ISTINA NEMA DVA LICA
Pisanje poezije je iskonsko traganje za istinom sveta, tajnama i uzvišenim slikama univerzuma i ljudske duše. Za Suštinom, i njenim dodirima; za ljubavlju, onom opatvorenom, koja nadživljuje svet i svetlost duha ljubavi. Temi ljubavi i pesnik Dejan Golubović, daje originalni pristup, nastojeći da potvrdi i da ljubav, kao ni vreme, nije linearna veličina već uvek i iznova nova stvaralačka logika o ideji o misaonom vremeplovu i susretanju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti ljubavnih osećanja. Brzina ljubavi i osećajnosti stvorenih misli, određuje i količinu vremena koje će ljubav imati za sebe i način kako će ostati vanvremena.
– Istina nema dva lica, možeš je ispiti sa čašom vina, možeš je sahraniti, ali uzalud, s njom moraš živeti do kraja i posle tog – kaže na početku intervjua pesnik Dejan Golubović, autor svog književnog pesničkog prvenca “U senci zaljubljenog para“ u izdanju Kluba književnih i likovnih umetnosti u Velikom Orašju.
– Šta se pesniče, dešava kad se kroz vaše autobiografsko kazivanje, sećanju ispreči vetar?
– Uzimamo život za ruke i polazimo tamo gde je nekad živelo sunce, kad rekom proteče večnost.
„Nema te u reci, verovatno sam pogrešio reku“, vaši su ljubavni stihovi?
– Ovo nije reka prošlosti, ovo je reka u kojoj se istina izgubila i sve tajne ostadoše na dnu – životna je to reka. I zove se život sami.
Ljubav, ah ljubav, pesnička, stvarna, maštovita, odistinska? O njoj se najviše peva i piše?
– Poljupcem mi orosi usne, i Bogu ću o tome pričati. U prah i pepeo da me pretvori, biću sa njom, biću pred oltarom, u času svog ludila, što neumesnu milost zaklanja. Niko neće pobeći od svoje verenice. Ljubav prestiže svemoćnost.
Pišete iskreno i o odžačarima, vrapcima, rogonjama, tišini, čekanju…?
– Vrabac je pitao lastu, da se venčaju kad porastu. Lasta, da ne bude glupa, obeća da će se sladiti skupa, sa bezbroj crvića od kojih je najbolja supa…
Da li čovekov život ipak mora biti pesma?
– Prodavac sreće često nam odgovara: “Žao mi je, ali nema više sreće“. Život je sećanje i slutnja i običan krik začaranog kruga. Sve dok nas ne sustigne smrt, da nam trzajem ruke preseče vrpcu. Bog nije ni na čijoj strani. Trudi se da sve vidi, i zato nemoj povrediti nikada bližnjeg svog.
I ptice umiru kao ljudi, napisali ste?
– Svi ćemo otići tamo gde je otišla ptica koja peva. Ona će oglasiti svoj zov pa ćemo i mi poći tamo.
Smrt je, primećuje se, i vaša večita pesnička tema?
– Smrt jeca, sramota je što će s njom nestati i prava istina i što će pobedu izvojevati zli ljudi. Samo senka pođlosti svoju senku traži da je ne bi sahranio neko drugi i pokopao sve naše uspomene na tuđem grobu, pa da nam neko i za to sudi!
DRAGAN STODIĆ
