Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme
Advertisement



Feljton

26. Marta 2019.

Stojana Garović-Magdelinić: Jedan mogući život (odlomak iz romana)

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake: ,

Stojana Magdelinić u svoj roman „Jedan mogući život” uvodi zbirku sjećanja, fragmenata, vjerovanja, mitova, susreta, rat, s ciljem da rekonstruiše istoriju jedne porodice. Ovu personalnu istoriju piše u vidu odvojenih fakata, slažući sjećanja i mjesta u sinhronoj i dijahronoj ravni i fikcinalizujući ih u ovom romanu. Autorka određuje 1942. godinu za početak radnje ovog romana, kome s pravom daje naslov „Jedan mogući život”… – zabilježila je prof. dr Radojka Vukčević

 

Priredio: Aleksandar Ćuković

Imanje najveće u kraju

Svi sta­nov­ni­ci se­la Do­nje Bi­še­vo kod Ro­ža­ja su Bu­la­to­vi­ći. Iz­me­đu dva svjet­ska ra­ta ži­vje­lo se u tom kra­ju u slo­zi sa kom­ši­ja­ma musliman­ske vje­re. Po­ro­di­ca Ob­ra­da Bu­la­to­vi­ća, pen­zi­o­ni­sa­nog ofici­ra Cr­no­gor­ske voj­ske, bi­la je ve­li­ka. Ima­nje im je bi­lo naj­ve­će u čitavom kra­ju. Naj­bo­lji pri­ja­te­lji su im bi­li Đo­zo­vi­ći iz Gor­njeg Biševa. Po­sje­ći­va­li su jed­ni dru­ge sva­ko­dnev­no, is­po­ma­ga­li se u poljskim ra­do­vi­ma, di­je­li­li do­bro i zlo. A on­da je 1941. po­čeo rat. Upla­ši­li su se i pra­vo­slav­ni i mu­sli­ma­ni. Ob­ra­do­vi si­no­vi su bi­li mobi­li­sa­ni, ali su se ubr­zo vra­ti­li, jer je sti­glo na­re­đe­nje Vr­hov­ne koman­de Ju­go­sla­vi­je da se voj­ska ras­pu­sti.

Cuko Bulatović i Milunka

Ubr­zo po­tom fo­r­mi­ra­na je no­va vlast u Ro­ža­ja­ma (alban­ska i italijan­ska), jer je grad pri­pao Ve­li­koj Al­ba­ni­ji, kao di­je­lu italijanskog pro­tek­to­ra­ta. Pri­pad­ni­ci vla­sti su po­sta­li i ne­ki ov­da­šnji musli­ma­ni. Ve­li­ki strah se uvu­kao u sr­ca pra­vo­sla­va­ca.
To­ga lje­ta, 1941. dva pu­ta su usred da­na na­pad­nu­te ku­će Bu­la­to­vi­ća. Oba pu­ta bi­lo je po de­se­tak ko­nja­ni­ka u alban­skim i ita­li­jan­skim odi­je­li­ma, ali i obič­nim, sa fe­so­vi­ma na gla­va­ma. Oba pu­ta su otjerali po ne­ko­li­ko gr­la sto­ke.
A on­da su jed­ne ok­to­bar­ske no­ći, te 1941, sve šen­lu­če­ći i pu­ca­ju­ći iz pu­ša­ka, na­pa­li tre­ći put. Pse su po­bi­li, šta­le otvo­ri­li, si­je­no za­pa­li­li, svu sto­ku otje­ra­li. Osta­la je pu­stoš i mno­go kr­vi od upu­ca­nih pa­sa.
Aj­din Đo­zo­vić im je do­tje­rao jed­nu svo­ju kra­vu, da dje­ca, ko­jih je bilo dva­de­se­to­ro, ima­ju mli­je­ka.
Već se i zi­ma pri­bli­ža­va­la, a strah je bi­vao sve ve­ći.
Jed­ne snje­go­vi­te no­ći za­pa­li­li su ku­ću i šta­lu Ob­ra­do­vog bra­ta Risan­ti­ja. U ku­ći, sre­ćom, ni­ko ni­je stra­dao, ali u šta­li je­su svi­nje. Kad su uku­ća­ni otvo­ri­li vra­ta šta­le, ugle­da­li su stra­vi­čan pri­zor: devet svi­nja na­re­đa­nih jed­na do dru­ge, ka­ko su po­ku­ša­va­le da pobjeg­nu iz tog og­nja, a me­so na nji­ma cvr­či.
Kraj fe­bru­a­ra mje­se­ca, te 1942. do­nio je mno­go hlad­no­će i sni­je­ga.
Jed­nog le­de­nog ju­tra, u Ob­ra­do­vu ku­ću je do­šao Ha­san, ku­rir iz Prefek­tu­re. Ka­že, po­ru­čio pre­fekt da Mi­lun­ka, naj­mla­đa kćer Obrado­va, po­đe s njim za Ro­ža­je.
– Mo­raš da odeš u Sr­bi­ju i do­ve­deš oca – re­kao joj je stro­go ozbi­ljan Su­ljo H., nji­hov po­bra­tim, ko­ji za­mje­nju­je pre­fek­ta. – Ne do­ve­deš li ga, po­hap­si­će­mo že­ne i dje­cu.
Mi­lun­ka je već sju­tra­dan ot­pu­to­va­la za Sr­bi­ju. Otac je bio u Bresniku, kod Kra­lje­va, gdje mu je sin Ivan bio uči­telj.
Vra­ti­li su se za dva da­na, te je Ob­rad, po­slije jed­ne no­ći pre­spa­va­ne u Bi­še­vu, oti­šao za Ro­ža­je, po na­re­đe­nju pre­fek­ta.
Sju­tra­dan, 9. mar­ta u Bi­še­vo po­no­vo sti­že Ha­san, sa dvo­ji­com naoru­ža­nih lju­di. Ka­že, na­re­dio pre­fekt da i Mi­lun­ka od­mah do­đe u Ro­ža­je.
Sa­mo što je sti­gla pred Pre­fek­tu­ru, šče­pa­še je pra­ti­o­ci is­pod ru­ke, i ugu­ra­še u ka­ra­bi­nje­ri­ju. Ta­mo je dvo­ji­ca Ita­li­ja­na pre­tre­so­še, uze­še joj do­ku­men­ta, i gur­nu­še u po­drum, u ko­me je, na nje­no ve­li­ko iznena­đe­nje, ugle­da­la svog oca.
Otac je bio si­gu­ran da će ih otje­ra­ti ne­gdje u rop­stvo. To je bi­la, za nje­go­vu mla­du kćer, naj­stra­šni­ja vi­jest, ko­ja se ubr­zo i ob­i­sti­ni­la.
– Vi ste na­ši za­ro­blje­ni­ci. Su­tra vas tje­ra­mo za Peć – re­kao im je poslije dva da­na ita­li­jan­ski za­po­vi­jed­nik Đu­ze­pe.

