NTERVJU S NOVICOM STOKIĆEM, PESNIKOM „UNUTRAŠNJEG JEDA“
Stih „Okićeni oreolom mesečevih mena, klanjali su zjapu čanka tuđeg“ samo je jedan od plodova pesničke vizije i imaginacije pesnika Novice Stokića iz Velikog Gradišta. Pesnik nastoji da predstavi svoj „unutrašnji jed“ nastao zbog stvarnosti koja nije adekvatna“stvarnosti“, i nadomesti je „oreolom“sopstvenih iskustava
– Moja pesnička percepcija je široka, ima dubinu a pišem iz potrebe da slušam otkucaje svog srca – kaže pesnik.
Vas kao dokazanog umetnika zaokuplja i tema zblobe ljudske?
– O zlobiju inih napisao sam sledeće redove “Uz blagoslov otaca Ralivajući jed iz duplji glednih razvlačili su vodnjikavo plodoronost“.
Rodno je samo ono što je u našem umu i telu. I sve što smo nasledili od roditelja i predaka.
Kako da razumemo vaše stihove “Rojili se nečastici dusi žderući nebesnike očnjacima trulim“?
– To je moj vapaj za slobodom. I za duhovnim uspenjem iznad svega materijalnog i prolaznog.
Pišete i o dvolikim Svodnicima?
– To su oni koji su pokorni bljesku odseva zaslepnog.
Poeta ste koji iz dubina narodne usmene tradicije i jezika izvlači zaboravljene reči i poruke. Trudite se da ih ugradite u svoj kreativni zanos, da ih ovaplotite. To nije lak zadatak?
– Reč je kao san stara zaboravljena istina, sanja se, ode i kad pomislite da se neće vratiti, kao ni san, vrati se kad ste je najmanje očekivali. I beše Reč… i početak sveta… zar ne… Malo je danas govornika koji bi mogli da objasne šta znače pojedine reči kojih u našem svakodnevnom govoru više nema, a vredne su. Mnoge se ne mogu više pronaći ni u rečniku,svaka od njih je ili arhaična, ili individualno skovana.
A zadah bestida o kome pišete?
– Slavopojno se orgija s labudicama, u vodama slivnim Srbistana prastarog. Neka im je, neka im, nekada bilo.
Volite poeziju Branka Miljkovića?
– Brankova „Prva ljubavna pesma“ je ona kojoj se često vraćam a posebno volim stihove “Žudim noć lepu kad se sanja, i reči tihe ko bez moći drhte od Snova i zvezdanja, zbog nje kraj mene u toj noći.“
Ovako posmatran, početak traganja za smislom poezije i življenja sebe, jer poezija je življenje pesnika, početak je traganja za početkom i krajem sveta, i iskušavanje svojih dimenzija a ljudska dimenzija je bezgranična, ili nam se samo tako pričinjava – završava Poeta Novica Stokić.
DRAGAN STODIĆ
