrti ne izgledaju kao proba, mi, publika, mnogo više učestvujemo u četrvrtom nego u prvom, bez nas četvrtog čina, za razliku od prvog, ne bi moglo ni biti.

U ovom, četvrtom, činu i jedino je odstupanje od hronologije originalnog teksta, i to na jedinom mestu gde je ovo odstupanje neophodno, samim tim i “obavezno”. Umesto scene opraštanja Nine i Kostje, postoji scena, nazovimo je, „Kad mi istekne vreme“, u kojoj Arkadina Kostji peva“Zlatni dan”. To je scena opraštanja pre “odlaska u večiti mrak”,  ali Trepljova i Arkadine, jer je to, ustvari, odnos koji je ključan. Kostju je ubila majka, a ne Nina. Scena na kraju (scena opraštanja Nine i Kostje),  data je publici kao film, na platnu,  jer je to mrtav trenutak Nine i Kostje (nikada nije ni bio živ) , mrtav odnos, mrtvi ljudi, još i pre nego što ispričaju sve što ispričaju, pa je tu, logično i “mrtva” umetnost film (za razliku od “živog” pozorišta). Sve se to nalazi i u Čehovu, u Ninom  monologu s početka Trepljovljevog “knjiženog prvenca”, u kome nema živih lica. Mrtav trenutak – film, mrtva ljubav Nine i Kostje, mrtvi junaci Kostjih priča, mrtavi junaci predstave koju smo gledali, mrtvi Kostja. U trećem činu, kada majka Kostji govori da je on ništa, Kostja uzaludno viče na desetine puta; “Ja sam Kostja”. Na kraju filma (formalno, i predstave) vidimo samo Kostju koji piše, a onda preškraba sve što je napisao, pa pocepa papir (kao što i ostali u drugom činu “boje” providne ograde motivima slika Marka Rotka, slikara koji je izvršio samoubistvo). U “mrtvom” filmu nema ničega, čak ni napisane priče, a za Kostju rekli smo već da je “ništa”, kao i ti koje je sam preškrabao na papiru. Tako u trećem činu svima zamotavaju glavu, jer su svi “ranjeni”, baš kao što su svi galebovi, i konji u drugom. Grupne konfiguracije su ovde i vrsta identifikacije, svi su isto: galebovi, konji, ubice, mrtvi, niko i ništa. Majka slavi rođendan, sin samo što se nije (ili jeste) ubio, a Sorin je, čujemo to sa razglasa, na umoru i klinički je mrtav. Svi su mrtvi / živi / isti / bez razlike, baš kao što Trepljov (i ostali) u prvom činu viče:“Jedno te isto”, a Trigorin u drugom: “Lažno”. Ono što sigurno znamo da ova predstava nije lažna, niti je “ista” kao desetine drugih koje nam serviraju “jednu te istu” formu bez ikakve sadržine, prodajući nam rog za sveću.

 

Predrag Jakšić

Predrag Jakšić

Predrag Jakšić (1972), master dramski i audiovizuelni umetnik iz oblasti dramaturgije, dramski pisac i scenarista. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu i radio je u Opštinskom sudu u Staroj Pazovi. Godine 2012. diplomirao je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a naredne godine na istom smeru završio je i master studije. Trenutno je na doktorskim naučnim studijama teorije dramskih umetnosti, medija i kulture Fakulteta dramskih umetnosti. Napisao je veći broj drama i scenarija, te režirao četiri kratka filma. Objavljivao je tekstove o filmu i filmskim stvaraocima u okviru “Programa Jugoslovenske kinoteke”. Povremeno radi kao urednik proznih izdanja izdvačke kuće “Arte” iz Beograda. Živi u Staroj Pazovi.

 

Istaknuta slika: Scena iz predstave ”Galeb”; FOTO: http://www.pobjeda.me



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Nerkesa Kurpejović: Turcizmi u romanu Zuvdije Hodžića ”Gusinjska godina”

Nerkesa Kurpejović:   TURCIZMI U ROMANU ZUVDIJE HODŽIĆA “GUSINJSKA GODINA”, NJIHOVO PORIJEKLO I SEMANTIČKA KLASIFIKACIJA   Tema ovog rada je semantička klasifikacija turcizama u romanu Zuvdije Hodžića “Gusinj...
by Redakcija
0

 
 

Nataša Žurić: Brskovski groš u suzi Evrope

BRSKOVSKI GROŠ U SUZI EVROPE Piše: Nataša Žurić   Omrači se nebo. Krv, vihor ratnika, ukriše plač novorođenčeta. Ko si? Ja sam,  Autarijat, plahovita gorooko. Ilirski potomak. Napuštam tvoje doline. Ostaj poput...
by Redakcija
0

 
 

Alois Schmaus: „Ćor-Huso Husović“

Ranije se nije znalo da je kod muslimana nekada bilo profesionalnih guslara slepaca. kad sam prošle godine, septembra mjeseca putovao po Sandžaku, doznao sam uzgred, raspitujući se kod današnjih guslara za njihove učitelje...
by Redakcija
0

 

 

Veljko Đukanović: Prećutana istina

PREĆUTANA ISTINA   „Kad se pokopa istina, kad joj se ne dopušta da kao biljka prodre na površinu, ona ne miruje, tada sakupi svoju moć i probije se eksplozivnom snagom.“ (Emil Zola)   Piše: Veljko Đukanovi...
by Redakcija
0

 
Konkursi regiona
 

NIKOS KAZANTZAKIS – ODISEJ GRČKE KNJIŽEVNOSTI

NIKOS KAZANTZAKIS – ODISEJ GRČKE KNJIŽEVNOSTI PIŠE: Božidar Proročić Nikos Kazantzakis rodio se 18. 02. 1883. godine u Heraklion, Kreta. Pripada onom redu najznačajnih i najprevođenih pisaca Grčke. U Heraklionu j...
by Redakcija
0

 




Konkursi regiona