Sulja nisu našle

Ob­rad je za­mo­lio stra­ža­ra da po­zo­ve Ha­sa­na, te, kad je on do­šao, zamo­lio i nje­ga da ode u Bi­še­vo i oba­vi­je­sti po­ro­di­cu o nji­ho­voj sudbini. Sju­tra­dan ra­no sti­go­še Ob­ra­do­ve sna­he, Kru­na i San­da, te im on do­vik­nu da od­mah idu kod Su­lja, da ga za­mo­le da uči­ni ne­što za njih, da im ži­vo­te spa­si, da im po­zaj­mi zla­to, no­vac, bi­lo šta od vri­jed­no­sti, da po­nu­de ot­kup. Odo­še one, no, ubr­zo se vra­ti­še. Ka­žu, ni­su Su­lja na­šle.
Po­tom uđo­še dva ka­ra­bi­nje­ra i iz­ve­do­še Ob­ra­da i Mi­lun­ku na­po­lje. Go­mi­la­ju se oko njih na­o­ru­ža­ni voj­ni­ci, gu­ra­ju Kru­nu i San­du ko­je se pro­bi­ja­ju sa za­ve­žlja­ji­ma ro­be.
– Oba­ve­zno oti­di­te kod Aj­di­na i Vej­se­la, pre­ne­si­te im da sam ih zamo­lio da vas ču­va­ju dok ova zla vre­me­na ne pro­đu. Ako se ikad živ vra­tim, odu­ži­ću im se – tre­se se Ob­ra­du bra­da dok na­ru­ču­je snahama.
Po­re­đa­še se voj­ni­ci oko njih dvo­je, te ko­man­do­va­še po­kret. Kru­na i San­da se je­dva pro­gu­ra­še da se po­zdra­ve. Gr­le se i lju­be, jek­ću, zagrlje­ni, voj­ni­ci ih gru­bo raz­dva­ja­ju.
Dva­de­set do zu­ba na­o­ru­ža­nih Ita­li­ja­na, a me­đu nji­ma je­dan sta­rac i nje­go­va kćer­ka kre­nu­še pre­ko Ban­džo­vog br­da pu­tem za Peć.
Bio je 12. mart 1942. go­di­ne.
Pe­nju se uz br­do ću­te­ći. Ob­rad i Mi­lun­ka, sla­bo ob­u­če­ni i obu­ve­ni, ko­ra­ča­ju pro­sto­rom ko­ji im voj­ni­ci od­re­đu­ju. Sni­jeg škri­pi pod noga­ma, a vje­tar fi­ju­če, do ko­sti pro­bi­ja.
Po­pe­li su se, bez od­mo­ra, na Ku­lu, pa kre­nu­li na­ni­že. Is­pod pu­ta opru­žen mr­tav čo­vjek, po­red nje­ga mr­tav konj, iz­nad pu­ta još je­dan mr­tav čo­vjek, mo­zak mu po sni­je­gu pro­sut, ca­kli se za­le­đe­na krv. Ma­lo ni­že, sklup­čan go­lo­bra­di mla­dić, sav u kr­vi. Ona tri Ita­li­ja­na što su išla na­pri­jed, od­gur­nu­še mla­di­će­vo ti­je­lo, te se ono sko­tr­lja niz str­mi­nu, ali se za­u­sta­vi uz jed­nu kle­ku.
Noć je uve­li­ko bi­la pa­la kad su sti­gli u Peć. Grad uto­nuo u ta­mu i tiši­nu. Do­đo­še do jed­ne ve­li­ke ka­pi­je. Unu­tra se kroz sla­bo osvijetlje­nje na­zi­ru dvi­je zgra­de od ka­me­na s ve­li­kim dvo­ri­štem, ogra­đene bo­dlji­ka­vom ži­com, sa go­mi­lom na­o­ru­ža­nih stra­ža­ra.
Bio je to ču­ve­ni peć­ki za­tvor, Še­re­met ku­la.
Uve­do­še ih unu­tra i od­ve­do­še kod pre­fek­ta, Albanaca. Pi­ta ih on ko su, šta su jed­no dru­go­me, i zna­ju li za­što su uhap­še­ni. Oni re­ko­še da ništa lo­še ni­su uči­ni­li.
– U va­šim do­ku­men­ti­ma pi­še da ste po­li­tič­ki kriv­ci. To vam je najteža kva­li­fi­ka­ci­ja – ka­že on. – Ni­šta vam ne mo­gu po­mo­ći – re­če i po­zva stra­ža­re da ih vo­de.
Od­ve­do­še ih u odvo­je­ne zgra­de, Mi­lun­ku kod že­na, Ob­ra­da kod muška­ra­ca.
Še­re­met ku­la je bi­la pu­na za­tvo­re­ni­ka. Sa Mi­lun­kom u so­bi bi­lo je pet­na­e­stak že­na, mla­dih i sta­rih, ško­lo­va­nih i ne­pi­sme­nih, uda­tih i ne­u­da­tih.
Iz­vo­de ih u šet­nju, uju­tru i uve­če. Pr­vo iz­ve­du mu­škar­ce, pa že­ne. Ob­rad je bio naj­sta­ri­ji od mu­ška­ra­ca. Pri­đe sva­ki put pod pro­zor Milun­ki­ne so­be, pa raz­go­va­ra­ju, ni­su im bra­ni­li. Ni­ko ih ne po­zi­va, ni­ti sa­slu­ša­va. Za je­lo do­no­se po ma­lo ne­u­ku­sne čor­be i ko­ma­dić hlje­ba. Cri­je­va sa­mo kr­če. A no­ću hlad­no. Pri­bi­ja­ju se že­ne jed­na uz dru­gu da im bu­de to­pli­je. Ja­sno je da su u za­tvo­ru sve Sr­bi, i to najvi­še iz Pe­ći. Nji­ma do­la­zi po­sje­ta sva­ko­ga da­na i do­no­si po­ne­što od hra­ne. Ipak, sva­ko­ga da­na do­vo­de no­ve za­tvo­re­ni­ke, pu­ni se Šere­me­to­vača.
Stra­ža­ri, čak, ni­su bi­li lo­ši. Sve su to bi­li Albanci iz Pe­ći i oko­li­ne. Pozna­va­li su se sa za­tvo­re­ni­ci­ma, pri­ča­li me­đu­sob­no kad su zaroblje­ni­ci na­po­lju.
Do­ve­do­še jed­no­ga da­na či­ta­vu po­ro­di­cu: maj­ku, ćer­ku i dva si­na, Jo­vi­će­vi­ća. Za­tim sti­že i po­zna­ti peć­ki dok­tor, Vo­jo Gi­lić. Re­če otac Mi­lun­ki da su sa­mo dok­to­ru do­zvo­li­li da ko­ri­sti ja­stuk, čar­šav i ćebe.
Pro­šla su dva mje­se­ca bo­rav­ka u Še­re­me­to­va­či, bi­la je sre­di­na ma­ja 1942. go­di­ne, kad ih pro­bu­di­še jed­no­ga ju­tra i na­re­di­še da po­ku­pe stva­ri i iza­đu na­po­lje. Po­pe­še se za­ro­blje­ni­ci na ka­mi­o­ne, ni­ko ne osta­de. Ne­ko re­če da ih tje­ra­ju za Ti­ra­nu.
Po­slije ne­ko­li­ko sa­ti pu­to­va­nja, sti­gli su u Pri­zren. Smje­sti­še ih u neke sta­re za­tvor­ske zgra­de. Pr­lja­vo unu­tra, smr­di na mo­kra­ću i krv. Ko ima­de sre­će, do­če­pa se sla­me, ko oka­sni, osta­de na be­to­nu.
Uju­tru ih ra­no pro­bu­di­še, ka­žu, idu za Ska­dar.
Opet džom­be na pu­tu, tre­ska­nje, pra­ši­na, oštre kri­vi­ne. Cio dan se pu­to­va­lo. Noć je bi­la pa­la kad su sti­gli u Ska­dar.
Po­no­vo za­tvor, hlad­no­ća, be­ton, ra­no bu­đe­nje i na­sta­vak pu­ta. Kasno po­slije pod­ne sti­gli su na br­do zva­no Pre­za, s ko­jeg pu­ca pogled na Ti­ra­nu. Mi­na­re­ta ne­bro­je­nih dža­mi­ja str­če vi­so­ko u ne­bo.
Smje­sti­še ih u dr­ve­ne, tek sa­gra­đe­ne ba­ra­ke. Oko ba­ra­ka pre­ple­te­na ži­ca, a svu­da na­re­đa­ni stra­ža­ri, alban­ski i ita­li­jan­ski.
Ta­ko Ob­rad Bu­la­to­vić i nje­go­va kćer Mi­lun­ka po­sta­do­še sta­nov­ni­ci lo­go­ra u Pre­zi. Bi­lo je ukup­no šest sto­ti­na ro­bi­ja­ša, že­na i muškaraca.

