Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme
Advertisement



Feljton

26. Marta 2019.

Stojana Garović-Magdelinić: Jedan mogući život (odlomak iz romana)

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake: ,

Stojana Magdelinić u svoj roman „Jedan mogući život” uvodi zbirku sjećanja, fragmenata, vjerovanja, mitova, susreta, rat, s ciljem da rekonstruiše istoriju jedne porodice. Ovu personalnu istoriju piše u vidu odvojenih fakata, slažući sjećanja i mjesta u sinhronoj i dijahronoj ravni i fikcinalizujući ih u ovom romanu. Autorka određuje 1942. godinu za početak radnje ovog romana, kome s pravom daje naslov „Jedan mogući život”… – zabilježila je prof. dr Radojka Vukčević

 

Priredio: Aleksandar Ćuković

Imanje najveće u kraju

Svi sta­nov­ni­ci se­la Do­nje Bi­še­vo kod Ro­ža­ja su Bu­la­to­vi­ći. Iz­me­đu dva svjet­ska ra­ta ži­vje­lo se u tom kra­ju u slo­zi sa kom­ši­ja­ma musliman­ske vje­re. Po­ro­di­ca Ob­ra­da Bu­la­to­vi­ća, pen­zi­o­ni­sa­nog ofici­ra Cr­no­gor­ske voj­ske, bi­la je ve­li­ka. Ima­nje im je bi­lo naj­ve­će u čitavom kra­ju. Naj­bo­lji pri­ja­te­lji su im bi­li Đo­zo­vi­ći iz Gor­njeg Biševa. Po­sje­ći­va­li su jed­ni dru­ge sva­ko­dnev­no, is­po­ma­ga­li se u poljskim ra­do­vi­ma, di­je­li­li do­bro i zlo. A on­da je 1941. po­čeo rat. Upla­ši­li su se i pra­vo­slav­ni i mu­sli­ma­ni. Ob­ra­do­vi si­no­vi su bi­li mobi­li­sa­ni, ali su se ubr­zo vra­ti­li, jer je sti­glo na­re­đe­nje Vr­hov­ne koman­de Ju­go­sla­vi­je da se voj­ska ras­pu­sti.

Cuko Bulatović i Milunka

Ubr­zo po­tom fo­r­mi­ra­na je no­va vlast u Ro­ža­ja­ma (alban­ska i italijan­ska), jer je grad pri­pao Ve­li­koj Al­ba­ni­ji, kao di­je­lu italijanskog pro­tek­to­ra­ta. Pri­pad­ni­ci vla­sti su po­sta­li i ne­ki ov­da­šnji musli­ma­ni. Ve­li­ki strah se uvu­kao u sr­ca pra­vo­sla­va­ca.
To­ga lje­ta, 1941. dva pu­ta su usred da­na na­pad­nu­te ku­će Bu­la­to­vi­ća. Oba pu­ta bi­lo je po de­se­tak ko­nja­ni­ka u alban­skim i ita­li­jan­skim odi­je­li­ma, ali i obič­nim, sa fe­so­vi­ma na gla­va­ma. Oba pu­ta su otjerali po ne­ko­li­ko gr­la sto­ke.
A on­da su jed­ne ok­to­bar­ske no­ći, te 1941, sve šen­lu­če­ći i pu­ca­ju­ći iz pu­ša­ka, na­pa­li tre­ći put. Pse su po­bi­li, šta­le otvo­ri­li, si­je­no za­pa­li­li, svu sto­ku otje­ra­li. Osta­la je pu­stoš i mno­go kr­vi od upu­ca­nih pa­sa.
Aj­din Đo­zo­vić im je do­tje­rao jed­nu svo­ju kra­vu, da dje­ca, ko­jih je bilo dva­de­se­to­ro, ima­ju mli­je­ka.
Već se i zi­ma pri­bli­ža­va­la, a strah je bi­vao sve ve­ći.
Jed­ne snje­go­vi­te no­ći za­pa­li­li su ku­ću i šta­lu Ob­ra­do­vog bra­ta Risan­ti­ja. U ku­ći, sre­ćom, ni­ko ni­je stra­dao, ali u šta­li je­su svi­nje. Kad su uku­ća­ni otvo­ri­li vra­ta šta­le, ugle­da­li su stra­vi­čan pri­zor: devet svi­nja na­re­đa­nih jed­na do dru­ge, ka­ko su po­ku­ša­va­le da pobjeg­nu iz tog og­nja, a me­so na nji­ma cvr­či.
Kraj fe­bru­a­ra mje­se­ca, te 1942. do­nio je mno­go hlad­no­će i sni­je­ga.
Jed­nog le­de­nog ju­tra, u Ob­ra­do­vu ku­ću je do­šao Ha­san, ku­rir iz Prefek­tu­re. Ka­že, po­ru­čio pre­fekt da Mi­lun­ka, naj­mla­đa kćer Obrado­va, po­đe s njim za Ro­ža­je.
– Mo­raš da odeš u Sr­bi­ju i do­ve­deš oca – re­kao joj je stro­go ozbi­ljan Su­ljo H., nji­hov po­bra­tim, ko­ji za­mje­nju­je pre­fek­ta. – Ne do­ve­deš li ga, po­hap­si­će­mo že­ne i dje­cu.
Mi­lun­ka je već sju­tra­dan ot­pu­to­va­la za Sr­bi­ju. Otac je bio u Bresniku, kod Kra­lje­va, gdje mu je sin Ivan bio uči­telj.
Vra­ti­li su se za dva da­na, te je Ob­rad, po­slije jed­ne no­ći pre­spa­va­ne u Bi­še­vu, oti­šao za Ro­ža­je, po na­re­đe­nju pre­fek­ta.
Sju­tra­dan, 9. mar­ta u Bi­še­vo po­no­vo sti­že Ha­san, sa dvo­ji­com naoru­ža­nih lju­di. Ka­že, na­re­dio pre­fekt da i Mi­lun­ka od­mah do­đe u Ro­ža­je.
Sa­mo što je sti­gla pred Pre­fek­tu­ru, šče­pa­še je pra­ti­o­ci is­pod ru­ke, i ugu­ra­še u ka­ra­bi­nje­ri­ju. Ta­mo je dvo­ji­ca Ita­li­ja­na pre­tre­so­še, uze­še joj do­ku­men­ta, i gur­nu­še u po­drum, u ko­me je, na nje­no ve­li­ko iznena­đe­nje, ugle­da­la svog oca.
Otac je bio si­gu­ran da će ih otje­ra­ti ne­gdje u rop­stvo. To je bi­la, za nje­go­vu mla­du kćer, naj­stra­šni­ja vi­jest, ko­ja se ubr­zo i ob­i­sti­ni­la.
– Vi ste na­ši za­ro­blje­ni­ci. Su­tra vas tje­ra­mo za Peć – re­kao im je poslije dva da­na ita­li­jan­ski za­po­vi­jed­nik Đu­ze­pe.

