Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme



Intervju

4. Septembra 2018.
 

Intervju sa Anđelkom Zablaćanskim

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake: , ,

Naš sagovornik je rođen 4. decembra 1959. godine u Glušcima kod Bogatića. Školovao se u rodnom mestu, Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu. Poeziju, aforizme i kratke priče piše od rane mladosti, objavio je šest zbirki pesama: “Ram za slike iz snova” (1992), “Igra senki” (2004), “Ptica na prozoru” (2007), “San napukle jave” (2009), “Raskršća nesanice” (2011), “Pijano praskozorje” (2014) i zbirku aforizama“Palacanje” (2006), pisao je aforizme za novine „Glas Podrinja“, dobitnik je nekoliko književnih nagrada u Srbiji. Njegova poezija je prevođena na ruski, engleski i bugarski jezik, a trenutno je urednik časopisa „Suština poetike“.

Razgovarali smo sa Anđelkom Zablaćanskim iz Glušaca, aktivnim borcem za književnost i kulturu u Srbiji.

 

Poštovanje, gospodine Zablaćanski i hvala što ste pristali da date intervju za naš portal. Mi smo Vas predstavili na naš način, a šta biste Vi istakli o sebi?

Običan sam čovek, kome je Gospod odredio i pesničku stazu. Mada, moram priznati, sebe ne doživljavam kao pesnika. Nije to lažna skromnost, čak, u današnje vreme, nije ni vrlina, jer ako se sam ne smatram pesnikom zašto bi to neko drugi mislio. A živimo u vremenu laktaša i probisveta. Možda je krajnje vreme da sebe, a tako i druge, ubedim da jesam pesnik.

 

Kada ste počeli da pišete i gde ste objavljivali prva dela? Odakle ste crpili inspiraciju za pisanje?

Pisanje poezije ne možete započeti u poznim godinama. Čak ni srednjim. Trebalo bi početi dok je dete još u nama i koje nam kasnije neće dopustiti da odrastemo. Dakle, počeo sam veoma rano, ali sam sve to iz rane mladosti spalio, preko sto pesama, smatrajući ih budalaštinama, a prva objavljena je bila baš jedna od tih, čini mi se u Bazaru. Kad sam ih spalio imao sam dvadeset dve godine i siguran sam da danas ne bih tako postupio s ranim radovima.

Inspiracija je nešto što nosimo u sebi i zaista ne bih znao reći kako i zašto dolazi. Moje nadahnuće je moj život, ono u meni i oko mene – ljubav, sreća, patnja, tuga… Sve što mi pokrene čula tako da stihovi tutnje kroz mene, a onda. Jednostavno osetim da treba da ih zapišem i to je obično u dahu. Svoje pesme sam vrlo retko kasnije prepravljao i dogonio.

 

Šta biste posavetovali mladim piscima? Šta čini jednu pesmu kvalitetnom?

Danas bi mnogi da postanu pisci, a da ne čitajui to ne samo savremenike, već i klasike. Bez čitanja klasika ne može se znati šta je istinska vrednost. Naravno, ne kažem da pisce savremenike (namerno izbegavam sintagmu savremene pisce, jer se to nekako drugačije tumači) treba zaobilaziti. Treba čitati i njih, pratiti trendove, ali nikako trendovima robovati niti zaboraviti ono pre nas. Pisac mora pre svega biti svoj.

Kvalitetnu pesmu čini potpuna iskrenost pesnika, koji je ume iskazati veštom igrom reči. Kvalitetna pesma je duša na papiru, uhvaćen nemir u skladu reči. Netalentovani pesnici vole istaći kako im je nemir toliko velik da ne mogu stići da ga zabeleže, a to kažu samo da bi opravdali taj nesklad koji zbog nedostatka umeća nisu uspeli da uhvate zajedno sa svojim nemirima. Pesma ne može biti nemelodična priča, već muzike puni drhtaji pesnikove duše.

 

Aforizmi nas nekad nasmeju, a nekad nateraju da razmišljamo. Kako nastaju aforizmi?

Aforizam u većini slučajeva izaziva opor smeh. Naše podneblje je plodno tlo za satiru, jer smo vrlo često u situaciji, kako je neko rekao, “da nije tužno, bilo bi smešno”. Tada najlakše nastaje aforizam. No, nije lako to smestiti u jednu-dve rečenice. Kako jednom napisah: Aforističar – kako to gorko zvuči.

 

Dobitnik ste prve nagrade na 21. Šumadijskim metaforama u Mladenovcu (2008), osvojili ste prvo mesto na sanktpeterburškom festivalu Poezija ulice (2014)… Koliko su nagrade podsticaj u pisanju?

Te nagrade nisu od velikog značaja, da bi mi davale neki podsticaj. Mislim da to ne bi bile ni neke značajnije nagrade, jer ne pišem ni radi čitalaca, ni zbog nagrada. Pišem iz unutrašnjeg poriva i potrebe. No, lepo je kad se to što radimo dopadne čitaocima i ljudima koji odlučuju o nagradama.