Detalj iz logora

Ov­dje im je, na sre­ću, po­što je bio po­če­tak lje­ta, bi­lo to­plo. Čak, pone­kad i pre­to­plo. Dva­put dnev­no su ih iz­vo­di­li na zrak, osta­lo vrije­me su pro­vo­di­li u pa­vi­ljo­ni­ma. I bi­li su mno­go glad­ni. Do­no­si­li su im stra­ža­ri po ko­ma­dić pro­je, uvi­jek su­ve, ko­ja sa­mo iz­gre­be gr­lo i na­dra­ži že­lu­dac. Albanci su do­no­si­li po­ne­što od hra­ne i pro­da­va­li oko lo­go­ra, pa ko je imao pa­re mo­gao je da se snab­di­je. Na­rav­no, uko­li­ko pot­pla­ti stra­ža­re.
No­ću se u mu­škom pa­vi­ljo­nu ču­la pje­sma. Pi­ta Mi­lun­ka oca ko to pje­va, a on ka­že da peć­ki za­tvo­re­ni­ci pje­va­ju ko­mu­ni­stič­ke pje­sme. Čim ih stra­ža­ri ču­ju, do­đu, pi­ta­ju ko pje­va, ali svi ću­te. Stra­ža­ri se izga­la­me, pri­pri­je­te i iza­đu. Čim oni iza­đu, ovi još ja­če za­pje­va­ju. Milun­ka se ču­di­la ka­ko to da srp­ski ko­mu­ni­sti usred Al­ba­ni­je, u logo­ru, pje­va­ju ko­mu­ni­stič­ke pje­sme.
– Po­bje­gla su dvo­ji­ca iz mo­je ba­ra­ke – ka­že Ob­rad ćer­ki jed­nog ju­tra – pa se či­ta­va uz­bu­na na­pra­vi­la. Je­dan od njih je alban­ski ko­munista Ra­miz Sa­di­ku, a dru­gi je ne­ki Sr­bin, ne znam mu ime. Probu­dio sam se kad su na­o­ru­ža­ni stra­ža­ri upa­li u ba­ra­ke i po­če­li da nas is­pi­tu­ju, uda­ra­ju­ći nas kun­da­ci­ma.
U tom tre­nut­ku pro­zva­še Ob­ra­da. I od­ve­do­še ga.
– Op­tu­ži­li su ih da su umi­je­ša­ni u bjek­stvo one dvo­ji­ce – re­če dok­tor Vo­jo Gi­lić – pa će ih od­ve­sti u ne­ki zlo­gla­sni lo­gor.
Mi­lun­ka je či­ta­vu noć pre­pla­ka­la.

Zatvorske muke

Po­što bje­gun­ce ni­su uspje­li da uhva­te, za­tvo­re­ni­ke po­če­še mu­či­ti još ve­ćom gla­đu. Sma­nji­še slje­do­va­nje na po­la, po­ja­ča­še stra­že, promijeni­še po­na­ša­nje pre­ma svi­ma.
Po­sli­je ot­pri­li­ke tri mje­se­ca ro­bi­ja­ši su na­pu­sti­li Pre­zu. Ka­mi­o­ni­ma su sti­gli na oba­lu mo­ra, u Drač. Oša­mu­će­ni od pra­ši­ne i vru­ći­ne, pra­vo s ka­mi­o­na pe­nju se na brod.
Ta­man je kro­či­la na pr­vi ste­pe­nik, kad Mi­lun­ka, sva sreć­na spa­zi oca ka­ko si­la­zi s ka­mi­o­na. Spa­zi i on nju, sre­to­še se, za­gr­li­še, pa se smjesti­še na brod. Ob­rad bje­še pro­pao, po­mr­šao, osta­rao. Is­pri­ča ka­ko su ih mu­či­li i tje­ra­li da pri­zna­ju da su po­mo­gli onim bje­guncima. Ni na zrak ih ni­su pu­šta­li, već su stal­no bi­li pod klju­čem u tvrđa­vi.
Kad su se svi ukr­ca­li na brod kre­nu­li su, ali su od­mah za­sta­li. Naredi­še da se ne pu­ši, da se ne pa­le ši­bi­ce. Noć mr­kla, ni­šta se ne vi­di. I cio Drač je u mra­ku.

