O DEMONSKOJ PRIRODI LJUBAVI (NE)TREBA ĆUTATI
Demonska priroda ljubavi tema je najnovijeg eseja Dragana Stodića u kome autor nastoji da pokaže kako nevidljive sile zla, ako odluče, ne mogu da spasu nijednu istinsku ljubavnu vezu muškarca i žene.
Šta je danas ili od vajkada najdemonskije u čoveku?
– Pohlepa za zabludom da je ljubav večito osećanje, a nije, pokazalo se u istoriji. Večita je samo naša percepcija, ovakava ili onakva, kada naš ljudski moždani sistem funkcioniše po demonskim principima i izvanrazumskim „naređenjima“. Hiljade psihologa to još nije uspelo da rasplete i razveže, i objasni, jer objašnjenja realno nema niti ga može biti, ima samo tumačenja. Kada demon uđu u muškarca ili ženu, izlazak je neizvestan. Borba sa demonima ljubavi je neprestana borba sa životnim principima, strahovima od života, od konačnosti ljudske.
Zašto velike ljubavi odjednom prestaju ?
– Treba imati petlju i unutrašnju moć, stati pred partnera ili pred sopstveno ogledalo i reći: “Mi se ne volimo više“. To je katastrofalan ishod koji niko nikad ne priznaje, jer ne može da ga prizna, u realnosti. Mašta ga je dokrajčila. U ljubavi kukavice najgore prolaze, kad napuste gnezdo i svoje „ptiće“. Najveća ljubav je kada date srce drugom čoveku da bi ga lekari presadili. Je li to neko od živih bića učinio. Nije naravno, jer smo sebični u ljubavi, u davanju… i šta onda dobijamo – samo saznanje da nismo voljeni i nismo mogli da volimo do kraja svojih snaga.
Kad čovek stiče svoju punu emotivnu zrelost?
– Onog trenutka kad se zaljubi, a zaljubljuje se stalno i stalno pogrešno, neplanirano, duboko ili plitko, ali pogrešeno… Umesto da voli prvo sebe, voli drugoga… Žene ranije stiču tu zrelost jer im je iskonsko i u genima da traže materijalnu i emotivnu sigurnost u istoj kući, u istoj sobi, u istom muškarcu… I to je greška jer kad steknu materijalno, izgube emotivni osećaj, ili obrnuto. Muškarci su kao papirnati klovnovi, ništa ne vide dok ne izgube ono što su imali, tada progledaju i svi ženski ”skalpovi” čine im se kao nagrada a ustvari su kazna. Štio više žena imate, imate i veću grižu savesti, zar ne?
Smatrate da je ljubav često skrivena utvara u nama?
– Ima mnogo lica i krije se smišljeno, crna je ta utvara i ne može da obuče nevinu belu spavaćicu. Utvara se preobražava u crnilo kako bi nas prepala, kako bismo odustali od voljenja druge osobe. Ko odustaje na početlu ili na polovinu trke, nikada neće doći do cilja, a cilj je umreti zajedno s nekim koga voliš, u istom trenutku. Oduvek sam smatrao da je idealna kombinacija ili spoj da jedan muškarca u celom svom životu ima samo jednu jedinu ženu i obrnuto, da ne znaju za nekog drugog, onda JE TO IDEAL, TO DA NE ZNATE KAKO VODI LJUBAV NEKO DRUGI. CIVILIZACIJA JE MEĐUTIM SVE TO UNIŠTILA I JOŠ UNIŠTAVA. JEDAN ČOVEK I JEDNA ŽENA. IMA LI NEČEG IDEALNIJEG?
Mladi naraštaji danas sve manje veruju u iskrenu ljubav?
– Iskrenost, to je bajka, toga u muško-ženskim odnosima nema, ako se ne lažemo, ni koliko je potrebno ni koliko je poželjno. Neiskrenost se ukotvila i zato propadaju ljubavi koje izgledaju spolja grandiozno. Ko sme kome najiskrenije da priča o sebi i svojim strahovima? Niko! Ili retko ko. Svako od nas se boji svoje istine o sebi, a to naviše sputava da se muško-ženski odnos razvija. Ne može se razgovarati sa ženom ili muškarcem – zidom. U to sam se i sam uverio, ali, i vi ste, takođe. Samo treba snage da to sebi priznate i oprostite.
RAZGOVARAO DRAGAN STODIĆ