Sulja nisu našle

Ob­rad je za­mo­lio stra­ža­ra da po­zo­ve Ha­sa­na, te, kad je on do­šao, zamo­lio i nje­ga da ode u Bi­še­vo i oba­vi­je­sti po­ro­di­cu o nji­ho­voj sudbini. Sju­tra­dan ra­no sti­go­še Ob­ra­do­ve sna­he, Kru­na i San­da, te im on do­vik­nu da od­mah idu kod Su­lja, da ga za­mo­le da uči­ni ne­što za njih, da im ži­vo­te spa­si, da im po­zaj­mi zla­to, no­vac, bi­lo šta od vri­jed­no­sti, da po­nu­de ot­kup. Odo­še one, no, ubr­zo se vra­ti­še. Ka­žu, ni­su Su­lja na­šle.
Po­tom uđo­še dva ka­ra­bi­nje­ra i iz­ve­do­še Ob­ra­da i Mi­lun­ku na­po­lje. Go­mi­la­ju se oko njih na­o­ru­ža­ni voj­ni­ci, gu­ra­ju Kru­nu i San­du ko­je se pro­bi­ja­ju sa za­ve­žlja­ji­ma ro­be.
– Oba­ve­zno oti­di­te kod Aj­di­na i Vej­se­la, pre­ne­si­te im da sam ih zamo­lio da vas ču­va­ju dok ova zla vre­me­na ne pro­đu. Ako se ikad živ vra­tim, odu­ži­ću im se – tre­se se Ob­ra­du bra­da dok na­ru­ču­je snahama.
Po­re­đa­še se voj­ni­ci oko njih dvo­je, te ko­man­do­va­še po­kret. Kru­na i San­da se je­dva pro­gu­ra­še da se po­zdra­ve. Gr­le se i lju­be, jek­ću, zagrlje­ni, voj­ni­ci ih gru­bo raz­dva­ja­ju.
Dva­de­set do zu­ba na­o­ru­ža­nih Ita­li­ja­na, a me­đu nji­ma je­dan sta­rac i nje­go­va kćer­ka kre­nu­še pre­ko Ban­džo­vog br­da pu­tem za Peć.
Bio je 12. mart 1942. go­di­ne.
Pe­nju se uz br­do ću­te­ći. Ob­rad i Mi­lun­ka, sla­bo ob­u­če­ni i obu­ve­ni, ko­ra­ča­ju pro­sto­rom ko­ji im voj­ni­ci od­re­đu­ju. Sni­jeg škri­pi pod noga­ma, a vje­tar fi­ju­če, do ko­sti pro­bi­ja.
Po­pe­li su se, bez od­mo­ra, na Ku­lu, pa kre­nu­li na­ni­že. Is­pod pu­ta opru­žen mr­tav čo­vjek, po­red nje­ga mr­tav konj, iz­nad pu­ta još je­dan mr­tav čo­vjek, mo­zak mu po sni­je­gu pro­sut, ca­kli se za­le­đe­na krv. Ma­lo ni­že, sklup­čan go­lo­bra­di mla­dić, sav u kr­vi. Ona tri Ita­li­ja­na što su išla na­pri­jed, od­gur­nu­še mla­di­će­vo ti­je­lo, te se ono sko­tr­lja niz str­mi­nu, ali se za­u­sta­vi uz jed­nu kle­ku.
Noć je uve­li­ko bi­la pa­la kad su sti­gli u Peć. Grad uto­nuo u ta­mu i tiši­nu. Do­đo­še do jed­ne ve­li­ke ka­pi­je. Unu­tra se kroz sla­bo osvijetlje­nje na­zi­ru dvi­je zgra­de od ka­me­na s ve­li­kim dvo­ri­štem, ogra­đene bo­dlji­ka­vom ži­com, sa go­mi­lom na­o­ru­ža­nih stra­ža­ra.
Bio je to ču­ve­ni peć­ki za­tvor, Še­re­met ku­la.
Uve­do­še ih unu­tra i od­ve­do­še kod pre­fek­ta, Albanaca. Pi­ta ih on ko su, šta su jed­no dru­go­me, i zna­ju li za­što su uhap­še­ni. Oni re­ko­še da ništa lo­še ni­su uči­ni­li.
– U va­šim do­ku­men­ti­ma pi­še da ste po­li­tič­ki kriv­ci. To vam je najteža kva­li­fi­ka­ci­ja – ka­že on. – Ni­šta vam ne mo­gu po­mo­ći – re­če i po­zva stra­ža­re da ih vo­de.