Saveznički bombarder

Od­jed­nom, za­ču se bru­ja­nje avi­o­na, pa po­če­še pa­da­ti bom­be na sve stra­ne, po vo­di i kop­nu. Tre­su eks­plo­zi­je, bru­je avi­o­ni, fi­ju­ču bom­be, mo­re se ko­vi­tla, stra­ho­ta bož­ja, kao da je smak svi­je­ta.
Za­ro­blje­ni­ci se uz­ne­mi­ri­li, ne­ko ku­ka, ne­ko cvi­li, ne­ko ja­u­če. Na oba­li se va­tra ras­plam­sa­va, osvje­tlja­va dje­lo­ve gra­da. Ta­la­si ve­li­ki, za­plju­sku­ju pa­lu­bu. Svi su mo­kri, kao da su se ku­pa­li.
Tra­ja­lo je to bom­bar­do­va­nje pri­lič­no du­go. Na sre­ću, u to­li­kom gađa­nju, ne po­go­di­še brod.
U ra­nu zo­ru brod sa ro­bi­ja­ši­ma je kre­nuo.
Ne­du­go po­tom, na­sred otvo­re­nog mo­ra, da­le­ko od oba­le, brod sta­de.
Stra­ža­ri se us­ko­me­ša­li, trč­ka­ra­ju s jed­nog kra­ja bro­da na dru­gi, nešto ča­vr­lja­ju, i svi gle­da­ju u istom prav­cu. I ro­bi­ja­ši svi po­u­sta­ja­še i gle­da­ju is­pred. I svi do­bro vi­dje­še svi­je­tao pred­met ko­ji plu­ta po vo­di, pre­si­ja­va se na sun­cu.
Svi su se vr­lo uz­ne­mi­ri­li, jer pred nji­ma, na ne­znat­noj uda­lje­no­sti od br­o­da, plu­ta mi­na, ko­ja iz­gle­da po­vre­me­no ma­nja, a po­vre­me­no veća, ka­ko kad je pre­kri­ju ta­la­si. Svi pri­ča­ju ka­ko je sre­ća što je dan, pa su je vi­dje­li, da je noć, na­le­tje­li bi pra­vo na nju.
Po­če­še ka­ra­bi­nje­ri po­je­di­nač­no pu­ca­ti po­ku­ša­va­ju­ći da po­go­de minu, ali bez uspje­ha.
U jed­nom tre­nut­ku dok­tor Vo­jo Gi­lić za­tra­ži pu­šku. Zgle­da­še se kara­bi­nje­ri, ne­što se sa­šap­ta­še, pa mu je, ipak, pru­ži­še. Uze on pušku, pa na­ni­ša­ni. Za­ču se pu­canj, od­jek­nu sna­žna eks­plo­zi­ja, uzburka se mo­re. Ro­bi­ja­ši po­pa­da­še jed­ni pre­ko dru­gih, ta­la­si ih prekri­še.
– Bra­vo!!! – ču­ju se ve­se­li us­kli­ci iz sto­ti­ne gr­la. Ra­du­ju se Ita­li­ja­ni, tap­šu dok­to­ra po ra­me­nu, če­sti­ta­ju mu.
Umor­ni od uz­bu­đe­nja, na­sta­vi­li su put pre­ma ita­li­jan­skoj oba­li.
Grad u ko­ji ro­bi­ja­ši sti­go­še bio je Ba­ri. Sa­če­ka­še ih ka­ra­bi­nje­ri i odve­do­še u je­dan gar­ni­zon, gde im da­do­še sa­pu­ne i na­re­di­še da se oku­pa­ju. Tu i pre­no­ći­še, a su­tra­dan ih od­ve­do­še na že­lje­znič­ku stani­cu. Po­to­va­ri­še ih u va­go­ne, gu­ra­ju ih, vi­ču.
U tom me­te­žu Mi­lun­ka se raz­dvo­ji od oca. On ode u dru­gi va­gon. Od­gu­ra ga, za­pra­vo, go­mi­la lju­di ko­ja je hr­li­la pre­ma ula­zi­ma u vago­ne.
Svi su se ukr­ca­li u voz, ali su ta­ko zbi­je­ni, da je­dva di­šu. Svu­da po va­go­ni­ma su ka­ra­bi­nje­ri, ali su mno­go opa­sni­ji od onih na bro­du.
Ubr­zo voz sti­že u Na­pulj. Si­la­ze ro­bi­ja­ši iz va­go­na, želj­ni va­zdu­ha. Na sta­ni­ci je kao u mra­vi­nja­ku, hi­lja­de lju­di se raz­mi­lje­lo.
Tra­ži Mi­lun­ka po­gle­dom oca, ali ne uspi­je­va da ga vi­di. Pri­la­zi dokto­ru Vo­ju, pi­ta ga zna li gdje joj je otac. On re­če da su ne­ki vagoni upu­će­ni na Si­ci­li­ju, i da je Ob­rad vje­ro­vat­no u nji­ma.
Mi­lun­ka je po­če­la da ku­ka, ali, uza­lud. Sa sta­ni­ce su ih od­ve­li u ne­ko sklo­ni­šte na ko­nak, a sju­tra­dan ih ukr­ca­še na brod i za­plo­vi­še.
Ni­su du­go pu­to­va­li, kad pri­sta­do­še uz sa­mi za­liv.
Do­če­ka­še ih ka­ra­bi­nje­ri i od­ve­do­še do zgra­de ogra­đe­ne bo­dlji­ka­vom ži­com. Dvo­ri­šte pre­ma str­moj, ka­me­ni­toj oba­li bje­še opa­sa­no betonskim zi­dom. Kad ih uve­do­še u dvo­ri­šte, pre­br­o­ja­še ih po dvadeset pet i ta­ko ras­po­re­di­še po so­ba­ma. Pro­sto­ri­ja u ko­ju Mi­lunku uvedoše bje­še pri­lič­no ve­li­ka. Na kre­ve­ti­ma po­ste­lji­na bi­je­la i či­sta.
Ta­ko ot­po­če Mi­lun­kin bo­ra­vak na ostr­vu Pon­ci, jed­nom od broj­nih ma­lih ostr­va u Ti­ren­skom mo­ru, po­sled­njoj sta­ni­ci na nje­nom robija­škom pu­tu.
Od pr­vog da­na po­če­še ih mu­či­ti gla­đu. Do­ne­su sto pe­de­set gra­ma hlje­ba i ma­lo čor­be, bez ika­kvog uku­sa. I to je sle­do­va­nje za či­tav dan.
Ono što je Mi­lun­ku naj­vi­še po­ga­đa­lo ov­dje, bi­li su me­đu­sob­ni odnosi. Ne­ke že­ne su se sva­đa­le, vri­je­đa­le jed­na dru­gu, ogo­va­ra­le. Naj­go­re joj je, ipak, bi­lo, kad ne­ko­me stig­ne pa­ket s hra­nom od kuće. Pa­ke­ti su, isti­na, bi­li ma­li. Sa­mo ki­lo i po hra­ne, po pro­pi­su. Obič­no pa­ko­va­nje pre­pe­če­nog hle­ba ili pa­ke­tić bra­šna. Lo­go­ra­ši su bi­li po­dije­lje­ni u ko­lek­ti­ve, i pa­ket su di­je­li­li sa­mo sa čla­no­vi­ma kolek­ti­va. Sjed­nu i je­du.
Mi­lun­ka ni­je do­bi­ja­la pa­ke­te, ni­ti je pri­pa­da­la ijed­nom ko­lek­ti­vu.

