Stvarnost je večita borba između želja i mogućnosti
ili ROMAN JE UVERTIRA U PUN ŽIVOT!
Potreba za pisanjem i zapisivanejm sopstvenih misli, ma iz koga razloga i ma odakle dolazile, duboko je ukorenjena u ljudskom biću. U pitanju je duboka i nikad dovoljno istražena unutrašnja potreba za priznanjem sopstvene ličnosti preko pisanog dela. To je unošenje smisla u sopstveni život i život onih koji vape da čuju tuđu misao.
Poetesa i „poetski esejista“, Ana Stožinić-Anastasija, smatra da nije u pisanju sve u imaginaciji već u autentičnom unutrašnjem doživljaju stvaraoca
Ana Stožinić-Anastasija
Smatra se da ko piše, on ne živi stvarno već imaginarno?
– Ne baš. Svako ko piše jako dobro i opaža sve oko sebe a imaginacija tu samo pomaže.
Da li je život ustvari imaginacija ili percepcija i šta je stvarnost u nama i oko nas?
– Po meni život je kombinacija opažanja i mašte a stvarnost večita borba između želja i mogućnosti. Svedoci smo mnogo čega kako politički, tako ekonomski, socijalno, kulturno i sve to se odražava na nas i fizički i psihički. Po meni, mislim da je jako bitno da naučimo da posmatramo život kao zabavu, igru i tu pomaže mašta. Uz pomoć mašte možemo da odemo bilo gde a da ne izađemo iz svoje sobe.
Šta je stvarnost u umetničkoj duši, u mislima, u ruci, u moždanim ćelijama…?
– Da bi nastao neki rad, tekst, roman, slika, kompozicija, mora nešto ili neko da nas inspiriše, nakon toga stvara se, ja to zovem “živa slika” u glavi koja se tehnički samo prenosi na papir, platno ili instrument. Stvarnost u umetničkoj duši je ispunjenje želje.
Čovek stvara i uništava, može li se živeti bez knjiga i pisane reči. Da li mu je pisana reč pomogla da preživi?
– Nedavno sam pročitala jednu dobru rečenicu “U momentu kada se sve raspada pogledaj malo bolje oko sebe, možda stvari dolaze na svoje mesto.” Meni je pisana reč pomogla da razumem, shvatim i preživim neke teške periode u životu pa otud verujem da je većini ljudi donela to isto.
Koliko spaljenih knjiga je iza nas, je li to moralo da se dogodi da bi planeta lakše disala ili da bi samo naučili da je knjiga svetinja?
– Kada bi mogli da vratimo vreme unazad mislim da bi svako od nas menjao mnogo toga. Ono što se desilo desilo se i tu nema povratka ali ko god je shvatio da je knjiga svetinja, sigurno je dva koraka ispred onih koji to nisu shvatili. Jedna knjiga može da nam pruži mnogo toga. Da se opustimo, odmorimo, da uđemo u jednu priču koja nije naša, da se dobro zabavimo sa junacima tog dela i da nešto naučimo.
Vaše teme, opsesije, imaju koren u?
– U osećaju.
S kim najtačnije delite osećanje pripadanja svetu stvaralaca, umetnika ako znamo da pisac nikad ne zna ko čita njegovo delo?
– Tačno tako, nikada ne znamo ko će pročitati naš rad ali ono što ja pišem najbolje će razumeti oni koji umeju da vole, koji uživaju u ponoćnoj tišini, koji je duša puna u momentu kada se sunce rađa…
Pesma, zapis, roman kao pulsiranje vremena koje je proteklo, roman kao potvrđivanje i samoozdravljenje, kao povod za pun život… Šta je pun život i punoća života?
– Pesma, zapis ili roman jeste uvertira za pun život. Negde postajemo ponosni na to što radimo i to nas čini srećnima jer nam hrani dušu a da bi nam život bio potpun potrebno je da naučimo da stvorimo oazu mira u svom domu i krugu svoje porodice. U takvoj sredini se postiže balans tela, duše i duha, i po meni to je punoća života.
Zašto pišete, odakle potiče ta potreba?
– Počelo je iz radoznalosti, pretvorilo se u želju da se oprobam ne bi li najpre svoje emocije i razmišljanja prenela na papir sklapajući jednu celinu a danas je to ventil koji me čini srećnom.
Plod mašte kao način da sebe ostvarimo kroz književnost?
– Mašta je sjajan pokretač a i jako dobar saveznik u sklapanju jedne celine ili ti književnog rada. U osnovi svakog rada 50% je istina ili stvarni događaji, ostatak se izmašta ne bi li se rad doterao.
Dostojevski, Niče, Bukovski, Laza Kostić, Matija Bećković, ili Leonardo da Vinči? I Vi i Vaš ugao. Vaš komentar?
– Velika imena za poštovanje ali isto tako kao inspiracija i težnja da se postigne nivo njihovog kreativnog rada. A svoje kreativno stvaralaštvo ja posmatram kao težnju da pronađem lepotu i u asimetriji i zato često budem i neshvaćena.
I kad počinje kraj motivacije?
– I opet, nije kraj, jer ja volim! Prirodu, muziku, knjige, ljude i Tebe i ovo dobro staro vino koje klizi kao nekada tvoje usne niz moj vrat. Opija vino kao tvoja koža a obrazi rumene kao nekad u zanosu. Leptiri u stomaku, hladne kapljice znoja na čelu i jeza duž kičme.
Vaša ponoćna zdravica?
– Otkucava ponoć, zvone zvona hrama u daljini, miriše tamjan, dogorevaju prskalice, zveckaju čaše. Ponoć!, i tebi u zdravlje naiskap ispijam crno vino. Moj ponoćni anđele, pusti noćas svoju široku balkansku dušu da šeta, da isplovi iz ljušture običnog čoveka satkanog od greha, pusti je da lebdi i da se traži sa sličnim. Da voli, da želi, ali nedaj, ne daj joj da boli. U tvoje zdravlje ja pijem, pa naspi i ti. Nikada nismo popili skupa, pa neka ova ponoć možda poslednji put bude samo tvoja i moja.
.
Ana Stožinić-Anastasija
Ana Stožinić-Anastasija, rođena 21. 04. 1981. godine u Kruševcu, Srbija. Završila srednju Tehničku školu. Dugo radila na radiu. Pisanjem se bavim iz hobija i čiste ljubavi. Godine 2003, prvi put su njeni tekstovi bili čitani u jednoj radio emisiji a tek 2014. godine objavljen je njen tekst “Kofer” i trenutno se objavljuje u delovima ljubavni vikend roman “Talasna dužina” u magazinu Miris Jasmina.
DRAGAN STODIĆ