Od­ve­do­še ih u odvo­je­ne zgra­de, Mi­lun­ku kod že­na, Ob­ra­da kod muška­ra­ca.
Še­re­met ku­la je bi­la pu­na za­tvo­re­ni­ka. Sa Mi­lun­kom u so­bi bi­lo je pet­na­e­stak že­na, mla­dih i sta­rih, ško­lo­va­nih i ne­pi­sme­nih, uda­tih i ne­u­da­tih.
Iz­vo­de ih u šet­nju, uju­tru i uve­če. Pr­vo iz­ve­du mu­škar­ce, pa že­ne. Ob­rad je bio naj­sta­ri­ji od mu­ška­ra­ca. Pri­đe sva­ki put pod pro­zor Milun­ki­ne so­be, pa raz­go­va­ra­ju, ni­su im bra­ni­li. Ni­ko ih ne po­zi­va, ni­ti sa­slu­ša­va. Za je­lo do­no­se po ma­lo ne­u­ku­sne čor­be i ko­ma­dić hlje­ba. Cri­je­va sa­mo kr­če. A no­ću hlad­no. Pri­bi­ja­ju se že­ne jed­na uz dru­gu da im bu­de to­pli­je. Ja­sno je da su u za­tvo­ru sve Sr­bi, i to najvi­še iz Pe­ći. Nji­ma do­la­zi po­sje­ta sva­ko­ga da­na i do­no­si po­ne­što od hra­ne. Ipak, sva­ko­ga da­na do­vo­de no­ve za­tvo­re­ni­ke, pu­ni se Šere­me­to­vača.
Stra­ža­ri, čak, ni­su bi­li lo­ši. Sve su to bi­li Albanci iz Pe­ći i oko­li­ne. Pozna­va­li su se sa za­tvo­re­ni­ci­ma, pri­ča­li me­đu­sob­no kad su zaroblje­ni­ci na­po­lju.
Do­ve­do­še jed­no­ga da­na či­ta­vu po­ro­di­cu: maj­ku, ćer­ku i dva si­na, Jo­vi­će­vi­ća. Za­tim sti­že i po­zna­ti peć­ki dok­tor, Vo­jo Gi­lić. Re­če otac Mi­lun­ki da su sa­mo dok­to­ru do­zvo­li­li da ko­ri­sti ja­stuk, čar­šav i ćebe.
Pro­šla su dva mje­se­ca bo­rav­ka u Še­re­me­to­va­či, bi­la je sre­di­na ma­ja 1942. go­di­ne, kad ih pro­bu­di­še jed­no­ga ju­tra i na­re­di­še da po­ku­pe stva­ri i iza­đu na­po­lje. Po­pe­še se za­ro­blje­ni­ci na ka­mi­o­ne, ni­ko ne osta­de. Ne­ko re­če da ih tje­ra­ju za Ti­ra­nu.
Po­slije ne­ko­li­ko sa­ti pu­to­va­nja, sti­gli su u Pri­zren. Smje­sti­še ih u neke sta­re za­tvor­ske zgra­de. Pr­lja­vo unu­tra, smr­di na mo­kra­ću i krv. Ko ima­de sre­će, do­če­pa se sla­me, ko oka­sni, osta­de na be­to­nu.
Uju­tru ih ra­no pro­bu­di­še, ka­žu, idu za Ska­dar.
Opet džom­be na pu­tu, tre­ska­nje, pra­ši­na, oštre kri­vi­ne. Cio dan se pu­to­va­lo. Noć je bi­la pa­la kad su sti­gli u Ska­dar.
Po­no­vo za­tvor, hlad­no­ća, be­ton, ra­no bu­đe­nje i na­sta­vak pu­ta. Kasno po­slije pod­ne sti­gli su na br­do zva­no Pre­za, s ko­jeg pu­ca pogled na Ti­ra­nu. Mi­na­re­ta ne­bro­je­nih dža­mi­ja str­če vi­so­ko u ne­bo.
Smje­sti­še ih u dr­ve­ne, tek sa­gra­đe­ne ba­ra­ke. Oko ba­ra­ka pre­ple­te­na ži­ca, a svu­da na­re­đa­ni stra­ža­ri, alban­ski i ita­li­jan­ski.
Ta­ko Ob­rad Bu­la­to­vić i nje­go­va kćer Mi­lun­ka po­sta­do­še sta­nov­ni­ci lo­go­ra u Pre­zi. Bi­lo je ukup­no šest sto­ti­na ro­bi­ja­ša, že­na i muškaraca.