Rim uslišio molbe

Jed­no­ga da­na do­đe mno­go po­šte, što pi­sa­ma, što pa­ke­ta. Uđo­še njene sob­ne dru­ga­ri­ce, sku­pi­še se na tri mje­sta, u tri ko­lek­ti­va, raspa­ko­va­še pa­ke­te, po­di­je­li­še hljeb i keks ko­ji su do­bi­le, pa sje­do­še da je­du. Ni­ko da je zov­ne, re­da ra­di. Ču­je zvec­ka­nje dvo­pe­ka pod nji­ho­vim zu­bi­ma, kao da joj po gla­vi taj zvuk stru­že.
U oča­ja­nju do­ne­se od­lu­ku da se ubi­je ska­ka­njem u mo­re.
Čim ih iz­ve­do­še na zrak, ona se odvo­ji od gru­pe, pa po­đe pre­ma beton­skoj ogra­di, tr­če­ći ko­li­ko je no­ge no­se.
Pre­sje­če je oštar glas i istog tre­nut­ka osje­ti ne­či­je ru­ke na vra­tu. Ščepao je agent, uvr­će joj gla­vu, vi­če, pa je no­gom gur­nu u le­đa i okre­nu u prav­cu ba­ra­ke. Pe­to­ri­ca stra­ža­ra je okru­ži­še i uve­do­še u zgra­du gdje su kan­ce­la­ri­je. Uve­do­še je kod ko­man­dan­ta lo­go­ra. Reko­še mu šta je htje­la da ura­di. On po­če da vi­če na nju, psu­je joj majku ko­mu­ni­stič­ku, i re­če da će za ka­znu pro­ve­sti se­dam da­na u sa­mi­ci.
Idi kod uprav­ni­ka lo­go­ra – po­sa­vje­to­va je jed­na že­na. – Za­mo­li ga da ti ka­znu uki­ne, mo­žda će se smi­lo­va­ti.
Istog da­na ode ona kod uprav­ni­ka. Re­če mu da ni­je htje­la da pobjegne, jer i ne mo­že, već da se ubi­je. I re­če da joj je naj­te­že to što otac ni­je sa njom.
On joj re­če da je ne­će sla­ti u sa­mi­cu. A po­sto­ji i mo­guć­nost da se spo­ji sa ocem. Sa­mo da na­pi­še mol­bu, ko­ju će on pro­slije­di­ti u Rim, gdje se o to­me od­lu­ču­je.
Mol­be na­pi­sa­še i svi dru­gi, a bi­lo ih je de­se­tak, či­ji su čla­no­vi porodica bi­li ot­pre­mlje­ni na Si­ci­li­ju.
Od to­ga da­na Mi­lun­ki je bi­lo lak­še. Glad je do­bro pod­no­si­la, a prega­nja­nja iz­me­đu že­na o to­me ko je pa­tri­o­ta, a ko iz­daj­nik me­đu nji­ma, nijesu je za­ni­ma­la.
Svi su se ja­ko ob­ra­do­va­li kad ih oba­vi­je­sti­še da su mol­be iz Ri­ma rije­še­ne po­zi­tiv­no, i da će se svi spo­ji­ti sa svo­ji­ma. Ne­će ići ta­ko brzo, ali je do­zvo­lje­no da se spo­je.
Po­tra­ja­lo je oko pet mje­se­ci to če­ka­nje na spa­ja­nje. Već su svi bi­li izgu­bi­li na­du da će im se že­lje ostva­ri­ti, kad jed­no­ga da­na, baš su bi­li na zra­ku, uplo­vi u lu­ku brod. Oni, po na­vi­ci, gle­da­ju gdje će lju­di ko­ji iz nje­ga iz­la­ze. Uz prat­nju ne­ko­li­ko ka­ra­bi­nje­ra, gru­pa lju­di s broda uđe u lo­gor. Jad­no iz­gle­da­hu, za­pu­šte­ni, neo­bri­ja­ni, pra­vi pro­sjaci. Uve­do­še ih kod uprav­ni­ka, pa ih ubr­zo iz­ve­do­še. Me­đu njima je­dva ko­ra­ča sta­rac, će­lav, odr­pan, mr­šav, sa­ma kost i ko­ža, sa ne­kakvim smo­tulj­kom is­pod pa­zu­ha. Za njim idu če­tvo­ri­ca muškara­ca ne­što bo­ljeg iz­gle­da, pa još tro­ji­ca mla­đih lju­di, ta­ko­đe neured­ni i za­pu­šte­ni.
Ro­bi­ja­ši sto­je i gle­da­ju.
– Da li je tu Mi­lun­ka Bu­la­to­vić? – je­dva čuj­nim gla­som pro­go­vo­ri onaj sta­rac. – Ja sam njen otac – pro­mu­ca.