 

Da li je u pripremi Vaša nova zbirka poezije, priča ili aforizama? Šta nam pripremate?

U pripremi su dve zbirke pesama, Mali noćni stihovi Noći vučjeg zova, ali u eri kad knjige nisu u modi, a poetske zbirke ne otkupljuju ni biblioteke po Srbiji, veoma je teško naći izdavača. Čast izuzecima, ali mnoge izdavačke kuće vode poslovnu politiku izdavanja onog što se čita, jer to donosi profit, a bez novca se ne može opstati i tu im se teško šta može zameriti. A čita se svašta i onda upadamo u začarani krug, koje tu kriv, a ko prav. Da li ovi, što čitaju priče o iznošenju tuđeg prljavog veša, ili ovi što su im to ponudili. Koreni su dublji, nego što se to čini i mislim da je to već deo globalne svetske politike, kulturu srozati najniže, ali ne bih ovom prilikom time da se bavim. Moje zbirke pesama i još neki radovi će sačekati bolji trenutak ili nekog dobrotvora, koji može pomoći da se knjige štampaju.

 

Šta smatrate svojim najvećim uspehom?

Najveći uspeh mi je pokretanje časopisa Suština poetike koji je već pet godina na književnom nebu Srbije. U početku je to bio samo elektronski, internet časopis, a od nedavno izlazi u štampanom izdanju.  Pri pokretanju ideja vodilja mi je bila dati šansu mladima, ali i piscima koji iz bilo kog razloga nisu uspeli da se domognu nekih vodećih srpskih časopisa. Srpska književna scena bitiše na principu krugova. Ili si u krugu, pa šta god da napišeš neko će ti objaviti, ili si van, pa možeš napisati nove Karamazove, niko te neće primetiti. Ni u Suštini poetike ne objavljujem sve što stigne, ali sve pročitam. Kad spomenuh srpsku književnu scenu zanimljivo mi je da imamo dva državna udruženja, UKS i SKD čiji su odnosi na krv i nož, a mnogo pisaca su članovi oba. To mi je baš onako, da ne kažem neku grublju reč, bljutavo. Da se poslužim sportskim terminom, kao da istovremeno navijate za Zvezdu i Partizan.

 

Kakvi su Vam planovi za budućnost?

Ne planiram mnogo. Ne razmišljam mnogo unapred. Držim se toga, da je život zbir trenutaka lepih ili ružnih, srećnih ili manje srećnih, ovih ili onih, a da je svaki od njih večnost za sebe. Bio je i ostao u sećanju, budući ne znamo da li će biti, a ovaj sad je taj koji živimo, ta naša večnost.

 

Zahvaljujemo Vam se na izdvojenom vremenu i želimo Vam još puno uspeha u životu i radu!

Hvala vama, jer inače nema često priliku da na ovaj način iznesem svoje mišljenje.

 

Razgovarala: Dajana Lazarević



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Kudret Bulbul: Kongres evropskih muslimanskih intelektualaca

Analiza dekana Fakulteta političkih nauka na univerzitetu Yildirim Beyazit, prof.dr. Kudreta Bulbula Prošle sedmice smo govorili po pitanju „evropskog islama“ i ove sedmice ćemo nastaviti da govorimo o ovoj temi. Govoril...
by Redakcija
 

 
 

Dr Suada A. Džogović: Ekonomski rast Turske – izazov za integraciju u EU (III dio)

Redakcija časopisa i portala Avlija u prethodna dva nastavaka objavila je djelove iz knjige ”Ekonomski rast Turske – izazovi za integraciju u EU” dr Suade A. Džogović, a slijedi Zaključak iz knjige:  ...
by Redakcija
 

 
 

Prvi roman autorke Zorane Manić

Prikaz romana-univerzuma „Igra beskonačne zakrivljenosti“   Prvi roman autorke Zorane Manić intrigira već svojim naslovom, a nastavlja i samom sadržinom. Implicitno i eksplicitno se najavljuju novi delovi romana koji b...
by Redakcija
 

 

 

Poezija Franja Matanovića

Franjo Matanović   ODRAZ DANAŠNJICE   gledam današnjicu i pomalo mislim o razlikama od vremena Da Vincija i Mona Lise i onog mračnog srednjeg vijeka kada se u prvi plan iznosilo lice odraz duše na svjetlo se pozivalo...
by Redakcija
 

 
 

Refik Bulić: Zbilja, kako nam se zove zajednički jezik?

Refik BULIĆ     ZBILJA, KAKO NAM SE ZOVE ZAJEDNIČKI JEZIK?[1]     Deklaracija o zajedničkom jeziku, koju su osmislila i promovirala neka udruženja građana iz Srbije, Hrvatske, Crne Gore i Bosne i Hercegovine na...
by Redakcija
 

 




Konkursi regiona