Detalj iz logora

Ov­dje im je, na sre­ću, po­što je bio po­če­tak lje­ta, bi­lo to­plo. Čak, pone­kad i pre­to­plo. Dva­put dnev­no su ih iz­vo­di­li na zrak, osta­lo vrije­me su pro­vo­di­li u pa­vi­ljo­ni­ma. I bi­li su mno­go glad­ni. Do­no­si­li su im stra­ža­ri po ko­ma­dić pro­je, uvi­jek su­ve, ko­ja sa­mo iz­gre­be gr­lo i na­dra­ži že­lu­dac. Albanci su do­no­si­li po­ne­što od hra­ne i pro­da­va­li oko lo­go­ra, pa ko je imao pa­re mo­gao je da se snab­di­je. Na­rav­no, uko­li­ko pot­pla­ti stra­ža­re.
No­ću se u mu­škom pa­vi­ljo­nu ču­la pje­sma. Pi­ta Mi­lun­ka oca ko to pje­va, a on ka­že da peć­ki za­tvo­re­ni­ci pje­va­ju ko­mu­ni­stič­ke pje­sme. Čim ih stra­ža­ri ču­ju, do­đu, pi­ta­ju ko pje­va, ali svi ću­te. Stra­ža­ri se izga­la­me, pri­pri­je­te i iza­đu. Čim oni iza­đu, ovi još ja­če za­pje­va­ju. Milun­ka se ču­di­la ka­ko to da srp­ski ko­mu­ni­sti usred Al­ba­ni­je, u logo­ru, pje­va­ju ko­mu­ni­stič­ke pje­sme.
– Po­bje­gla su dvo­ji­ca iz mo­je ba­ra­ke – ka­že Ob­rad ćer­ki jed­nog ju­tra – pa se či­ta­va uz­bu­na na­pra­vi­la. Je­dan od njih je alban­ski ko­munista Ra­miz Sa­di­ku, a dru­gi je ne­ki Sr­bin, ne znam mu ime. Probu­dio sam se kad su na­o­ru­ža­ni stra­ža­ri upa­li u ba­ra­ke i po­če­li da nas is­pi­tu­ju, uda­ra­ju­ći nas kun­da­ci­ma.
U tom tre­nut­ku pro­zva­še Ob­ra­da. I od­ve­do­še ga.
– Op­tu­ži­li su ih da su umi­je­ša­ni u bjek­stvo one dvo­ji­ce – re­če dok­tor Vo­jo Gi­lić – pa će ih od­ve­sti u ne­ki zlo­gla­sni lo­gor.
Mi­lun­ka je či­ta­vu noć pre­pla­ka­la.

Zatvorske muke

Po­što bje­gun­ce ni­su uspje­li da uhva­te, za­tvo­re­ni­ke po­če­še mu­či­ti još ve­ćom gla­đu. Sma­nji­še slje­do­va­nje na po­la, po­ja­ča­še stra­že, promijeni­še po­na­ša­nje pre­ma svi­ma.
Po­sli­je ot­pri­li­ke tri mje­se­ca ro­bi­ja­ši su na­pu­sti­li Pre­zu. Ka­mi­o­ni­ma su sti­gli na oba­lu mo­ra, u Drač. Oša­mu­će­ni od pra­ši­ne i vru­ći­ne, pra­vo s ka­mi­o­na pe­nju se na brod.
Ta­man je kro­či­la na pr­vi ste­pe­nik, kad Mi­lun­ka, sva sreć­na spa­zi oca ka­ko si­la­zi s ka­mi­o­na. Spa­zi i on nju, sre­to­še se, za­gr­li­še, pa se smjesti­še na brod. Ob­rad bje­še pro­pao, po­mr­šao, osta­rao. Is­pri­ča ka­ko su ih mu­či­li i tje­ra­li da pri­zna­ju da su po­mo­gli onim bje­guncima. Ni na zrak ih ni­su pu­šta­li, već su stal­no bi­li pod klju­čem u tvrđa­vi.
Kad su se svi ukr­ca­li na brod kre­nu­li su, ali su od­mah za­sta­li. Naredi­še da se ne pu­ši, da se ne pa­le ši­bi­ce. Noć mr­kla, ni­šta se ne vi­di. I cio Drač je u mra­ku.