Milunka Bulatović

Mi­lun­ka mu pri­đe, uhva­ti ga pod ru­ku. Po­gle­da­še se u oči. Po­tom pa­do­še jed­no dru­gom u za­gr­ljaj.
To­ga da­na do­zvo­li­li su im da sje­de na­po­lju ko­li­ko god ho­će, da se ispri­ča­ju. Čak je i uprav­nik iza­šao, pa ih gle­da i smi­je se.
Jed­no­ga da­na na Mi­lun­ki­no ime sti­že pa­ket od bra­ta Iva­na Bulatovića.
U pa­ke­tu je bi­lo ki­lo bra­šna, po­la ki­la pre­pe­če­nog hlje­ba i ke­sa začina. Nje­noj sre­ći ni­je bi­lo kra­ja.
Na­red­nih da­na je od ono ma­lo bra­šna mi­je­si­la hlep­či­će. Vru­ći hlepči­ći, ko­ji su se pu­ši­li, bi­li su ta­ko uku­sni i mi­ri­sni. Tih da­na je i je­dan mje­šta­nin često pro­la­zio po­red ogra­de, pa, kad god vi­di oca, on mu kri­ju­ći pruži po ne­ko­li­ko smo­ka­va iz kor­pe, ko­je Mi­lun­ka stavi u lo­nac s vodom da se ku­va­ju, pa u to do­da ma­lo bra­šna i začina.
Pro­ži­vje­li su ta­ko ne­ko­li­ko da­na, go­ste­ći se. Mi­lun­ka je ma­lo je­la, samo da bi za oca bi­lo vi­še.
Otac joj je pri­čao da su ne­ki lo­go­ra­ši u nje­go­vom pa­vi­ljo­nu bi­li organi­zo­va­ni po ne­ka­kvim će­li­ja­ma, gru­pi­sa­li se i ba­vi­li ne­ka­kvim po­litič­kim ra­dom. To su bi­li ko­mu­ni­sti. Me­đu­tim, bi­lo je i onih logora­ša ko­ji su bi­li za kra­lja i otadž­bi­nu, jav­no. Iz­bi­ja­le su sva­đe izme­đu jed­nih i dru­gih, če­sto i tu­če. Tu­kli su se krv­nič­ki Sr­bi iz­me­đu se­be u Ita­li­ji za­rad po­li­tič­kih gle­di­šta.
Ob­ra­da su vr­bo­va­li i jed­ni i dru­gi, ali je on do kra­ja ostao ne­u­tra­lan.
To lje­to, 1943. bi­lo je na iz­ma­ku.
Jed­no pro­hlad­no sep­tem­bar­sko pred­ve­če spu­sti­še se dvi­je le­tje­li­ce na be­to­ni­ra­nu za­ra­van, ne­da­le­ko od lo­go­ra, što na­mah pro­bu­di znati­že­lju lo­go­ra­ša.

Jedna personalna istorija

Stojana Magdelinić u svoj roman „Jedan mogući život” uvodi zbirku sjećanja, fragmenata, vjerovanja, mitova, susreta, rat, s ciljem da rekonstruiše istoriju jedne porodice. Ovu personalnu istoriju piše u vidu odvojenih fakata, slažući sjećanja i mjesta u sinhronoj i dijahronoj ravni i fikcinalizujući ih u ovom romanu. Autorka određuje 1942. godinu za početak radnje ovog romana, kome s pravom daje naslov „Jedan mogući život”… – zabilježila je prof. dr Radojka Vukčević
Svoj knji­žev­ni opus Sto­ja­na (Ga­ro­vić) Mag­de­li­nić za­po­či­nje ro­ma­nom „Je­dan mo­gu­ći ži­vot”, ko­ji je imao vi­še iz­da­nja (1999. i 2003. „Na­rod­na knji­ga – Al­fa”, Be­o­grad i 2011. „Ra­ška ško­la“ Be­o­grad). Ovo dje­lo je prof. dr Ra­doj­ka Vuk­če­vić oci­je­ni­la kao „per­so­nal­nu isto­ri­ju”.
Upra­vo o „Jed­nom mo­gu­ćem ži­vo­tu” prof. dr Vuk­če­vić je go­vo­ri­la na Me­đu­na­rod­nom knji­žev­nom sku­pu či­ja je te­ma bi­la „Ro­man sjećanja”, a odr­žan je u Her­ceg No­vom, 25. 5. 2006. Uva­že­na Vukčević je go­vo­ri­la i na pro­mo­ci­ji ro­ma­na S. Mag­de­li­nić u Podgorici, u ju­nu 2006. go­di­ne, i tom pri­li­kom uka­za­la da Sto­ja­na Magdeli­nić pra­vi is­ko­rak u iza­zi­va­nju post­mo­der­nih gra­ni­ca ta­ko što u svoj ro­man „Je­dan mo­gu­ći ži­vot” uvo­di zbir­ku sje­ća­nja, fragmenata, vje­ro­va­nja, mi­to­va, su­sre­ta, rat, s ci­ljem da re­kon­stru­i­še isto­ri­ju jed­ne po­ro­di­ce.