Saveznički bombarder

Od­jed­nom, za­ču se bru­ja­nje avi­o­na, pa po­če­še pa­da­ti bom­be na sve stra­ne, po vo­di i kop­nu. Tre­su eks­plo­zi­je, bru­je avi­o­ni, fi­ju­ču bom­be, mo­re se ko­vi­tla, stra­ho­ta bož­ja, kao da je smak svi­je­ta.
Za­ro­blje­ni­ci se uz­ne­mi­ri­li, ne­ko ku­ka, ne­ko cvi­li, ne­ko ja­u­če. Na oba­li se va­tra ras­plam­sa­va, osvje­tlja­va dje­lo­ve gra­da. Ta­la­si ve­li­ki, za­plju­sku­ju pa­lu­bu. Svi su mo­kri, kao da su se ku­pa­li.
Tra­ja­lo je to bom­bar­do­va­nje pri­lič­no du­go. Na sre­ću, u to­li­kom gađa­nju, ne po­go­di­še brod.
U ra­nu zo­ru brod sa ro­bi­ja­ši­ma je kre­nuo.
Ne­du­go po­tom, na­sred otvo­re­nog mo­ra, da­le­ko od oba­le, brod sta­de.
Stra­ža­ri se us­ko­me­ša­li, trč­ka­ra­ju s jed­nog kra­ja bro­da na dru­gi, nešto ča­vr­lja­ju, i svi gle­da­ju u istom prav­cu. I ro­bi­ja­ši svi po­u­sta­ja­še i gle­da­ju is­pred. I svi do­bro vi­dje­še svi­je­tao pred­met ko­ji plu­ta po vo­di, pre­si­ja­va se na sun­cu.
Svi su se vr­lo uz­ne­mi­ri­li, jer pred nji­ma, na ne­znat­noj uda­lje­no­sti od br­o­da, plu­ta mi­na, ko­ja iz­gle­da po­vre­me­no ma­nja, a po­vre­me­no veća, ka­ko kad je pre­kri­ju ta­la­si. Svi pri­ča­ju ka­ko je sre­ća što je dan, pa su je vi­dje­li, da je noć, na­le­tje­li bi pra­vo na nju.
Po­če­še ka­ra­bi­nje­ri po­je­di­nač­no pu­ca­ti po­ku­ša­va­ju­ći da po­go­de minu, ali bez uspje­ha.
U jed­nom tre­nut­ku dok­tor Vo­jo Gi­lić za­tra­ži pu­šku. Zgle­da­še se kara­bi­nje­ri, ne­što se sa­šap­ta­še, pa mu je, ipak, pru­ži­še. Uze on pušku, pa na­ni­ša­ni. Za­ču se pu­canj, od­jek­nu sna­žna eks­plo­zi­ja, uzburka se mo­re. Ro­bi­ja­ši po­pa­da­še jed­ni pre­ko dru­gih, ta­la­si ih prekri­še.
– Bra­vo!!! – ču­ju se ve­se­li us­kli­ci iz sto­ti­ne gr­la. Ra­du­ju se Ita­li­ja­ni, tap­šu dok­to­ra po ra­me­nu, če­sti­ta­ju mu.
Umor­ni od uz­bu­đe­nja, na­sta­vi­li su put pre­ma ita­li­jan­skoj oba­li.
Grad u ko­ji ro­bi­ja­ši sti­go­še bio je Ba­ri. Sa­če­ka­še ih ka­ra­bi­nje­ri i odve­do­še u je­dan gar­ni­zon, gde im da­do­še sa­pu­ne i na­re­di­še da se oku­pa­ju. Tu i pre­no­ći­še, a su­tra­dan ih od­ve­do­še na že­lje­znič­ku stani­cu. Po­to­va­ri­še ih u va­go­ne, gu­ra­ju ih, vi­ču.
U tom me­te­žu Mi­lun­ka se raz­dvo­ji od oca. On ode u dru­gi va­gon. Od­gu­ra ga, za­pra­vo, go­mi­la lju­di ko­ja je hr­li­la pre­ma ula­zi­ma u vago­ne.
Svi su se ukr­ca­li u voz, ali su ta­ko zbi­je­ni, da je­dva di­šu. Svu­da po va­go­ni­ma su ka­ra­bi­nje­ri, ali su mno­go opa­sni­ji od onih na bro­du.
Ubr­zo voz sti­že u Na­pulj. Si­la­ze ro­bi­ja­ši iz va­go­na, želj­ni va­zdu­ha. Na sta­ni­ci je kao u mra­vi­nja­ku, hi­lja­de lju­di se raz­mi­lje­lo.
Tra­ži Mi­lun­ka po­gle­dom oca, ali ne uspi­je­va da ga vi­di. Pri­la­zi dokto­ru Vo­ju, pi­ta ga zna li gdje joj je otac. On re­če da su ne­ki vagoni upu­će­ni na Si­ci­li­ju, i da je Ob­rad vje­ro­vat­no u nji­ma.
Mi­lun­ka je po­če­la da ku­ka, ali, uza­lud. Sa sta­ni­ce su ih od­ve­li u ne­ko sklo­ni­šte na ko­nak, a sju­tra­dan ih ukr­ca­še na brod i za­plo­vi­še.
Ni­su du­go pu­to­va­li, kad pri­sta­do­še uz sa­mi za­liv.
Do­če­ka­še ih ka­ra­bi­nje­ri i od­ve­do­še do zgra­de ogra­đe­ne bo­dlji­ka­vom ži­com. Dvo­ri­šte pre­ma str­moj, ka­me­ni­toj oba­li bje­še opa­sa­no betonskim zi­dom. Kad ih uve­do­še u dvo­ri­šte, pre­br­o­ja­še ih po dvadeset pet i ta­ko ras­po­re­di­še po so­ba­ma. Pro­sto­ri­ja u ko­ju Mi­lunku uvedoše bje­še pri­lič­no ve­li­ka. Na kre­ve­ti­ma po­ste­lji­na bi­je­la i či­sta.
Ta­ko ot­po­če Mi­lun­kin bo­ra­vak na ostr­vu Pon­ci, jed­nom od broj­nih ma­lih ostr­va u Ti­ren­skom mo­ru, po­sled­njoj sta­ni­ci na nje­nom robija­škom pu­tu.
Od pr­vog da­na po­če­še ih mu­či­ti gla­đu. Do­ne­su sto pe­de­set gra­ma hlje­ba i ma­lo čor­be, bez ika­kvog uku­sa. I to je sle­do­va­nje za či­tav dan.
Ono što je Mi­lun­ku naj­vi­še po­ga­đa­lo ov­dje, bi­li su me­đu­sob­ni odnosi. Ne­ke že­ne su se sva­đa­le, vri­je­đa­le jed­na dru­gu, ogo­va­ra­le. Naj­go­re joj je, ipak, bi­lo, kad ne­ko­me stig­ne pa­ket s hra­nom od kuće. Pa­ke­ti su, isti­na, bi­li ma­li. Sa­mo ki­lo i po hra­ne, po pro­pi­su. Obič­no pa­ko­va­nje pre­pe­če­nog hle­ba ili pa­ke­tić bra­šna. Lo­go­ra­ši su bi­li po­dije­lje­ni u ko­lek­ti­ve, i pa­ket su di­je­li­li sa­mo sa čla­no­vi­ma kolek­ti­va. Sjed­nu i je­du.
Mi­lun­ka ni­je do­bi­ja­la pa­ke­te, ni­ti je pri­pa­da­la ijed­nom ko­lek­ti­vu.

Rim uslišio molbe

Jed­no­ga da­na do­đe mno­go po­šte, što pi­sa­ma, što pa­ke­ta. Uđo­še njene sob­ne dru­ga­ri­ce, sku­pi­še se na tri mje­sta, u tri ko­lek­ti­va, raspa­ko­va­še pa­ke­te, po­di­je­li­še hljeb i keks ko­ji su do­bi­le, pa sje­do­še da je­du. Ni­ko da je zov­ne, re­da ra­di. Ču­je zvec­ka­nje dvo­pe­ka pod nji­ho­vim zu­bi­ma, kao da joj po gla­vi taj zvuk stru­že.
U oča­ja­nju do­ne­se od­lu­ku da se ubi­je ska­ka­njem u mo­re.
Čim ih iz­ve­do­še na zrak, ona se odvo­ji od gru­pe, pa po­đe pre­ma beton­skoj ogra­di, tr­če­ći ko­li­ko je no­ge no­se.
Pre­sje­če je oštar glas i istog tre­nut­ka osje­ti ne­či­je ru­ke na vra­tu. Ščepao je agent, uvr­će joj gla­vu, vi­če, pa je no­gom gur­nu u le­đa i okre­nu u prav­cu ba­ra­ke. Pe­to­ri­ca stra­ža­ra je okru­ži­še i uve­do­še u zgra­du gdje su kan­ce­la­ri­je. Uve­do­še je kod ko­man­dan­ta lo­go­ra. Reko­še mu šta je htje­la da ura­di. On po­če da vi­če na nju, psu­je joj majku ko­mu­ni­stič­ku, i re­če da će za ka­znu pro­ve­sti se­dam da­na u sa­mi­ci.
Idi kod uprav­ni­ka lo­go­ra – po­sa­vje­to­va je jed­na že­na. – Za­mo­li ga da ti ka­znu uki­ne, mo­žda će se smi­lo­va­ti.
Istog da­na ode ona kod uprav­ni­ka. Re­če mu da ni­je htje­la da pobjegne, jer i ne mo­že, već da se ubi­je. I re­če da joj je naj­te­že to što otac ni­je sa njom.
On joj re­če da je ne­će sla­ti u sa­mi­cu. A po­sto­ji i mo­guć­nost da se spo­ji sa ocem. Sa­mo da na­pi­še mol­bu, ko­ju će on pro­slije­di­ti u Rim, gdje se o to­me od­lu­ču­je.
Mol­be na­pi­sa­še i svi dru­gi, a bi­lo ih je de­se­tak, či­ji su čla­no­vi porodica bi­li ot­pre­mlje­ni na Si­ci­li­ju.
Od to­ga da­na Mi­lun­ki je bi­lo lak­še. Glad je do­bro pod­no­si­la, a prega­nja­nja iz­me­đu že­na o to­me ko je pa­tri­o­ta, a ko iz­daj­nik me­đu nji­ma, nijesu je za­ni­ma­la.
Svi su se ja­ko ob­ra­do­va­li kad ih oba­vi­je­sti­še da su mol­be iz Ri­ma rije­še­ne po­zi­tiv­no, i da će se svi spo­ji­ti sa svo­ji­ma. Ne­će ići ta­ko brzo, ali je do­zvo­lje­no da se spo­je.
Po­tra­ja­lo je oko pet mje­se­ci to če­ka­nje na spa­ja­nje. Već su svi bi­li izgu­bi­li na­du da će im se že­lje ostva­ri­ti, kad jed­no­ga da­na, baš su bi­li na zra­ku, uplo­vi u lu­ku brod. Oni, po na­vi­ci, gle­da­ju gdje će lju­di ko­ji iz nje­ga iz­la­ze. Uz prat­nju ne­ko­li­ko ka­ra­bi­nje­ra, gru­pa lju­di s broda uđe u lo­gor. Jad­no iz­gle­da­hu, za­pu­šte­ni, neo­bri­ja­ni, pra­vi pro­sjaci. Uve­do­še ih kod uprav­ni­ka, pa ih ubr­zo iz­ve­do­še. Me­đu njima je­dva ko­ra­ča sta­rac, će­lav, odr­pan, mr­šav, sa­ma kost i ko­ža, sa ne­kakvim smo­tulj­kom is­pod pa­zu­ha. Za njim idu če­tvo­ri­ca muškara­ca ne­što bo­ljeg iz­gle­da, pa još tro­ji­ca mla­đih lju­di, ta­ko­đe neured­ni i za­pu­šte­ni.
Ro­bi­ja­ši sto­je i gle­da­ju.
– Da li je tu Mi­lun­ka Bu­la­to­vić? – je­dva čuj­nim gla­som pro­go­vo­ri onaj sta­rac. – Ja sam njen otac – pro­mu­ca.

Milunka Bulatović

Mi­lun­ka mu pri­đe, uhva­ti ga pod ru­ku. Po­gle­da­še se u oči. Po­tom pa­do­še jed­no dru­gom u za­gr­ljaj.
To­ga da­na do­zvo­li­li su im da sje­de na­po­lju ko­li­ko god ho­će, da se ispri­ča­ju. Čak je i uprav­nik iza­šao, pa ih gle­da i smi­je se.
Jed­no­ga da­na na Mi­lun­ki­no ime sti­že pa­ket od bra­ta Iva­na Bulatovića.
U pa­ke­tu je bi­lo ki­lo bra­šna, po­la ki­la pre­pe­če­nog hlje­ba i ke­sa začina. Nje­noj sre­ći ni­je bi­lo kra­ja.
Na­red­nih da­na je od ono ma­lo bra­šna mi­je­si­la hlep­či­će. Vru­ći hlepči­ći, ko­ji su se pu­ši­li, bi­li su ta­ko uku­sni i mi­ri­sni. Tih da­na je i je­dan mje­šta­nin često pro­la­zio po­red ogra­de, pa, kad god vi­di oca, on mu kri­ju­ći pruži po ne­ko­li­ko smo­ka­va iz kor­pe, ko­je Mi­lun­ka stavi u lo­nac s vodom da se ku­va­ju, pa u to do­da ma­lo bra­šna i začina.
Pro­ži­vje­li su ta­ko ne­ko­li­ko da­na, go­ste­ći se. Mi­lun­ka je ma­lo je­la, samo da bi za oca bi­lo vi­še.
Otac joj je pri­čao da su ne­ki lo­go­ra­ši u nje­go­vom pa­vi­ljo­nu bi­li organi­zo­va­ni po ne­ka­kvim će­li­ja­ma, gru­pi­sa­li se i ba­vi­li ne­ka­kvim po­litič­kim ra­dom. To su bi­li ko­mu­ni­sti. Me­đu­tim, bi­lo je i onih logora­ša ko­ji su bi­li za kra­lja i otadž­bi­nu, jav­no. Iz­bi­ja­le su sva­đe izme­đu jed­nih i dru­gih, če­sto i tu­če. Tu­kli su se krv­nič­ki Sr­bi iz­me­đu se­be u Ita­li­ji za­rad po­li­tič­kih gle­di­šta.
Ob­ra­da su vr­bo­va­li i jed­ni i dru­gi, ali je on do kra­ja ostao ne­u­tra­lan.
To lje­to, 1943. bi­lo je na iz­ma­ku.
Jed­no pro­hlad­no sep­tem­bar­sko pred­ve­če spu­sti­še se dvi­je le­tje­li­ce na be­to­ni­ra­nu za­ra­van, ne­da­le­ko od lo­go­ra, što na­mah pro­bu­di znati­že­lju lo­go­ra­ša.