– Ovu per­so­nal­nu isto­ri­ju pi­še u vi­du odvo­je­nih fa­ka­ta, sla­žu­ći sje­ća­nja i mje­sta u sin­hro­noj i di­ja­hro­noj rav­ni i fik­ci­na­li­zu­ju­ći ih u ovom ro­ma­nu. Autor­ka od­re­đu­je 1942. go­di­nu za po­če­tak rad­nje ovog ro­ma­na, ko­me s pra­vom da­je na­slov „Je­dan mo­gu­ći ži­vot”. Pro­stor po ko­me se kre­ću li­ko­vi je­ste pro­stor se­la Bi­še­vo kod Ro­ža­ja, ko­ji se, za­hva­lju­ju­ći Dru­gom svjet­skom ra­tu ši­ri u vi­du kon­cen­trič­nih kru­go­va da bi ob­u­hva­tio di­je­lo­ve Ju­go­sla­vi­je, Al­ba­ni­je i Ita­li­je. Ta­ko Mag­de­li­ni­će­va pra­vi most iz­me­đu isto­ri­je i fik­ci­o­nal­ne na­ra­ci­je i po­ka­zu­je svo­je­vr­snu sa­mo­svi­jest o na­ra­tiv­noj i tek­stu­al­noj pri­ro­di pro­šlo­sti. Ti­me smje­šta ovaj ro­man u poststruk­tu­ra­li­stič­ki i postmoder­ni­stič­ki kon­tekst. Za­to se u ovom tek­stu pri­rod­no i sponta­no pre­pli­ću per­so­nal­na, isto­rij­ska i bi­blij­ska sje­ća­nja, mitološka re­ka­pi­tu­la­ci­ja i re­mi­nen­scen­ci­ja, an­tro­po­lo­ške i psihološke ge­ne­ra­li­za­ci­je, a ne­ri­jet­ko i du­blje fi­lo­zof­ske me­di­ta­ci­je – na­vo­di prof. dr Vuk­če­vić.
Ona do­da­je da Mag­de­li­nić hra­bro raz­vi­ja svo­je broj­ne slut­nje u ovom tek­stu i sa stra­šću is­pi­tu­je i po­ni­re u ne­is­pi­ta­ne du­bi­ne bi­ća glav­nog li­ka, maj­ke Mi­lun­ke, či­ja is­po­vi­jest pred­sta­vlja po­tra­gu za re­cep­tom ka­ko oču­va­ti ljud­sko do­sto­jan­stvo pri su­o­ča­va­nju sanasiljem i zlom, ka­ko u se­bi, ta­ko i u okol­nom svi­je­tu.
– Ta po­tra­ga po­ni­re i u ne­is­pi­ta­ne du­bi­ne bi­ća glav­ne ju­na­ki­nje i ispu­nje­na je ni­zom ma­lih „epi­fa­ni­ja”, sna­žno po­et­ski ozra­če­nih prizora, ina­če sa­svim obič­nih su­sre­ta i do­ži­vlja­ja ko­ji u ovoj na­ra­ci­ji po­pri­ma­ju go­to­vo mi­stič­ko, sim­bo­lič­ko zna­če­nje. Oni u ovom ro­ma­nu po­ka­zu­ju ka­ko per­so­nal­na na­ra­ci­ja, is­po­vjed­na pro­za, na­rod­no is­ku­stvo i pre­da­nje, Bi­bli­ja i svi­jet, sa­dr­že u se­bi sa­zna­nje o stal­no su­prot­sta­vlje­nim stra­na­ma ži­vo­ta i svi­je­ta. Ti­me je već na po­čet­ku Jed­nog mo­gu­ćeg ži­vo­ta na­go­vje­šte­na cen­tral­na te­ma ovog ro­ma­na: kon­trast i kon­flikt iz­me­đu dva su­prot­sta­vlje­na prin­ci­pa u ko­ji­ma leže pri­mar­ni iz­vor ljud­ske sre­će s jed­ne stra­ne, i tra­ge­di­je s dru­ge, ka­ko na in­di­vi­du­al­nom, ta­ko i na ko­lek­tiv­nom pla­nu, iz­vje­sna varijaci­ja ero­sa i ta­na­to­sa – na­vo­di Vuk­če­vić.
Sto­ja­na (Ga­ro­vić) Mag­de­li­nić ro­đe­na je 1949. go­di­ne u Ba­šči, kod Ro­ža­ja, u Cr­noj Go­ri. Ško­lo­va­la se u Ro­ža­ja­ma, Kra­gu­jev­cu i Beogradu, gdje i da­nas ži­vi i stva­ra. U re­do­vi­ma ko­ji sli­je­de donosimo seg­men­te ko­je je iz ro­ma­na auto­r­ka sa­ma iza­bra­la.
Sto­ja Mag­deli­nić je 2002. go­di­ne u iz­da­nju „Na­rod­ne knji­ge – Al­fa”, Be­o­grad, a po­tom i 2014. kod „Ra­ške ško­le”, ta­ko­đe u Be­o­gra­du ob­ja­vi­la ro­man „Iz le­gen­de pr­ste­no­vi”. Sli­je­de: „Do­ro­tea” – ro­man, 2005.g. „Na­rod­na knji­ga – Al­fa”, Be­o­grad i 2010. „Ra­ška ško­la” Beo­grad; „Oli­ve­ra” – ro­man, 2009. 2010. i 2011. go­di­ne „Ra­ška škola” Be­o­grad, a po­tom je ovo dje­lo 2013. pre­ve­de­no na tur­ski je­zik (Iz­da­vač­ka ku­ća ARU­NAS, Istan­bul).