Jedna personalna istorija

Stojana Magdelinić u svoj roman „Jedan mogući život” uvodi zbirku sjećanja, fragmenata, vjerovanja, mitova, susreta, rat, s ciljem da rekonstruiše istoriju jedne porodice. Ovu personalnu istoriju piše u vidu odvojenih fakata, slažući sjećanja i mjesta u sinhronoj i dijahronoj ravni i fikcinalizujući ih u ovom romanu. Autorka određuje 1942. godinu za početak radnje ovog romana, kome s pravom daje naslov „Jedan mogući život”… – zabilježila je prof. dr Radojka Vukčević
Svoj knji­žev­ni opus Sto­ja­na (Ga­ro­vić) Mag­de­li­nić za­po­či­nje ro­ma­nom „Je­dan mo­gu­ći ži­vot”, ko­ji je imao vi­še iz­da­nja (1999. i 2003. „Na­rod­na knji­ga – Al­fa”, Be­o­grad i 2011. „Ra­ška ško­la“ Be­o­grad). Ovo dje­lo je prof. dr Ra­doj­ka Vuk­če­vić oci­je­ni­la kao „per­so­nal­nu isto­ri­ju”.
Upra­vo o „Jed­nom mo­gu­ćem ži­vo­tu” prof. dr Vuk­če­vić je go­vo­ri­la na Me­đu­na­rod­nom knji­žev­nom sku­pu či­ja je te­ma bi­la „Ro­man sjećanja”, a odr­žan je u Her­ceg No­vom, 25. 5. 2006. Uva­že­na Vukčević je go­vo­ri­la i na pro­mo­ci­ji ro­ma­na S. Mag­de­li­nić u Podgorici, u ju­nu 2006. go­di­ne, i tom pri­li­kom uka­za­la da Sto­ja­na Magdeli­nić pra­vi is­ko­rak u iza­zi­va­nju post­mo­der­nih gra­ni­ca ta­ko što u svoj ro­man „Je­dan mo­gu­ći ži­vot” uvo­di zbir­ku sje­ća­nja, fragmenata, vje­ro­va­nja, mi­to­va, su­sre­ta, rat, s ci­ljem da re­kon­stru­i­še isto­ri­ju jed­ne po­ro­di­ce.
– Ovu per­so­nal­nu isto­ri­ju pi­še u vi­du odvo­je­nih fa­ka­ta, sla­žu­ći sje­ća­nja i mje­sta u sin­hro­noj i di­ja­hro­noj rav­ni i fik­ci­na­li­zu­ju­ći ih u ovom ro­ma­nu. Autor­ka od­re­đu­je 1942. go­di­nu za po­če­tak rad­nje ovog ro­ma­na, ko­me s pra­vom da­je na­slov „Je­dan mo­gu­ći ži­vot”. Pro­stor po ko­me se kre­ću li­ko­vi je­ste pro­stor se­la Bi­še­vo kod Ro­ža­ja, ko­ji se, za­hva­lju­ju­ći Dru­gom svjet­skom ra­tu ši­ri u vi­du kon­cen­trič­nih kru­go­va da bi ob­u­hva­tio di­je­lo­ve Ju­go­sla­vi­je, Al­ba­ni­je i Ita­li­je. Ta­ko Mag­de­li­ni­će­va pra­vi most iz­me­đu isto­ri­je i fik­ci­o­nal­ne na­ra­ci­je i po­ka­zu­je svo­je­vr­snu sa­mo­svi­jest o na­ra­tiv­noj i tek­stu­al­noj pri­ro­di pro­šlo­sti. Ti­me smje­šta ovaj ro­man u poststruk­tu­ra­li­stič­ki i postmoder­ni­stič­ki kon­tekst. Za­to se u ovom tek­stu pri­rod­no i sponta­no pre­pli­ću per­so­nal­na, isto­rij­ska i bi­blij­ska sje­ća­nja, mitološka re­ka­pi­tu­la­ci­ja i re­mi­nen­scen­ci­ja, an­tro­po­lo­ške i psihološke ge­ne­ra­li­za­ci­je, a ne­ri­jet­ko i du­blje fi­lo­zof­ske me­di­ta­ci­je – na­vo­di prof. dr Vuk­če­vić.
Ona do­da­je da Mag­de­li­nić hra­bro raz­vi­ja svo­je broj­ne slut­nje u ovom tek­stu i sa stra­šću is­pi­tu­je i po­ni­re u ne­is­pi­ta­ne du­bi­ne bi­ća glav­nog li­ka, maj­ke Mi­lun­ke, či­ja is­po­vi­jest pred­sta­vlja po­tra­gu za re­cep­tom ka­ko oču­va­ti ljud­sko do­sto­jan­stvo pri su­o­ča­va­nju sanasiljem i zlom, ka­ko u se­bi, ta­ko i u okol­nom svi­je­tu.
– Ta po­tra­ga po­ni­re i u ne­is­pi­ta­ne du­bi­ne bi­ća glav­ne ju­na­ki­nje i ispu­nje­na je ni­zom ma­lih „epi­fa­ni­ja”, sna­žno po­et­ski ozra­če­nih prizora, ina­če sa­svim obič­nih su­sre­ta i do­ži­vlja­ja ko­ji u ovoj na­ra­ci­ji po­pri­ma­ju go­to­vo mi­stič­ko, sim­bo­lič­ko zna­če­nje. Oni u ovom ro­ma­nu po­ka­zu­ju ka­ko per­so­nal­na na­ra­ci­ja, is­po­vjed­na pro­za, na­rod­no is­ku­stvo i pre­da­nje, Bi­bli­ja i svi­jet, sa­dr­že u se­bi sa­zna­nje o stal­no su­prot­sta­vlje­nim stra­na­ma ži­vo­ta i svi­je­ta. Ti­me je već na po­čet­ku Jed­nog mo­gu­ćeg ži­vo­ta na­go­vje­šte­na cen­tral­na te­ma ovog ro­ma­na: kon­trast i kon­flikt iz­me­đu dva su­prot­sta­vlje­na prin­ci­pa u ko­ji­ma leže pri­mar­ni iz­vor ljud­ske sre­će s jed­ne stra­ne, i tra­ge­di­je s dru­ge, ka­ko na in­di­vi­du­al­nom, ta­ko i na ko­lek­tiv­nom pla­nu, iz­vje­sna varijaci­ja ero­sa i ta­na­to­sa – na­vo­di Vuk­če­vić.
Sto­ja­na (Ga­ro­vić) Mag­de­li­nić ro­đe­na je 1949. go­di­ne u Ba­šči, kod Ro­ža­ja, u Cr­noj Go­ri. Ško­lo­va­la se u Ro­ža­ja­ma, Kra­gu­jev­cu i Beogradu, gdje i da­nas ži­vi i stva­ra. U re­do­vi­ma ko­ji sli­je­de donosimo seg­men­te ko­je je iz ro­ma­na auto­r­ka sa­ma iza­bra­la.
Sto­ja Mag­deli­nić je 2002. go­di­ne u iz­da­nju „Na­rod­ne knji­ge – Al­fa”, Be­o­grad, a po­tom i 2014. kod „Ra­ške ško­le”, ta­ko­đe u Be­o­gra­du ob­ja­vi­la ro­man „Iz le­gen­de pr­ste­no­vi”. Sli­je­de: „Do­ro­tea” – ro­man, 2005.g. „Na­rod­na knji­ga – Al­fa”, Be­o­grad i 2010. „Ra­ška ško­la” Beo­grad; „Oli­ve­ra” – ro­man, 2009. 2010. i 2011. go­di­ne „Ra­ška škola” Be­o­grad, a po­tom je ovo dje­lo 2013. pre­ve­de­no na tur­ski je­zik (Iz­da­vač­ka ku­ća ARU­NAS, Istan­bul).