About the Author

Redakcija
Redakcija





Konkursi regiona
 
 

 

Tamara Pantović: O izložbi Aleksandra Aca Rafajlovića „Dvanaesti“

„HVALA TI, DRAGI MOJ DIMITRIJE!“ (na izložbi Aleksandra Aca Rafajlovića „Dvanaesti“) Umorna od raznih oblika diletantizama, zgađena nad instagramskim selfijima, svoj život društvenog autiste provodim kao barka veza...
by Redakcija
0

 
 

PORTRET AUTORA: Alen Kristić gost u Zagrebu i Rijeci

Pozivamo vas na druženje sa ovim vrsnim stvaraocem, koji kroz različite diskurse propituje ulogu religije, naročito katolicizma, od “pada komunizma” do danas, i koji djeluje na tragu “teologije oslobođenja...
by Redakcija
0

 
 

Filip Došljak: Zapis o slikarstvu Irvina Masličića

Filip Došljak ZAPISI O SLIKARSTVU  IRVINA MASLIČIĆA     Irvin Masličić pripada istaknutoj grupi mladih slikara koji su  posljednjih godina svojim izložbama pokazali da su dosljedni nastavljači velikana crnogo...
by Redakcija
0

 

 

III internacionalni haiku konkurs za nagradu “Radmila Bogojević“

Haiku časopis „LOTOS“ (Srbija) i Dejan Bogojević raspisuju III internacionalni haiku konkurs za nagradu “Radmila Bogojević“   Tema konkursa: slobodna Uslovi konkursa: svaki autor može da pošalje 3 svoje haiku ...
by Redakcija
0

 
Konkursi regiona
 

Studijska posjeta RTV Pljevlja

Članovi redakcije časopisa i portala ”Avlija” sa deset mladih članova redakcije ”Radio Slobodna Crna Gora” posjetili su redakciju RTV Pljevlja. Posjeta je organizovana u okviru projekta ”Mladi n...
by Redakcija
0

 




Konkursi regiona

0 Comments


Be the first to comment!


Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *


Konkursi regiona