About the Author

Redakcija
Redakcija





Konkursi regiona
 
 

 

Draško Došljak: O knjizi Branke Bogavac ”Susret je najveći dar”

Prof. dr Draško Došljak   BRANKINA KNJIGA DUHOVNOG PUTOVANJA (Branka Bogavac: “Susret je najveći dar”, Narodna knjiga – MIBA books, 2019)   “Volim memoare, jer su u njima ljudi koji su postojali...
by Redakcija
0

 
 

Said Šteta: Vilenjak

Said Šteta   VILENJAK     Zavlačio je kratke prste ispod jastuka i pokupio sve uzdahe što je čuvala k’o perle crne tiho, koračao je na svojim  željama,  da ne bi šuškale ostavio je nade umjesto svile ...
by Redakcija
0

 
 

Božidar Proročić: Razgovor sa Brahom Adrovićem

RAZGOVOR O KULTURI SA BRAHOM ADROVIĆEM KNJIŽEVNIKOM IZ BERANA Razgovarao: Božidar Proročić Gospodine Adroviću, rođeni ste u Donjoj Vrbici, (Bihor) kraj iz kog su potekli mnogi poznati pisci. Šta je za Vas značila knjig...
by Redakcija
0

 

 

Željko Sekulović: ”Treba mi riječ”

OSVRT NA ZBIRKU POEZIJE ŽELJKA SEKULOVIĆA ,,TREBA MI RIJEČ” Piše: Božidar Proročić Željko Sekulović je svojom prvom zbirkom poezije ,,Treba mi riječ” zakoračio u poetski svijet svojih misli i snoviđenja. Na samo...
by Redakcija
0

 
Konkursi regiona
 

Dr Nedžmija Lukač: Kurban bajram

Bajram je bio i ostao simbol radosti, veselja, osmijeha i posebnog respekta. To je vrijeme uljepšavanja, ukrasa, oblačenja nove odjeće koja u nama uliva novu nadu i ljudsku dušu čini raspoloženom i sretnijom. Ovaj blagdan...
by Redakcija
0

 




Konkursi regiona

0 Comments


Be the first to comment!


Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *


Konkursi regiona